Косовка девојка

Уранила Косовка девојка,
Уранила рано у недељу,
У недељу прије јарка сунца;
Засукала бијеле рукаве,
Засукала до белих лаката;
На плећима носи хлеба бела,
У рукама два кондира златна,
У једноме хлађане водице,
У другоме руменога вина;
Она иде на Косово равно,
Па се шеће по разбоју млада,
По разбоју честитога кнеза,
Те преврће по крви јунаке:
Ког јунака у животу нађе,
Умива га хлађаном водицом,
Причешћује вином црвенијем
И залаже хлебом бијелијем.
Намера је намерила била
На јунака Орловића Павла,
На кнежева млада барјактара:
И њега је нашла у животу,
Десна му је рука одсечена
И лијева нога до колена;
Вита су му ребра изломљена:
Виде му се џигерице беле;
Измиче га из те многе крвце,
Умива га хлађаном водицом,
Причешћује вином црвенијем
И залаже хлебом бијелијем.
Кад јунаку срце заиграло,
Проговара Орловићу Павле:
„Сестро драга, Косовко девојко,
Која ти је голема невоља
Те преврћеш по крви јунаке?
Кога тражиш по разбопју млада:
Или брата, или братучеда,
Ал’ по греху стара родитеља?“
Проговара Косовка девојка:
„Драги брато, делијо незнана,
Ја од рода никога не тражим:
Нити брата, нити братучеда,
Ни по греху стара родитеља.
Мож ли знати, делијо незнана,
Кад кнез Лаза причешћива војску
Код прекрасне Самодреже цркве
– Три недеље тридест калуђера?
Сва се српска причестила војска,
Најпослије три војводе бојне:
Једно јесте Милошу војвода,
А друго је Косанчић Иване,
А треће је Топлица Милане;
Ја се онде десих на вратима,
Кад се шета војвода Милошу,
Красан јунак на овом свету,
Сабља му се по калдрми вуче,
Свилен калпак, оковано перје;
На јунаку коласта аздија,
око врата свилена марама;
Обазре се и погледа на ме,
С себе скиде коласту аздију,
С себе скиде, па је мени даде:
– „На девојко, коласту аздију,
По чему ћеш мене споменути,
По аздији по имену моме:
Ево т’ идем погинути, душо,
У табору честитога кнеза;
Моли бога, драга душо моја,
Да ти с’ здраво из табора вратим,
А и тебе добра срећа нађе,
Узећу те за Милана мога,
За Милана Богом побратима,
Кој’ је мене Богом побратио,
Вишњим Богом и светим Јованом;
Ја ћу теби кум венчани бити.“
За њим иде Косанчић Иване,
Красан јунак на овоме свету,
Сабља му се по калдрми вуче,
Свилен калпак, оковаљно перје;
На јунаку коласта аздија,
Око врата свилена марама,
На руци му бурма позлаћена;
Обазре се и погледа на ме,
С руке скиде бурму позлаћену,
С руке скиде па је мени даде:
– „На девојко, бурму позлаћену,
По чему ћеш мене споменути,
А по бурми по имену моме:
Ево т’ идем погинути, душо,
У табору честитога кнеза;
моли Бога, моја душо драга,
Да ти с’ здраво из табора вратим,
А и тебе добра срећа нађе,
Узећу те за Милана мога,
За Милана Богом побратима,
Кој’ је мене Богом побратио,
Вишњим Богом и светим Јованом;
Ја ћу теби ручни девер бити.“
За њим иде Топлица Милане,
Красан јунак на овоме свету,
Сабља му се по калдрми вуче,
Свилен калпак, оковано перје;
На јунаку коласта аздија
Око врата свилена марама,
На руци му копрена од злата;
Обазре се и погледа на ме,
С руке скиде копрену од злата,
С руке скиде, па је мени даде:
– „На девојко, копрену од злата,
По чему ћеш мене споменути,
По копрени по имену моме:
Ево т’ идем погинути, душо,
У табору честитога кнеза;
Моли Бога, моја душо драга,
Да ти с’ здраво из табора вратим,
Тебе, душо, добра срећа нађе,
Узећу те за верну љубовцу.“
И одоше три војводе бојне:
Њих ја данас по разбоју тражим.“
Ал’ беседи Орловићу Павле:
„Сестро драга, Косовко девојко,
Видиш, душо, она копља бојна,
Понајвиша а и понајгушћа:
Онде ј’ пала крвца од јунака,
Та доброме коњу до стремена,
До стремена и до узенђије,
А јунаку од свилена паса,
– Онде су ти сва три погинула!
Већ ти иди двору бијеломе,
На крвави скута и рукава.“
Кад девојка саслушала речи,
Проли сузе низ бијело лице,
Она оде свом бијелу двору,
Кукајући из бијела грла:
„Јао, јадна, худе сам ти среће!
Да се, јадна, за зелен бор ‘ватим,
И он би се зелен осушио!“

МИЛАНКО КОВАЧЕВИЋ: Пројектоване “истине“ са Запада

Деведесетих година прошлог вијека, Нови свјетски поредак је напао Србе – који су му се “нашли на путу”, свим средствима (економским санкцијама, војном силом – директно и индиректно служећи се “произведеним” сецесионистима у Југославији) а посебно, пропагандно – психолошким и другим дјеловањем, користећи све најсофистицираније методе тзв. неокортичког рата и сл.
Пројектованим “истинама” Запада (тезе 1-9) које су на све могуће начине непрекидно “презентоване” Србима задњих 25 година, стварана је виртуелна реалност којом је Запад чиповао властито јавно мњење али, нажалост, такву виртуелну реалност, чиповањем, успио је изградити и код многих жртава – Срба!


1. теза – Србија је најодговорнија за ратова деведесетих година и због тога је и у сукобу с међународном заједницом – Срби су агресори који су изазвали рат на просторима бивше Југославије.

СРБИ СУ ГЛАВНИ КРИВЦИ – АГРЕСОРИ!

Доказивати да су Срби криви за рат није ни потребно… довољна је чињеница да су били у сукобу са свим другим народима у Југославији као и са међународном заједницом; па не могу сви други бити кривци за рат а само Срби да су невини – логично је обрнуто! Подразумјева се да због тога Срби морају сносити одговорност (па и остати без Косова!) Уосталом, ову тезу потврђује и међународни суд у Хагу својим пресудама! (У Хагу су оптужени највиши српски,војни и политички званичници тог времена)

2. теза – Срби су учинули највеће злочине у ратовима у бившој Југославији, те напокон, извршили су и геноцид у Сребреници…

СРБИ СУ ЗЛОЧИНЦИ – ИЗВРШИЛИ СУ ГЕНОЦИД У СРЕБРЕНИЦИ!

Наравно, доказе за ову тезу има много јер су српски злочини сасвим евидентни из изјава свјетских званичника и свјетских медија као и самих жртава; Бошњака, Хрвата и Албанаца а напокон – то потврђује Хашки трибунал који, углавном, суди Србима за извршене злочине и геноцид док злочина над Србима није ни било или су они сасвим минорни (дакле, Срби су чинили највеће злочине и морају за то сносити посљедице – нпр. одузимање Косова!)

3. теза – Срби су главни кривци за бомбардовање Србије од стране НАТО пакта јер су вршили велике злочине над Албанцима а на крају су изазвали и хуманитарну катастрофу на Косову 1999.год.

СРБИ СУ ИЗАЗВАЛИ РАТ НА КОСОВУ – КРИВИ СУ!

До интервенције међународне заједмице је и дошло због српских злочина у Рачку и протјеривња Албанаца са Косова (управо због тих српских злочина изазивања рата с НАТО пактом, Срби заслужују и изузимање Косова из суверенитета Србије)

4. теза – Све што се дешавало у Србији до 2000. године је било недемократско а Србија је постала демократска и слободна тек 5. октобра када су на власт дошле демократске снаге које су за сарадњу са Западом (а не за сукобе са међународном заједницом као диктаторски и злочиначки режим С. Милошевића)

ДЕМОКРАТИЈА ПОСТОЈИ САМО АКО СЕ ПРИХВАТАЈУ ЕВРОАТЛАНТСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ.

Да је теза тачна показује чињеница да је за вријеме С. Милошевића Србија водила ратове (била агресор и чинила највеће злочине и зато мора сносити одговарајуће последице – па и прихватити реалност постојања самосталне демократске државе Косово) а да је доласком демократских снага на власт Србија постала равноправни и уважени члан међународне заједнице која тежи евроатлантским интеграцијама и развоју демократије и мира на Балкану.

5. теза – Материјално благостање, слобода, људска права и демократија постоје само на Западу (САД и ЕУ) и без западних вредности и сарадње са Западом немогући је друштвени просперитет и напредак, па чак ни опстанак српске нације и државе.

ЕВРОАТЛАНТСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ НЕМАЈУ АЛТЕРНАТИВУ!

Ову тезу не треба ни доказивати – уосталом, евроинтеграције су обухватиле све европске државе и Србија не може бити изузетак (па чак и по цијену губитка Косова!)

6. теза – Срби морају, хтјели – не хтјели, сарађивати са Западом јер их у супротном очекује биједа, изолација и санкције а можда и нови ратови – општа пропаст! Нестанак и народа и државе!

МОРАЈУ СЕ ПРИХВАТИТИ ЕВРОАТЛАНТСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ ИНАЧЕ СЛИЈЕДЕ НОВИ РАТОВИ (ПРОЈЕКТОВАЊЕ СТРАХА)

Још једна потврда: ЕУ нема алтернативе – Срби би потпуно пропали без сарадње са Западом. Остали би изоловани и у сукобу са свима (Срби морају прихватити ставове међународне заједнице у рјешавању свих питања па и статуса Косова – ако не буду сарађивали биће одговорни за нова страдања; евентуалне санкције, сукобе, итд.)

7. теза – Србија мора бити кооперативна и сарађивати са Западом тј. мора водити реалну политику која ће јој помоћи да постане уважени члан међународне заједнице – једино тако, шватањем реалности, могу се рјешити наслеђени проблеми из недавне тешке прошлости.

РЕАЛ ПОЛИТИКА – МОРАЈУ СЕ ПРИХВАТИТИ СТАВОВИ ЗАПАДА!

(а реалност је, поред осталог, да Србија носи највећи дио одговорности за прошле ратове на Балкану и зато мора сносити посљедице – па, одрећи се и Косова – којег је, уствари, Милошевић изгубио)

8. теза – Појмови; нација – национално осјећање, држава – патриотизам, историја итд. у савременом свјету су добила сасвим друга значења (досадашња су превазиђена и застарјела) и управо због тога, свако тумачење и експлоатисање ових појмова у јавном и политичком животу на стари начин није ништа друго него демагогија и манипулација истим.

НАЦИЈА, ДРЖАВА И СУВЕРЕНИТЕТ СУ ПОЈМОВИ КОЈИ СУ БЕЗ ЗНАЧАЈА У САВРЕМЕНОМ ДОБУ.

(нпр. позивање Срба на историјске чињенице, суверенитет и интегритет државе итд. је без основа и није мјеродавно за статус Косова)

9. теза – Демократски, пријатељски, Запад (САД И ЕУ) жели све најбоље Србији и српском народу без обзира што признају самосталну државу Косово а свако преиспитивање и евентуално сумњичење те евидентне чињенице не значи ништа друго него развијање незреле и имбецилне тзв.”теорије завјере” коју треба игнорисати и исмијавати а уколико се користи “говор мржње” и оштро санкционисати.

СВЕ ЈЕ ЛАЖ ШТО НИЈЕ СТАВ ЗАПАДА!

(оспоравања ове тезе могу доћи само од антидемократских националистичких снага старог Милошевићевог режима и оно је за сваку осуду)

Овим пројектованим тезама (1-9) тј.комбинацијом сугерисане кривице и денацификације, ширењем страха, наметањем искључивих ставова аргументованих ауторитетом силе, лажима и обманама, помућена је свијест многим Србима – они се нађоше у неком имагинарном свијету који за њих постаде реалност…

наставиће се

ФОТО: webtribune.rs

Урош и Мрњавчевићи

Састала се четири табора

на убаву на Пољу Косову

код бијеле Самодреже цркве:

једно табор Вукашина краља,

друго табор деспота Угљеше,

треће табор војеводе Гојка,

а четврто царевић-Уроша;

цареви се отимљу о царство,

међу се се хоће да поморе,

злаћенима да пободу ножи,

а не знаду на коме је царство.

Краљ Вукашин вели: „На мене је“;

деспот Угљеш’: „Није, нег´ на мене“;

војвод´ Гојко: „Није, нег´ на мене“.

Ћути нејак царевић Урошу,

ћути д´јете, ништа не бјеседи,

јер не смије од три братијенца,

братијенца три Мрњавчевића.

Пише књигу Вукашине краљу,

пише књигу и шиље чауша

до Призрена, града бијелога,

до онога протопоп-Недељка:

нека дође на Косово равно

да он каже на коме је царство:

он је св´јетла цара причестио,

причестио и исповједио,

у њега су књиге староставне.

Пише књигу деспота Угљеша,

пише књигу и шиље чауша

до Призрена, града бијелога,

до онога протопоп-Недељка;

трећу пише војевода Гојко,

и он шиље огњена чауша;

а четврту царевић Урошу,

пише књигу и шиље чауша.

Сва четири ситне књиге пишу

и пошиљу огњене чауше,

све потајно један од другога.

Састаше се четири чауша

у Призрену, граду бијеломе,

код дворова протопоп-Недељка;

али прота дома не бијаше,

но у цркви бјеше на јутрењи,

на јутрењи и на летурђији.

Кол´ко с´ силни огњени чауши,

колико су силни од силнијех,

те не шћеше коње одјахати,

но у цркву коње нагонише;

потегоше плетене канџије,

ударају протопоп-Недељка:

„Брже хајде, протопоп-Недељко,

брже хајде на Косово равно

да ти кажеш на коме је царство;

ти си св´јетлог цара причестио,

причестио и исповједио,

у тебе су књиге староставне, –

јал´ ћеш сада изгубити главу“.

Сузе рони протопоп-Недељко,

сузе рони, па њима говори:

„Одбијте се, силни од силнијех,

док у цркви закон савршимо,

знати ће се на коме је царство“.

Тако су се они узмакнули.

А кад закон божји савршише,

изљегоше пред бијелу цркву;

тад говори протопоп-Недељко:

„Ђецо моја, четири чауша,

ја сам св´јетла цара причестио,

причестио и исповједио,

ал´ га нисам питао за царство,

већ за грије´ што је сагр´јешио;

но идите у Прилепа града

до дворова Краљевића Марка,

а до Марка, до мојега ђака;

код мене је књигу научио,

код цара је Марко писар био,

у њега су књиге староставне,

и он знаде на коме је царство.

Ви зовите на Косово Марка,

хоће Марко право казивати,

јер се Марко не боји никога,

разма једног бога истинога“.

Отидоше четири чауша,

отидоше ка Прилепу граду,

б´јелу двору Краљевића Марка.

Кад су били пред бијеле дворе,

ударише звекиром на врата;

то зачула Јевросима мајка,

па дозива свога сина Марка:

„Сине Марко, моје чедо драго,

ко удара звекиром на врата?

Баш ка´ да су бабови чауши“.

Уста Марко те отвори врата.

Чауши се поклонише Марку:

„Божја т´ помоћ, господару Марко!“

А Марко их омилова руком:

„Добро дошли, моја ђецо драга!

Јесу л´ здраво Србљи витезови,

и честити цареви и краљи?“

Чауши се смерно поклонише:

„Господару, Краљевићу Марко,

све је здраво, али није мирно:

господа се тешко завадила

на Косову Пољу широкоме

код бијеле Самодреже цркве,

и они се отимљу о царство,

међу се се хоће да поморе,

злаћенима да пободу ножи,

а не знаду на коме је царство;

тебе зову на Косово равно

да им кажеш на коме је царство“.

Оде Марко у господске дворе,

пак дозива Јевросиму мајку:

„Јевросима, моја мила мајко,

господа се јесу завадила

на Косову Пољу широкоме

код бијеле Самодреже цркве,

и они се отимљу о царство;

међу се се хоће да поморе,

злаћенима да пободу ножи,

а не знаду на коме је царство;

мене зову на Поље Косово

да им кажем на коме је царство“.

Кол´ко Марко тежио на правду,

тол´ко моли Јевросима мајка:

„Марко сине, једини у мајке,

не била ти моја рана клета,

немој, сине, говорити криво:

ни по бабу ни по стричевима,

већ по правди бога истинога;

немој, сине, изгубити душе;

боље ти је изгубити главу

него своју огр´јешити душу“.

Узе Марко књиге староставне,

па опреми себе и Шарина;

Шарину се на рамена баци,

отидоше у Косово равно.

Кад су били краљеву шатору,

рече тада Вукашине краље:

„Благо мене до бога милога,

ето мене мога сина Марка,

он ће казат на мене је царство:

од оца ће останути сину“.

Марко слуша, ништа не говори,

на шатора не окреће главу.

Кад га виђе Угљеша војвода,

тад Угљеша ријеч говорио:

„Благо мене, ето ми синовца,

он ће казат на мене је царство;

кажи, Марко, на мене је царство,

оба ћемо братски царовати“.

Шути Марко, ништа не бесједи,

на шатора не окреће главу.

Кад га виђе војевода Гојко,

таде Гојко ријеч говорио:

„Благо мене, ето ми синовца,

он ће казат на мене је царство.

Кад је Марко још нејачак био,

ја сам Марка врло миловао,

у свилена њедра увијао

кано красну од злата јабуку:

куд сам гође на коњу ходио,

све сам Марка са собом водио;

кажи, Марко, на мене је царство,

ти ћеш, Марко, први царовати,

а ја ћу ти бити до кољена“.

Шути Марко, ништа не говори,

на шатора не окреће главу,

право оде бијелу шатору,

ка шатору нејака Уроша;

догна Шарца цару до Шатора;

онђе Марко Шарца отсједнуо,

кад га виђе нејаки Урошу,

лако скочи са свил´на душека,

лако скочи, паке проговори:

„Благо мене, ето мога кума,

ето кума, Краљевића Марка,-

он ће казат на коме је царство“.

Руке шири, у грла се грле,

у бијело цјеливају лице,

за јуначко питају се здравље,

па сједоше на свил´на душека.

Тако мало време постојало,

данак прође, тавна ноћца дође.

Кад ујутро јутро освануло

и пред црквом звона ударише,

сва господа дошла на јутрење;

у цркви су службу савршили,

изљегоше из бијеле цркве,

у столове пред цркву сједнули,

шећер ију, а ракију пију;

Марко узе књиге староставне,

књиге гледа, а говори Марко:

„А мој бабо, Вукашине краљу!

мало л´ ти је твоје краљевине?

Мало л´ ти је? Остала ти пуста!

Већ с´ о туђе отимате царство.

А ти, стриче, деспоте Угљеша!

Мало л´ ти је деспотства твојега?

Мало л´ ти је? Остало ти пусто!

Већ с´ о туђе отимате царство.

А ти, стриче, војевода Гојко!

Мало л´ ти је војводства твојега?

Мало л´ ти је ? Остало ти пусто!

Већ с´ о туђе отимате царство.

Видите ли, бог вас не видио!

Књига каже: на Урошу царство!

Од оца је остануло сину,

ђетету је од кољена царство.

Њему царство царе наручио

на самрти, кад је починуо“.

Кад то зачу Вукашине краљу,

скочи краљу од земље на ноге,

па потрже злаћена ханџара

да убоде свога сина Марка.

Бјежи Марко испред родитеља,

јер се њему, брате, не пристоји

са својим се бити родитељем.

Бјежи Марко око б´јеле цркве,

око б´јеле цркве Самодреже,

бјежи Марко, а ћера га краљу;

док су трипут коло саставили

око б´јеле Самодреже цркве,

готово га бјеше сустигао,

ал´ из цркве нешто проговара:

„Бјеж´ у цркву, Краљевићу Марко!

Видиш ђе ћеш данас погинути,

погинути од свог родитеља,

а за правду бога истинога“.

Црквена се отворише врата,

Марко бјежи у бијелу цркву,

за њиме се врата затворила.

Краљ допаде на црквена врата,

по диреку удари ханџаром,

из дирека крвца покапала.

Тад се краље био покајао,

те је ријеч био говорио:

„Леле мене, до бога једнога,

ђе погубих свога сина Марка!“.

Ал´ из цркве нешто проговара:

„А чујеш ли, Вукашине краље,

ти нијеси посјекао Марка,

већ пос´јече бож´јега анђела“.

На Марка је врло жао краљу,

те га љуто куне и проклиње:

„Сине Марко, да те бог убије!

Ти немао гроба ни порада!

И да би ти душа не испала

док турскога цара не дворио!“

Краљ га куне, цар га благосиља:

„Куме Марко, бог ти помогао!

Твоје лице св´јетло на дивану,

твоја сабља сјекла на мејдану!

Нада те се не нашло јунака!

Име ти се свуда спомињало

док је сунца и док је мјесеца!“

Што су рекли, тако му се стекло.