• Претрага за:
2нов
Миланко Ковачевић: ЗАШТО?

 

(одломак из романа ПРКОСИ СА ГРМЕЧА)

 

Однекуда се сјети Сарајева.                                                                                                                                                                                Почетак рата.                                                                                                                                                                                                              У једном дану се деси све што су већ годинама нејасно слутили, а прије неколико мјесеци, већ су стварно сви знали, али нису вјеровали. Нису вјеровали у зло које је сваким даном било све видљивије и јасније, али они су затварали очи, негирали су га, наивно вјерујући да ће га тако зауставити, спријечити, поништити…а оно, појавише се Зелене беретке…

И данас се добро сјећао комшије Сеје, како је са својим јаранима заузео бусију испред зграде, сви у војним униформама са калашњиковом у руци:

-Бранимо Босну од ћетника. Дођи комшија, придружи нам се!

– Хоћу, хоћу. Само да дјецу одвезем код бабе у Пофалиће -одговорио им је Петар и више се никад нису вратили  у стан – гледао га је касније на телевизији како гори! Са свим стварима и успоменама.                                                                                  Исту судбину је имао и његов брат који је становао само неколико зграда, иза.                                                                                                                                                      

Ипак, не треба се, размишљао је сада Петар, љутити на судбину. Био је у праву! Треба бити захвалан Богу- добро су прошли. Имали су више среће него памети! Многи, који не успједоше утећи, страдали су по подрумима, казаматима и Казанима. Остали и несталили! То је истина.                                                                                                                                        Само су ти убијени Срби, остали у Сарајеву!Остали заувјек у Сарајеву да свједоче о бешчашћу својих комшија и српској наивности. Од, некада, највећег српског града послије Београда, остало је само највеће стратиште Срба- турска касаба…и не зна како, али сјети се изненада Слободана.

Е, Слободане, то си требао доживјети, друкчије, друкчије би размишљао…или би, можда и ти, остао у Сарајеву заувијек– стиже, у себи, да га укори.

Тако, судбина или шта, са породицом се нађе у Београду…а онда све од почетка, од нуле, апсолутне нуле- па, како да замјери брату што је отишао у Њемачку…да покуша побјећи од зла и нуле?!                                                                              Памтио је да је брат стално понављао…даље, што даље од овог зла!    Можда, можда је био у праву- размишља- можда?! А, да ли је успио побјећи? Да ли је побјегао од свега овога…побјегао, од чега?                                                                  Од сјећања, од страдања, од бола…ех, кад би то могло тако, брате?! То је нама прилијепљено од рођења…сваки човјек носи своје бреме са собом! Не може побјећи…можда се само могу мало те недаће ублажити сјећањима на „лијепе“ дане- а ти остави све! Тебе судбина, наивног, лако обрлати и однесе те на другу страну… да у Њемачкој срећу потражиш- да код Шваба побјегнеш од зла…код Шваба  да пронађеш слободу...

Поче се крстити: Боже… Боже помози! Дјеца, не стигоше ни научити српски- шапће у себи- Готово је то. Готово!..

И одједном, у том магновењу се деси чудо; угледа  братову дјецу, како заједно са његовом, весело циче и трче по расцвјеталим пропланцима обасјаним златним сунчевим зрацима и плаветнилом пркошког неба прекривеним, на којима се размилило  благо пркошких домаћина, док се са свих страна чује вриска чобана и дозивања, а Мирко зинуо, пустио глас, и његова пјесма покрила пола Пркоса…

Шта згријешисмо брате, шта…и осјети сузу како му клизну низ лице и жустрим покретом руке је обриса, као да га је у овој пустоши био страх да га ко не види уплаканог.

Стаде, окрену се да још једном обгрли Пркосе, а Пркоси већ у прољеће посивјели, пусти – као тужно велико гробље без даха и живота, на овој ситној прољећној кишици што сипи из паучасте магле, која их у неку ледену таму сви; стоји и дах му нестаје…та два супротстављена свијета, катаклизмична реалност и недосањани снови- оба његова… груди  му се надимају, силовито  узима ваздух, усисава, жели да удахне своје Пркосе, да се спасе…и баш тада, као да угледа стаменог Лазара, залуталог дива у том беспућу, који је свјетлошћу зрачио…                                                                                                     Он је сада једини чувар Пркоса, он је сада једини свјетионик  у овом беспућу– настави са великим поштовањем шаптати Лазарево име, као име неког светитеља, који то сада, у овим условима, уствари и јесте био, и осјети велики понос што је, ето, бар неколико дана са таквим човјеком био, и заједно са њим, битку за Пркосе водио…а потом још једном тужним погледом помилова своје огњиште, које се већ губило  у даљини и богатији за нову велику сузу у оку, крену  Гредаром- пречицом низ Дулибу. Корача  погнуте главе и као да се од неке силе отима, неконтролисано  пружа корак напријед, готово, скаче са камена на камен по Гредару борећи се последњим атомима снаге са силном жељом да не иде нигдје, да остане ту код очевог гроба… на спаљеном огњишту…                                                                                                  Знао је он да је то ирационална жеља, да нема смисла и да је немогућа, а ипак она је све више јачала у њему док је он, готово трчећи, хитао као у неком трансу према аутобусукој станици- али не може побјећи; узнемирујуће мисли и даље јуре са њим:

Зашто? Зашто?! Да ли смо ми неки грешници? Да ли је ова наша несрећа извршење неке правде…и, сјети се- био је мали дјечак од седам година и маштао о правди… Замишљао је себе као неког врховног судију. Он  ће дијелити правду.

Сви морају бити задовољни, за све мора постојати правда… за раднике и сељаке, за старе и младе…за све људе и народе…посебно за дјецу- па, зашто да она дјеца у граду имају све; и бицикле, и прави фудбал и лијепе лаковане ципеле а ми… ми само крпењачу и гумене опанке!  Не, то није правда, није!                                                                                  Или ће правда ипак доћи. Могу се ја за њу изборити…ја ћу се изборити!                                    

Али, био је свјестан; умјесто правде, у његовом животу, потврђивале су се само нове неправде…а он се сада и даље, без престанка питао:

Ко мени додијели ову правду, која се зове неправда?! Зашто?!                                                                                                              По чему сам је ја заслужио… по чему брат, по чему отац? По којој правди страда отац, по којој правди се изгуби брат у свијету… по којој правди нестаде овај народ из Пркоса;  по којој правди нас побише, прогнаше, куће порушише и попалише?! Нико од  тих наших непријатеља, није ни дошао на Пркосе, да види нестало село- њима Пркоси не требају…важно је само  да нема Пркошчана?                                                                                                                          Та пркошка земља, по „правди“, је одузета  Пркошчанима и дата онима који никад Пркосе ни видјети неће!

Зашто? Каква је ово правда? Зашто овако страдамо?                                                   

Постављао је непрестано питања себи тражећи одговор, који је био негдје сакривен, обавијен тајном, а он се борио, чупао га на силу, извлачио на видјело…
28сеп
Миланко Ковачевић: ОГЊИШТЕ

(одломак из романа  ПРКОСИ СА ГРМЕЧА)

 

Боже  једини, колико сам пута сишао низ ово брдо…лагано корача, погнуте главе, а у пустом и напуштеном  селу, уз лупање његовог срца, само се још тишина чула.  Мртва тишина.                                                                                                            Пркошко поље испод  кућа пусто, легло  у коров и у трњику зарасло. Плаветнило шљивика у сивило шипражја се прелило. Домаћинства нестала- црвени кровови у нагорјеле облутке камене се претворили  и стидљиво вире из подивљале  шикаре…

У чему је моја…наша кривица?!                                             

Зашто?!  Зашто?! Е, туго моја…оте му се дубоки уздах … јауче уз неки чудни, тупи бол у грудима.

Гледа.                                                                                                                                                                                                            Тамо…на мјесту гдје су стајале поносне куће Крешића, у загрљају великог воћњака, завладало је црнило… све се спојило у једно, скупило и потамнило, у пустош се без краја претворило…                                                                                       На његовом огњишту више ништа није исто- све је нестало!..

Све сам изгубио, све…нема овдје више ништа…нема овдје ничега…тамо, у тој паљевини је је моје огњиште … док несигурни  кораком тетура према огњишту, јауче, а ипак, бори се, неће да се преда; бори…лијепа сјећања тражи…успомене које ће га вратити у живот… јер само са сјећањима се до среће може доћи. Срећа је само сјећање, када си срећан у том сјећању. Зато сјећања и постоје- да сачувају, бар на кратко, срећу која је нестала…

И заплови…                                                                                                                                                                                                          Низ Крешића брдо силази, послије неколико мјесеци, још увијек у души, младо, смјерно сељанче, да скупи нову снагу за наставак борбе  у страном свијету…а однекуд се појављује и трчи му  у загрљај млађи брат, знајући да ће добити неколике мале чоколадице са сличицама Партизанових беба, а из његових очију сија неизмјерна радост док га његов баћо стиска у загрљају. Мајка, као и увијек га дочека, бришући сузе радоснице, грли га и љуби, а њена срећа је, готово опипљива и као топли сунчеви зраци,зрачи из ње. Ту се, у дочеку, нашао и отац, озбиљан и достојанствен, са благим осмијехом да чврсто загрли сина, а тај загрљај ће Петру увијек остати у сјећању и кад му буде најтеже било, увијек ће му снагу  давати. У тој делегацији је  наравно и његова  баја…ђе си ти, дијете моје, као да би га ружила баба, што не дође раније, грлећи га онако њежно, онако како то само његова јединствена баја зна а он у њеном загрљају  замишља  и ђеда, што му је остало још из најмлађих дана, јер је стално маштао да има ђеда као и остала дјеца; ђед, сучући бркове, кроз смијешак грли свога хајдука, како га зове из милоште- а за њега, Петра, као и за ђеда, хајдук је била нека тајанствена, највећа и најљепша ријеч. И, не само да се Петар топио док се поздрављао са њима него су и сви укућани били нестварно срећни а био је увјерен да је и ђед исто тако срећан…

Колико су само љубави носили ти сусрети… колико среће?! Нема тог кантара, нема тих ријечи које могу описати радост која је избијала из њих...увијек би се питао, увијек би се чудио, како живе људи који немају овакве срећне доласке кући, и било му их је, истински жао! Питао би се, шта згријешише…јер они нису знали шта је радост, шта је срећа…живот им не пружи те љепоте састанака. Уистину, можда они без растанака, заједничким животом и ухвате мало заједничке среће, али сигурно је, не могу доживјети овакве ерупције среће које је он доживљавао, јер оне су могуће само у тим посебним тренуцима поновног сусрета драгих људи, послије протеклог времена…                                       Тако, још једном га сјећања у живот вратише.

У инат свему, није све изгубљено!Ипак, има наде! Остала су ми сјећања, драга сјећања. Њих ми нико не може узети. Никада! Никада!..и одједном се са сјетом, сјети рођака Слободана, сиротана…он чак ни сјећања нема, радости која она доносе…и док жали Слободана гази ижђикали, до плећа коров, неку, од сњегова поцрњелу травуљу,  што га је саплитала  и гребла… Тешко  дође до пјешчаног прогана к његовом дому, којега ни препознати није могао, јер је био скоро потпуно затворен са подивљалом живицом- морао је на неким мјестима рукама склањати испреплетано шибље и трње да би се пробијао даље…до дворишта.                                                                                                                                                    Није видио ништа!                                                                                                                                                                                                    Ишикљала прашума!                                                                                                                                                                                                Све се у дивљину утопило.

Велики стари воћњак око куће у непроходну шуму израстао и спојио се са младим затрњеним воћeм- стотињак расцвјеталих младих воћака које он, неколике године пред рат, са братом засади и, чак из Чачка, саднице доносе. Гледа- сузе му се у очима наросиле: ту пред његовим очима цвјетала је и велика стара родна трешња, коју, да живи хиљаду година, никада заборавити неће, а одмах поред, био је и ред стабала јабука делишес, које је отац посадио  још када се из војске, из Словеније вратио… ту је била и велика шљива бјелица и још већа, посебно истакнута и вреднована, домаћа, црна родна, која је и више од педест литара ракије давала, а ту, само мало измакнути, стајали су, крушка виљамовка и горди орах…био је ту и стари дуд, који је поносно стајао на самом улазу  у двориште поред улазне стружице од  прошћа… а круна свега; постројени уз живичну ограду воћњака, стајали су поносно јасенови који су се до неба пружали…                                                                                                                                                                                                     Све је ту, а нема га.                                                                                                                                                                                              Све је нестало а ипак није!                                                                                                                                                                                 Из те страшне џунгле  вири још увијек необрушена, ластавица велике старе куће…само једна чеона страна стоји- и на њој, још увијек читљива, плоча са исклесаним натписом  ГЛИШО КОВАЧЕВИЋ И СИНОВИ 1918.                                          Да свједочи!                                                                                                                                                                                                  Налазио се Петар изгубљен у прашуми коју на свом огњишту нађе умјесто кућа… нове куће коју са оцем изгради, старе, највеће  спратне куће у читавом округу, са, скоро, двије стотине квадрата у основи, коју Крешо са својим оцем сагради, и најстарије куће, са огњиштем и веригама, што је, још као новоселци, прије, скоро, сто педесет година, преци направише.

Остаде само плоча – закључује сможден, док се пробија грозничаво кроз ту дивљину, несигурно тумара лијево-десно. Сагнут, као у неком трансу, тражи изгубљено огњиште… разгрће  ногама коров и трње и склања рукама гроздове витких младица шибља које искуљаше из земље…                                                                                                                                        Тумара, тумара…лута по зараслом дворишту, напет,  узрујан, у грчу.                                                                                    Напокон, откри га!                                                                                                                                                                                              Ту!                                                                                                                                                                                                                               Ту је! Праг! Кућни праг…а иза њега једва се назирала велика громила цигли и камена- остаци срушене нове куће.                                                                                                                                                                                                                                            Стаде мирно, као што се почаст одаје покојнику, нетремице буљећи у призор пред  њим…

-Боже помози- прекрсти се. Шта остаде од некадашње куће Крешића?!                                                                                        Шта остаде од наших живота?                                                                                                                                                                      Шта остаде од мога живота? – шапће…тресе се, ноге  му подрхтавају, губи дах…                                                            Нема…све је нестало– сломљен закључи, и суза му низ лице крену.

 

 
17авг
Миланко Ковачевић: СУДБА

(Дио из романа ПРКОСИ СА ГРМЕЧА)

 

Није више могао чекати.                                                                                                                                            Сву скупљену муку, сва тешка питања која су га раздирала, одједном,  прострије пред Цара:

– Шта ово би Царе? Шта нам се догоди?!Како нас у рат увукоше ове протуве са Запада?                        Шта хоће…зашто нас толико нападају, мрзе? Шта смо им згријешили, Царе?!                                        Шта-а…                                                                                                                                                                                Можда, ипак, ми гријешимо…можда не знамо зло избјећи… јуримо му у загрљај…провоцирамо га, изазивамо – бунцао је Петар постављајући хаотично питања која су му падала на памет, а која су га годинама излуђивала… па Цар је ту…одговориће…и настави, још усплахираније, са бујицом питања, истресајићи  све нагомилане историјске дилеме и нејасноће из себе, док га је Цар, уз благи смијешак, само пажљиво слушао:

-Има ли наше грешке коју вучемо вијековима, Царе?!- завапи.                                                                    Да ли је требало дочекати Турке на Косову и изгинути или одгодити битку и прихвати ропство? Да ли је Принцип требао пуцати на Фердинанда?!                                                                                              Ко је био у праву…или потписници пакта о ненападању са Хитлером или јуришници 27. марта?      Да ли је стварно бољи гроб него роб?!                                                                                                                  Ко је боље бранио српски народ, партизани или четници или да није Недић-квислинг! који је, можда, више спасио српских живота него оба антифашистичка покрета заједно.

Питања су се низала без прекида,без краја, и Петар је желио да их истресе све пред Цара и да се тако некако ослободи:

– Да ли је било паметно прихватити овај намјештени рат са бившом браћом…па  чекали смо неколико вијекова, зар нисмо могли сачекати још неколико година или десетљећа…а, данас…данас… да ли је паметно сад бранити Косово кад су злочинци, НАТО пакт, одлучили да га по сваку цијену одузму – хоћемо ли заратити са најјачим силама западног свијета…са цијелим Западом, ми мали Срби…                                                                                                                                              Има ли ту неке логике… неког смисла…

Шта, шта?!Шта да радимо, брате?!                                                                                                                    Шта да раде Срби- питао се, узбуђен и узаврео Петар, очекујући грозничаво одговоре које је, он је бар тако мислио, могао му само Цар дати- и несвјесно наручи сљедећу туру.

Већ трећу!

Петар  се и даље презнојавао од мучних мисли и питања, а Цар се само смијешио и са сласти испијао ракију.За њега то, очито, нису биле никакве нејасноће- он је разбијао све пред собом.

Петрове нерјешиве дилеме и његова бескрајна филозофирања о злим временима, ратовима, страшним судбинама и страдањима, спремно је дочекао Цар- гласно и јасно, уз ироничан осмијех поче му одговарати:

– Ма, не брини се Црни. Све ћу ти објаснити…ништа ту није тако компликовано…уствари, све је просто, једноставно.

Кажеш, да не дочекасмо Турке на Косову, многи би остали живи. Можда, Црни?!                                  Али, да ли би остали Срби?!                                                                                                                                          И да ли би остала Србија?                                                                                                                                            Истина је- многи су Срби изгинли али су, ипак, остали њихови потомци…и свијест о Србима и Србији!

Мало ли је?

Мислиш, могао се, можда, избјећи Велики рат?                                                                                                  Е, мој Црни, рат је жељела аустроугарска царевина а не Србија! Принцип ту није важан. Он је само слика слободарског духа српског народа, али Срби не би први започели рат!                                  А, да ли је требало прихватити рат којег Аустроугарска царевина поведе, који их, знали су Срби, великом страдању води… или, можда, касније, требало је прихватити окупацију 1941, која би мања страдање и зла донијела…                                                                                                                                  Постављаш чудне дилеме, Црни…

Стврано, шта је боље- гроб или роб?!                                                                                                                      А ко гарантује- да смо изабрали роб, да не би добили и гроб.                                                                          Били би и роб и гроб.                                                                                                                                                      Овако бар остаје само гроб…роб никада!

Зар нису Срби на добитку?!                                                                                                                                        А ипак, слажем се Црни, чудан је тај добитак…

А, тек наша вјечна дилема- ко је учинио више за наш народ, дао више нашој антифашистичкој борби- четници или партизани, па чак се и Недић спомиње…и ту је све јасно!

Четници су више водили бригу о што мањем страдању српског народа…а, богами и о питама често, по српским селима. Српски партизани су били одлучнији у тој борби и бруталнији- зато је и народ више страдао! А Недић је везао коња гдје му ага каже, често и непријатељима помажући, а ипак, можда је народ, у том злу, највише имао користи од њега…али он је, и поред свега, Србе у пораз водио…                                                                                                                                                              Па, ето, ти сад пресабери…                                                                                                                                          Кажеш шта ово би? Шта нам се догоди! Зар се није могао избјећи рат?!                                                      Питаш, да ли је требало прихватити овај прошли рат, или нови рат против свих, који нам намјештају сад за Косово?

Страдасмо и страдаћемо!

А шта би било да се не бранимо, шта би остало од Срба- изгубили би све! Себе!                                      Па гдје је ту онда мудрост у чекању кад нас нема…али, тако је… ако је тако, ко ће знати?!                  Ипак, једно је увијек сигурно, у сваком случају- наша величанствена страдања!                                      Без страдања не можемо!                                                                                                                              Страдања у сваком случају! Српска!

Како год кренеш и куда год кренеш, мој Црни чека нас наше Косово; чекало нас и чекаће нас…па, шта да радимо- спремају се манијаци да ти упадну у кућу и напаствују, побију дјецу- и што је невјероватно, кажу, чак њих деветнаест! Велика банда!                                                                                  Страшно, али…ма, ништа, претрпи, склони се, прећути!                                                                        Браво, прави потез!? Логичан!                                                                                                                                    Живио ти мени Црни, не секирај се- подиже чашу Цар, искапи љуту и настави:

-Нека питања, једноставно, немају одговора. Одговор је наш живот.                                                          И пусти бригу. Она не помаже!                                                                                                                             Па, Срби су стално у рату- још  од 1389. године. Српска историја је почела са Косовом и наставила се са Косовом- додуше, оним  мањим, које се код книнских Срба запатило, али сада, поново, стиже у центар, централно, велико Косово.

Тако је то, мој Црни, запахну нас, поново, величанствена пјесма западне демокрације, као што је и некад турске цивилизације: преплићу се усташки сонети за дом спремни и, илахије и касиде- јечи Европа, читав свијет.                                                                                                                                                      Наши пријатељи, Велика Русија, заједно са још већом Кином се у мишију рупу увукли и сад заједно са Индијом и читавим незападним свијетом вире и сеире док прогресивни Запад, челник наше цивилизације, збија редове елитним СС јединицама, усташким бојовницима и космополитским муџахединима кратких панталона и брадом до појаса, а свима, украси, за почетак, србосјеци, сијају, док српску крв лижу са њих.                                                                          Праве слободну напредну Европу, на челу са тисућуљетном демократском  Њемачком и перјаницом елитног Запада, Енглеском, која пола свијета у таму зави, а на челу тог свјетског прогреса је водиља модерног свијета, слободарска Америка, која своја искуства у прављењу слободе, још од времена истребљења индијанских племена, носи.                                                        Хомогена маса прогреса, до сада никад виђена, згуснута у обновљеној НДХ и босанском дуњалуку, прекри читау Европу и свијет, мој Црни, и сви на Србе навалише, а само понегдје и понеки православни  стари Грк или Рус се безглаво  батрга и отима да на војну, на Србе не крене.

Ето, Црни, то ти је то!Шта ту има нејасно?                                                                                                          Предахну, испи гутљај ракије па мирно настави:

-А, тек ми… шта да ти кажем…сами у пропаст срљали. Знаш и сам, па, сјети се само Пркоса…

 

 
12јул
Миланко Ковачевић: ПРКОСИ- ЈЕДИНО СТАНИШТЕ ДУШЕ

(дио из романа ПРКОСИ СА ГРМЕЧА)

 

Тишина се са небом стопила… само срце лупа…

 

 “Ово је једино мјесто на свијету

   Гдје на кољена могу пасти

   Длановима тло дотаћи

   И дуго љубити земљу и траву

   И главу на камен спустити

   И тако остати

   И тако вјечно, вјечно остати“

 

Ово је моја земља… њежно шапуће, док га бура дулибска умива а он чежњивим погледом милује Пркосе: мало, орловско гнијездо ушушкало се на висоравни између шумовитих, питомих брда, Ковиљаче, Лупине и Чаве, а то мало гнијездо, угнијездило се у велико гнијездо, у сигурносни загрљај Грмеча, Осјеченице и Пљешевице.

Стоји, лелуја, као да је птица, као да ће полетјети…кад год би тако стајао на Дулиби и погледoм, кроз пукотине  мањег гнијезда, освајао простарнство и до тридесетaк километара  на сваку страну свијета до великих планина, увијек би се у њему родио величанствен осјећај слободе- стопио би се са буром која би се играла његовом косом, а он би шакама хватао простор око себе, окрећиући се око своје осе са раширеним рукама ка небу, и у загрљај би тада, у тим тренуцима,стављао све: и родно село, и далеке недогледане видике, и расплављетњело небо над Крајином, и јарко илиданско сунце са разиграним, сурим орлом  у лету… и све би се сливало  у једно; у јединство с природом, у игру, у слободу – све је око њега било његово, било у њему.                                                      Било  јединствено!

Било је то осјећање слободе које ће заувијек остати у њему угњеждено и неизбрисиво…та слобода ће увијек бити са њим, оваплоћена, жива, да га подсјети да је ту, да постоји, да му да нову снагу и вјеру. Свакога пута би закључивао… ако ни због чега другог, вриједи живјети, бар због овога  величанственог и непоновљивог осјећања слободе…                        

Али, схвати, да је сада завладало неко друго вријеме- вријеме зла. Сада је грлио слободу а ње није било…                                                                                                                                                                        Oткину му се суза.                                                                                                                                                     Гледа Пркосе.                                                                                                                                                                  Остали сами, незаштићени, још више се скупили и умањили,изгубили,нестали.                                    Укоченог погледа, у магновењу, тражи тако познате и драге слике, а њих нигдје нема.                      Нигдје црвених кровова ни шљивика, нигдје ни њива, ни цвјетних ливада. Све је зарасло, у дивљину прерасло, травуља  му се нека потамњела, до кољена мота.                                                        Запрепаштен је.                                                                                                                                                               Зури у пакао у који су се, његов рај, његови Пркоси, претворили.

Да ли је ово могуће?                                                                                                                                                    Да ли је ово само ружан сан који се безобзирно наслађује  мојим мукама… да ли је ово само ружна подметачина нечастивога…свети се нешто… неке своје рачуне, ко ће знати које и од када сада мени наплаћује – уштину се Петар за образ грубо, као неки набусити силник који се над њим истреса, онда зажмури, па, поново, избезумљеним погледом, заплива по Пркосима а оно ништа.                                                                                                                                                                                Ништа!                                                                                                                                                                    Увијек иста слика!

-Гдје су сада моји Пркоси? Гдје?! – гласно зајаука Петар… а толико је много  вјеровао да су Пркошчани, божји миљеници што на Пркосима живе…то име је за њега одувијек било  велико, неуништиво, са божјим премисама откано- пркосно и вјечно!                                                                       Неуништиво!

– А сад Пркоса нема! Нема!- јауче.

Пркоси, без даха и живота остали– очи га пеку, влаже, ноге дрхте…спусти се, скоро рушећи се на земљу- сједе.                                                                                                                                                             Глава му клону и он настави буљити испод себе, пробијајући погледом израсли коров, да до питоме земље како допре…тражио је одговоре од ње, своје земље…тражио одговоре за своју муку…тражио неку ријеч, неку утјеху; али одговора не би – црна земља је остала нијема!                     Изда га!                                                                                                                                                                               Први пут у животу!                                                                                                                                                      Увијек је она, та земља пркошка, имала лијек за њега, увијек би му она, и у најтежим тренуцима у животу, пружала смирај, духовни  мир, и ма како му било тешко, послије ћутања и тиховања на родној груди, увијек би се вратила снага, вјера, нада… дизала би га његова земља, враћала у живот, носила у нове борбе и побједе- а сада је дошао крај…и она га, његова пркошка земља, остави!

………………………………………………………………………………………………………………

………………………………………………………………………………………………………………

И не зна колико је тако сједио, скрхан, онемоћао, празан…а када се учинило да се већ потпуно предао- деси се чудо!Пробуди га из црних мисли, изненадно кукурикање пијетла комшије Лазара и  уз лавеж чуваркуће, Гарова, откри постојање живота у јединој кући којој  се кров црвенио у спаљеном засеоку и из чијег је димњака куљао дим- и дође живот до њега…сунце поче стидљиво извиривати иза Осјеченице, и лице му, одједном, запљусну, и косу му заталаса, јака бура коју Грмеч посла из даљине, а поглед га понесе ка плаветном пркошком небу на којем  угледа  орла како изводи своје летачке бравуре у cлободи- и као неком невидљивом силом подигнут, нагло се подиже, скочи, осјећајући да му кроз вене нова снага проструји и осокољен поче да виче:

-Слобода! Слобода је јача!

Стајао је Петар на Дулиби, на пркошкој висоравни, сам у пространству Високе Крајине, сам у Слободи! И као да зачу звук гусала… као да доприје до њега топли глас ђеда и звоњава звона са сеоске цркве…осјети  у себи врелину пркошких  љета и бљесак муња што цијепају небеса, слуша фијук вјетра и буру која пири, гледа силне снијеге и сметове што покрише сеоске плотове…              Све то у њему још увијек живи…и безбројна дјечја радовања, младалачки  уранци, прела  и зборовања- а њен стидни осмијех, из прикрајка и сада му срце грије…

-У инат свему- постојим! Пркоси Пркошчанине откуцају сата…изусти наглас и пркосно се  усправи, испрси, и уз јако лупање срца, несигурним кораком, крену низ Крешића брдо према свом огњишту, сакривеном у корову, у шибљу, у великом зараслом шљивику…

 

 

 

 

 

 

Weekend Top

1

Мilanko Kovačević: MORALNO RASKRŠĆE SRBA

 

Narod koji je jedan od najstarijih evropskih naroda, narod sa velikim državotvornim, duhovnim I kulturnim nasledjem starim hiljadama godina, narod koji je prvi na Balkanu stvorio svoju državu ali I pomogao svim južnoslavenskim narodima da stvore svoj nacionalni identitet I državnost, dočekao je da početkom 21. stoljeća bude na rubu propasti – urušavanja svoje državnosti I nacionalne svijesti…

Malo je naroda na svijetu koji su u svojoj istoriji toliko stradali kao Srbi;
razapeti na krst I stalno napadani, oskrnavljeni I prokuženi,

Hrista zamjeniše!
Zašto?! Zašto?!
Ima li načina da Srbi izbjegnu Zlo, da ga zaobidju, preskoče… ili da ga bar umanje…

Da li je Srbija Nojeva barka… jesu li Srbi božji izabranici ili samo hulnici… ili je svemu krivo njihovo ognjište što ga na raskršću zasnovaše… ni na Istoku ni na Zapadu ni na Sjeveru ni na Jugu ili ili…

ili je, pak, stradanje, samo srpsko postojanje…

MORALNO RASKRŠĆE SRBA – FENOMEN „SLIJEPOG“ ČOVEKA
Vidovdan, 1389.

Srbija je u doba Nemanjića, po svim mjerilima, bila jedna od najrazvijenijih I najuspješnijih država svog vremena a Srbi su već tada u potpunosti stasali kao narod s punim kulturnim I duhovnim identitetom o čemu posebno svjedoče veličanstveni srednjovjekovni manastiri (najviše ih je na KiM) kao živi spomenici kulture I duhovnosti jednog naroda – ali, upravo te vrednosti srpske duhovnosti koje su nastale na temeljima izvornog pravoslavlja I srpskog svetosavlja najviše će I dijeliti Srbe od ostatka Evrope… ta stvorena posebnost, ta blistava duhovna vertikala koja je znatno nadmašivala svoje zapadnohrišćansko okruženje, ta moralna grandioznost Srba iz nje proizašla, upravo će I biti najveći razlog upornog izopštavanja Srba, od strane Zapada, iz novostvarane zapadnoevropske civilizacije (vatikansko – rimokatoličkog hrišćanstva koje se sve više udaljavalo od vrednosti izvornog hrišćanstva pretvarajući hrišćansku dogmu u pragmatizam – u moćno oružje manipulacije kako s drugim narodima, tako I s vlastitim masama).

Nažalost, Srbi nisu bili tada svjesni te činjenice, kao što neće biti ni dugi niz stoljeća ubuduće, a mnogi, naivni I zabludjeli ni danas, što će, pak, biti jedan od najvećih uzročnika srpskog stradanja kroz istoriju…

Unaprijed žrtvovana od hrišćanske Evrope, Srbija je ostala sama na evropskom braniku dok je azijatska neman nezadrživo nadirala sa Istoka… Uzalud su Srbi pozivali hrišćansku braću da im se pridruže I da zajedno dočekaju nadiruće zlo, odgovora nije bilo – samo će zvonjavina zvona pariskih crkava poslije kosovskog boja odati „priznanje“ Srbima za njihovu hrabrost I žrtvovanje…

Evropa izda Srbe I ostavi! – već tada Zapad nije imao problema sa odgovornošću, solidarnošću, savešću… već tada se na Zapadu samo brinula svoja briga, brinulo o svojim interesima – bilo je normalno žrtvovati Srbe (ostavljajući ih same na Kosovu da uspore prodor islamskih osvajača!) kako bi se oni, Zapad, spremili za rat; da dočekaju Turke pred Bečom I spasu sebe! Srbima je dovoljno dati samo lažna obećanja o pomoći I izraziti licemjernu solidarnost…

Da, već tada su na tlu Evrope paralelno rasla dva svijeta, dva različita sistema vrednosti; jedan zapadnoevropski, zemaljski usmjeren, sasvim interesan I pragmatičan, sve više bez duše I srca, Neba I Hrista – koji drugome sistemu, duhovnim Srbima pripadoše! To je prva činjenica – istina koja je, onima koji se smiju suočiti s njom, potpuno vidljiva (mnogi je Srbi, nažalost, ni danas ne smiju sagledati!) Zato je sasvim prirodno (i ništa tu nema čudno) da je Srbija, u kojoj je već prošao zenit Dušanovog carstva (razudjena I podijeljena po despotovinama) ostala sama 1389. god. – prva na udaru velike turske carevine. I šta sad?! Šta su Srbi mogli uraditi?! Ili dočekati silu uspravno (pa šta bog da) ili se pokloniti?! – to je bilo jedno od onih istorijski „zbijenih“ vremena kad „ili jesi, ili nisi“, kada svaki čovjek sebi I Bogu na crtu izlazi…

Raskršće!

Moralna drama Srba. Teška vremena traže donošenje teških odluka! Ne bira se izmedju dobroga I lošega već izmedju dva zla! To je uvijek tako u zlim vremenima I ne može biti drugačije, a narodi I veličina njihove odluke poznaju se po tome šta biraju – da li manje zlo sebi ostavljaju a veće potomcima koji dolaze ili pak veće na sebe primaju da bi manje ostavili potomcima. To je vječita moralna dilema koje svaki narod nosi u sebi! Tako je bilo I sa Srbima… jedni su zaboravljali i na otadžbinu I na slobodu I na buduća pokoljenja a drugi su bili svjesni svoje odgovornosti I pred Bogom I pred narodom… jedne simbolizuje Vuk Branković, kojeg je narod u svojoj epici prozvao najvećim izdajnikom srpskim, a druge car Lazar I devet Jugovića sa svojom svjesnom veličanstvenom žrtvom za „krst časni I slobodu zlatnu“. Na toj odrednici I pravi se prva dioba naroda; kako reče srpski vitez, Miloš Obilić, da se vidi „ko je vjera a ko nevjera”. Bila je to moralna raskrsnica Srba – I Srbi su kao narod položili teški ispit! Većina najpoznatijih Srba je donijela odluku: zlo ne priznati, dočekati ga uspravno, pružiti otpor – I pored pune svijesti o nemogućnosti pobjede nad Turskom imperijom, tada, najvećom svjetskom silom… Srbi ne pristaše da budu crvi zemaljski I izabraše carstvo nebesko! Ovjeri se I trajno zapečati kosovskim zavjetom I veličanstvenim moralnim kodeksom srpska duhovnost! Srbi spasiše dušu svoju I duše svojih potomaka!
Moralni kodeks kod Srba je nadjačao racionalno rasudjivanje, koje bi vjerovatno donijelo suprotnu odluku – prihvatilo realnost postojanja zla i pomirilo se s tim…da; da se razum pitao ne bi se pružao otpor sili… a možda bi tada I dalje postojali jaki, zdravi I sposobni Srbi (a ne žene, starci I bogalji) I možda bi I dalje živjeli u zemlji Srbiji ali to više ne bi bila Srbija I oni ne bi više bili Srbi. Postojali bi a ne bi – izgubili bi svijest o sebi I o svom postojanju! Tako, kao što kod Srba samo može biti: srpsko bježanje od stradanja bilo bi I konačno srpsko propadanje I nestajanje, a zemaljsko srpsko stradanje vodilo je spasenju I opstanku! Srbi su izabralu teži, mučenički put; otpor, stradanje I nebesku slavu – nebesku Srbiju!

Zemaljska Srbija je morala biti porobljenja ali je zato nebeska ostala slobodna. Poraz je Srbe u najveću pobjedu odveo! Ima trenutaka u životu svakog čovjeka I svakog naroda kada se I nesvjesno donosi odluka – ili vječni život ili vječna smrt. Srbi su na Kosovu donijeli tu odluku. Svojim stradanjem I fizičkim umiranjem, kao njihov učitelj Hrist, izborili su se za vječni život – stvorili kosovski mit koji je veličanstvenom epskom narodnom poezijom ovjeren I u srpske duše pretočen. Tu, u kosovskom zavjetu, je ishodište I srpske duhovnosti I srpskog etičkog kodeksa; tu je I nebeska Srbija I kult uzvišene žrtve – što ni jedan narod u Evropi nema! Snaga tog mita je neuništiva i ostaće zauvijek utisnuti u sva srca srpska… kosovski mit će, ubuduće za sva vremena, hraniti Srbiju I snagu joj vraćati… i Karadjordju, prvom oslobodiocu moderne Srbije i hiljadama drugih znanih I neznanih junaka koji će se žrtvovati za ideale – ta svjest o neophodnosti da se žrtvuje za svoj narod I njegovo duhovno opstajanje ostaće trajno u svakom Srbinu. (I proćiće vijekovi da bi se kod nekih, pod uticajem zapadnog sistema vrednosti, izgubila) a hrabri srpski vitezovi (bez obzira na ideologiju) kao vječiti pobjednici nad zlom, postaće najsvjetliji dio srpske istorije – Miloš Obilić, Sindjelić, Gavrilo Princip, major Gavrilović, Sava Kovačević, Tepić I mnogi drugi znani I neznani. Taj kult svjesne žrtve postao je jedna od glavnih odrednica srpskog duhovnog identiteta, njegove veličine I snage.

Srbija je, posle boja na Kosovu polju, polako nestajala kao država jer je fizička snaga njenog naroda turskom sabljom sasječena I prepolovljena; ali nestankom fizičke snage naroda rasla je jedna nova velika, duhovna Srbija – rasla je duhovna snaga Srba! Ustvari, iako, potlačeni I robovi, Srbi su poslije kosovskog boja, sve više stasali I jačali – duhovno se razvijajući na blagodetima srpskog mita o Kosovu I kosovskom zavjetu… postajali su nebeski narod jer zemaljski (fizički) nisu još uvijek mogli biti… ali je zato duhovno carstvo slobode njima pripadalo kao što je pripalo I njihovom uzoru, najvećem stradalniku na zemlji – Isusu Hristu… Vijekovi su prolazili… porobljena zemaljska Srbija je roptala u bolu I stradanjima a duhovna, nebeska Srbija, sve se više dizala… Ta, hrana za Srbe; duhovnost Nemanjićke Srbije I kosovskog zavjeta ostala je zauvijek u srpskom narodu opjevana u veličanstvenoj narodnoj epici, jednoj od „najvrednijih I najljepših na svijetu
(kako reče genije, njemački pjesnik Gete) Tragična sudbina Srba, u pjesmu pretočena, biće nepresušni izvor srpske nade, vjere I snage koju nikakve svireposti I zvjerstva azijskih (I drugih) osvajača nisu mogli uništiti. Srbi su još čvršće čuvali svoje bogomolje I vjeru, svoje svetosavlje I krst časni sa kojim su ponosno umirali a novi junaci, hajduci I uskoci otimali su od silnika slobode I bogatstva koliko su mogli I sirotinji raji dijelili… Glavni I najveći nosioci srpske duhovnosti u obogaljenoj I porobljenoj Srbiji bili su, ustvari, narodni pjesnici – guslari, bogalji, slijepci! A slijepci najbolje vide! – slijep čovjek gleda unutrašnjuim duhovnim očima kojima se ne vidi ovozemaljska ružna realnost; ni glad ni bijeda sirotinje raje, ni poniženja I stradanja u ogoljelom I nesretnom ovozemaljskom životu – on, zapravo vidi sve to ali I daleko više; sav smisao I veličinu čovjekovog postojanja! Zato se I desio srpskom narodu taj uzvišeni I neprevazidjeni uzlet u duhovnu sferu: „krst časni I sloboda zlatna“, nada, vjera I ljubav a ne mržnja – jesu smisao ljudskog življenja, te zato u srpskoj poeziji kao I životu Srba mržnja ne postoji! – što je još jedna odrednica koja će ih dijeliti od mnogih – i izazivati još veću mržnju prema njima!!! Slijepi čovek je svoju nesreću I stradanje prihvatao kao nešto prirodno I normalno, ne kao hendikep, nego kao dar; najviše što je od zla moglo stati u njegovu dušu je blagi prezir u teškim trenucima – I inat kojim ga je njegova tragedija obdarila.  Tako je fenomen „slijepog“ čovjeka, ustvari I obdario Srbe svim glavnim karakteristikama njihovog karaktera I najvećim dostignućima njihovog duha, sa svim njegovim specificnostima, koje će, pak , donositi nove nevolje I nesporazume… izazivaće često nerazumijevanje kod drugih, bijes, pa čak I mržnju; što ce Srbe voditi u nova stradanja a ta stradanja će, opet, još više isticati I jačati sve izuzetnosti srpskog duha…

Vječiti krug!!!

Slijedi nastavak iz ciklusa „Srbija Nojeva barka“

2

Миланко Ковачевић: ПОЧЕТАК БУЂЕЊА СРБА ?

Тако је Србија, послије скоро једног вијека, поново постала самостална, “демократска” држава, одлуком других. Какав парадокс – док се сви боре за своје државе, Срби су чинили све задњих деведесет година да је не добију а добили су је насилно заслугом других, и то непријатеља – фантастично! Овако нешто се само Србима могло десити! А у “европској Србији” завладаше “Европљани” насљедници и потомци најтврђих комуниста који се одједном демократе прозваше заговарајући демократски “пут без алтернативе” – ЕУ. Њихова матрица дјеловања и мишљења остала је иста као и њихових очева; његовање само једне “праве” истине – овога пута из Америке и Брисела послате!
Па, ипак, свако Зло даје наду да постоји и Добро! – западноевропска “демокрација” је, све више, рађала супротан ефекат код народа.Умјесто тоталне покоре, све већи дио српског народа се почео ослобађати наметнутог мрака и слободно, отворених очију, суочавати се са истином – а пред његовим очима се одвијала пљачка и распродаја Србије и Срба! “Гледао” је народ својим очима како је у име бољег живота завладала још већа биједа и сиромаштво а у име слободе и демократије потпуно једноумље и све видљивије безумље… и све више се будио из сна… постепено постајао свјестан обмана…

zastava-srbije-srpska-zasta

Српски слободарски дух је право чудо. Таман кад помслиш да је потпуно нестао а он се подигао, постао! – и у Србији и у РС и у Црној Гори и свуда у расијању гдје има Срба! Понижена и поробљена Србија (на зпрапашћење Запада) умјесто да нестаје све више је поново постајала…. новом снагом су је све више хранили, гле чуда, управо,отписани и жртвовани хашки оптуженици и мученици а посебно предсједник С. Милошевић који се са својом великом енергијом и интелектуалном снагом максимално борио у хашком суђењу за истину о несрећним ратовима деведесетих година и злочинима у њима – борио се за част и достојанство свих Срба а тиме и за слободарску и неокаљану Србију каква је она, уистину и била! Раскринкавајући лажи и обмане Запада С. Милошевић је, све више, и то успјешно, доказивао на суду да је Запад највећи кривац (пострекавао и помагао сецесионисте) за зла која су задесиле све народе на просторима бивше Југославије а посебно српски народ. Тако је (а то је још један велики парадокс!) ухапшени социјалистички идеолог прерастао у националног вођу и ослобадјајући се све магле комунистичке идеологије и “демократске” утопије Запада, постао највећи национални српски борац! Утамничен и болестан С.Милошевић је, уствари, донио Србији (и себи) снагом истине највеће моралне побједе! (веће од оних које је донио својом владавином!) Оптуженик и оптужени српски народ постајали су све више слободни, а тамничари Запада – оптужени злочинци! Све је то давало нову снагу српском народу да сачува себе и бар дио свог духовног и моралног интегритета који су толико белосвјетски моћници нападали. Такође, духовну и моралну вертикалу српског народа у овом тешком времену чувале су и подизале српске вође из Босне, Караџић и Младић, који су остали ван домашаја злочиначког суда у Хагу (бар за сада) Уствари, они и јесу једини прави и директи наследници слободарске духовне Карађорђеве вертикале а њихов прогон и лажна оптуживања од стране непријатеља и нису ништа друго него некадшњи захтјеви Аустроугарске монархије да хапси по Србији “организаторе атентата на престолонаследника Фердинанда”, односно захтјев истанбулског султана да му се донесе, као доказ лојалности, Карађорђева глава! Али, гле чуда, ова генерација Срба, бар за сада, има већу духовну и моралну снагу од Карађорђевих Срба; чувају своје највеће јунаке и не дају их – одрубљене главе српским култним јунацима, још увијек, нису однесене џелатима на тацни!!! Тога су, наравно, свјесни силници са Запада и зато настављају још већом жестином општу сатанизацију и бјесомучни прогон ова два српска хероја, који су постали култни за живота – а то Запад највише боли! Својим постојањем они и даље одржавају, дух слободе, непокорности и поноса српског народа – његове најсвјетлије косовске завјетне традиције… наравно, зато ће Србија и Срби бити још више уцјењивани и нападани свим средствима, јер Запад добро зна да, ако не успију разорити њихов култ створен у српском народу (као што су успјели, бар дјеломично, разорити култ С. Милошевића) нису ништа учинили – Срби су остали непобјеђени! Уздизање слободарства у Србији посебно су допринијели и српски радикали који су се цијело вријеме одлучно одупирали агресији Запада и погубном утицају мондијализма и глобализма на српски народ и државу. Такође, веома је интересантна и јединствена у међународном праву, измишљена “нова” оптужница против вође најјаче и једине не “сломљене” политичке и духовне снаге тог времена – СРС, др. В. Шешеља за тзв. вербални деликт и “говор мржње”. Западу је сметао В.Шешељ само зато што је јасно и слободно, помоћу чињеница “открио” истину, показујући каквим се све монструозним конструкцијама и лажима против српског народа служио Запад само да би оправдао своју агресивну, империјалну идеологију и сва учињена недјела према једном малом слободарском народу! Наравно, В.Шешељ је оптужен и што је помагао српски народ у сецесионистичким републикама Хрватској и БиХ у његовој борби за опстанак на родној груди и одбрани голих живота док истовремено, подразумијева се, нико није ни помисли да оптужи било кога за слање хрватских добровољаца или муџахедина у Босну! О каквој је апсурдној оптужби ријеч најбоље говори чињеница да је В. Шешељ, морао чекати пет година у хашком казамату на сами почетак суђења, иако је по подизању оптужнице отишао сам, добровољно у Хаг, док ће се нпр. истовремено, “блиц” суђењем, доказани шиптарски и муслимански злочинци Харадинај и Орић ослободити свих оптужби итд.итд. Дакле, и ако је агресор са Запада све чинио да ”поништи” Србе, ипак, поред свега (у инат) и ако је изгледало све изгубљено за Србе – није било! Напротив, у већини српског народа још увијекје клијала, из распетог Косова изникла, исконска снага… будио се, све више, светосавски и немањићки дух из досовског пепела! .. почела се будити народна свијест из тешког халуцинирајућег сна који им западноевропски демонократори дариваше.
Српски слободарски дух, је дакле, и поред свега, још увијек опстајао у народу али су зато прозападни вазали и даље беспрекорно извршавали налоге својих господара – демократске власти у Србији (модификовани ДОС) су упорно величале и славиле своје пријатеље са Запада и њихову идеологију (ЕУ је постала “једина српска алтернатива и могућност опстанка!”) а тиме, директно и индеректно, подржавале и њихов злочиначки план – одузимање КиМ из суверенитета Србије. Зато ни мало не чуди да су власти употпуности “заборавиле” на страдално Косово на којем су бахато владале тзв. међународне снаге уз стални терор над Србима (и њих и Шиптара!) што ће кулминирати новим прогоном дијела Срба са косовометохијске, српске земље – а све је то Србија посматрала нијема и немоћна! Преостали, мали број Срба на Космету остао је заплашен, у гетоима (уствари, савременим концентрационим логорима!) заробљен! – овај страшни злочин, ова невиђена у савременом свјету дискриминација Срба (као некад Индијанаца и Јевреја – а и извршиоци су исти!) дешава се почетком 21. вјека у “напредној демократској” Европи !!! Чије стадо, тога је и пашњак! То су главни аргументи слободарске, мултиетничке и демократске Европе и САД!!!

Београд,2008. год.

Slijedi nastavak iz ciklusa „Srbija Nojeva barka“

3

Браћа и сестра

 

Рани мајка девет мили сина
И десету шћерцу мљезиницу;
Ранила их док их одранила,
Докле били сини на женидбу,
А ђевојка била на удају,
Њу ми просе млоги просиоци
Једно бане, друго џенерале,
Треће проси из села комшија
Мајка даје у село комшији,
Браћа дају с преко мора бану,
Још су браћа сестри бесједила:
„Ја ти пођи, наша мила сејо,
„Ја ти пођи с преко мора бану,
„Ми ћемо те често походити:
„У години свакога мјесеца,
„У мјесецу сваке неђељице.“
То је сестра браћу послушала,
Она пође с преко мора бану.
Ал’ да видиш чуда великога!
Ја Бог пушћа од себе морију,
Те помори девет милих брата,
Сама оста саморана мајка.
Тако стаде три године дана.
Љуто пишти сестрица Јелица:
„Мили Боже, чуда великога!
„Што сам врло браћи згријешила,
„Те ме браћа походити не ће?“
Њу ми коре млоге јетрвице:
„Кучко једна, наша јетрвице!
„Ти си врло браћи омрзнула,
„Те те браћа походити не ће.“
Љуто пишти сестрица Јелица,
Љуто пишти јутром и вечером.
Ал’ се милу Богу ражалило,
Па он посла два своја анђела:
„Ид’те доље, два моја анђела,
„До бијела гроба Јованова,
„Јованова, брата најмлађега,
„Вашијем га духом заданите,
„Од гроба му коња начините,
„Од земљице мијес’те колаче,
„Од покрова режите дарове;
„Спремите га сестри у походе.“
Хитро иду два Божја анђела
До бијела гроба Јованова,
Од гроба му коња начинише,
Њинијем га духом задануше,
Од земљице мијесе колаче,
Од покрова резаше дарове;
Спремише га сестри у походе.
Хитро иде нејачак Јоване;
Кад је био двору на помолу,
Далеко га сеја угледала,
Мало ближе пред њег’ ишетала,
Од жалости врло заплакала,
Руке шире, у лице се љубе;
Па је сеја брату бесједила:
„Јесте л’ ми се, брате, затјецали,
„Кад сте мене младу удавали,
„Да ћете ме често походити:
„У години свакога мјесеца,
„У мјесецу сваке неђељице?
„Ево данас три године дана
„Нијесте ме јоште походили!“
Још је њему сеја бесједила:
„Што си тако, брате, потавњео
„Баш кан’ да си под земљицом био?“
Бесједи јој нејачак Јоване:
„Шути, сејо, ако Бога знадеш!
„Мене јесте голема невоља:
„Док сам осам брата оженио,
„И дворио осам милих снаха;
„А како се браћа иженише,
„Девет б’јелих кућа начинисмо;
„За то сам ти поцрњео, сејо.“
И он био три бијела дана.
Опрема се сестрица Јелица,
И опрема господске дарове,
Да дарује браћу и снашице:
Браћи реже свилене кошуље,
А снахама бурме и прстење.
Ал’ је Јово врло устављаше:
„Ти не иди, моја мила сејо,
„Док још браће у походе дође.“
Ал’ Јелица останути не ће;
Она спреми господске дарове;
Отале се Јово подигао
И са шњиме сестрица Јелица.
А кад близу двора долазише,
Код двора је пребијела црква.
Па бесједи нејачак Јоване:
„Ти почекај, моја мила сејо,
„Док ја одем за бијелу цркву:
„Кад смо средњег брата оженили,
„Ја сам златан прстен изгубио,
„Да потражим, моја мила сејо.“
Оде у гроб нејачак Јоване,
А остаде сестрица Јелица
Чекајући нејачка Јована.
Чекала га, па га потражила,
Ал’ код цркве млого ново гробље:
Ту се одмах јаду осјетила,
Ђе ј’ умр’о нејачак Јоване.
Хитро иде двору бијеломе;
Кад је близу двора долазила,
Ал’ у двору кука кукавица;
То не била сиња кукавица,
Веће њина остарила мајка.
А Јелица на врата долази,
Она виче из грла бијела:
„Јадна мајко, отвори ми врата.“
Стара мајка из двора бесједи:
„Ид’ одатле, од Бога моријо,
„Девет си ми сина уморила,
„И мен’ хоћеш остарилу мајку?“
А Јелица била бесједила:
„Јадна мајко, отвори ми врата,
„Ово није од Бога морија,
„Већ Јелица твоја мила шћерца.“
Па јој мајка отворила врата,
Закукаше, кано кукавице,
Рукама се б’јелим загрлише,
Обје мртве на земљу падоше.

4

Огњена Марија у паклу

 

„Дај ми, Боже, од рајевах кључе,
„Да од раја отворимо врата,
„Да ја дођем проз рај у пакао,
„Да ја виђу остаралу мајку,
„Не бих ли јој душу избавила!“
Бога моли, и умолила га,
Од раја јој кључе поклонио,
И шњом посла Петра апостола,
Те од раја отворише врата,
И прођоше проз рај у пакао;
Ал’ три друга по паклу шетају
Једном другу нога горијаше,
А другоме рука до рамена,
А трећему глава горијаше.
Но Марија апостола пита:
„Што су, Петре, Богу згријешили,
„Те се муче муках жестокијех?“ –
„Казаћу ти, Огњана Марија!
„Што овоме руса гори глава,
„Овај није даровао куму:
„Кума њему светога Јована,
„А он њојзи паре ни динара;
„Што овоме гори десна рука,
„Њом је клао овце преходнице;
„Што овоме трећем нога гори,
„Њом је био и оца и мајку.“
Њих минуше, напријед прођоше,
Али сједе до два стара старца,
Њима горе и браде и главе.
Но Марија апостола пита:
„Кажуј, Петре, што су згријешили?“-
„Казаћу ти, моја мила секо!
„Ово бјеху од земље судије,
„Мирили су мртве и рањене
„И у кмество сиједали криво,
„И проклето узимали мито;
„А нијесу јоште дочекали,
„Што чињаху, кад они могаху,
„Каматника, секо, и митника
„До два тези Боже проклетника.“
Па минуше мало понапријед,
Ту нађоше једну невјестицу,
Ђе јој горе и ноге и руке,
А пропа’ јој језик проз вилице,
А висе јој змије о дојаках;
Кад је виђе Огњана Марија,
Он’ ијетко апостола пита:
„Што је, кучка, Богу згријешила,
„Те се мучи муках жестокијех?“-
„Казаћу ти, моја мила секо!
„Гријешница ј’ крчмарица била,
„У вино је воду присипала
„И за воду паре узимала;
„Имала је обречена мужа,
„Ходила је шњега на другога;
„Кад се млада вјенчавала шњиме,
„Бачила је на себе мађије,
„Да шњим нема од срца порода,
„А Бог јој је писа’ седам синах,
„Ето јој их, секо, о дојаках,
„Са њима ће пред Господом поћи.“
И пођоше мало понапријед,
А нађоше бабу остаралу,
То је мајка Огњане Марије,
Њојзи горе и ноге и руке,
И гори јој коса наврх главе;
А Марија стаде поред мајке,
Па упита остаралу мајку:
„Кажи, мајко, што си згријешила?
„Не бих ли ти душу избавила.“
Но Марији мајка говорила:
„Ја немам што, до камена казат’:
„Кад ја бијах на бијес ђевојка,
„Једно јутро ускрсење дође,
„Моја мајка до пред цркву пође,
„Мен’ остави да сигурам ручак,
„Кад ми мајка испред цркве дође,
„Мене голу у хаљине нађе,
„Удари ме руком и прстеном,
„Ја шњом уд’рих о дувар од куле,
„Таде ме је проклињала мајка
„“Залуду се удавала, синко!“
„Удавах се три четири пута,
„И ту ја бих у Бога злочеста,
„Не одржах мужа ни једнога.
„Кад се, синко, удадох четвртом,
„Ту ја нађох двоје пасторчади,
„Једно лудо од двије године,
„Друго, синко, од пуне четири,
„Узеше ме ђеца Богом мајку:
„Кад ми ђеца из игре дођоше,
„Код мене се оба заплакаше,
„Плачући ми стариј’ говораше:
„“Скрој ми, мајко, бијелу кошуљу.“
„Мјерих му је о камену станцу“.
„Млађи рече: „“Дај ми љеба, мајко““
„Ја му дадох комат земље црне „
Још се баба јадити хоћаше,
Но јој не да Петре апостоле.
Но је Петар за руку дофати,
И бачи је међу ђаволима:
„Чекај враже, држи је ђаволе!“
То је било, а Боже помози!