Српска епика спада међу пет највећих светских достигнућа народног духа – Песма над песмама, Махабхарата, Еп о Гилгамешу…
Гете је учио српски језик како би могао читати српску епику. А Андрић је читајући српску епику постао Србин…
Цар Сулејман јасак учинио: Да с’ не пије уз рамазан вино, Да с’ не носе зелене доламе, Да с’ не пашу сабље оковане, Да с’ не игра колом уз кадуне; Марко игра колом уз кадуне, Марко паше сабљу оковану, Марко носи зелену доламу, Марко пије уз рамазан вино, Још нагони оџе и аџије, Да и Наставите са читањем →
Поранио Краљевићу Марко, поранио низ Косово равно. Кад је био на води Сервани, сукоби га Косовка девојка, божју помоћ назива јој Марко: „Божја помоћ, Косовко девојко!“ Девојка се до земље поклања: „Здраво да си, делијо незнана! Ал’ јој Марко поче беседити: „Драга сестро, Косовко девојко, лепа ти си, секо, млађа била! Красна ти си стаса Наставите са читањем →
Вино пије Муса Арбанаса у Стамболу у крчми бијелој. Кад се Муса накитио вина, онда поче пијан бесједити: ,,Ево има девет годиница како дворим цара у Стамболу, ни издворих коња ни оружја, ни доламе нове ни половне; ал’ тако ми моје вјере тврде, одврћ ћу се у равно приморје, затворићу скеле око мора и друмове Наставите са читањем →
Пораниле три Српске војводе Од Косова уз кршно приморје: Једно бјеше од Прилипа Марко, Друго бјеше Реља од Пазара, Треће бјеше Милош од Поцерја; Ударише покрај винограда, Винограда Љутице Богдана. Игра коња Реља од Пазара, Нагони га преко винограда, Па он ломи грозна винограда; Вели њему од Прилипа Марко: „Прођ’ се, Реља, грозна винограда; „Да Наставите са читањем →
Од како је свијет постануо, Није веће чудо настануло, Ни настало, ни се ђегођ чуло, Што казује чудо у Призрену, У некаква Леке капетана: Кажу чудо Росанду ђевојку. Ја каква је, јада не допала! Што је земље на четири стране, Бутун земље Турске и каурске, Да јој друге у сву земљу није Ни бијеле буле Наставите са читањем →
Коње јашу до два побратима, Бег Костадин и Краљевић Марко, Бег Костадин беседио Марку, „Побратиме, Краљевићу Марко, Да ти мени о јесени дођеш, О јесени, о Дмитрову данку, А о моме крсноме имену, Па да видиш части и поштења, А и лепа, брате, дочекања, И господске ђаконије редом.“ Ал’ беседи Краљевићу Марко: „Не хвали се, Наставите са читањем →
Појездише до два побратима преко красна Мироча планине; Та једно је Краљевићу Марко, А друго је војвода Милошу; Напоредо језде добре коње, Напоредо носе копља бојна, Један другом бело лице љуби, Од милоште до два побратима; Паке Марко на Шарцу задрема, Пак беседи побратиму своме: „А мој брате, војвода Милошу, Тешко ме је санак обрвао, Наставите са читањем →
Славу слави српски кнез Лазаре у Крушевцу, мјесту скровитоме. Сву господу за софру сједао, сву господу и господичиће: с десне стране старог Југ-Богдана, и до њега девет Југовића; а с лијеве Вука Бранковића, и осталу сву господу редом; у заставу војводу Милоша, и до њега дв’је српске војводе: једно ми је Косанчић Иване, а друго Наставите са читањем →
Кулу гради црни Арапине, Кулу гради од двадест тавана, Украј сињег мора дебелога; Кад је Арап кулу начинио, Ударио стакла у пенџере, Престрьо је свилом и кадифом, Па је онда кули говорио: „Што ћеш пуста у приморју, куло? „Кад по тебе нитко шетат’ нема: „Мајке немам, а сестрице немам, „А јоште се оженио нисам, „Да Наставите са читањем →
Боже мили! Чуда великога! Кад се ћаше по земљи Србији, По Србији земљи да преврне И да друга постане судија, Ту кнезови нису ради кавзи,; Нит’ су ради Турци изјелице, Ал’ је рада сиротиња раја, Која глоба давати не може, Ни трпити Турскога зулума; И ради су Божји угодници,; Јер је крвца из земље проврела, Наставите са читањем →