Миланко Ковачевић: КУКАВИЧЈЕ ЈАЈЕ ЛУЦИФЕРА СА ЗАПАДА
Није ни примјетио Петар, да је сунце, већ кренуло на починак иза Лупине…Стајао је и даље на Крешића брду и борио се са тешким мислима. Знао је он да је рат зло. Зло! Велико зло… Нису само Срби страдали…Сви страдају! Сви!-био свјестан, да су и Срби, појединци, учинили велике злочине у рату… као што је и оно несрећно стријељање заробљених муслиманских бојовника! Кажу… неколико хиљада…стријељани су људи, без суда…стријељани! Ужас…велика љага на Србиновом лицу -и препукао би од бола и стида, кад се сјетио тих стријељања, да до његове свијести не дође истина, да ни једна жена и ни једно дијете тада нису убијени -стријељани су само бојовници који су монструозне злочине, под надзором својих ментора са Запада, чинили по српским селима- а убијали су све; затирали темељно све; да ни траг…било какав спомен на Србе у тим просторима, да не остане…
Геноцид су над Србима извршили…
И велика несрећа изазва нову несрећу. Геноцид над Србима роди злочин! Човјек је ипак, само човјек! Није светац –врела крв, и несрећа из неких Срба прокуља неконтролисано – не, у уништавању муслиманског народа, јер нису страдали цивили, већ у уништавању бојовника који злочине учинише -у освету, над зликовцима се претвори… кад ти запале кућу, оскрнаве гробље...кад ти закољу на кућном прагу дијете, мајку, сестру…
Ово је истина, ово!..Ова истина мора изаћи на видјело! Мора!
Петар је вапио за истином и још увијек није разумио да су они, здружени српски непријатељи, добро знали истину и зато свјесно, себе-злочинце, у борце за слободу претворали а Србима за поклон геноцид измислили… хоће да Србе, клане, недоклане, намаме; у клопку их убаце… да своје злочине оправдају и да бескруполозним лажима те исте злочине Србима упакују. И зато, без престанка, сикћу сваког дана са свих страна и муџахедини и усташе и западни сатанисти; сви здружени, у сотнском строју Србе нападају – осуђују Србе за геноцид који су они спровели над Србима и тако жртве џелатима прогласише а џелате у жртве претворише!
Прогласише геноцидним оне који су вјековима бранили европску цивилизацију и својим главама плаћали, у Ћеле кули сазиданим…као што су и у последњем рату плаћали својим одсјеченим главама којима су муџахедини, у сред Европе, фудбал играли.
Проглашавају геноцидним оне о чијој геноцидности и данас свједочи спомен плоча Mеђународног црвеног крста у Женеви Буди хуман као што су били хумани Срби 1885. у рату са Бугарима када непријатељске рањенике спасише…проглашавају геноцидним оне који и у задњем рату спасише десетине хиљада хрватских цивила од масакра који им Муслимани у централној Босни спремаше, проглашавају геноцидним оне који су споменике и непријатељима заједно са својим борцима подизали! Проглашавају геноцидним оне који се први супроставише њемачкој империји зла два пута у овом вјеку; оне који страдаше на Проклетијама, оне који доживјеше вјешања по Мачви и стријељања у Крагујевцу…
Постадоше геноцидни они, који претекоше од страдалних Срба, измасакрираних у Јасеновцу и другим безбројним јамама и логорима НДХ, којима се ни данас број не зна. Постадоше геноцидни они, њих неколико милиона Срба, које само у двадесетом вијеку, са њихових кућних прагова протјераше и више од два милиона убише. Постадоше геноцидни Срби који их одгојише, из пелена подигоше, име им и државу створише и примише их као браћу и пријатеље иако су Србима непријатељи били у оба свјетска рата, јер су били на страни Зла.
Захвалише се бивша браћа Србима уз лудачки смјех Луцифера са Запада!
Неправда до неба. Највећа!-бунцао је и даље у грозници…Постали смо геноцидни, за оне, које и данас, послије свих зала што нам учинише у задњем рату, прихватисмо поново братски и у Србији и у Републици Српској а они нам се захвалише тако што све Србе из Хрватске и Српске Крајине, али и из, некада великог српског града, Сарајева, и осталих крајева Федерације протјераше…проглашавају геноцидним нас, који смо их увијек прихватали као браћу-посебно га је бољело та спознају –што они уствари и јесу били, али однарођена, изопачена браћа, која у себи мржњу, умјесто братске љубави носе…
Као да тражи спас, излаз из овог зла које га је поклопило, Петар се загледа у далеке личке планине. Пукло пространство. Све пусто; у чемер се и јад претворило. Мртво…све мртво – од Книна и Карина до Калина, али и даље, све до Братунца и Сребренице… побише и заклаше хиљаде српске нејачи, жена и стараца… и разрушише, запалише све; и куће и богомоље и гробља…ни травка, ни клас да не остану усправни. Гледао је спржену српску земљу! Десетине хиљада квадратник километара, пусто, без живих душа. Био је свједок библијског страдања српског народа -његовог систематског, планског, затирање! Свједок геноцида над Србима!
Не, није то исто! Није… ако постоји геноцид, онда је геноцид извршен над Србима!
То је геноцид! То! А не стријељање злочинаца!- остајао је Петар без даха; срце му се цијепало, мозак горио, док је, већ полугласно, шаптао у себи молитву у име свих Срба… скрушен, сузних очију, гледајући замрле Пркосе пред собом.
Молио се за снагу и истину…а са Дулибе задува благи повјетарац и уми му лице…
фото: bs.birmiss
(дио из романа „ПРКОСИ СА ГРМЕЧА“)