• Претрага за:
30нов
Миланко Ковачевић: П Р Е Л А

(дио из романа ПРКОСИ СА ГРМЕЧА)

Неке лијепе успомене из прошлости  навријеше: сјети се дјетињства и веселог трчкарања са братом око куће; уживају  у сласти намазаних кришки крува са масти и црвеним луком, или посластицом, масти и шећером… а онда му се пред очима појави и тетка Мара, како отвара улазну стружицу дворишта и из заслона вади цукрице шећера да се ослади…      У сјећање му дође и слава Светога Стевана Дечанског, када је  упорно запиткивао оца, па гдје је тај Свети Стеван којег славимо, а отац је, да би га, напокон, некако смирио, на пријатеља Ђурана показао, који је, управо, на славу стизао и миловао га по глави и давао му фишек бомбона, благо  се смјешкајући…а њему је слава протекла у непрекидном, скривеном посматарању и дивљењу Светом Стевану, чији лик, са великим, засуканим, и од првог снијега и зиме, већ побијељелим и замрзнутим брковима и великом брадом са ињем ухваћеним на њој, никад заборавити неће. Памтио је Петар и, шапе и штрудлу, те незаборавне славске колаче али и неразумљиве молитве и читања попа, који му је увијек некако изгледао различит од осталих људи и развијао код њега страхопоштовање. Био је поносан, чак, иако се његове мантије и крстова помало плашио, што је поп скоро само код њих долазио, јер се већина у селу славе и попа одрече… али је све то уносило и неку забуну и нејасноће у његову главицу, а посебно то, што су се сви на слави крстили, и укућани и гости, а другим обичним данима само се баба сваке вечери крстила прије спавања.                      Поред свих тих чуда и нејасноћа, свеједно, тог дана је истински био срећан, као и сваке године када су славили св.Стевана.Некако, он је бар тако тумачио, захваљујући попу и родним шљивама у великом воћњаку око куће, кућа је била берићетна и никада није била празна, јер би, сваке године, одмах послије славе и прела кренула.                      Сијелило се и прелило, мезили се пршута  и сланина, а још чешће, баса и преплануле полице кумпјера, и увијек пијуцкала  шљива- пркошки чај, како су  јој од миља тепали.                                                                                                           Шљива је народни крајишки напитак, нешто нормално, пожељно, здраво, за Крајишника, као чај у Индији што пију.      Она је била за Пркошчане, неки еликсир, који је својим чарима, својом топлином, блажено гријала срца разбарушених Крајишника и ријетко када би та домаћа шљива постала горопадна и дивља, али када би се то десило,  онда би се о њеном несташлуку дуго причало…                                                                                                                                                                    Посебно је, још од најмлађих дана, био срећан кад би се, тако, сакупило велико прело у старој кући. Био би то празник за његову душу. Ту, у тој малој кухињици од шеснаестак квадрата, уз шкиљаву свјетлост петролејске лампе, тискале би се све прелџије : на малим троношцима башкариле би се снаше и нешто преле или везле а око њих би се мотала дјеца коју са собом неке млађе снаше поведоше, а око стола нанизали би се на клупе и до двадесетак, па чак и више, крајишких делија и водили неку своју причу, некад шеретску, уз громки смијех, а онда  страствене и озбиљне разговоре, који би чак до косовских јунака водили,     Југ-Богдана,  Марка  и Милоша, до Иве Сенковића, ускока и хајдука, па до Принципа и домаћих хероја, Здравка и  Карана, и тако све до Тите, а, богами, једно вријеме, шаптало се и о Ранквићу. Тада, често би се ту умијешала и свјетска политика, хвалила би се мајка Русија и спомињала страшна Њемачка, лицемјерна Енглеска и загонетна Америка а уз љуту, дабоме, обавезно би, убрзо и пјесма одјекнула, крајишка, силна- тако, да би се видјело да и ваздух у тој кухињици трепери, а петролејска лампа је жмиркала у сагласју са прозорима који су поигравали, и он је имао дојам да ће, сваког часа, све у небеса експлодирати.                                          У том, у таквом, гротлу збијене енергије пламтио је живот пуном својом жестином! иако је село, још увијек не пуно видљиво, да ни сами Пркошчани нису били свјесни, сваким даном, све више, нестајало!

На тим дугим зимским прелима, највише је волио игру капања, ту чаролију скривања новчића под вунене чарапе и капе, а локање га је (вађење устима динара из лавора пуног воде) што је слиједило поражену екипу, посебно одушевљавало.Чинио је све да постане добар играч, признат и поштован у том крајишком надмудривању, али није му баш ишло од руке. Брзо би га збунили, ти искуснији пркошки лисци, који су непрестално типовали, трзали рукама, гледали га продорно и изазовно у очи и тако му улазили у главу и откривали његове скривене намјере гдје да сакрије новчић. Проваљивали би га, а он се у себи, и на себе, љутио до бјеснила – што погријеши, што динар баш под ту капу стави.

Било је ту, посебно на тим великим прелима, поготову кад се скупи више момака, и обавезно игра скривања прстена, мишање, и тада би се тек видјело ко је ко –од којег је материјала саздан!Противничке екипе су биле ко бритке косе наоштрене, спремне немилосрдну борбу, а грешке и пораз екипе плаћао се скупо.                                                                   Поражени су пружали руке напријед, испред себе, и обично би их заштитили малим, лаганим троношцом тако да су дланови само вирили ван заштите а онда су побједници кретали у свој побједнички пир.                                                      Још увијек памти зујање затегнутог каиша којим је клечећи побједник ударао по длановима поражене екипе, а он, ето, и после тридесетак година  и даље га чује а дланови му и даље бриде…а тек, понекад, и нека чудна радост побједника заигра у њену, кад је он бридио њихове дланове…

Памтио је и незаборавна зимска картања таблића са комшијом Перицом; сјећао се те страшне борбе, завитлавања и смијеха… а посебно се сјећао великих шаховских дуела са братом и оцем, гдје је давао све од себе, али, узалуд, и поред свега брат је био за нијансу, за ону малу нијансу бољи и чешће га  је побјеђивао уз редовно његово непризнавање голе чињенице.Утјеху  су му давале  бројније побједе над оцем, иако је отац понекад играо бриљантне партије када би лако, њих, оба сина слистио…а те очеве побједе поново би рађале сумњу код Петра у регуларност  многобројних партија са оцем и наводних њихових побједа…                                                                                                                                                                  Да ли смо ми стварно напредовали и надмашили га или је то била само очева“игра“?!- и на то питање није успио никада одговорити, али, било како било, ипак, тако извјежбани, спремно су дочекивали све шахисте из села и околине а шаховски турнири су се понављали скоро сваког дана зими.                                                                                                                  И вече и дан…

Из њему драгих сјећања, истрже га Лазарев глас:                                                                                                                                        –Ајмо кући да мало одмориш…чека нас много посла – и осјети топле, пријатељеве руке на рамену.

Петар погледа комшију захвалним погледом, дубоко уздахну и крену…                                                                                            Пробијали су се тешко, кроз густо грање и шибље, поред рушевина велике старе куће… и  одједном, као да га свјетлост нека запљусну и указаше му се кошмарне слике: угледа  Куленовиће у црвеним фесовима како јуришају… гледа Крешу како се хрве са усташама…кућа гори…један дјечак, његов отац, бјежи из куће из чијег великог подрума допиру јауци…    Застао, Петар, збуњен, гледа нетремице… а онда угледа  уплакану мајку како ужурбано скупља завежљаје уз повике комшија са трактора да пожури, али она се ушепртљала јури на све стране, не зна гдје ће прије…трчи  да се поздрави са Свиленком и њеним шареним телетом, која je у чуду подигла главу и збуњено гледала за домаћицом умјесто да ужива у сјенику…и  овце испрепадане  у хрпу се збиле и блеје, а мајка оклијева, усплахирена,  окреће се, кућу заборавила закључати, док Гаша јури за њом и цвили… и напокон некако ускаче у приколицу са керушом у наручју а сузе јој се, заједно са комшиничиним, до земље слијевају, утопљене у јак пљусак…и  небо,заједно са њима, наставља да плаче, док оне јуре у тракторској приколици  низ Дулибу… склупчане, мукло  лелечу…

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
28сеп
Миланко Ковачевић: ОГЊИШТЕ

(одломак из романа  ПРКОСИ СА ГРМЕЧА)

 

Боже  једини, колико сам пута сишао низ ово брдо…лагано корача, погнуте главе, а у пустом и напуштеном  селу, уз лупање његовог срца, само се још тишина чула.  Мртва тишина.                                                                                                            Пркошко поље испод  кућа пусто, легло  у коров и у трњику зарасло. Плаветнило шљивика у сивило шипражја се прелило. Домаћинства нестала- црвени кровови у нагорјеле облутке камене се претворили  и стидљиво вире из подивљале  шикаре…

У чему је моја…наша кривица?!                                             

Зашто?!  Зашто?! Е, туго моја…оте му се дубоки уздах … јауче уз неки чудни, тупи бол у грудима.

Гледа.                                                                                                                                                                                                            Тамо…на мјесту гдје су стајале поносне куће Крешића, у загрљају великог воћњака, завладало је црнило… све се спојило у једно, скупило и потамнило, у пустош се без краја претворило…                                                                                       На његовом огњишту више ништа није исто- све је нестало!..

Све сам изгубио, све…нема овдје више ништа…нема овдје ничега…тамо, у тој паљевини је је моје огњиште … док несигурни  кораком тетура према огњишту, јауче, а ипак, бори се, неће да се преда; бори…лијепа сјећања тражи…успомене које ће га вратити у живот… јер само са сјећањима се до среће може доћи. Срећа је само сјећање, када си срећан у том сјећању. Зато сјећања и постоје- да сачувају, бар на кратко, срећу која је нестала…

И заплови…                                                                                                                                                                                                          Низ Крешића брдо силази, послије неколико мјесеци, још увијек у души, младо, смјерно сељанче, да скупи нову снагу за наставак борбе  у страном свијету…а однекуд се појављује и трчи му  у загрљај млађи брат, знајући да ће добити неколике мале чоколадице са сличицама Партизанових беба, а из његових очију сија неизмјерна радост док га његов баћо стиска у загрљају. Мајка, као и увијек га дочека, бришући сузе радоснице, грли га и љуби, а њена срећа је, готово опипљива и као топли сунчеви зраци,зрачи из ње. Ту се, у дочеку, нашао и отац, озбиљан и достојанствен, са благим осмијехом да чврсто загрли сина, а тај загрљај ће Петру увијек остати у сјећању и кад му буде најтеже било, увијек ће му снагу  давати. У тој делегацији је  наравно и његова  баја…ђе си ти, дијете моје, као да би га ружила баба, што не дође раније, грлећи га онако њежно, онако како то само његова јединствена баја зна а он у њеном загрљају  замишља  и ђеда, што му је остало још из најмлађих дана, јер је стално маштао да има ђеда као и остала дјеца; ђед, сучући бркове, кроз смијешак грли свога хајдука, како га зове из милоште- а за њега, Петра, као и за ђеда, хајдук је била нека тајанствена, највећа и најљепша ријеч. И, не само да се Петар топио док се поздрављао са њима него су и сви укућани били нестварно срећни а био је увјерен да је и ђед исто тако срећан…

Колико су само љубави носили ти сусрети… колико среће?! Нема тог кантара, нема тих ријечи које могу описати радост која је избијала из њих...увијек би се питао, увијек би се чудио, како живе људи који немају овакве срећне доласке кући, и било му их је, истински жао! Питао би се, шта згријешише…јер они нису знали шта је радост, шта је срећа…живот им не пружи те љепоте састанака. Уистину, можда они без растанака, заједничким животом и ухвате мало заједничке среће, али сигурно је, не могу доживјети овакве ерупције среће које је он доживљавао, јер оне су могуће само у тим посебним тренуцима поновног сусрета драгих људи, послије протеклог времена…                                       Тако, још једном га сјећања у живот вратише.

У инат свему, није све изгубљено!Ипак, има наде! Остала су ми сјећања, драга сјећања. Њих ми нико не може узети. Никада! Никада!..и одједном се са сјетом, сјети рођака Слободана, сиротана…он чак ни сјећања нема, радости која она доносе…и док жали Слободана гази ижђикали, до плећа коров, неку, од сњегова поцрњелу травуљу,  што га је саплитала  и гребла… Тешко  дође до пјешчаног прогана к његовом дому, којега ни препознати није могао, јер је био скоро потпуно затворен са подивљалом живицом- морао је на неким мјестима рукама склањати испреплетано шибље и трње да би се пробијао даље…до дворишта.                                                                                                                                                    Није видио ништа!                                                                                                                                                                                                    Ишикљала прашума!                                                                                                                                                                                                Све се у дивљину утопило.

Велики стари воћњак око куће у непроходну шуму израстао и спојио се са младим затрњеним воћeм- стотињак расцвјеталих младих воћака које он, неколике године пред рат, са братом засади и, чак из Чачка, саднице доносе. Гледа- сузе му се у очима наросиле: ту пред његовим очима цвјетала је и велика стара родна трешња, коју, да живи хиљаду година, никада заборавити неће, а одмах поред, био је и ред стабала јабука делишес, које је отац посадио  још када се из војске, из Словеније вратио… ту је била и велика шљива бјелица и још већа, посебно истакнута и вреднована, домаћа, црна родна, која је и више од педест литара ракије давала, а ту, само мало измакнути, стајали су, крушка виљамовка и горди орах…био је ту и стари дуд, који је поносно стајао на самом улазу  у двориште поред улазне стружице од  прошћа… а круна свега; постројени уз живичну ограду воћњака, стајали су поносно јасенови који су се до неба пружали…                                                                                                                                                                                                     Све је ту, а нема га.                                                                                                                                                                                              Све је нестало а ипак није!                                                                                                                                                                                 Из те страшне џунгле  вири још увијек необрушена, ластавица велике старе куће…само једна чеона страна стоји- и на њој, још увијек читљива, плоча са исклесаним натписом  ГЛИШО КОВАЧЕВИЋ И СИНОВИ 1918.                                          Да свједочи!                                                                                                                                                                                                  Налазио се Петар изгубљен у прашуми коју на свом огњишту нађе умјесто кућа… нове куће коју са оцем изгради, старе, највеће  спратне куће у читавом округу, са, скоро, двије стотине квадрата у основи, коју Крешо са својим оцем сагради, и најстарије куће, са огњиштем и веригама, што је, још као новоселци, прије, скоро, сто педесет година, преци направише.

Остаде само плоча – закључује сможден, док се пробија грозничаво кроз ту дивљину, несигурно тумара лијево-десно. Сагнут, као у неком трансу, тражи изгубљено огњиште… разгрће  ногама коров и трње и склања рукама гроздове витких младица шибља које искуљаше из земље…                                                                                                                                        Тумара, тумара…лута по зараслом дворишту, напет,  узрујан, у грчу.                                                                                    Напокон, откри га!                                                                                                                                                                                              Ту!                                                                                                                                                                                                                               Ту је! Праг! Кућни праг…а иза њега једва се назирала велика громила цигли и камена- остаци срушене нове куће.                                                                                                                                                                                                                                            Стаде мирно, као што се почаст одаје покојнику, нетремице буљећи у призор пред  њим…

-Боже помози- прекрсти се. Шта остаде од некадашње куће Крешића?!                                                                                        Шта остаде од наших живота?                                                                                                                                                                      Шта остаде од мога живота? – шапће…тресе се, ноге  му подрхтавају, губи дах…                                                            Нема…све је нестало– сломљен закључи, и суза му низ лице крену.

 

 
12јул
Миланко Ковачевић: ПРКОСИ- ЈЕДИНО СТАНИШТЕ ДУШЕ

(дио из романа ПРКОСИ СА ГРМЕЧА)

 

Тишина се са небом стопила… само срце лупа…

 

 “Ово је једино мјесто на свијету

   Гдје на кољена могу пасти

   Длановима тло дотаћи

   И дуго љубити земљу и траву

   И главу на камен спустити

   И тако остати

   И тако вјечно, вјечно остати“

 

Ово је моја земља… њежно шапуће, док га бура дулибска умива а он чежњивим погледом милује Пркосе: мало, орловско гнијездо ушушкало се на висоравни између шумовитих, питомих брда, Ковиљаче, Лупине и Чаве, а то мало гнијездо, угнијездило се у велико гнијездо, у сигурносни загрљај Грмеча, Осјеченице и Пљешевице.

Стоји, лелуја, као да је птица, као да ће полетјети…кад год би тако стајао на Дулиби и погледoм, кроз пукотине  мањег гнијезда, освајао простарнство и до тридесетaк километара  на сваку страну свијета до великих планина, увијек би се у њему родио величанствен осјећај слободе- стопио би се са буром која би се играла његовом косом, а он би шакама хватао простор око себе, окрећиући се око своје осе са раширеним рукама ка небу, и у загрљај би тада, у тим тренуцима,стављао све: и родно село, и далеке недогледане видике, и расплављетњело небо над Крајином, и јарко илиданско сунце са разиграним, сурим орлом  у лету… и све би се сливало  у једно; у јединство с природом, у игру, у слободу – све је око њега било његово, било у њему.                                                      Било  јединствено!

Било је то осјећање слободе које ће заувијек остати у њему угњеждено и неизбрисиво…та слобода ће увијек бити са њим, оваплоћена, жива, да га подсјети да је ту, да постоји, да му да нову снагу и вјеру. Свакога пута би закључивао… ако ни због чега другог, вриједи живјети, бар због овога  величанственог и непоновљивог осјећања слободе…                        

Али, схвати, да је сада завладало неко друго вријеме- вријеме зла. Сада је грлио слободу а ње није било…                                                                                                                                                                        Oткину му се суза.                                                                                                                                                     Гледа Пркосе.                                                                                                                                                                  Остали сами, незаштићени, још више се скупили и умањили,изгубили,нестали.                                    Укоченог погледа, у магновењу, тражи тако познате и драге слике, а њих нигдје нема.                      Нигдје црвених кровова ни шљивика, нигдје ни њива, ни цвјетних ливада. Све је зарасло, у дивљину прерасло, травуља  му се нека потамњела, до кољена мота.                                                        Запрепаштен је.                                                                                                                                                               Зури у пакао у који су се, његов рај, његови Пркоси, претворили.

Да ли је ово могуће?                                                                                                                                                    Да ли је ово само ружан сан који се безобзирно наслађује  мојим мукама… да ли је ово само ружна подметачина нечастивога…свети се нешто… неке своје рачуне, ко ће знати које и од када сада мени наплаћује – уштину се Петар за образ грубо, као неки набусити силник који се над њим истреса, онда зажмури, па, поново, избезумљеним погледом, заплива по Пркосима а оно ништа.                                                                                                                                                                                Ништа!                                                                                                                                                                    Увијек иста слика!

-Гдје су сада моји Пркоси? Гдје?! – гласно зајаука Петар… а толико је много  вјеровао да су Пркошчани, божји миљеници што на Пркосима живе…то име је за њега одувијек било  велико, неуништиво, са божјим премисама откано- пркосно и вјечно!                                                                       Неуништиво!

– А сад Пркоса нема! Нема!- јауче.

Пркоси, без даха и живота остали– очи га пеку, влаже, ноге дрхте…спусти се, скоро рушећи се на земљу- сједе.                                                                                                                                                             Глава му клону и он настави буљити испод себе, пробијајући погледом израсли коров, да до питоме земље како допре…тражио је одговоре од ње, своје земље…тражио одговоре за своју муку…тражио неку ријеч, неку утјеху; али одговора не би – црна земља је остала нијема!                     Изда га!                                                                                                                                                                               Први пут у животу!                                                                                                                                                      Увијек је она, та земља пркошка, имала лијек за њега, увијек би му она, и у најтежим тренуцима у животу, пружала смирај, духовни  мир, и ма како му било тешко, послије ћутања и тиховања на родној груди, увијек би се вратила снага, вјера, нада… дизала би га његова земља, враћала у живот, носила у нове борбе и побједе- а сада је дошао крај…и она га, његова пркошка земља, остави!

………………………………………………………………………………………………………………

………………………………………………………………………………………………………………

И не зна колико је тако сједио, скрхан, онемоћао, празан…а када се учинило да се већ потпуно предао- деси се чудо!Пробуди га из црних мисли, изненадно кукурикање пијетла комшије Лазара и  уз лавеж чуваркуће, Гарова, откри постојање живота у јединој кући којој  се кров црвенио у спаљеном засеоку и из чијег је димњака куљао дим- и дође живот до њега…сунце поче стидљиво извиривати иза Осјеченице, и лице му, одједном, запљусну, и косу му заталаса, јака бура коју Грмеч посла из даљине, а поглед га понесе ка плаветном пркошком небу на којем  угледа  орла како изводи своје летачке бравуре у cлободи- и као неком невидљивом силом подигнут, нагло се подиже, скочи, осјећајући да му кроз вене нова снага проструји и осокољен поче да виче:

-Слобода! Слобода је јача!

Стајао је Петар на Дулиби, на пркошкој висоравни, сам у пространству Високе Крајине, сам у Слободи! И као да зачу звук гусала… као да доприје до њега топли глас ђеда и звоњава звона са сеоске цркве…осјети  у себи врелину пркошких  љета и бљесак муња што цијепају небеса, слуша фијук вјетра и буру која пири, гледа силне снијеге и сметове што покрише сеоске плотове…              Све то у њему још увијек живи…и безбројна дјечја радовања, младалачки  уранци, прела  и зборовања- а њен стидни осмијех, из прикрајка и сада му срце грије…

-У инат свему- постојим! Пркоси Пркошчанине откуцају сата…изусти наглас и пркосно се  усправи, испрси, и уз јако лупање срца, несигурним кораком, крену низ Крешића брдо према свом огњишту, сакривеном у корову, у шибљу, у великом зараслом шљивику…

 

 

 

 

 

 
24јун
Миланко Ковачевић: ЖИВОТ ЈЕ ЈАЧИ

(Дио из романа ПРКОСИ СА ГРМЕЧА)

Увијек, у српској историји, нова трагедија већа од претходне. Какве су, рат и ова несрећа, оставила трагове на њиховим лицима…опрхван болом,тугаљиво гледа  у потамњело и остарјело Радованово лице, на којем су два испијена, готово угашена ока, водила грчевиту борбу за опстанак, заборавши у тој муци на властите, исто тако изморене и сузне очи, које су све теже подносиле своју муку.                                                                                                                                                    Неспокој, угњежден дубоко у Петровом срцу, од сусрета са пријатељима и комшијама у измијењеној реалности, како је називао ово послијератно стање, све више је растао и раздирао га.

Чуо је он да су се неки пркошки домаћини снашли, успјели се некако уселити у очуване куће и са трактором са којим су избјегли и вриједним рукама, кажу, кренули у нови, релативно нормалан живот, уколико се уопште, у данашње вријеме и на овом простору, може нешто назвати нормалним…али већина избјеглог народа, још увијек је живјело тешко и борило се за кору  хљеба. Сиротиња у напуштеним, разрушеним кућама које прокишњавају на све стране, са склепаним од дасака, церада и најлона, вратима и прозорима, без игдје ичега,тражила је грозничаво какав посао да преживи, што је својом упорношћу и успјевала, потпомугнута налетима Црвеног крста и других хуманитарних организација и пакетима помоћи рођака из Србије и Бањалуке.

А, какву су муку носили у души, Петар је добро знао. Све му је то било познато, сву ту муку је и сам преживио а на неки начин преживљава и сада…и сам се, на почетку рата, нашао у туђем, непознатом свијету са завежљајем у рукама, женом и двоје мале дјеце, и ваљало је преживјети, опстати.

Била је то, како ју је он називао промијењена реалност, и умјесто некадашњих романтичарских снова о мајци Србији, дочекали су га, као остале избјеглице, јад и чемер, го и тврд градски асфалт, из којег је ваљало одломити кору хљеба и нахранити дјецу.                                                                          Мука, велика мука, али, човјек је чудо.Издржи оно, што ни по којим законима физике не би могао издржати.Преживи оно, што би само за неколико сати раније, дао главу на опкладу, да се не може доживјети и преживјети.                                                                                                                              А може!                                                                                                                                                                                Све може кад се хоће или кад се мора. Готово све!                                                                                                И та спознаја га је једино тјешила.                                                                                                                            Издржати !                                                                                                                                                                        Издржати- и све се временом промијени.                                                                                                                За сваку рану се нађе лијек- само ако се упорно и ако се тражи.                                                                      Тако је он преживио сва та страшна времена и сад већ, колико-толико, додуше условно речено, живи нормално. У сваком случају нормалније него што је било раније, на почетку избјеглиштва.    Та спознаја га је сада мало тјешила. Надао се, вјеровао је у своје Пркошчане…јаки су они, преживјеће… Шта ће?! Мора се!

Проналазећи спасоносне закључке и зрна оптимизма скривена дубоко у себи, Петар би се мало смирио, док поново не би нагрнула болна сјећања на њихов егзодус и страдања и појавио се неки чудан бијес, нека љутња на самог себе, ваљда због властите беспомоћности да он ту било шта промијени.                                                                                                                                                                   Као и до сада безброј пута у животу, знао је све, свега је био свјестан, а опет, управо та спознаја га је бољела јер је откривала његову властиту ништавост, која је из немоћи извирала…                          И док је аутобус јурио према Дервенти, игра је, и даље, непрестано трајала- несрећа је са свих страна нападала а Петар се упорно одупирао… и тако у недоглед- ипак, пукао би до Дервенте као надуван балон, да га из мучних мисли не истргну Бране… са својим топлим гласом доносио је неку смиреност и благост, а на његовом  дјечачком лицу, играла су два живахна плава ока још увијек пуна живота, којега су благодарно одашиљала према Радовану и њему, израњаваним и уморним.

-Видјећеш, сад ћемо ми наћи Цара у станичном кафићу, ту је њему радно мјесто- уз осмијех га је увјеравао Бране док су улазили у аутобуску станицу у Дервенти- Идите ви тамо, а ја ћу брзо доћи да попијемо коју, само да се ријешим овог чуда- показа руком на аутобус и насмија се.

Излази споро из аутобуса као са неким нејасним страхом очекујући сусрет  са Царем, као и са осталим својим Пркошчанима и њиховим избјегличким животима… хоће ли имати снаге да се сусретне са њиховим тужним судбинама као и са својом?                                                                                Збуњен, нервозно се окретће око себе- али, не зна ни сам, ни како ни зашто, он умјесто опште пропасти и безнађа око себе, увиђа живот.                                                                                                              Пуни живот.                                                                                                                                                               Иако је све око њега било девастирано, потргано, разрушено, ипак, гледајући тај народ око себе, на станици и на тргу, све је за Петра одисало неким оптимизмом. На његово велико изненађење, живот је пред њим бујао у читавом том хаосу и биједи, јаче и више него тамо, на другој страни        границе- у Србији. А како и зашто је дошао до тог закључка, није ни њему самоме било јасно… да ли су то његови неки умишљаји или је стварност таква, али то више и није било важно.                    Он је стварно тако осјећао! То је за њега била реалност.                                                                                  Још једном се увјери- није само човјек чудо већ и живот човјеков.                                                            Живот је чудо.                                                                                                                                                              Највећи је кад га нема, највећи онда када се бори за њега! Свеједно, да ли у ратним или у тешким поратним временима.

Сјети се, кад је долазио на сахрану оцу у рату 1992… гинуло се, умирало, нестајало, а опет,живот је бујао на све стране- у сваком човјеку, свакој породици; на ливадама, у шљивицима… свугдје!            Надјачавао је грмљавину топова из даљине…                                                                                                    Тада, у таквим временима,људи  се највише радују, пјевају, воле се – славе живот, када се чини неком неискусном посматрачу, да  живота у том злу нигдје нема, нити га може бити.                            Живот побјеђује; ма, колико велики били несрећа и зло, ма, колико се страдало и нестајало, живот је надјачавао.                                                                                                                                            Надјачавао је све!                                                                                                                                                      Плач дјеце и кукњава мајки за изгинулим очевима, били су надјачани радошћу мајки и плачом новорођених беба- нови живот је надјачавао нестанак живота!                                                            Живот је био јачи од хаоса и безнађа.                                                                                                                    Слободан живот-од смрти!                                                                                                                                         У тим најтежим ратним страдањима, човјек је  најслободнији, а живот је најврједнији, најсмисленији и најсадржанији.

Схватао је Петар истину- да нема смрти, не би било ни живота, и што је већа опасност од смрти то је и већа свијест о животу и његовим вриједностима. Што су опасност и смрт ближи, то нам је живот дражи и љепши.                                                                                                                                          Само у рату, живот побјеђује смрт.                                                                                                                            Само се у великим страдањима може истински радовати животу и уживати у њему.                              Кад граната груне и баци те на земљу, а ти утврдиш да си читав и жив, нема веће радости од твоје, што тамо, мало даље од тебе, граната удари; када ти метак прозвижди поред уха ти се дјечачки радујеш, срећан трепериш, као никад у миру, што душман промаши и узалуд метак потроши…а о томе, како је сладак пасуљ на линији који ни код једне домаћице не може такав бити, да се и не прича… тек каква је љепота мало одријемати у рову, то нико ни замислити не може- нема тог душека и јоргана који би пружио тако мио сан; само у рату су незаборавна дружења, шале, пјесме, доскочице и зезања, којима оне мирнодопске занимације ни до кољена не дохватају… и тако…а онда кад дођеш изморен и испребијан из рова, укоченог врата и утрнулих ногу, па попијеш коју љуту, па ухватиш се за  женина бедра – и ето дјеце у радости, у љепоти и љубави рођених.               То је живот!                                                                                                                                                                    Има се зашто живјети; и мучити и страдати ако треба!                                                                                      Уствари, нигдје слободе човјекове нема као у ратним, или тешким поратним временима.                  Тада, човјек постаје птица, лепршав и слободан. Слободан, од усуда, од страхова свих врста, од смрти. Тачније, није их се он ослободио него их је примио као нешто природно, нормално, њему припадајуће, као судбину.

 

foto-sremskomitrovacki portal
8јун
Миланко Ковачевић: ДОЛАЗАК

(Дио из романа ПРКОСИ СА ГРМЕЧА)

Већ стоји код возача, спреман да искочи из аутобуса. Нестрпљив је- жури му се много.                        Сад је ту, на своме.                                                                                                                                                            Одавде је његова земља. Његова.                                                                                                                              Само пет километра старе макадамске цесте, некадашње турске магистрале за Вакуф, дијели га од огњишта.

Ту, на почетку  пута, била му је школа… још увијек је носио са собом звонки смијех школских другара, разне игре и мангупарије; ту је осјетио ђачке радости, стекао другове и прве стидљиве љубави; прве загрљаје, уздахе и љубавне јаде…                                                                                                  Али, није Петар само лијепа сјећања носио у себи…памтио је и прве озбиљне бриге и дубока размишљања која су га редовно, на тој цести затицала…о плановима…о будућности, о животу… о правди и неправди, o смислу и несмислу…                                                                                                            И сада, док нестрпљиво чека да се заустави аутобус, сва су та, њему драга сјећања из школских дана и даље сама извирала и обасипала га, као и незаборавна, драга лица Мире, Раде, Наде, Душана, Драгана, Марка и многих других, које, више од десет годинама није видио, и ко ће знати, у овој несрећи, како и гдје завршише, и да ли ће их још икада видјети.                                                    Нека туга га поклопила.                                                                                                              

Овај живот је чудо. Право чудно чудо!                                                                                                                  Ко и како смије да се овако игра са нама и нашим животима.                                                                      Ко и зашто? Зашто?! –пита се огорчен, а одговора нигдје.                                                                            Жедним погледом тражи стару цесту за Пркосе, која му, бар се њему сада чини, живот значи…својом постојаношћу му једина може вратити изгубљену снагу.                                                                                                                                                                                                                                                    Та стара прашњава цеста је била нераздвојиви, саставни дио њега и његовог живота…носио је и сада са собом, сваки мало већи камен на њој и сваку логицу ископану водом… памтио је и даље те дубоке јарке што су је ограђивали са обе стране; и сваку је бандеру памтио, њен облик и        величину ,и сваки жбун у Дулиби који ју је оквиривао и богатио је својим раскошним рухом…још увијек је  носио у себи цвркут малих златних сјеница и складни пјев врапчића, док је гледао несташну игру вјеверица на гранама младог храшћа, а често би, баш на том мјесту, испред њега претрчао и испрепадани зечић, грабећи својим дугим задњим ногицама уз брдо…

Знао је Петар и за тајну логу сваке висибабе, јагорчевине и љубичице које су украшавале њедра Дулибе и давале им мирис и љепоту; знао, и сваку купину поред пута, и сва станишта малих, црвених, али најслађих шумских јагода, које је у велике низаљке низао… све, све је, остало у њему…                                                                                                                                                                                  Сјећао се и сваког дебелог хлада који је мирно чекао путника намјерника да се одмори или да се од илинданских врућина склони… памтио силне кише и поточиће што лију цестом остављајући велике ожиљке на њој, али он те страшне пљускове није доживљавао као своје непријатеље, као ни цестар Миле, који је излокану цесту сутрадан морао лијечити.                                                                Слушао је, још увијек, у себи, громове који су цијепали бандере док би се он у грм скрио да офанзива прође, па би поново јуначки кренуо газити по времену, даље кући, гдје су га са забринутошћу чекали.                                                                                                                                                    Али, он се, ни громова није плашио- чинило му се, да у Дулиби и громови по некој логици и законима ударају… тачно се зна – неће гром ударити у човјека ни у грм; он ће своју злоћудност на бандери показати, ваљда, поред осталог, и посађену зато, ту поред  цесте…а, ни пратеће муње нису му биле страшне- оне би само бљеснуле на тренутак, да му освијетле пут!                                        Памтио је и оштре пркошке зиме- борио се са сметовима и мећавама које су му често задње атоме снаге узимали док је грабио уз склоп Дулибе давно заметеном цестом, онако поносан, гологлав, јер капу из неког свог пркоса, никад није носио…а од свега, највше се сјећао буре кад запири на Дулиби, онако јако, да му коса лепрша, да му дах зауставља…тај фијук вјетра никад заборавити неће- и истргну га из сјећања Бранин поздрав, док је заустављао аутобус…                                              Петар искочи и нађе се -у пустоши!

Збуњен, врти се у круг.                                                                                                                                                Звјерња на све стране; не може препознати- не зна гдје је!                                                                               Кажу, „нема споменика Марији, нема ни споменика првог партизанског топа, ни  кафане Топ“- али неће да призна, одбија; неће да прихватити ту истину…док у њему јечи она громка, крајишка…Жен’ ме ћаћа мала ми се смјешка...а онда ускоро, загрми и она слободарска, Шеста личка и Трећа крајишка… и у незнању, као у неком кошмарном сну, окреће се око себе, загледа на све стране, тражи…али нема ништа!                                                                                                                          Нема ништа- ни пјесме, ни споменика, ни топова…ни једне куће, ни живе душе…мртвило завладало!                                                                                                                                                                          Нестало је све!                                                                                                                                                        Добро, могао је некако разумјети- прогнаше народ и шта ће им кафана, али зашто им засмета споменик Марији… што им смета топ, онај први, партизански, заробљен од неприатеља (уистину, никада није сазнао од којега непријатеља: Шваба, Италијана, усташа…то се тада није објашњавало) или су га, можда, комшије одвукли,  да на српски народ пуцају јер се сав, тај народ, одједном за њих, у мрске четнике преобрази…

И даље гледао око себе унезвијерено… непрестано се окреће…не зна на коју страну да крене….        Зинуо преплашен…као да се у филму страве и ужаса нашао…школе нема…                                      Школе нема!                                                                                                                                                                  Нема…                                                                                                                                                                                Стоји изгубљен. Сам.

 

 

 
20апр
Миланко Ковачевић: НА ПЕТРОВАЧКОЈ ЦЕСТИ

  (дио из романа ПРКОСИ СА ГРМЕЧА)

 

 

Стари Дервентатранс аутобус шиба пустим и разрушеним селима у Федерацији – српским! Мртвило, мрак, нигдје живе душе… и тако стотину и више километара…                                      Aутобус јури Петровачком цестом a Петра нека туга опхрвала, на груди му легла, поклопила га, дах му одузела… лелеци и јауци јече у њему…пред њим измасакрирана тијела стараца, жена, дјеце…раскомадано тијело мале Марије, два пута убијене, свијетли у мраку…                                      Убише је 1943 и 1995…дрхти обезнањен, замро- док сатански смиjех одзвања петровачком котлином…Какви, какви су то људи? Колико зло ти нељуди носе у себи…пита се слеђен.                  Нема одговора- само глава хоће да експлодира…                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Срећом, зора руди са истока…тамнило растјерује и у живот га поново  враћа- праскозорје му роди нову наду…живот је јачи…ипак…ипак… тамо…само неколико километара од аутопута је Република Српска…тамо су Срби, српска држава. Слободни и без страха!- а аутобус је већ улазио у варош…

Чаршија – оронула, сва сива, у фази распадања… типична турска касаба из Андрићевих књига… дозивања, зијевања  шегрта, трговаца и снених нена. Вјерници пред новом, великом џамијом која је никла  у централном парку умјесто биста народнх хероја што су сада лежале оскрнављене и побацане уз бочни зид некадашње општине (коју преко ноћи прогласише опћином и накитише је слободарским зеленим заставама) За израњаване хероје није било мјеста у вароши, варош је постала касаба, а касаби они више нису били потребни… они ће наставити свој живот вирећи из  буџака, чудећи се чуду  што их снађе…                                                                                                                   Занијемио је! Занијемио- љут на своје сународнике, а на себе највише!                                                Поносили се …сви се дичили њима…двадесет и три партизанска народна хероја…шампиони…највише у Југославији… и сада, нема више мјеста у парку- сазнаше наше комшје, да су то били Срби! Ко је ово могао замислити…а, ето… десило се…постоји… ово је сада нека туђа земља, ово су неки други људи…

Био је парализован неколико тренутака док не дође до даха…а онда  бијесан, готово гласно, нападе себе: Па шта се чудиш кретену?! Па, шта је ту ново…зар није тако било и 1914. и 1941…и зашто да не буде 1991. и 1999?!                                                                                                                    Морали смо ово дочекати!                                                                                                                                       Све више је Петар постајао свјестан преваре…“нове, боље и праведније Југославије, као државе свих Срба и њихове  браће“ – а они, Срби, у беспућу завршише…

Посматра чаршију:  Све се промијенило.                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Ништа ту више није било српско. Ни С од Српскога, од некадашњег градића у којем су Срби  били већина. Како онда, да Срби осјећају слободу у њиховој, босанској држави, реплици                                Турске – муслиманској! коју им направише, да апсурд буде већи, највећи српски, вијековни непријатељи- Швабе и Турци, потпомогнути Америком, пробудише босански вилајет, подигоше га, и поново створише! Историја је луда- ни у најлуђој премисли, највећи умови свијета, не би могли предвидјети овакав парадокс… да, да…да не би Турака, у Босни не би било ни усташа деведесетих година, као што не би било ни џихадиста да не би Нијемаца…

Ех, Шваба-  настави Петар роптати у себи.! На њих jе, некако, највише био киван… као да су се осјећали слаби и немоћни, несрећни Нијемци  читав свијет ангажоваше против Срба… то чудовиште, Швабе, као да су видјели сврху свога постојања само у томе да Србе нападну, да Србе униште! Срби замјенише Јевреје!                                                                                                                  Нема ума који то може објаснити! Шта смо им дужни, боже!?                                            Шта…упорно се питао у себи – можда, можда им сметају Срби…можда су некада тамо  живјели и други Срби, не само лужички које тако педантно истријебише – немоћно закључи, док је Дервентатранс и даље грабио  према Пркосима…

 

фото:Србија данас

 
11феб
Миланко Ковачевић: ПРЕВЈЕРЕНИЦИ

 

(дио из романа ПРКОСИ СА ГРМЕЧА)

 

Иако је све одисало питомином и љепотом  у овом дијелу Крајине, у Републици Српској, њега нису престајале мучити тешке мисли…како… како, се ово зло деси? Зашто кренуше у рат…откуда им толика мржња?                                                                                                                        Петар није могао схватити, као што ни они, некадашња браћа, можда нису схватали, да је то неко непознато зло, чучало скривено негдје у њима- можда и они нису знали за њега. Можда је то Босна скривена у њима…она тајна и несрећна коју још нико рационално није могао сагледати…можда су се за ту,за неку њихову, и од њих самих, Босну скривену, у рат ушли; Босну, за коју не постоји нико него они сами, муслимани- Бошњаци, како се у сред рата новим именом частише, уз  кумство Ватикана и Турске.                                                                                                                  Зло, јаче од њих, слабих, обруши се на нејака плећа, а та велика несрећа изазвала је још већу несрећу код њих- мржњу која разара властите носиоце. Њихова бивша браћа, Срби, преко ноћи, још већи Власи постадоше и убрзо се у подивљале Четнике претворише, чија су се злодјела и геноцидна намјера, још од Косова вукли и убиства њиховог највећег шехида Мурата.

Запад је уживао у намјештеној игрици у Босни. Нека се убијају… здушно су навијали за новопрекрижене Бошњаке, као што су их и прије сто година, исто тако, прекрижили пред рат и гурнули их у нова страдања.Лицемјери са Запада били су у двоструком добитку. Убијали су се између себе, како су они у својим елитним мозговима закључивали, њихови, вјечити непријатељи. Са једне стране Срби-православци а са друге Бошњаци-муслимани! а                              Хрвати-католици су им били стабилизирајући фактор. Хрвати су њихови и њима ће обезбједити Независну државу Хрватску- покровитеља, над једним и другим.Таква се комбинација одвијала у злочиначким главама владајуће олигархије са Запада, и српски народ  западно од  Дрине је, углавном, поучен историјским искуством, био свјестан подвале коју су им припремили. Али, муслимански није! Понесен, ласкањима, обећањима и изливима љубави према њему, остао је заробљен својим романтичарским заносима показивања и доказивања идентитета, зрелости и државности, а све темељено на антисрпству, по упутама демократа са Запада.                                                                                                                                                                                                                                    И не само некадашњи Срби да нису имали снаге одупријети се заводљивим сатанистима са Запада, него и неки  садашњи Срби, сломљени и немоћни, бацише се сили и злу у наручје; превјерише, на страну не-пријатеља  српских пређоше- ишчупани из коријена, изгубљени у нигдини, у моралном беспућу… немоћни да пронађу себе, а та властита немоћ им још већи страх донесе, који их још видљивијом агресивношћу и бјеснилом  наоружа.                                                        Да би потврдили  нови идентитет превјереници чине све да потру своју прошлост, свој пређашњи идентитет и да га некако сакрију, пониште, што је немогуће а та немогућност код њих рађа још већу мржњу, највећу мржњу која се  и једино код браће може пробудити- да иста крв, највећи издајник и највећи непријатељ може постати!                                                                                                    Тако, од Срба, многи Антисрби постадоше!                                                                                                            То је тај импулс несреће, српске историјске коби коју многи  не издржаше и своју муку запечатише заувјек мржњом и злом према праоцима Србима, према себи самима… браћа Срби морају нестати да би они опстали, да би они постали…док год постоји траг и најмање  сјећање о Србима, код њих, превјереника, у њима, непостоји ништа. Они су ништа, јер Срби постоје- јер они су Срби! Конвертити, да би постали то што не могу бити, нешто друго и ново,  престадоше бити оно што јесу и постадоше оно што нису а ту своју превјеру једино мржњом могу хранити и одржавати. Мржњом  против свога рода- мржњом против себе!                                                                    Да- они, ни себе не жале! Себе они, несрећници, највише  нападају, на себе мржњу истресају- изгубљени и у простору и у времену… не могу назад у свој род, Србима, јер су већ прешли границу, а не могу напријед, постати други,  јер свједоци њихове превјере и несреће, још постоје и свједоче; ломе се и савијају, ни довољно самостални, јаки и велики, да постану неко, али опет, што би рекао Меша, ни довољно мали да нестану- али ту су учитељи са Запада да им помогну, да их властитим сотонлуком наоружају; ојачају их  и спреме да јурну, наоружани мржњом, на Србе, да се ослободе своје муке конвертита и јањичара, да истјерају бол отпадника из своје напаћене душе, да забораве савјест. Да ископају, ти бивши Срби, своју свијест и идентитет; да покажу да постоје, кад на своје прародитеље јурну да их униште!                                                                                      Мржња искуља из обичних, малих људи… тај осјећај инфериорности, тај осјећај отпадништва од матице српске доносио је комплексе, фрустрације… потребу да се покажу, искажу, осамостале, јер само тако могу опстати и са болесном душом живјети, јер само нестанком властитих корјена они нови могу постојати.                                                                                                                                                        Тако је за њих, несрећну разбраћу, направљен круг из којег више никад неће моћи изаћи – најстрашније од свега, најстрашније од најстрашнијег, што они рат, против Срба, не због неких реалних интереса, већ због мржње воде.

Нико не може мрзити као некадашњи Србин Србина, брат брата свога! Знају ту страшну истину бивши Срби, историјски несрећници и зато у себи носе ту геноцидну црту и нема тог лијека који то зло у њима може излијечити. Чуда се могу десити на појединим мјестима и на мањим деоницама времена када се зло и мржња примире и притаје, али не да би се уништили  већ да би ојачали и букнули још јачим интезитетом. И нема ту лијека: остаде вјечити јаз, јаз између Срба и превјерене браће, јаз са којим се ни једни ни други никад немогу помирити а посебно они невјерни! Трагедија.Трагедија српска!

То је та несхватљива мржња данашњих Срба-отпадника, то је та тајна, у једном дијелу народа, бошњачко-муслиманске мржње, то је та тајна хрватско-усташка мржње. Чир мора пукнути, како би говорио Петров отац, и гној се мора разлити по тим просторима,  док је Срба и док је њих, превјереника, само је питање тока времена- само кад Срби нестану, превјереници  могу опстати и инфицирану рану евентуално лијечити…Па, конвертити не постоје, нити би постојали да није њиховог антисрбизма на превјери насталог, насталог због властите немоћи, људског, духовног и моралног пада.Тај конфликт у њиховим душама је вјечан и нерјешив и створио је рану непреболну.

Конвертит мора нападати, а ако жртва одбија непријатељство, превјереници су још агресивнији јер остају гладни- они се, управо, непријатељством хране!                                                                              Знају ту истину и сотоне са Запада и зато су, управо, превјереници-јањичари, њихово најјаче оружје из којег пуцају по Србима- а све више, те истине постајао је свјестан Петар која га је потпуно поражавала… да Бог помогне свима, Срби су их подигли, открили, показали свијету, а они  то добрачинство негирају, сакривају, поништавају …а како, како је то могуће…                                                                                                                                                                                                                                 

————————————————————————————————————————————————————————————————————————–

Био је свјестан Петар, да су њихови несрећнии преци невјере постали када су пали; када су хтјели сачувати главу, када више нису  могли  подносити  зулум, или када су покушавали  имања сачувати…своју  овоземаљску муку умањити! Невјера су постајали многи, често и уз договор браће, ти тамо, ја ћу овамо…ти покушај  бити  други, а ја ћу остати Србин, ја сам јачи, ја ћу издржати…                                                                                                                                                            Превјеравало се, не само за турског времена, него и аустроугарског…како некад, тако и  данас! Може ли се замислити већа људска трагедија?! Можда су ти процеси морали да се десе, можда су то биле добре одлуке, али зато се морала платити велика цијена, никад нећемо сазнати  да ли већа за оне који тај чин урадише или за њихове потомке- а можда  и највећа за њихове претке којима још једном, поново, смртне ране задаше.                                                                                               Ти односи вјере и невјере, посебно у Босни, вијековима су се запетљавали, у клупко мрсили и тешко је одвојити вјеру од невјерe јер се чак, понекад и данас, вјера невјером храни. Ипак, вјера може без невјере али невјера без вјере не може никад! Увијек је вјера јача од невјере -зна ту истину невјера и зато се непрестано луђачки бори, доказује се стално јуришајући на вјеру. Невјера живи од вјере, јер, да није вјере, невјера не би имала ништа, нити би имала у шта да невјерује. Невјера без вјере не може постојати, као што ни вјера, изгледа, понекад, у неким временима, без невјере не може!                                                                                                                                                              Схватао је истину – превјереници нису више бивша браћа, већ су то сада   његова разбраћа која Србима више никад неће моћи опростити своју, властиту, издају. Они своје невјерство не могу залијечити док се свједока не ријеше, док браћу неизбришу из своје свијести и савјести – и то је њихова сизифовска судбина!

 

 

 

 
30дец
Миланко Ковачевић: ЗАВЈЕТ

(дио из романа ПРКОСИ СА ГРМЕЧА)

 

Све је бесмислено ако од нечијих хирова наши животи зависе.                                                                      Не може, не може!  То није и не може бити!                                                                                                Живот јесте и мора бити нешто друго- божија промисао, смисао, сврха… али, али- нове су црне мисли  надолазиле – али, зар није и страдање…можда је живот све то али је и страдање…и одмах настави грозничаво са питањима, самом себи – а шта су дужни и коме  Радован  и  Богдан, да тако страшно страдају?                                                                                                Зашто? Зашто баш Срби морају највише страдати? Зашто?                                                                  Да ли смо највећи грешници…да ли смо…да ли смо грешници…тутњало је  у Петровој глави а његов упаљени мозак је грозничаво тражио одговоре.

Није се могао помирити са тим да су Срби грешници и да су заслужили казну која их прати кроз вијекове, а није Петар разумио да Бог не кажњава сам грешнике, има он своје посебна, несхватљива правила и често за страдања најбоље одабире. Најбољи и највећи су одувјек највише страдали-  зар не страдаше сви божји искушеници, од Јова и Мојсија до Христа?! Страдаше за човјека свога. За вјечни живот – за смисао и величину постојања човјековог… како постоји врховно добро, тако постоји и елеметарно зло- постоје и Бог и Сотона и они своју битку за овај свијет воде. То је закон свијета, вјечита борба два принципа- Добра и Зла и никада неће употпуности завладати један. Оба су створена да постоје. А Срби су у центру тог закона. У центру борбе за човјека- и страдалници!                                                                                                                                Да, да…ми смо пркосни, божји изабраници, искушеници… и страдамо за све!.. а да ли смо ми, Срби, пркосни зато што смо постали божји одабраници, искушеници или постадосмо божји изабраници, искушеници, зато што смо пркосни то ће остати вјечна тајна за нас… гордо се осмијехну. Свеједно- на крају смјерно закључи Петар у себи, ослобађајући се неког тешког терета и осјети се лаган и слободан као птица… пркоси су наша судбина. „Нека буде шта бити мора“!    Схватио  је- све је на овом свијету са разлогом, све има свој смисао. Сваки узлет у небеса се страдањем плаћа!

—————————————————————————————————————————————————————————————————————————————————–

Можда зато, узалуд се сотонска сила са Запада труди, зло ствара и његује и са својим сљедбеницима на Србе насрће…ипак, она никад не може побиједити Србе! Напротив! Родио се парадокс нигдје виђен на свијету.Што више сатанисти са Запада нападају и поништавају Србе, то Срби више  јачају и та чињеница Запад у лудило води а властито га зло још више  раздире.                И тако циклус траје.                                                                                                                                                        Круг!                                                                                                                                                                          Парадокс, који звјер са Запада и њене поданике разара! Зло увиђа своју немоћ, беспомоћност и јаловост ; Срби све више јачају што више страдају а њихови непријатељи, са побједама својим, све више се паклу приближавају.

Вјечна, нерјешива тајна за Запад. Не може обездуховљени Запад схватити суштину: народи су као њива; она плодна и она мање плодна. Сви су народи исти…али, ипак се разликују- по кукољу који се на тој њиви запати!                                                                                                                                                    И ту је разлика, ту!                                                                                                                                                          По томе је  разлика између Срба и обешчовјечених западњака и њихових  јањичара- код Срба, кукоља можда има много али он њима, на Запад превејава…                                                                          Ето тајне коју не разумију Запад и његови вазали. Они својим нападима сатиру кукољ Срба, кукољ који отпада и код њих на њиховој њиви се укорјењује  а српска њива остаје пречишћена,                    плодна…што Зло више Србе напада, што више кукоља српског превјери и Злу се преда, то српска њива остаје роднија и богатија…и Срби све јачи постају- док западни компјутери  пуцају  у хаосу разорени српским вирусом!

Не могу ову једноставну истину, андроиди са Запада никако схватити и зато срљају сваким даном  у неминовну пропаст- умјесто да његују своје плодно класје  они хране српски кукољ, властито зло…и као да нађе рјешење енигме која га је мучила, Петар одхукну и са олакшањем се неким сјети рођака Слободана: Шта кажеш Слободане… „треба прихватити реалност, прихватити напредну западну цивилизацију…одзвањале су му у глави и даље Слободанове ријечи, али, сада се није плашио тих ријечи јер је знао да је Слободан заслијепљен. Управо он не види реалност – они су, та његова „напредна“ западна цивилизација, уствари сотонска цивилизација…                  Зар не видиш Слободане да Западна Европа остаде и без човјека и без породице, остаде без духовности и без вјере; у хаотични се, разљуђени, простор претвори.                                                    Није то Слободане наша Европа- није и не може бити! Ми смо још увијек људи…и, шта да радимо?! Хоћеш да прихватимо силу и неправду…да останемо без срца и без мисли својих. Не може Слободане! Не може…није овај народ такав! Наша душа је чиста…не могу Срби прихватити Зло као Добро. Не могу Слободане Срби постати поданици Зла, који душу изгубише; чиповани мозгови које у андроиде и зомбије претворише…не могу!

Кажеш Слободане, „ Срби криви…агресори?!“ А, у чему је то Радованова и Богданова кривица, у чему Лазарева? Па, страдаше у својој земљи, на свом кућном прагу!                                                        Нису Радован и Богдан, нису Лазар и Мирко,у ратовима деведесетих година, јуришали ни на Цариград, ни на Беч и Берлин, нису бомбардовали ни Вашингтон , ни Лондон. Не! Не! Нису они нападали и освајали,  ни Загреб, ни Вараждин, ни Зеницу, ни Цазин и Кладушу, већ су штитили себе и своју српску земљу, чували свој кућни праг.                                                                                    Нема ту ни зрна српске кривице! Нема- откад је свијета и вијека, Босна и Крајина и Косово су биле српске земље; то је и сада у катастарским књигама записано.                                                         Срби су одувијек били већина на тим просторима док Запад са својом сотонском војском не изврши геноцид  над њима када побише, протјераше и на силу превјерише, само у двадесетм вијеку, више од пет милион Срба. И, знаш шта је још страшније, Слободане- већина их од братске руке страда коју разбраћа, уз помоћ западних сатаниста, у руку                                      зла претворише.                                                                                                                                                      

И, ништа ми ту не можемо промијенити, мој Слободане… можемо  само да трпимо и да се боримо! Да се бранимо пркосом и из пркоса; да живимо и да  гинемо- Срби своје дјеловање, свој отпор злу и неправди, не мјере по величини и снази непријатеља него по узвишеном циљу за који се боре, што још од Лазара научише.                                                                                                            У косовском завјету је скривена и српска величина и српска трагедија…Срби су изградили своје аутохтоно, јединствено царство на свијету, царство које не познаје и не признаје земаљске границе већ „крст часни и слободу златну“…                                                                                                    Српско царство није романтична тлапња Слободане, већ је то стварно царство којег Срби и на земљи носе у себи; то је њихово морално и духовно царство и царство слободе – а такво царство имају само одабрани!                                                                                                                                  Срби! Срби страдалници!                                                                                                           

Није то случајно, мој Слободане!                                                                                                                            Нема ни једне државе, ни једног народа на свијету, који се супроставио, само у овом вијеку пет највећих царстава и сила свијета! Узалуд ћеш тражити Слободане! Непостоји! То могу само Срби… али, та наша српска сударања са  царствима зла родише  и многе отпаднике…                    Многи не издржаше…многи Срби снагу и вољу изгубише и у крпу се преторише, Сотони се клањајући…                                                                                                                                                                        Да…да…није лако увијек  бити против највећих сила свијета, није лако увијек  бити “сам против свих”,  није лако, носити српски крст, није лако али је часно- зна Србин ту истину… и прихвата  је, такву, каква јесте.                                                                                                                              Страшна и величанствена!                                                                                                                                        Свако од нас мора сам одлучити Слободане…или ће као и његови преци, свјесно носити свој крст  и страдањем са сународницима то опредјељење плаћати или ће  се сотониној војсци приклонити која ће га до пакла одвести…

 

  

                                                                                            
8дец
Миланко Ковачевић: СОТОНИНА ВОЈСКА

(дио из романа ПРКОСИ СА ГРМЕЧА)

 

Вече је, Пркоси потамњели, већ у мрак тону а ту, одмах испод брдашца,  назиру се разрушене зидине које су се некад његов дом звале. Гледа силуету ластавице велике старе куће, која се још одржава пркосима ношена са осамдесетгодишњом плочом на којој слути  запис градитеља овог дома . Око ластавице, као неки мртви стражари, тек се наслућују стара стабла шљива и израсли у висине нијеми витки јасенови.

Стара кућа је била на издисају али се још није потпуно предавала…већ обрушена, али једна ластавица још стоји! Преживјела је она свашта- три пута паљена од усташа, пуна народа; стараца, жена, дјеце; Пркошчана који нису успјели на вријеме избјећи у Чаву или Осјеченицу али и избјеглица, највише Банијаца, који су, несрећници ето, своју бјежанију овдје завршавали- у највећој пркошкој кући  и њеном великом подруму, док су пркошки партизани  негдје другдје борбе водили. Али, чим би прошла офанзива народ се враћао кући, чистио горевину и покопавао мртве а онда опет, опет из почетка дизао куће (срећом камене, остали су читави зидови) и тако, три пута горјела и три пута се из пепела дизала велика, стара кућа Крешића, да би поново, ношена несрећном судбином, нестала у најновијој паљевини! Сва та њена страдања и тешке ране Петар је носио на своме срцу, све су то биле и његове ране, које су га бољеле али и још више га везале за стару кућу… кад год би се је сјетио куће, њега би преплавила осјећања неке њежности и пажње, која он није могао разјаснити, била су некако, та осјећања, иста, као она…како се своје чедо воли…и милина би га нека обузела и био би неизмјерно поносан на њу…

Ех, муко моја- јауче у себи– послије четрдесетак година, након задње усташке паљевине, поново се обновило имање Крешића. Била је изграђена и нова кућа, добро се још увијек држала окрепљена велика стара кућа а ту у дворишту је јоћ увијек опстајала најстарија, са веригама и огњиштем, до пола укопана у земљу, кућа ове породице,која је направљена негдје  половини  деветнестог вијека када су се њихови преци из Мазина доселили у ове крајеве…Имање Крешића је, најзад, почело расти; три куће су могле – мирно чекати нови рат! Ново рушење! И дочекале су га, већ послије непуних десет година након изградње нове куће… На његовом огњишту је поново, смрт, умјесто живота, завладала, као и на огњиштима свих осталих комшијских кућа… а памтио  је Петар приче како су се овдје на Крешића брду скупљао недјељом читав збор из тих неколико кућа око брдашцета; по педесетак одраслих, углавном млађих  укућана, би се састало, причало, смијало се, коло играло, уз цику  многобројне дјеце, срећне, са ботом пуре у руци…а сад…све нестало…све…

Шта им згријешисмо?! Шта?! Шта се десило? Гдје нестаде моје огњиште…гдје нестадоше Пркоси… тражио је и тражио без прекида одговоре али их није успјевао пронаћи…увијек је остајало нешто   необјашњиво, скривено…Зашто? 

Какво им  велико зло нанесосмо да „умиру“ од мржње? Шта им толико сметамо – и ту, на тим питањима би увијек запињао, увијек би давао непотпун, незадовољавајући одговор! Питања су од некуда извирала сама и колико год се бранио од њих, Петар није могао ништа учинити. Она су, просто, долазила и нападала га, не тражећи никакву дозволу. Она су тражила само одговоре.Управо зато, морао је, пронаћи неке одговоре јер је то био једини начин да се смири, да нађе какав-такав мир. А одговора нема- негдје су дубоко сакривени у њему и од њега. Наравно, знао је он да су ови простори, на којима Срби живе вјековима, раскршћа путева и утицаја великих свјетских сила, знао је он да је ово једно од ријетких мјеста гдје долази до судара највећих свјетских религија, и идеологија, знао за тезе, да су Срби мали Руси, али опет, ми тако мали и нејаки, не можемо бити никакав разлог  да на нас прво ударају и то- још да нас мрзе!  По чему смо ми важнији од других народа, по чему се, уствари,  разликујемо од других …или се, ипак, разликујемо–питао је непрестано Петар сам себе и остајао би увијек  без одговора, што га је још више излуђивало.

Дан је пролазио… и задње парче сунца је утекло и сакрило се иза  Лупине а опустјеле Пркосе све више је покривао мрак… стоји, а лелуја; ноге клецају, зној пробија на челу, срце луђачки лупа:

На Пркосима све је давно нестало: и црвени кровови, и црквенa звона, и клепет блага, и лавеж паса; и вриска, и дозивања, и смјеха, и дјечије граје…све је нестало; у тамнило, у нигдину, у смрт се прелило! Затријеше живот у Пркосима…темељно, систематски… затријеше!          Коме…коме је то добитак…. какви су то људи што ово урадише: Муџахедини! Усташе! Демократе са Запада!

У тренутку кроз свијест му проструја слика Лазаревих родитеља на кућном прагу закла… заигра пред њим грозна слика, а њега ухвати језа, неки страх, не смије у себи ни изговорити ту страшну ријеч до краја, и готово јауче…а зашто? Зашто?!  Откуда им та страшна  мржња према Србима… да играју фудбал српским главама  одсјечченним- поново замуца и остаде  без икаквог смисленог одговора, док су језиве слике играле пред његовим очима, а он се све више тресао, дрхтао – био је свјестан Петар да је свједок великог зла које се окоми на српски народ али и даље, поред великог труда, ништа ту није до краја разумио. Он није могао пронаћи јасне одговоре из простог разлога што  није носио зло и мржњу у себи а није могао схватити да постоје и друкчији људи – постоје и људи, бесмисла и зла!  То је принцип свијета. Те двије супротност воде борбу у сваком човјеку, у сваком народу, и док је принцип Смисла и Добра остао недостижан и недохватљив за све, људско Зло и Бесмисао су успјели достићи сами свој врх у неким временима, код неких људи и неких народа. А крајње, највеће Зло се често у име Добра достиже, јер никада се Зло не правда злом него добром.

Борећи се за максимално Добро изманипулисани човјек (па чак и народи) спреман је учинити највеће зло. Наравно, све се постиже помоћу Истине која је врхунски арбитар, а та, апсолутна истина која се не доказује, поред религија, постала је западњачка идеологија Новог свјетског поретка – и ту се крије највећа превара! Тако се, често у име Бога или најистинитије западне идеологије  уз асистенцију демокрације  НАТО пакта стиже до њихове Истине– до напредне западне цивилизације, до највећег човјековог пада, до самог ђаволишта…

Свачији Бог је љубав- мора бити љубав! Ако нема љубави, нема ничега – све је лаж и манипулација! По томе се разликују и људи и идеологије и нације и вјере и Богови. Ако нема љубави у њима и око њих све је лаж и сотонска превара -све су то само ђавољска посла. Вјера у само свог Бога, вјера  само у своју нацију, вјера у своју идеологију… и што је већи циљ којем изманипулисани човјек тежи то је и његов пад већи! Умјесто љубави у срцу у тој безграничној вјери ти несрећници мржњу носе.                                                                                                                            А џихадисти и Запад су само два лица истог новчића… само из двије супротне крајности наступају.  Зато су и највећа зла и несреће, управо донијели  тероризам џихадиста  и идеолошки ратови које Запад, са својим поданицима, води за своју сатанистичку религију –долар. Борећи се за највећи циљ, за лажни божји благослов и лажну бесмртност чине највећа, незамислива људска недјела и злочине против човјека, уживајући у њима као праве сотонине слуге; желећи да све потпуно и заувијек затру другачије и посебно, да сваку могућу разлику укину, да заувијек униште и пониште све што није Они… Зато убијају све редом, са болесном мржњом и са страшћу…зато између Запада, усташа и џихадиста нема суштинске разлике: постоји само разлика у методама реализације злочина.                                                                                                                                        Муџахедински и усташки злочини су неизрециво брутални и перверзни а злочини разљуђеног Запада  подлији, прикривенији и софистициранији, захваљујући богатом историјском искуству…а једнима и другима су смртни непријатељи- друкчији Срби!                                                                                                                                         

 

 

 
13јун
Миланко Ковачевић: КУКАВИЧЈЕ ЈАЈЕ ЛУЦИФЕРА СА ЗАПАДА

 

Није ни примјетио Петар, да је сунце, већ кренуло на починак иза Лупине…Стајао је и даље на Крешића брду и борио се са тешким мислима. Знао је он да је рат зло. Зло! Велико зло… Нису само Срби страдали…Сви страдају! Сви!-био свјестан, да су и Срби, појединци, учинили велике злочине у рату… као што је и оно несрећно стријељање заробљених муслиманских бојовника! Кажу… неколико хиљада…стријељани су људи, без суда…стријељани!  Ужас…велика љага на Србиновом лицу -и препукао би од бола и стида, кад се сјетио тих стријељања, да до његове свијести не дође истина, да ни једна жена и ни једно дијете тада нису убијени -стријељани су само бојовници који су монструозне злочине, под надзором својих ментора са Запада, чинили  по  српским селима- а убијали су све; затирали темељно све; да ни траг…било какав спомен на Србе у тим просторима, да не остане…

Геноцид су над Србима извршили…

И велика несрећа изазва нову несрећу. Геноцид над Србима роди злочин! Човјек је ипак, само човјек! Није светац –врела крв, и несрећа из неких Срба прокуља неконтролисано – не, у уништавању муслиманског народа,  јер нису страдали цивили, већ у уништавању бојовника који злочине учинише -у освету, над зликовцима се претвори… кад ти запале кућу, оскрнаве гробље...кад ти закољу на кућном прагу дијете, мајку, сестру…

Ово је истина, ово!..Ова истина мора изаћи на видјело! Мора!

Петар је вапио за истином и још увијек није разумио да су они, здружени српски непријатељи, добро знали истину и зато свјесно, себе-злочинце, у борце за слободу претворали а Србима за поклон геноцид измислили… хоће да Србе, клане, недоклане, намаме; у клопку их убаце… да своје злочине оправдају и да бескруполозним лажима те исте злочине Србима упакују. И зато, без престанка, сикћу сваког дана са свих страна и муџахедини и усташе и западни сатанисти; сви здружени, у сотнском строју Србе нападају – осуђују Србе за геноцид који су они спровели над Србима и тако жртве џелатима прогласише а џелате у жртве претворише!

Прогласише геноцидним оне који су вјековима бранили  европску  цивилизацију  и  својим главама плаћали, у Ћеле кули сазиданим…као што су и у последњем рату плаћали својим одсјеченим главама којима су  муџахедини, у сред Европе, фудбал играли.

Проглашавају геноцидним оне о чијој геноцидности и данас свједочи  спомен плоча Mеђународног црвеног крста у Женеви Буди хуман као што су били хумани Срби 1885. у  рату са Бугарима када непријатељске рањенике спасише…проглашавају  геноцидним оне који и у задњем рату спасише десетине хиљада хрватских цивила од масакра који им Муслимани у централној Босни спремаше, проглашавају геноцидним оне који су споменике  и непријатељима заједно са својим борцима подизали! Проглашавају геноцидним оне који се први супроставише њемачкој империји зла два пута у овом вјеку; оне који страдаше на Проклетијама, оне који доживјеше вјешања по Мачви и стријељања у Крагујевцу…

Постадоше геноцидни они, који претекоше од страдалних Срба, измасакрираних у Јасеновцу и другим безбројним  јамама и логорима НДХ, којима се ни данас број не зна.                                            Постадоше геноцидни они, њих неколико милиона Срба, које само у двадесетом вијеку, са њихових кућних прагова протјераше и више од два милиона убише.                                                            Постадоше  геноцидни Срби који их одгојише, из пелена подигоше, име им и државу створише и примише их као браћу и пријатеље иако су Србима непријатељи били у оба свјетска рата, јер су били на страни Зла.

Захвалише се бивша браћа Србима уз лудачки смјех Луцифера са Запада!

Неправда до неба. Највећа!-бунцао је и даље у грозници…Постали смо геноцидни, за оне, које и данас, послије свих зала што нам учинише у задњем рату, прихватисмо поново братски  и  у Србији и у Републици Српској а они нам се захвалише тако што све Србе из Хрватске и Српске Крајине, али и из, некада великог српског  града, Сарајева, и осталих крајева Федерације протјераше…проглашавају геноцидним нас, који смо их увијек прихватали као браћу-посебно га је бољело та спознају –што они уствари и јесу били, али однарођена, изопачена браћа, која у себи мржњу, умјесто братске љубави носе…

Као да тражи спас, излаз из овог зла које га је поклопило, Петар се загледа  у далеке личке планине. Пукло пространство. Све пусто; у чемер се и јад претворило. Мртво…све мртво – од Книна и Карина до Калина, али и даље, све до Братунца и Сребренице… побише и заклаше  хиљаде српске нејачи, жена и стараца… и разрушише, запалише све; и куће и богомоље и гробља…ни травка, ни клас да не остану усправни. Гледао је спржену српску земљу! Десетине хиљада квадратник километара, пусто, без живих душа. Био је свједок библијског страдања српског народа -његовог  систематског, планског, затирање! Свједок геноцида над Србима!                                                         

Не, није то исто! Није… ако постоји геноцид, онда је геноцид извршен над Србима!

То је геноцид! То! А не стријељање злочинаца!- остајао је Петар без даха; срце му се цијепало, мозак горио, док је, већ полугласно, шаптао у себи молитву у име свих Срба… скрушен, сузних очију, гледајући замрле Пркосе пред собом.

Молио се за снагу и истину…а са Дулибе задува благи повјетарац и уми му лице…

фото: bs.birmiss

(дио из романа „ПРКОСИ СА ГРМЕЧА“)