(дио из романа ПРКОСИ СА ГРМЕЧА) Неке лијепе успомене из прошлости навријеше: сјети се дјетињства и веселог трчкарања са братом око куће; уживају у сласти намазаних кришки крува са масти и црвеним луком, или посластицом, масти и шећером… а онда му се пред очима појави и тетка Мара, како отвара улазну стружицу дворишта и из заслона вади цукрице Наставите са читањем →
(одломак из романа ПРКОСИ СА ГРМЕЧА) Боже једини, колико сам пута сишао низ ово брдо…лагано корача, погнуте главе, а у пустом и напуштеном селу, уз лупање његовог срца, само се још тишина чула. Мртва тишина. Наставите са читањем →
(дио из романа ПРКОСИ СА ГРМЕЧА) Тишина се са небом стопила… само срце лупа… “Ово је једино мјесто на свијету Гдје на кољена могу пасти Длановима тло дотаћи И дуго љубити земљу и траву И главу на камен спустити И тако остати И тако вјечно, вјечно остати“ Наставите са читањем →
(Дио из романа ПРКОСИ СА ГРМЕЧА) Увијек, у српској историји, нова трагедија већа од претходне. Какве су, рат и ова несрећа, оставила трагове на њиховим лицима…опрхван болом,тугаљиво гледа у потамњело и остарјело Радованово лице, на којем су два испијена, готово угашена ока, водила грчевиту борбу за опстанак, заборавши у тој муци на властите, исто тако Наставите са читањем →
(Дио из романа ПРКОСИ СА ГРМЕЧА) Већ стоји код возача, спреман да искочи из аутобуса. Нестрпљив је- жури му се много. Сад је ту, на своме. Наставите са читањем →
(дио из романа ПРКОСИ СА ГРМЕЧА) Стари Дервентатранс аутобус шиба пустим и разрушеним селима у Федерацији – српским! Мртвило, мрак, нигдје живе душе… и тако стотину и више километара… Aутобус јури Петровачком цестом a Наставите са читањем →
(дио из романа ПРКОСИ СА ГРМЕЧА) Иако је све одисало питомином и љепотом у овом дијелу Крајине, у Републици Српској, њега нису престајале мучити тешке мисли…како… како, се ово зло деси? Зашто кренуше у рат…откуда им толика мржња? Наставите са читањем →
(дио из романа ПРКОСИ СА ГРМЕЧА) Све је бесмислено ако од нечијих хирова наши животи зависе. Не може, не може! Наставите са читањем →
(дио из романа ПРКОСИ СА ГРМЕЧА) Вече је, Пркоси потамњели, већ у мрак тону а ту, одмах испод брдашца, назиру се разрушене зидине које су се некад његов дом звале. Гледа силуету ластавице велике старе куће, која се још одржава пркосима ношена са осамдесетгодишњом плочом на којој слути запис градитеља овог дома . Око Наставите са читањем →
Није ни примјетио Петар, да је сунце, већ кренуло на починак иза Лупине…Стајао је и даље на Крешића брду и борио се са тешким мислима. Знао је он да је рат зло. Зло! Велико зло… Нису само Срби страдали…Сви страдају! Сви!-био свјестан, да су и Срби, појединци, учинили велике злочине у рату… као што Наставите са читањем →