СТАРИ ВУЈАДИН

Ђевојка је своје очи клела:
„Чарне очи, да би не гледале!
Све гледасте, данас не виђесте
Ђе прођоше Турци Лијевњани,
Проведоше из горе хајдуке:
Вујадина са обадва сина;
На њима је чудно одијело:
На ономе старом Вујадину,
На њем’ бињиш од сувога злата,
У чем паше на диван излазе;
На Милићу Вујадиновићу,
Још је на њем’ љепше одијело;
На Вулићу, брату Милићеву,
На глави му чекркли челенка,
Баш челенка од дванаест пера,
Свако перо по литру злата.“

Кад су били бијелу Лијевну,
Угледаше проклето Лијевно,
Ђе у њему бијели се кула;
Тад говори стари Вујадине:
„О синови, моји соколови,
Видите ли проклијето Лијевно,
Ђе у њему бијели се кула?
Онђе ће нас бити и мучити:
Пребијати и ноге и руке,
И вадити наше очи чарне.
О синови, моји соколови,
Не будите срца удовичка,
Но будите срца јуначкога,
Не одајте друга ни једнога,
Не одајте ви јатаке наше
Код којих смо зиме зимовали,
Зимовали, благо остављали;
Не одајте крчмарице младе,
Код којих смо рујно вино пили,
Рујно вино пили у потаји.“

Кад дођоше у Лијевно равно,
Метнуше их Турци у тавницу,
Тавноваше три бијела дана,
Док су Турци вијећ’ вијећали
Како ће их бити и мучити;
Кад прођоше три бијела дана,
Изведоше старог Вујадина,
Пребише му и ноге и руке;
Кад стадоше очи вадит’ чарне,
Говоре му Турци Лијевњани:
„Казуј, кујо, стари Вујадине,
Казуј, кујо, дружину осталу,
И јатаке куд сте доходили,
Доходили, зиме зимовали,
Зимовали, благо остављали;
Казуј, кујо, крчмарице младе
Код којих сте рујно вино пили,
Пили рујно вино у потаји.

Ал’ говори стари Вујадине:
„Не лудујте, Турци Лијевњани!
Кад не казах та те хитре ноге,
Које-но су коњма утјецале,
И не казах за јуначке руке,
Које-но су копља преламале
И на голе сабље ударале,
– Ја не казах за лажљиве очи,
Које су ме на зло наводиле,
Гледајући с највише планине,
Гледајући доље на друмове,
Куд пролазе Турци и трговци.“

СТРАХ ОД СЛОБОДЕ (I део)

Аутори смо Универзалног антиглобалистичког симбола СЛОБОДА који је исписан српском ћирилицом али може бити исписан и на другим језицима премa потреби. Наш симбол СЛОБОДА носи у себи слободарски дух отпора против агресивног и изопаченог глобалистичког система вредности који намеће Нови светски поредак – носи у себи вапај за слободом човека и његове породице, али и вапај за слободом најшире друштвене заједнице, вапај за слободом отаџбине… (сајт Our Freedom )

Симбол СЛОБОДА је естетски прихватљив и као такав је пријемчив за најширу употребу (мајице, разни поклони, рекламни материјал итд. – погледајте производе са нашим симболом на светском сајту ZAZZLE ) а то и јесте циљ јер само тако може испунити своју мисију – ширење хоризонта слободе (развијање слободарских идеја разбијањем страха код људи) што и јесте највећа његова вредност. Међутим, када смо израдили узорке мајица са симболом исписним на неколико језика чекало нас је прво велико изненађење. Најслабије су прихваћане мајице са симболом СЛОБОДА исписаним ћирилицом… може енглески, француски па чак и немачки и латиница, само ћирилица НЕ. А када би поставили питање – ЗАШТО? добијали би немуште одговоре – па тако… не знам… необично је… блам ме… прозиваће ме…

Закључак је био јасан. Људи су осећали нелагоду, збуњеност и страх од симбола СЛОБОДА који је исписан ћирилицом (свега 20% се изјашњавало за ћирилицу) Били смо изненађени и збуњени али нам је та ситуација дала идеју да направимо анкету на нашем порталу како бисмо сазнали мишљење и став интернет света. И следио је нови шок! У виртуелном – интернет свету су масовно гласали за симбол СЛОБОДА исписан ћирилицом и то 80% испитаника. Потпуно обрнуто од првих резултата – Људи су желели тај симбол и то баш исписан ћирилицом! Дакле имамо шизофрену ситуацију – у виртуелном-интернет свету људи масовно прихватају симбол СЛОБОДА исписан ћирилицом и желе да га носе (80%) али кад се дође до реалног света код тих истих људи наступа нелагода, збуњеност, страх (20%) Стварно, интересантан феномен који тражи разјашњење те волели бисмо драги читаоци,да нам помогнете у томе вашим размишљањима и ставовима а и ми ћемо изнети своје мишљење у следећем наставку.

Мали Радојица

Мили Боже, чуда големога,
ја ли грми, ја л’ се земља тресе,
ја се бије море о мраморје,
ја се бију на Попина виле?
Нити грми, нит се земља тресе,
ни се бије море о мраморје,
ни се бију на Попина виле;
већ пуцају на Задру топови,
шенлук чини ага Бећир-ага,
уватио Малог Радојицу,
па га меће на дно у тавницу.
У тавници двадесет сужања,
а сви плачу, један попијева,
те остало друштво разговара:
„Не бојте се, браћо моја драга,
еда Бог да каква гођ јунака
који ће нас јунак избавити!“
А кад к њима Радојица дође,
сви у једно грло заплакаше,
Радојицу љуто проклињаху:
„Радојица, допаднуо мука!
И ми смо се и уздали у те
да ћеш ти нас кадгођ избавити,
ето и ти саде к нама дође –
ко ли ће нас јунак избавити?“
Вели њима Мали Радојица:
„Не бојте се, браћо моја драга,
већ ујутру кад данак осване,
ви дозов’те агу Бећир-агу,
па му каж’те да ј’ умро Раде
не би ли ме ага закопао!“
Кад свануло и сунце грануло,
а повика двадесет сужања:
„Бог т’ убио, ага Бећир-ага,
што доведе к нама Радојицу?
Јер га синоћ објесио ниси,
већ се код нас ноћас преставио –
хоће ли нас поморити смрадом?“
Отворише на тавници врата,
изнесоше пред тавницу Рада.
Онда вели ага Бећир-ага:
„Нос’те, сужња, те га закопајте!“
Ал’ говори Бећир-агиница:
„Ев’, богами, ниј’ умро Раде,
ниј’ умро већ се ућутио –
налож’те му ватру на прсима,
хоће ли се помакнути, курва!“
Ложе њему ватру на прсима,
ал’ је Раде срца јуначкога –
ни се миче, ни помиче Раде.
Опет вели Бећир-агиница:
„А, богами, ниј’ умро Раде,
ниј’ умро, већ се ућутио –
већ уват’те змију присојкињу,
те турајте Раду у њедарца,
хоће ли се од ње уплашити,
хоће ли се, курва, помакнути!“
Уватише змију присојкињу,
па турају Раду у њедарца,
ал’ је Раде срца јуначкога –
ни се миче, ни се од ње плаши!
Опет вели Бећир-агиница:
„А, богами, ниј’ умро Раде,
ниј’ умро, већ се ућутио –
већ узмите двадесет клинаца,
удрите их под ноктове Раду,
хоће ли се помакнути, курва!“
И узеше двадесет клинаца,
ударају под ноктове* Раду;
и ту Раде тврда срца био –
ни се миче, ни душицом дише.
Опет вели Бећир-агиница:
„А, богами, ниј’ умро Раде,
ниј’ умро, већ се ућутио –
сакупите кола ђевојака
и пред њима лијепу Хајкуну,
хоће ли се насмијати на њу!“
Сакупише коло ђевојака
и пред њима лијепу Хајкуну.
На Рада је коло наводила,
преко Рада ногама играла.
А каква је, да је Бог убије,
од свију је и већа и љепша,
љепотом је коло зачинила,
а висином коло надвисила –
стоји звека на врату ђердана,
стоји шкрипа гаћа од сандала!
Кад је згледа Мали Радојица,
лијевијем оком прогледује,
деснијем се брком насмијава.
А кад вид’ла Хајкуна ђевојка,
она сними свилена јаглука,
њиме покри Рада по очима
а да друге не виде ђевојке;
па је своме баби говорила:
„Јадан бабо, не гријеши душе,
већ носите сужња, закопајте!“
Онда вели Бећир-агиница:
„Бре, немојте закопати курве,
већ га бац’те у дебело море
те наран’те рибе приморкиње
лијепијем хајдучкијем месом!“
Узе њега ага Бећир-ага,
па га баци у дебело море.
Ал’ је Раде чудан пливач био!
Далеко је Раде отпливао,
пак изиђе на бријегу мора,
па повика из грла бијела:
„Јао, моји б’јели ситни зуби,
повад’те ми клинце из ноката!“
И он сједе и ноге прекрсти,
и повади двадесет клинаца,
па их метну себи у њедарца.
Опет неће да мирује Раде.
Кад је тавна ноћца настанула,
иде двору аге Бећир-аге,
па постаја мало код пенџера.
Истом ага за вечеру сио,
па с кадуном својом бесједио:
„Моја кадо, моја вјерна љубо,
ево има девет годин’ дана
као ј’ отишо Раде у хајдуке,
да не могох сербес вечерати
све од страха Малог Радојице –
Богу вала кад га данас нема,
и кад њему хака главе дођох!
И оно ћу двадес’т објесити
док ујутру бијел дан осване!“
А то Раде и слуша и гледа,
па у собу к њему улетио,
за вечером агу ухватио,
ухвати га за врат до рамена,
истрже му главу из рамена.
Па увати Бећир-агиницу,
па потеже клинце из њедара,
удара их под ноктове кади;
док је пола клина ударио,
и душу је, кучка, испустила.
Њој говори Мали Радојица:
„Нека знадеш, Бећир-агинице,
да каква је мука од клинаца!“
Па ухвати Хајкуну ђевојку:
„О Хајкуна, срце из њедара,
дај ми нађи од тавнице кључе
да испустим двадесет сужања.“
Нађе Хајка од тавнице кључе,
он испусти двадесет сужања.
Опет јој је Раде говорио:
„О Хајкуна, душо моја драга,
дај ми нађи од ризнице кључе
да што мало од ашлука тражим –
далеко ми ј’ дому путовати,
треба ми се путем понапити!“
Отвори му сандук од тал’јера;
онда јој је Раде бесједио:
„О Хајкуна, срце моје драго,
што ће мени таке плочетине –
коња немам да с њима поткивам?
Отвори ми сандук од дуката!“
Он на друштво дукате дијели.
Па увати Хајкуну ђевојку,
одведе је у земљу Србију,
Доведе је у бијелу цркву,
Од Хајкуне гради Анђелију,
па је узе за вјерну љубовцу.

Смрт Сењанина Ива

Санак снила Иванова мајка,
Ђе је Сење тама попанула,
Ђе се ведро небо проломило,
Сјајан мјесец пао на земљицу
На Ружицу насред Сења цркву;
Ђе звијезде крају прибјегнуле,
А даница крвава ижљегла,
А кука јој тица кукавица
Усед Сења на бијелој цркви.
Кад се баба из сна пробудила,;
Узе штаку у десницу руку,
Оде право ка Ружици цркви,
Те казује протопоп-Неђељку,
Казује му, шта је у сна снила.
А кад стари баку саслушао,;
Он јој оде санак толковати:
„Чујеш мене, остарила мајко!
„Зло си снила, а горе ће бити,
„Што је Сање тама попанула,
„Оно ће ти пусто останути;
„Што л’ се ведро небо проломило,
„И што мјесец пао на Ружицу,
„То ће тебе Иво погинути;
„Што су зв’језде крају прибјегнуле,
„То ће остат’ млоге удовице;
„Што ј’ даница крвава ижљегла,
„То ћеш стара остат’ кукавица;
„Што л’ ти тица кука на Ружици,
„То ће ти је оборити Турци,
„А и мене стара погубити,“;
Тек што стари у ријечи бјеше,
Ал’ ето ти Сењанина Ива,
Сав му вранац и крв огрезнуо,
На Ивану седамнаест рана,
носи десну у лијевој руку;
Догна вранца пред бијелу цркву,
Па говори остарилој мајци:
„Скин’ ме, мајко, са коња вранчића,
„Умиј мене студеном водицом,
„А причести вином црвенијем.“;
Хитро га је мати послушала,
Скиде њега са коња помамна,
Па га уми студеном водицом,
И зали га вином црвенијем;
Па га пита остарила мајка:;
„Што би, сине, у земљи Талији?“
Оде Иво ‘вако говорити:
„Добро, мати, у земљи Талији:
„Доста мајко, робља наробисмо,
„А јошт више блага задобисмо,;
„Па се здраво дома повратисмо;
„Но кад бисмо на првом конаку,
„Ту нас стиже и прва поћера,
„Црни коњи, а црни јунаци,
„Црне носе око главе чалме,;
„По једном се ватром претурисмо
„Од њих нико не остаде, мајко;
„Но кад бисмо на другом конаку,
„Ту нас стиже и друга поћера,;
„Б’јели коњи, а бјешњи јунаци,
„Бијеле им око главе чалме,
„По једном се ватром претурисмо,
„Од нас нико не погибе, мајко,
„Од њих нико не остаде, мајко;
„Но кад бисмо на трећем конаку,
„Ту нас стиже и трећа поћера,
„Црна струка, а дугачка пушка,
„Прегореле ноге до кољена,
„По једном се ватром претурисмо,
„А по други бити започесмо,
„Од њих, мајко, нико не погибе,
„Од нас, мајко, нико не остаде,
„До остаде твој сине Иване,
„И он ти је рана допануо,;
„Ево десне у лијевој руке!“
То говори, а с душом се бори,
То изусти, лаку душу пусти,
И умрије, жалосна му мајка!
Бог му дао у рају насеље!
Нама, браћо, здравље и весеље!

Ропство Јанковић Стојана

Кадно Турци Котар поробише,
поараше дворе Јанковића,
заробише Смиљанић-Илију,
заробише Јанковић-Стојана.
У Илије млада оста љуба
млада љуба од петнаест дана;
у Стојана млађа оста љуба,
млађа љуба од неђеље дана.
У Стамбол и’ одведоше Турци,
поклонише цару честитоме.
Тамо били за девет година
и десете за седам мјесеци,
тамо и’ је царе потурчио,
код себе им дворе саградио.
Ал’ бесједи Смиљанић Илија;
„Ој, Стојане, да мој мили брате,
сутра јесте петак, турски светац,
цар ће отић’ с Турцима у шетњу,
а царица с булама у шетњу;
већ ти кради кључе од ризница,
ја ћу красти кључе од арова,
пак да пуста блага награбимо,
да узмемо два добра коњића,
да бјежимо у Котаре равне,
да гледамо робље неробљено,
да љубимо лице нељубљено.“
И ту су се браћа послушала.
Кад освану петак, турски светац,
оде царе с Турцима у шетњу,
а царица с булама у шетњу;
Стојан краде кључе од ризница
а Илија кључе од арова,
награбише небројена блага,
па узеше два добра коњића,
побјегоше у Котаре равне.
Кад су били близу до Котара,
ал’ говори Јанковић Стојане:
„О, Илија, да мој мили брате,
иди, брате, двору бијеломе,
а ја идем моме винограду,
винограду, моме рукосаду,
да прегледам мога рукосада:
ко га веже, ко ли га залама,
коме ли је допало у руке.“
Од’ Илија двору бијеломе,
Стојан оде своме винограду.
Нађе мајку Јанковић Стојане,
нађе мајку у своме винограду;
косу реже остарила мајка,
косу реже па виноград веже,
а сузама лозицу залива
и спомиње свог Стојана сина;
„Ој, Стојане, јабуко од злата!
Мајка те је већ заборавила,
снаје Јеле заборавит нећу;
снајо Јело, неношено злато!“
Божио је Јанковић Сојане:
„Божија помоћ, сиротицо стара!
Зар ти немаш никога млађега
да тебека виноград уради,
већ посрћеш стара и невољна?“
Она њему боље одговара:
„Жив ми и здрав, делијо незнана!
Немам, рано, никога млађега,
до Стојана јединога сина.
Њега једног заробише Турци,
а и њега и Илију мога,
Стојанова брата стричевића.
Од Илије млада оста љуба,
млада љуба од петнаест дана;
мог Стојана млађа оста љуба,
млађа љуба од недеље дана.
Моја снаша адамско кољено,
чекала га за девет година
и десета за седам мјесеци
данас ми се млада преудаје;
ја не мого од јада гледати,
већ побего саду винограду.“
Кад је Стојан разумио ријечи,
брзо оде двору бијеломе,
заста тамо кићене сватове;
љепо су га свати дочекали:
како с коња, таки за трпезу.
Кад се Стојан вина понапио,
поче Стојан тијо бесједити:
„Браћо моја, кићени сватови,
је ли тестир мало попјевати?“
Говоре му кићани сватови:
„Јесте тестир, делијо незнана!
Јесте тестир, а да зашто није?“
Кличе Стојан танко гласовито:
„Вила гњездо тица ластавица,
вила га је за девет година,
а јутрос га поче да развија;
долети јој сив-зелен соколе
од столице цара честитога,
па јој не да гњездо да развија.“
Том се свати ништа не сјећају,
досјети се љуба Стојанова,
отпусти се од ручна ђевера,
брзо оде на горње чардаке
па дозива сеју Стојанову:
„Заовице, рођена сестрице!
Ето т’ брата, господара мога!“
Кад зачула сеја Стојанова,
она стрча доље низ чардаке,
трипут совру очима прегледа
док је брацу лице угледала;
а кад брацу лице угледала,
руке шире, у лице се љубе,
једно друго сузама умива
од радости и од жеље живе.
Ал’ говоре кићени сватови:
Господару, Јанковић-Стојане,
а сто ћемо ми за наше благо?
Ми смо млого истрошили блага
док смо твоју љубу испросили.“
Бесједи им Јанковић Стојане:
„Стан’те, браћо, кићени сватови,
док се мало сестрице нагледам!
Ласно ћемо ми за ваше благо,
ласно ћемо, ако јесмо људи.“
Кад се Стојан сестрице нагледа,
љепо Стојан свате даривао:
ком мараму, ком кошуљу танку,
младожењи рођену сестрицу.
И одоше кићени сватови.
Кад увече о вечери било,
иде мајка у двор кукајући,
она кука као кукавица
и спомиње свог Стојана сина:
„Ој, Стојане, јабуко од злата!
Стоју мајка, већ заборавила,
снаје Јеле заборавит нећу:
снајо Јело, неношено злато!
Ко ће стару дочекати мајку?
Ко ће пред мене стару ишетати?
Ко ће стару запитати мајку:
‘Јеси ли се уморила, мајко?“
Кад зачула љуба Стојанова,
ишетала пред дворе бијеле,
прима мајку на господске руке
и говори својој старој мајци:
„Ти не кукај, моја стара мајко!
Тебе стару огријало сунце:
ево теби твог Стојана сина!“
Кад угледа свог Стојана сина,
мртва мајка на земљицу паде.
Љепо Стојан оправи мајку,
како царски ваља и требује.

Иво Сенковић и ага од Рибника

Књигу пише ага од Рибника,
Па је шаље Сенковићу Ђурђу:
„О јуначе, Сенковићу Ђурђу!
„Ја сам чуо и људи ми кажу,
„Да си добар јунак од мејдана;
„А и мене не куди дружина:
„Ако с’, Ђурђу, јунак од мејдана,
„Од мејдана и од сабље бритке,
„Оди к мени под бела Рибника,
„Од’ на мејдан, да се огледамо;
„Ако л’, Ђурђу на мејдана нећеш,
„Преди мени гаће и кошуљу,
„Нек ја знадем, да си ми покоран.“
Гледа књигу Сенковићу Ђурђе,
Гледа књигу, а сузе пролива,;
Ал’ га пита Сенковићу Иво:
„Родитељ, што сузе проливаш?
„До сад су ти књиге долазиле
„И кроз твоје руке пролазиле,
„Али ниси суза проливао.“;
Ал’ беседи Ђурађ Сенковићу:
„Драго чедо, Сенковићу Иво!
„Јесу до сад књиге долазиле,
„Ал’ овака нигда дошла није;
„Ако ли је кад и дошла ‘вака,;
„А баба је онда млађи био,
„Па се није од књига плашио:
„Ово ј’ књига аге од Рибника.
„Ага мене на мејдан зазива,
„Ја сам, сине, врло остарио,;
„Не могу се ни коња држати,
„Камо л’ терат’ по мејдану с Турци,
„А прести се нисам научио,
„Турком прести не могу кошуља.“
Ал’ беседи Сенковићу Ива:;
„Родитељу, Сенковићу Ђурђу!
„Ако с’, бабо, остарио врло,
„Те не можеш на мејдан изићи,
„Од Бога си мене испросио,
„Бог је мене теби поклонио,;
„Ја ћу, бабо, на мејдан изићи,
„Оћу твоју заменити главу.“
Ал’ му Ђурађ поче беседити:
„Драго чедо, Сенковићу Иво!
„Можеш, сине, на мејдан изићи,;
„Отићи ћеш, ал’ ми доћи нећеш;
„Јер си, сине, јако неразуман,
„Још ти нема ни шеснаест лета,
„А Турчин је јунак од мејдана,
„Да му нема у крајини пара;
„На њему је руво страовито:
„Рисовина и самуровина,
„А на коњу сама међедина,
„Бојно копље вуком покројено;
„Само ћеш се рува поплашити,;
„А камо ли кад подвикне Турчин,
„И поцикне коњиц под Турчином,
„Од стра ћеш пасти са коњица,
„И своју ћеш изгубити главу;
„па што ћ’ тужан после тебе баба?;
„Ко л’ ће бату лебом доранити?
„Ко л’ по смрти стара саранити?“
Ал’ говори Сенковићу Иво:
„Што б’ се, бабо, рува поплашио?
„Ја с’ не бојим ни жива курјака,;
„А камо ли мртви кожетина;
„Ако може Турчин подвикнути,
„И ја могу, бабо, подвикнути:
„Већ дај мени тестир и благослов,
„Да Турчину на мејдан изиђем;
„Док је, бабо, твога чеда Иве,
„Нећеш Турком ти прести кошуља.“
То се Ђурђу на ино не може.
Свог му добра дору оседлао,
Дору седла, испод гриве љуби:;
„Ао, доро, врло добро моје“
„Доста ли смо, доро, војевали,
„Из Турака робље изводили,
„Од Турака глава доносили“
„Сад сам доро, остарио, врло;
„Ја не могу више војевати,
„Сад те шиљем с главом неразумном,
„Са Иваном, са јединим сином:
„Ива ј’, доро, глава неразумна,
„Чувај, доро, моје чедо, Иву.“;
Па Ивана оправио лепо;
Се му своје руво обукао
И своју му сабљу припасао,
Па Ивана лепо световао:
„Ао Иво, моје чедо драго!
„Пођи сине, пош’о у добри час!;
„Тамо, сине, добре среће био!
„Бог те здраво и мирно носио,
„Од душманске руке заклонио!
„Грдне ране и руке душманске!
„И крепка ти десна рука била!;
„И оштра ти бритка сабља била!
„Слободне ти очи на Турчина!
„Кад ти дођеш под Рибника бела,
„Ти се немој поплашити, сине!;
„Оштро гледај, а оштро беседи,
„Оштро агу на мејдан зазивај.
„Кад с Турчином на мејдан изиђеш,
„Немој доре уздом забунити,
„Ја сам дору боју научио,;
„Вешт је дора боју и мејдану,
„Дора ће те собом заклањати,
„Испод бритке сабље уклањати.“
А кад Иван примио благослов,
Љуби бабу у скуг и у руку,;
И у земљу, гди он чизмом стаје,
Стару мајку целива у руку:
„Простите ми, моји родитељи!“
Па се Ива коња приватио,
Па на мејдан оде певајући,;
Родитељи осташе плачући.
Кад је био на пољу Рибничком,
Угледа се један шатор бели,
Пред шатором копља ударена,
а за копља коњи повезани,;
Под шатором ага од Рибника,
Седи ага, пије малвасију,
С њиме пију два пашина сина;
Кад је дорат коње угледао,
Завриштао дорат под Иваном;
Ал’ беседе два пашина сина:
„Господине, аго од Рибника“
„Ето старца Сенковића Ђурђа!
„Сад ћеш, аго, изгубити главу,
„Данас ћеш се с нама растанути.“;
Кад погледа ага од Рибника,
Ал’ угледа Сенковића Иву:
„Не бојте се, моја браћо драга!
„Оно није Ђурађ Сенковићу,
„Већ је оно Сенковићу Ива;
„У з’о час га баба оправио,
„Лудо ти ће данас погинути!
„Ал’ га, браћо, погубити нећу,
„Јер је Ива дете неразумно,
„Већ га оћу жива уватити;
„А у Ђурђа млого кажу блага,
„Зањ ћу узет’ шест товара блага.“
У том Ива пред шатором дође,
Божју помоћ Турком називао:
„Божја помоћ, Рибничани Турци!“;
Лепо Турци помоћ приватише:
„Здрав јуначе, Сенковићу Иво?
„Које добро, што си до нас дош’о?“
Ал’ беседи Сенковићу Иво:
„Ко је овде ага од Рибника,;
„Нека мени на мејдан изиђе;
„Агине ми књиге досадише,
„Родитеља на мејдан зазива;
„Родитељ је врло остарио,;
„Он не може на мејдан изићи,
„Ја сам дош’о за мог родитеља.“
Ал’ беседи ага од Рибника:
„Ман’ се, Иво, врага и мејдана“
„Још мејдана ни видио ниси,;
„А камо ли да си излазио;
„Већ од’, Иво, да пијемо вино:
„Греота је тебе погубити,
„Јер си теке на свет настануо:
„Већ се предај, Сенковићу Иво!;
„И без ране и без мртве главе;
„А ево ти тврду веру дајем,
„Да ти ништа учинити нећу:
„У твог бабе млого кажу блага,
„Подај благо, па откупи главу.“;
Ал’ беседи Сенковићу Иво!
„О Турчине, аго од Рибника“
„Нисам дош’о, да ти се предајем,
„Већ сам дош’о, да се огледамо
„И јуначки мејдан поделимо;
„Јер ми није дуго за стајање.
„Цикну ага, кано змија љута,
Па он скочи на ноге јуначке,
Па се добра вранца приватио,;
Па беседи ага од Рибника:
„О јуначе, Сенковићу Иво!
„Играј коња, па удри на мене.
„Ал’ беседи Сенковићу Ива:
„О Турчине, аго од Рибника!;
„Ја сам мога заморио дору
„Из далеке земље путујући,
„Па не могу дору заиграти,
„Већ ти оћу стати на белегу,
„Играј вранца, па удри на мене,;
„С белеге се уклонити нећу,
„Јуначки ћу тебе дочекати.“
То Турчину врло мило било,
Па разигра вранца по мејдану,
Па потеже бојно копље оштро,;
По повикну, као змај планински:
„Држ’ се добро, Сенковићу Иво!
„Немој рећи, да је пријевара.“
На Ивана јуриш учинио,
Гледа копљем у срце јунака;
Клече дорат у зелену траву,
иву копље високо надмаши,
Не може се калпак оборити,
А камо ли ранити јунака;
Ману сабљом Сенковићу Ива,;
Аги копље до руке просече.
А кад види ага од Рибника
Да му ниша нема од мејдана,
Даде плећа, стаде бијегати,
Да утече у бела Рибника;
За њи Ива напусти дората,
Колико се дорат уморио,
Брзо дорат вранца састигао,
На сапи му главу наслонио,
Аги кида ките на појасу;
Ал’ беседи ага од Рибника:
„Боже мили, гди ћу погинути“
„Од јунака да би погинуо,
„Не би мени ни по јада било,
„Већ од добра коња Иванова!“;
Ал’ је Иван дете неразумно,
Он се сабљом не маша Турчина,
Не ће њему да одсече главу,
Веће ради, да увати жива,
Да га води баба за поштење;
У том с’ Турчин пушке досетио,
Преко себе пушку опалио,
Ал’ Бог даде, не погоди Иве,
Већ дората међу очи чарне,
Паде дорат у зелену траву,;
А Иван се на ноге дочека;
А кад види ага од Рибника,
Да ј’ Ивана с коњем раставио,
Врати вранца натраг на Ивана:
„Што сад мислиш, Сенковићу Иво?;
„Што сад мислиш, чему ли се надаш?
„С добрим сам ате дором раставио;
„Већ предај се, Сенковићу Иво!
„Робом и кад, а гробом никада.“
Цичи Иван, ка’ змија љута:;
„О Турчине, аго од Рибника!
„Жив се теби ја предати нећу:
„Ако си ме с коњем раставио,
„Са сабљом ме раставио ниси,
„Ево сабље родитеља мога,;
„Која ј’ доста на мејдану била,
„Одсекла је доста Турски глава,
„Бог је добар, и данас ће твоју.“
Цикну Турчин, к’о и змија љута,
Натерује вранца на Ивана,;
Ал’ је Иван јунак од мејдана,
Не хтеде се с пута уклонити,
Ни с’ Турчину теде покорити,
Већ јуначки чека на мејдану,
Ману сабљом и десницом руком,;
Добру вранцу главу одсекао,
Паде вранац и притиште агу,
„Насмеја се Сенковићу Иво:
„Што сад мислиш, аго од Рибника?
„Што сад мислиш, чему ли се надаш?“;
Поче ага Иву братимити:
„Богом брате, Сенковићу Иво!
„Немој мене данас погубити;
„Ишти блага, колико ти драго.“
Ал’ беседи Сенковићу Ива:;
„Воли твоју једну мртву главу,
„Него благо цара честитога.“
Ману сабљом, одсече му главу,
Метну главу у јанкесу пасу,
Брже с аге поскида одело,;
С аге скида, на себе обуче.
Угледаше два пашина сина,
Гди погибе ага од Рибника,
Пак беседе два пашина сина:
„Да душмана жива не пустимо,;
„Да ми нашег агу осветимо!“
Брзо Турци коње уседоше,
Па Ивана брзо потераше,
Бежи Иван, како горско звере,
Док Бог даде, у гору замаче;
Ето Турком невоље велике:
На коњма га терати не могу,
Добре Турци коње одседоше,
Па за јелу коње повезаше,
Пак пешице терају Ивана;
Ал’ је мудра глава у Ивана;
Он је Турком очи заварао,
Докле њега протрчаше Турци;
Онда с’ Иван коњма повратио,
Па одреши два коња витеза,;
Једног јаше, а другога води;
Кличе Ива кроз луг попевати
„Фала Турци, два пашина сина!
„Кој’ ми данас коње поклонисте!“
Кад зачуше два пашина сина,
Брже трче на друм пред Ивана,
Али на друм не смеше изићи,
Већ из горе братише Ивана
„Богом брате, Сенковићу Иво!
„Врати нама два коња витеза,;
„Даћемо ти шест стотин’ дуката.“
Ал’ беседи Сенковићу Ива:
„Не будалте, два пашина сина!
„Волим ова два коња витеза,
„Него благо од вашег Рибника;
„Не могу вас кроз гору терати,
„Не би вама коњи требовали;
„Ено вама вранца и дората,
„Који није на крајини било.“
Оде Иван двору певајући,;
Кад је Иван близу двора био,
Угледа га стара мила мајка,
Па свог сина познати не може,
Јер је Иван руво променио,;
Променио руво и коњица,
Пак запишта, као љута змија,
Проли сузе низу бијело лице,
Она трчи у дворе Ђурђу:
„Јао Ђурђу, драги господару!;
„У з’о час си Иву оправио,
„Оправио, да т’ замени главу!
„Иво нам је тамо погинуо,
„Ево иде ага од Рибника,
„Сад ће наше дворе поарати,;
„А нас оће, Ђурђу, заробити,
„Да под старост служимо Турчина!“
А кад Ђурађ саслушао речи,
Проли сузе низ јуначко лице,
Пак он ђипи на ноге јуначке,;
Пак припаса мача зеленога,
Пак он брже на чаире трчи,
Те увати стару бедевију,
Нема каде да седлом оседла,
Већ се голој на рамена баци;
Пак излети Ђурађ пред Ивана,
Ал’ свог сина познати не може,
Јер је Иво руво променио,
Променио коња и одело;
Пак повика Сенковићу Ђурђу:;
„Стани курво, аго од Рибника!
„Ласно ти је дете погубити,
„Коме нема ни шеснаест лета;
„Ал’ од’, аго, те погуби старца!“
Ал’ беседи Сенковићу Иво:;
„Бог ми с тобом, родитељу Ђурђу!
„Нисам, бабо, ага од Рибника,
„Ја сам, бабо, твоје чедо Ива.“
Од жалости јунак и не чује,
Он не чује, што беседи Ива,;
Већ салети своје чедо Иву,
Салети га, да одсече главу;
Ето Иви големе невоље!
Оће јунак да изгуби главу,
Да од кога, већ од бабе свога!;
А кад види, да ће погинути,
Даде плећа, пак стаде бегати,
За њим Ђурађ пусти бедевију:
„Стани, аго утећи ми нећеш!“
Брзо Ђурађ састигао Иву,;
И оће му да одсече главу;
Кад се види Ива у невољи,
Он се маши у јанкесу пасу,
Баци главу аге од Рибника,
Баци главу пред свог родитеља:;
„Бог ми с тобом, родитељу Ђурђу
„Ето т’ главе аге од Рибника!“
Кад је Ђурађ угледао главу,
Баци мача у зелену траву,
Пак он скочи с бедевије старе,;
Под Иваном коња приватио,
Своје чедо на руке привати,
Пак Ивана и грли и љуби:
„Вала, Иво, моје чедо драго!
„Који с’ баби заменио главу,;
„Свој господи образ осветлао,
„Свој господи и нашој крајини!
„Ал’ што с’ Турско руво облачио?
„Мало бабо душу не огреши,
„Мало тебе не погуби, сине!“;
Али Ива поче беседити:
„Родитељу, Сенковићу Ђурђу!
„По чем би се могао познати,
„Да сам био тамо на мејдану
„Кад с господом у диван изиђем?;
„Господа ми не би веровала,
„Да сам тамо био на мејдану,
„Да оданде обележја немам.“

Женидба од Задра Тодора

Пију вино до два побратима
У Удбини на ћемерли лонџи:
Једно ми је Боичић Алија,
А друго је Танковић Османе.
Кад се побре накитиле вина,
Онда рече Танковић Османе:
„Побратиме, Боичић-Алија!
„Јеси л’ био скоро у приморју,
„У приморју, у влашком Котару?
„А јеси ли, побро, долазио
„Под танану Смиљанића кулу,
„Јеси ли се пењ’о на пенџере?
„Јес’ видио Косу Смиљанића?”
Вели њему Боичић Алија:
„Побратиме, Танак Осман-ага!
„Ја сам био скоро у приморју,
„Долазио у влашке Котаре,
„И под танку Смиљанића кулу,
„Пењ’о сам се кули на пенџере,
„Видио сам Косу Смиљанића,
„Код ње сједи Јела Мандушића,
„Ево Коса хитар везак везе,
„Код ње Јела танко рухо преде;
„Ал’ каква је Коса Смиљанића!
„Што је земље на четири стране
„Да је љевше у свијету нема,
„И нарасла цура за удају:
„Сад је Коси дванаест година,
„Нагојила лице за љубљење;
„Ал’ залуду, сладак побратиме!
„Јер је Коса скоро испрошена
„За копиле од Задра Тодора;
„У суботу, која прва дође,
„Хоће доћи Косини сватови,
„У неђељу данак преданити,
„Понеђељак јутра дочекати,
„И одвести Косу Смиљанића
„За копиле од Задра Тодора.”
Кад то чуо Танак Осман-ага,
Удраи се руком по кољену,
Нова чоха на кољену пуче;
„Јао њему до Бога милога!
„Ја је чекам четири године,
„Па ми данас оде за другога!
„Боичићу, Богом побратиме!
„Да си брже на вашу Цетињу!
„Покупи ми тридест Цетињана
„По избору добрих коњаника,
„Поведи их мени на Удбину
„У суботу, која прва дође.”
А Алија не рече ни ријечи,
Већ од земље на ноге скочио,
Па посједе дебела дората,
Оћера га право на Цетињу.
Осман-ага оста на Удбини,
Па он књигу на кољену пише,
Те је шаље на Херцеговину
На кољено Шарац-Махмут-аги
И до њега старац-Мердан-аги:
„Ето књига, двије аге старе!
„Да сте брже мени на Удбину
„У суботу, која прва дође!
„Повед’те ми по тридест Турака,
„Све атлије и добра коњика.”
Па је другу књигу накитио,
Те је шаље од Авале Порчи
И до њега Топал-Каматару:
„Ето књига, двије аге драге!
„Да сте брже мени на Удбину
„У суботу, која прва дође!
„Повед’те ми по тридест Турака,
„Све атлије и добра коњика.”
Па је трећу књигу накитио,
Те је шаље на Турску Кладушу
На кољено Хрњи Мустаф-аги
И његову Гојену Алилу:
„Ето књига, два брата родјена!
„Да сте брже мени на Удбину
„У суботу, која прва дође!
„Повед’те ми по тридест Турака,
„Све атлије и добра коњика.”
Па је четврту књигу накитио,
Те је шаље ка Пећини Ст’јени,
На кољено Ковачевић-Раму
И до њега од Ст’јене диздару:
„Ето књига, двије аге драге!
„Да сте брже мени на Удбину
„У суботу, која прва дође!
„Повед’те ми по тридест Турака,
„Све атлије и добра коњика.”
Па је пету књигу накитио,
Те је шаље Лики и Крбави
На кољено Личком Мустај-бегу
И до њега од Орашца Талу:
„Ето књига, двије четобаше!
„Да сте брже мени на Удбину
„У суботу, која прва дође!
„Повед’те ми по тридест Турака,
„Све атлије и добра коњика.”
Таке књиге Осман растурио,
Па изнесе зелена барјака,
Те га поби у рудину траву,
Па под барјак купи Удбињане.
Кад сакупи тридест Удбињана,
Све атлије и добра коњика,
Шњима сједе пити вино ладно,
Дан по данак док субота дође,
Кад субота јутро освануло,
А јошт није обасјало сунце,
Ал’ ето ти Боичић-Алије
Од Цетиње града бијелога
И за њиме тридест Цетињана
По избору добрих коњаника;
На селам их Осман дочекао,
Од добријех коња одјахали,
Одмах сјели за пуну трпезу,
Па стадоше пити вино ладно.
Првом су се чашом обредили,
Ал’ ето ти од Херцеговине
А на име Шарац-Махмут-аге,
Шњим поредо старац-Мердан-аге
И за сваким по тридест Турака;
На селам их Осман дочекао,
И они су коње одјахали,
Одмах сјели за пуну трпезу,
Па стадоше пити вино ладно.
Првом су се чашом обредили,
Ал’ ето ти од Авале Порче,
Шњим поредо Топал-Каматара,
Сваки води по тридест Турака;
На селам их Осман дочекао,
И они су коње одјахали,
Одмах сјели за пуну трпезу,
Па стадоше пити вино ладно.
Првом су се чашом обредили,
Ал’ ето ти са Кладуше Муја,
Шњим поредо његова Алила,
Сваки води по тридест Турака;
На селам их Осман дочекао,
Од добријех коња одјахали,
Одмах сјели за пуну трпезу,
Па стадоше пити вино ладно.
Првом су се чашом обредили,
Ал’ ето ти од Пећине Ст’јене,
Ал’ ето ти, Ковачевић-Рама,
Шњим поредо од Ст’јене диздара,
Сваки води по тридест Турака;
На селам их Осман дочекао,
И они су коње одјахали,
Одмах сјели за пуну трпезу,
Па стадоше пити вино ладно.
Првијем се чашам’ обредише,
Ал’ ето ти Личког Мустај-бега,
Шњим поредо од Орашца Тала
На кулашу коњу великоме
(Заврг’о се дреновом батином,
У батини хиљада клинаца);
Сваки води по тридест Турака;
На селам их Осман дочекао,
Од добријех коња одјахали,
Одмах сјели за пуну трпезу,
Па стадоше пити вино ладно.
Ту њих бијел данак оставио,
И тамо су ноћцу преноћили
Све пијући вино и ракију.
Кад у јутру бијел дан освану,
Стадоше се Турци опремати,
Опремише и себе и коње
Па на добре коње усједоше,
Под Удбином поље прегазише,
Униђоше у Кунару Турци,
И Кунару здраво прегазише,
Па сиђоше у Тељигу Турци,
Газе Турци Тељигу планину,
И Тељигу здраво прегазише,
Па сиђоше у Динару Турци,
Газе Турци Динару планину,
И Динару здраво прегазише,
Па сиђоше мору у отоку,
Ту их бијел данак оставио,
У отоци конак учинише,
Добре коње Турци изводаше,
Па им онда зопцу устакоше,
Па сједоше аге вечерати,
Сира, љеба, ракије и вина,
И дебела меса овнујскога;
Полегоше санак боравити.
Понеђељник јутро освануло,
Јоште није обасјало сунце,
Скочио је од Кладуше Мујо.
Па он буди свог брата Алила:
„Устан’ горе, мој брате Алиле!
„Да идемо на Црвене ст’јене,
„Сехир’ чинит камене Котаре.”
И одоше на црвене ст’јене.
Кад изишли на Црвене ст’јене.
Ондар Мујо говори Алилу:
„Да се попни јели на кичицу,
„И понеси дурбин од биљура,
„Па му пружи седам кољенаца,
„Наслони га на јелову грану,
„Окрени га камену Котару.
„Па покупи поље под Котаром,
„И уфати на граду капију,
„Јесу ли се отворила врата,
„А јесу ли изишли сватови,
„Хоће л’, брате, у морску отоку.”
У млађега поговора нема.
Оде Алил јели у кичицу
И однесе дурбин од биљура.
Па му пружи седам кољенаца,
Наслони га на јелову грану,
Окрену га камену Котару,
Под Котаром поље покупио,
И на граду уфати капију,
Па он стаде Мују бесједити:
„А мој брате, Хрњо Мустаф-ага!
„Котару се врата отворила.
„Из Котара изишли сватови,
„Међу њима од злата кочије
„Прекривене црвеном кадифом,
„На њима су четири јабуке
„Све од чиста саљевене злата,
„И на њима драги каменови,
„При њима се види путовати
„У по ноћи, кано у по дана;
„И ето их право кроз отоку.
„Ал’ да видиш, мој брате Мујага!
„Да ти видиш, с јеле гледајући,
„А напријед пред сватов’ма, Мујо,
„У црвеној чохи Веденичкој,
„Туда иду девет коњаника,
„А под њима коњи алатасти,
„А напријед јунак на алату,
„Риђих, Мујо, до рамена брка,
„Панули му до малих пушака,
„Необична ока и погледа.
„Па да видиш, мој брате Мујага!
„За њима је седам коњаника
„У зеленој чохи Веденичкој,
„У зелену, на зеленим коњма,
„А напријед јунак на зеленку
„Смеђих, Мујо, до рамена брка,
„И у њега пали до пушака.
„Па да видиш, мој брате Мујага!
„За њима је до пет коњаника
„Све у црној чохи Веденичкој,
„Све у црну, на вранијем коњма,
„А напријед јунак на вранчићу
„Црних, Мујо, до рамена брка
„Панули му по малим пушкама,
„Сјају му се токе кроз бркове,
„Кано мјесец од петнаест дана
„Кад обасја кроз јелове гране;
„Необична ока и погледа,
„Необичне слике и прилике.
„Па да видиш, мој брате Мујага!
„За њима су до три коњаника
„У бијелој чохи Веденичкој,
„А под њима коњи ђогатасти,
„А напријед јунак на ђогату,
„Плави су му до рамена брци.
„Па да видиш, мој брате Мујага!
„Што је младо влашче уз кочије
„На вранчићу коњу од мејдана.
„Он не има браде ни бркова,
„А љевши је од сваке ђевојке.
„Па да видиш, мој брате Мујага!
„Што је момак јандал од сватова
„На дорату коњу од мејдана
„Гарила га мрка наусница,
„Све му доро зечки поиграва,
„А јунака пјеном пребацује.
„Па да видиш, мој брате Мујага!
„Што ј’ острагу јунак за сватов’ма
„На путаљу коњу од мејдана,
„Смеђих, Мујо, до рамена брка,
„И у њег’ су пали по пушкама,
„И покрили пушкам’ тепелуке,
„Сјају му се токе кроз бркове,
„Кано мјесец кроз јелове гране
„Кад обасја од петнаест дана;
„Око главе пера и челенке,
„Девет пера, дван’ест челенака,
„А трин’есто ноја тице крило,
„Па се крило на чекрк окреће,
„Те казује, који вјетар пуше;
„А путаљ га главом заклонио;
„Необичан јунак погледати.
„А остало кићени сватови.”
Онда рече Хрњо Мустаф-ага:
„Мој Алиле, мој брате од мајке!
„Добро није, нити му се надај.
„Све јунаке по имену знадем:
„Што је напр’јед девет коњаника
„У црвеној чохи Веденичкој,
„А под њима коњи алатасти,
„Оно ти је девет Томковића;
„Што је напр’јед јунак на алату,
„Што му риђи по рамену брци,
„Необична ока и погледа,
„Оно ти је Томковић Илија;
„Оно су ти све браћа рођена,
„Оно су ти под каменом гује.
„Што за њима седам коњаника
„У зелену на зеленим коњма,
„Мој Алиле, мој брате рођени!
„Оно ти је седам Даничића;
„А напријед јунак на зеленку
„Смеђих, брате, до рамена брка,
„Панули му брци по пушкама,
„Оно ти је Даничићу Ђуро;
„Оно су ти све браћа рођена,
„Оно су ти под каменом гује,
„Којих жешћих у приморју нема.
„Што з ањима до пет коњаника
„Све у црну на вранијем коњма,
„Оно ти је све пет Мркоњића;
„Што је напр’јед јунак на вранчићу,
„Црни брци пали до пушака,
„Сјају му се токе кроз бркове,
„Кано мјесец од петнаест дана
„Кад обасја кроз јелове гране,
„Необична ока и погледа,
„Необичне слике и прилике,
„Оно ти је Петар Мркоњићу;
„Оно су ти све браћа рођена.
„Сви изгинут’ један за другога,
„Не побјећи један од другога;
„Жешћих гуја у приморју нема;
„Оно су ти гује присојкиње.
„Што за њима до три коњаника
„У бијелој чохи Веденичкој,
„У бијелој, а на ђогатима,
„Оно су ти сва три Кулишића,
„Оно су ти три брата рођена;
„Што је јунак напр’јед на ђогату,
„Што му плави до рамена брци,
„Оно ти је Нико Кулишићу;
„Оно су ти приморски хајдуци,
„Све изгинут’ једно код другога,
„Не ће побјећ’ један од другога.
„Што је младо момче уз кочије
„На вранчићу коњу од мејдана,
„А не има браде ни бркова,
„А љевши је од сваке ђевојке,
„Оно ти је ђевер уз ђевојку,
„Оно ти је курвино копиле,
„А на име од Сења Тадија;
„Жешће гује у крајини нема
„У Турчина ни у каурина.
„Што је јунак јандал од сватова,
„Гарила га мрка наусница,
„Па му дорат зечки поиграва,
„Господара пјеном пребацује,
„Оно ти је од курве копиле,
„Оно ти је цури ђувегија,
„А на име од Задра Тодоре,
„Три године био у Млецима,
„Па оков’о себе и дората,
„Не море га сјећи оштра ђорда,
„Ни пробити пушка из кубура.
„Што ј’ острагу јунак за сватов’ма
„На путаљу коњу од мејдана,
„Смеђих, брате, до рамена брка,
„И у њега пали до пушака,
„И покрили пушкам’ тепелуке,
„Сјају му се токе кроз бркове,
„Кано мјесец од петнаест дана
„Кад обасја кроз јелове гране;
„Око главе перје и челенке,
„Девет пера, дван’ест челенака,
„А трин’есто ноја тице крило,
„Па се крило на чекрк окреће,
„Те казује, који вјетар пуше;
„А путаљ га главом заклонио,
„Необичан јунак погледати;
„Оно ти је Стојан Јанковићу,
„Оно ти је стари мејданџија,
„Љута, брате, под каменом гуја;
„Додиј’о је цару и ћесару,
„У Латинској краљу Латинскоме.
„Добро није, мој брате Алиле!
„Дочекати: изгинути листом,
„Не дочекат’: зазор и срамота,
„Ругаће се нама крајишници.”
Сиђе Алил с високе јелике,
И одоше, ддруштво избудише,
По отоци бусије метнуше.
До отоке свати дојездише.
Кад су дошли свати под отоку,
Тодор викну грлом бијелијем:
„Стан’те браћо, кићени сватови!
„Уставите бубње и свирале,
„Угасите свирке свеколике,
„Да ја јунак пред сватове прођем,
„Јер отока нигда није сама
„Брез хајдука, ја брез мрка вука,
„Ја брез чете Турске, ја каурске.”
Нап’рјед прође од Задра Тодоре,
Пред сватов’ма уђе у отоку
И за њиме кићени сватови.
Нађе Тодор на друму широку,
Нађе Тодор Шарац-Махмут-агу
И код њега старац-Мердан-агу,
Држе дуге преко крила диљке,
Држе добре коње за дизгене,
Код свакога по тридест Турака;
Њима Тодор добро јутро виче,
Они њему боље прифатили;
Мимо њих је Тодор проходио
И сватове здраво проводио.
Мало Тодор кроз отоку иде,
Нађе Тодор на друму широку,
Нађе Тодор од Авале Порчу
И код њега Топал-Каматара,
Држе дуге преко крила диљке,
Држе добре коње за дизгене,
Код свакога тридесет Турака:
Њима Тодор добро јутро виче,
Они њему љевше прифатили;
И мимо њих Тодор проходио
И сватове здраво проводио.
Мало иде Тодор кроз отоку,
Нађе Тодор на друму широку,
Нађе Тодор са Кладуше Муја,
Шњим поредо Гојена Алила,
Оба држе преко крила диљке,
Држе добре коње за дизгене,
Код свакога по тридест Турака;
Њима Тодор добро јутро виче,
Они њему љевше прифатили:
И мимо њих Тодор проходио
И сватове здраво проводио.
Мало Тодор кроз отоку иде,
Нађе Тодор на друму широку,
Нађе Тодор Ковачевић-Рама,
Шњим поредо од Ст’јене диздара,,
Држе дуге преко крила диљке,
Држе добре коње за дизгене,
Код свакога по тридест Турака;
Њима Тодор добро јутро виче,
Они су му Бога прифатили.
И мимо њих Тодор проходио
И сватове здраво проводио.
Мало Тодор кроз отоку иде,
Нађе Тодор на друму широку
Од Цетиње Боичић-Алију.
И код њега Танковић-Османа,
Штоно јесте цури муштерија;
Оба држе преко крила диљке,
Држе добре коње за дизгене,
Код свакога по тридест Турака;
Њима Тодор добро јутро виче,
Оба су му Бога прифатили.
И мимо њих Тодор проходио
И сватове здраво проводио.
Мало Тодор кроз отоку иде,
Нађе Тодор н друму широку,
Нађе Тодор Личког Мустај-бега,
Шњим поредо Тала од Орашца,
Држе коње добре за дизгене,
Бег Мустај-бег преко крила диљку,
Тале држи дренову бутину,
У којој је хиљада клинаца.
Њима Тодор добро јутро виче,
Мустај-бег му Бога прифатио,
Ал’ му Тале прифатити не ће,
Већ он скочи на ноге лагане,
Па овако говори Тодору:
„Курво једна, од Задра Тодоре!
„Стани мало, да јегледнишемо,
„Ти чију ћеш одвести ђевојку
„На срамоту свим крајишницима;
„Не море те сјећи оштра ђорда,
„Ни пробити пушка из кубура,
„А море ли моја дреновача!”—
Па потеже дренову батину,
Ал’ се саже Тодор на дорату,
На двоје му седло разломио.
Кад удари дреновачом Тале,
Ту се с мјеста заметнула кавга,
Паде тама од неба до земље,
Није тама од Бога послана,
Већ од брза праха и олова;
Земља јечи, а отока звечи,
Неки вели: „Јао моја мајко!”
Неки вели: „Прифати ме, друже!”
Неки вели: „Уклони ме с пута,
„Да ме добри коњи не погазе.”
Неки друже уз долину струже.
Она браћа, што се добро фале,
Братац брата познат’ не могаше,
Камо ли ће Турчин каурина!
А да видиш Јанковић-Стојана!
Он острагу иде за сватов’ма,
Кад нагази на прву бусију
С’ својим слугом Јероглавац-Марком,
Који јунак за Бога не знаде;
Стојан нађе двије аге старе,
Нађе Стојан Шарац-Махмут-агу
И код њега старац-Мердан-агу,
Обојици савезао руке,
Па их даје Јероглавац-Марку,
Марко веже за јеле зелене.
Ондар Стојан иза гласа виче
По имену од Задра Тодора:
„Ђе си, побро, од Задра Тодоре?
„Какве тебе савладаше виле
„Данас, брате, у морској отоци?
„И твојијех девет Томковића?”
Тодор му се у лугу одзива:
„Брате драги, сердар-Јанковићу!
„Нијесу ме савладале виле,
„Већ ето ме теби по авазу.”
Ал’ ето ти од Задра Тодора,
Шњиме иде девет Томковића,
Они воде Личког Мустај-бега
Свезанијех руку наопако,
Шњим поредо Тала од Орашца,
Сав је Тале у крви огрезао,
Јер се не да савезати Тале,
Јер је Тале јунак на мејдану;
Шњиме воде Боичић-Алију
Од Цетиње града каменога,
Шњим поредо Танковић-Османа;
Дадоше их Јанковић-Стојану,
Стојан даде Јероглавац-Марку,
Марко веже за јеле зелене.
Онда Стојан иза гласа виче
По имену Даничића Ђура:
„Ђе си, брате, Даничићу Ђуро?
„Какве тебе савладаше виле
„Данас, брате, у морској отоци,
„С твојом браћом до шест Даничића?”
Ђуро му се у лугу одзива:
„А мој брате, сердар-Јанковићу!
„Нијесу ме савладале виле,
„Већ ето ме теби по авазу
„Са мојијех до шест миле браће.”
Ал’ ето ти Даничића Ђура
И он води од Авале Порчу
Свезанијех руку наопако,
Шњим поредо Топал-Каматара;
Дадоше их Јанковић-Стојану,
Стојан даде Јероглавац-Марку,
Марко веже за јеле зелене,
Ондар Стојан иза гласа виче
По имену Петра Мркоњића:
„Ђе си, брате, Петре Мркоњићу?
„Какве тебе савладаше виле
„Данас, брате, у морској отоци
„А са твоја четири брата,
„До четири брата Мркоњића?”
Петар му се у лугу одзива:
„А мој брате, Јанковић-Стојане!
„Нијесу ме савладале виле,
„Већ ето ме теби по авазу.”
Ал’ ето ти Петра Мркоњића
А са своја до четири брата,
До четири брата Мркоњића,
И шњима су сва три Кулишића;
Они воде Ковачевић-Рама.
Свезанијех руку наопако,
Дадоше га Јанковић-Стојану,
Стојан даде Јероглавац-Марку,
Марко веже за јеле зелене.
Састаше се и Срби и Турци,
Искупише одсјечене главе,
Изнесоше рањене јунаке.
Кад погледа Јанковић-Стојане
По дружини и тамо и амо,
Удари се руком по кољену:
„Јао њему, до Бога милога!
„Нема нама друга најбољега,
„Нема нама од Сења Тадије!
„Богме нам је Таде погинуо.”
Онда Стојан иза гласа виче:
„Ђе си, брате, од Сења Тадија?
„Какве тебе савладаше виле
„Данас, брате, у морској отоци?”
Стојан виче, нико не одвиче.
Опет Стојан иза гласа виче:
„Ђе си, брате, од Сења Тадија?
„Јеси ли ми данас у животу?”
Онда јунак у лужини викну:
„Ђе си, брате, од Задра Тодоре?
„Погибох ти данас у лужини.”
К њему Тодор трчи по авазу,
Кад допаде Тодор до Тадије,
Али на њег’ нагазила гуја,
Љута гуја са Кладуше Мујо
С’ својим братом Гојеним Алилом
Хоће Мујо цуру и кочије,
Да он шњоме бјежи на Удбину,
Али не да од Сења Тадија,
Већ се туку дрвљем и камењем,
Најпотље се с Мујом уфатио,
Уфатио у кости јуначке,
Па се носе по зелену лугу;
Тадија је пјенам’ запјенио,
Запјенио пјенам’ бијелијем,
А Мујо је пола крвавијем;
А око њих Алил опскакује,
Голу носи сабљу у рукама,
Па удара од Сења Тадију,
Седам га је ударио пута,
Седам му је начинио рана,
Седам рана од седам педаља;
Кад допаде од Задра Тодоре,
На Алила ршум учинио,
Алил баци оковану ђорду,
Тодор му је савезао руке,
Па он дође, те говори Мују:
„Чујеш ли ме, са Кладуше Мујо!
„Пушти мени побратима мога,
„Жао ми те погубити, Мујо,
„Јер сам чуо, говоре ми људи,
„Да си добар јунак на мејдану.”
За то Мујо хаје и не хаје,
А кад виђе од Задра Тодоре,
Он потеже тешку топузину,
Па удара са Кладуше Муја,
Док је њега трипут ударио,
С Тадијом је њега раставио,
А с црном га земљом саставио,
Па му свеза наопако руке.
Под Тадију џиде подметнуше,
Тадију су ране освојиле,
Рањена га носе Јанковићу,
А везана Муја одведоше
И дијете Гојена Алила.
У кочије Тадију метнуше,
Код ђевојке рањена Тадију;
Цура дере везене јаглуке,
Те Тадији крвцу устављаше.
Отале се свати подигоше,
Повезане Турке поведоше,
И дођоше Задру бијеломе;
Побацаше Турке у тавницу,
А Тадији хећиме нађоше;
Кад Тадији ране извидаше,
Онда Турке за благо пустише,
И вјенчаше Косу за Тодора.
Давно било, сад се спомињало,
Кано Ђурђев данак у години,
Баш к’о добар јунак у дружини:
Тамо расло клење и јасење,
Међу нама здравље и весеље!

Смрт војводе Кајице

Подиже се господине краљу
Од прекрасне од Маћедоније
Из питома места Смедерева
Од својега двора честитога,
С’ собом води дванаест војвода;
Подиже се итар лов ловити.
На Ковину Дунав пребродио,
Па се маши Влашке земље равне,
Док с’ доити Вршачке планине,
Лов ловио Вршачком планином,
Лов ловио летњи дан до подне
Тако краљу Бог и срећа дала,
Те од лова ништа не улови:
Ни јелена, ни кошуте брзе,
Нити каква од ситна звериња,
Добар краља кобак сукобио,
Сукоби га војвода Сибињска,
С’ собом води три стотин’ Маџара
И шездесет деце Каравлаа,
Краљ му Божју помоћ називао.
„Божја помоћ, војводо Сибињска!“
Војвода му боље одазива:
„Здраво, краљу од Маћедоније!
„Златна круно под небом на земљи,
„Јасна звездо на Маћедонији!
„Звао би те, да се напијемо,
„Немам овде вина ни ракије,
„А да си ме затекао, краљу
„Код Немеша бана Вршачкога,
„Може бити, да би се напили;
„Већ сам с децом игру заметнуо,
„Оди, краљу, да се поиграмо.“
Ал’ беседи господине краљу:
„Брате Јанко, будаласта главо!
„За нас није вика, ни скакање,
,Већ је за нас вино и ракија,
„И господство, да господујемо,
„Мудра памет, да паметујемо,
„У мен’ има и млађи војвода,
„који би се ради поиграти,
„Своме краљу образ осветлати.“
Распе краљу свилена шатора,
Зелен шатор од зелене свиле,
На њем’ златни дванаест крстова,
Тринаеста јабука од злата,
У њој сјаји бесцен камен драги;
Под шатором седе ш ти вино.
Посађује до десна колена
Елчибашу Дојчетића Вука,
Па до Вука Бошка Рајчевића,
Па Стојана Степојева сина,
Па до њега Јовицу Ресавца,
Кучајинска бојна копљеника
Од Ресаве лепе воде ладне;
Па до њега Големовић-Ђуру,
Па до Ђуре Орловића Павла,
Па до Павла Радо-бег-Мијајла,
До Мијајла Грчића Манојла,
До Манојла Шајновић-Дамњана,
До Дамњана Облачића Рада,
А до Рада Кајицу Радоњу;
Каицом је совру зачелио
Спроћ’ честитог лица краљевога.
Каква ј’ красна Каица војводо!
У каквом ли господском оделу!
На плећи му зелена долама
Од кадиве, извезена златом,
На долами токе сува злата,
А покрај њи тридесет путаца,
Свако му је од по литре злата,
А под грлом литра и по злата,
Које му се на бурму одвија,
Те војвода њиме пије вино;
На војводи чизме и чакшире,
Чизме су му сребром потковане,
А чакшире од плаве кадиве;
По долами коласта аздија,
Сва од сребра и од чиста злата;
На војводи калпак свиле беле,
За калпаком од сребра челенка,
О њој златни триста трепетљика,
Свака ваља два дуката златна,
У челенки два камена драга,
војводи се види путовати,
Кроз крајину водити војводе,
У по ноћи, кано и у подне;
Око врата колајна од злата,
За појасом две убојне стреле;
Висок јунак, танак у појасу,
Бела лица, црни наусница,
Црн му перчин појас премашио;
Преко крила гола сабља бритка,
Преко голе сабље пије вино;
Покрај чизме буздован позлаћен.
Кад се трипут обредише вином,
Каица ти на ноге устаде,
Па се своме он поклања краљу:
„Краљу Ђурђу, родитељу красни!
„Пусти мене међ’ Маџаре, бабо!
„Да се мало поиграм с Маџари.“
А краљ Ђурађ заче беседити:
„О Каица, моје чедо драго!
„Мој пернати од сунашца штите!
„Дико моја свагда на дивану!
„Сабљо бритка свагда на мејдану!
„А крепости међу војводама!
„Пустићу те међ’ Маџаре, сине!
„Ал’, тако ти улеве од краља!
„И тако ти леба царевога!
„Немој, сине, заметати кавге;
„Нас је мало, а млого Маџара:
„Што нас има? дванаест војвода,
„Није шала три стотин’ Маџара
„И шездесет деце Каравлаа!“
Ал’ Кајица беседио краљу:
„Краљу Ђурђу, родитељу красни!
„Не ћу, бабо, заметати кавге
„А тако ми улеве краљеве!
„И тако ми леба царевога!“
Краљ га не сме отправити сама,
Већ шњим посла Облачића Рада;
Обе љуте змије од крајине.
Војводе се међ’ Маџаре шећу,
А Маџари игру започеше,
Прву игру, трка пешачкога;
Кад потрча Облачићу Раде,
Он натрча три стотин’ Маџара
И шездесет деце Каравлаа,
Маџар:Јанка од Ердељ-крајине.
А Маџари игру започеше,
Другу игру, кола Маџарскога;
Кад заигра Каица Радоња,
Он надигра три стотин’ Маџара
И шездесет деце Каравлаа,
Маџар:Јанка од Ердељ-крајине.
А Маџари игру започеше,
Трећу игру, скока јуначкога;
А кад скочи Облачићу Раде,
Он натскочи три стотин’ Маџара
И шездесет деце Каравлаа,
Маџар:Јанка од Ердељ-крајине.
А Маџари игру започеше,
Започеше камена с рамена;
Камен дође Каици војводи,
Кад се баци Каица војвода,
Он надбаци три стотин’ Маџара
И шездесет деце Каравлаа,
Маџар:Јанка од Ердељ-крајине.
Ал’ беседи војвода Сибињска:
„Мили Боже, да луда каура!
„Што би снаге, камену предаде.“
Кад Каица разумео речи,
Он отима камен од Маџара,
Да белегу своју посведочи;
Кад се баци Каица војвода,
Од белега даље одбацио.
Расрди се војвода Сибињска,
Па припаса сабљу оковану,
Па се краљу под шатора шеће:
„Краљу Ђурђу од Маћедоније!
„Оди краљу, да се променимо:
„Дај ти мени дванаест војвода,
„Голе, босе, у кошуљи танкој,
„Ја ћу теби три стотин’ Маџара
„Све на коњма под оружјем светлим,
„И даћу ти шесет Каравлаа,
„И даћу ти на сваку годину
„За живота три товара блага.“
Славан Ђурађ заче беседити:
„Брате Јанко, будаласта главо!
„Јеси л’ чуо да ли запамтио:
„Да је била проја за шеницу?
„Да ли Маџар за Маћедонију?
„Да ли Србин за Ердељ-крајину?
„Не дам саме Каице војводе
„За четири на крајини бана:
„За Немеша бана Вршачкога,
„За Гецију бана Тителскога,
„За Иштвана бана Сланкаменска
„И за Петра бана Варадинског,
„Све од Вршца па до Варадина,
„За сву земљу и четири бана;
„За то не дам војводе Каице,
„А камо ли остали војвода!“
Расрди се војвода Сибињска,
Па ишета пред шатора свил’на,
Па дозива војводу Каицу:
„Од’ јуначе, да с’ надстрељујемо!
„Да бијемо нишан За облаком.“
Гди је Маџар оком погледао,
Ту Каица стрелом ударио,
Зла Каици срећа приступила,
Те де гледа стреле у Маџара,
Већ он гледа нишан за облаком:
Запе стреле од Сибиња Јанко,
И устрели војводу Каицу
На зло место баш под сису леву,
Токе разби, срце му расече;
Земљи паде војвода Кајица,
Врисну јунак, као соко сиви:
„Краљу Ђурђу родитељу красни!
„Уби мене Маџар изненада
„Брез јуначког мога огледања
„Моје сабље и деснице руке!“
Скочи краљу на ноге лагане,
Па Каицу узима на крило,
Па Каицу и грли и љуби:
„Мој пернати од сунашца штите!
„Дико моја свагда на дивану!
„Бритка, сабљо свагда на мејдану!
„А крепости међу војводама!
„Можеш ли ми преболети, сине?
„Да те баба на лекаре даде?“
„А Каица једва изговара;
„Краљу Ђурђу, родитељу красни!
„Ја ти, бабо, преболети не ћу;
„Јер су стреле пусте отроване,
„На змијину једу накаљене;
„Ако можеш, освети ме, бабо!“
То изрече, па се с душом раста.
Краљ закука, кано кукавица:
„Ј’о Каица, мој соколе сиви!
„Ал’ ти баби крила одломише
„И обадва ока извадише!
„Како ћете преболети баба?
„На Бељацу оставити сама,
„Да ми чуваш брез промене стражу?“
Па погледа оком на војводе,
А војводе један на другога,
Па се добри доитише коња,
Бојна копља земљи положише,
За бритке се сабље преватише,
Међ’ Маџаре јуриш учинише,
Погнаше се по пољу Бељацу.
Да Је коме стати погледати,
Шта војводе од Маџара раде!
Тако краљу Бог и срећа даде,
Од војвода нико не погибе
Разма главом Кавца Радоња;
Од Маџара нико не остаде
Разма главом од Сибиња Јанко,
И он бежи Вршцу на крајини.
А војводе, браћа милостива,
Са сабљама сандук отесаше,
Саранише војводу Каицу
Чело главе копље ударише,
На копље му сокола метнуше,
За копље му коња привезаше,
По гробу му оружје простреше;
Од Маџара унку начинише,
Обградише гроба Каичина,
Да Маџари к њему не долазе,
Да му мртву не претресу тело.
Кука краљу, кано кукавица:
„Ј’о Каица, моје чедо драго!
„Дико моја свагда на дивану!
„Сабљо бритка свагда на мејдану!
„И крепости међу војводама!
„Сува злата Смедеревски кључи!
„Десно крило од Српске крајине!
„Како ће те преболети баба!
„Како ће те оставити сама,
„Да ми чуваш на Бељацу стражу
„Брез промене докле је крајине?“

Смрт војводе Пријезде

Честе књиге иду за књигама:
Од кога ли, коме ли долазе?
– Од Мехмеда, од цара Турскога,
А долазе до Сталаћа града,
До Пријезде, војводе сталаћка:
„О Пријезда, војводо сталаћка!
Пошљи мени до три добра твоја:
Прво добро, сабљу навајлију,
Која сече дрвље и камење,
Дрво, камен и студено гвожђе;
Друго добро, Ждрала коња твога,
Који коњиц може прелетити
Засобице и по два бедема;
Треће добро, твоју љубу верну.“
Гледи књигу војвода Пријезда,
Ону гледи, другу ситну пише:
„Цар-Мехмеде, турски господару!
Купи војске колико ти драго,
Под Сталаћа кад је теби драго,
Удри Сталаћ како ти је драго,
– Ја ти добра не дам ниједнога;
Ја сам сабљу за себе ковао,
А Ждрала сам за себе хранио,
А Љубу сам за себе довео;
Па ти не дам добра ниједнога!“
Диже војску турски цар Мехмеде,
Диже војску, оде под Сталаћа,
Био Сталаћ три године дана,
Нит’ му одби дрва ни камена,
Нит’ га како може освојити,
Ни пак како може оставити.
Једно јутро уочи недеље
Попела се Пријездина љуба
На бедема малена Сталаћа,
Па с бедема у Мораву гледи;
Ал’ Морава мутна испод града.
Па бесједи Пријездина љуба:
„О Пријезда, драги господару,
Нас ће Турци лагумом дигнути.“
Ал’ бесједи војвода Пријезда:
„Мучи, љубо, миком се замукла!
Гди ће бити лагум под Моравом?“
Потом дошла та недеља прва
И господа отишла у цркву,
И Божју су службу одстајали;
Кад господа изишла из цркве,
Тад бесједи војвода Пријезда:
„О војводе, моја десна крила,
Крила моја, с вама ћу летити!
Да ручамо, да се напијемо,
Да на граду врата отворимо,
Да на Турке јуриш учинимо,
Па што нама Бог и срећа даде!“
Па Пријезда љубу дозиваше:
„Иди, љубо, у пивнице доње,
Те донеси вина и ракије!“
Узе Јела два кондира златна,
Па отиде у пивнице доње.
Кад госпођа пред пивницу дошла,
Ал’ пивница пуна јањичара:
Папучама пију вино хладно
А у здравље Јелице госпође,
С покој душе Пријезде војводе.
Кад то виде Јелица госпођа,
Та кондиром о камен удари,
Па потрча у господске дворе:
„Зло ти вино, драги господару!
Зло ти вино, а гора ракија!
Пивница ти пуна јаничара,
Папучама пију вино хладно,
А за моје здравље намењују,
А тебе ми жива сахрањују,
Сахрањују, за душу ти пију.“
Онда скочи војвода Пријезда,
Те на граду отвори капију,
Па на Турке јуриш учинише,
Те с бише и секоше с Турци,
Док погибе шездесет војвода,
Њих шездесет, хиљаде Турака!
Тад се врати војвода Пријезда,
Па за собом затвори капију,
Па потрже сабљу навалију,
Ждралу коњу одсијече главу:
„Јао Ждрале, моје добро драго,
Та нека те турски цар не јаше!“
Преби бритку сабљу навалију:
„Навалија, моја десна руко.
Та нека те турски цар не паше!“
Па отиде госпођи у дворе,
Па госпођу прихвати за руку:
„О Јелице, госпођо разумна,
Или волиш са мном погинути,
Ил’ турчину бити љуба вјерна?“
Сузе рони Јелица госпођа:
„Волим с тобом часно погинути,
Нег’ љубити на срамоту Турке;
Нећу своју веру изгубити
И часнога крста погазити.“
Узеше се обоје за руке,
Па одоше на бедем Сталаћа,
Па беседи Јелица госпођа:
„О Пријезда, драги господару,
Морава нас вода отхранила,
Нек Морава вода и сахрани!“
Па скочише у воду Мораву.
Цар је Мемед Сталаћ освојио,
Не освоји добра ни једнога.
Љуто куне турски цар Мемеде:
„Град-Сталаћу, да те Бог убије!
Довео сам три хиљаде војске,
А не водим него пет стотина.“