Почетак буне против дахија
Боже мили! Чуда великога!
Кад се ћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне
И да друга постане судија,
Ту кнезови нису ради кавзи,;
Нит’ су ради Турци изјелице,
Ал’ је рада сиротиња раја,
Која глоба давати не може,
Ни трпити Турскога зулума;
И ради су Божји угодници,;
Јер је крвца из земље проврела,
Земан дош’о ваља војевати,
За крст часни крвцу прољевати,
Сваки своје да покаје старе.
Небом свеци сташе војевати;
И прилике различне метати
Виш’ Србије по небу ведроме;
‘Ваку прву прилику вргоше:
Од Трипуна до светога Ђурђа
Сваку ноћцу месец се ваташе,;
Да се Србљи на оружје дижу,
Ал’ се Србљи дигнут’ не смједоше.
Другу свеци вргоше прилику:
Од Ђурђева до Дмитрова дана
Све барјаци крвави идоше;
Виш’ Србије на небу ведроме,
Да се Србљи на оружје дижу,
Ал’ се Србљи дигнут’ не смједоше.
Трећу свеци вргоше прилику:
Гром загрми на светога Саву;
Усред зиме, кад му време није,
Сину муња на часне вериге,
Потресе се земља од истока,
Да се Србљи на оружје дижу,
Ал’ се Србљи дигнут’ не смједоше.;
А четврту вргоше прилику:
Виш’ Србије на небу ведроме
Увати се сунце у прољеће,
У прољеће на светог Трипуна,
Један данак три пута се вата,;
А три пута игра на истоку.
То гледају Турци Бијограци,
И на града сви седам дахија:
Аганлија и Кучук-Алија,
И два брата, два Фочића млада,;
Мехмед-ага и шњиме Мус-ага,
Мула Јусуф велики дахија,
Дервиш-ага грацки таинџија,
Старац Фочо од стотине љета,
Све седам се састало дахија;
Бијограду на Стамбол-капији,
Огрнули скерлетне бињише,
Сузе роне, а прилике гледе:
„Ала кардаш! Чуднијех прилика“
„Оно, јолдаш, по нас добро није.“;
Па од јада сви седам дахија
Начинише од стакла тепсију,
Заграбише воде из Дунава,
На Небојшу кулу изнесоше,
Наврх куле вргоше тепсију,;
У тепсију зв’језде поваташе,
Да гледају небеске прилике,
Што ће њима бити до пошљетка,
Око ње се састаше дахије,
Над тепсијом лице огледаше;;
Кад дахије лице огледаше,
Све дахије очима виђеше,
Ни на једном главе не бијаше.
Кад то виђе све седам дахија,
Потегоше наџак од челика,;
Те разбише од стакла тепсију,
Бацише је низ бијелу кулу,
Низ бијелу кулу у Дунаво,
Од тепсије нек потрошка нема,
Па од јада сви седам дахија;
Пошеташе брижни невесели
Низ Небојшу кулу Јакшићеву,
Одшеташе у каву велику,
Пак сједоше по кави великој,
Све сједоше по кави великој,
Све сједоше један до другога,;
Старца Фочу вргли у зачеље,
Бијела му брада до појаса,
Пак повика све седам дахија:
„К нама брже, хоџе и ‘ваизи!
„Понесите књиге инџијеле,
„Те гледајте, што вам књиге кажу,
„Што ће нама бити до пошљетка.“
Потекоше хоџе и ‘ваизи,
Донесоше књиге инџијеле;
Књиге гледе, грозне сузе роне,;
Дахијама овако говоре:
„Турци, браћо, све седам дахија“
‘Вако нама инџијели кажу:
„Кад су ‘наке бивале прилике
„Виш’ Србије по небу ведроме,;
„Ев’ од онда пет стотин’ година,
„Тад је Српско погинуло царство,
„Ми смо онда царство задобили,
„И два влашка цара погубили:
„Константина насред Цариграда;
„Украј Шарца, украј воде ладне,
„И Лазара на пољу Косову;
„Милош уби за Лазу Мурата,
„Ал’ га добро Милош не потуче,
„Већ све Мурат у животу бјеше,;
„Док ми Српско царство освојисмо,
„Онда себи везире дозива:
„Турци браћо, лале и везири!
„Ја умријех, вама добих царство,
„Него ово мене послушајте,;
„Да вам царство дуговјечно буде:
„Ви немојте раји горки бити,
„Веће раји врло добри буд’те;
„Нек је харач петнаест динари,
„Нек је харач и тридесет динари;;
„Не износ’те глоба ни пореза,
„Не износ’те на рају биједа;
„Не дирајте у њихове цркве,
„Ни у закон, нити у поштење;
„Не ћерајте освете на раји,;
„Што је мене Милош распорио,
„То је срећа војничка дон’јела:
„Не може се царство задобити,
„На душеку све дуван пушећи;
„Ви немојте рају разгонити;
„По шумама, да од вас зазире,
„Него паз’те рају к’о синове,
„Тако ће вам дуго бити царство;
„Ако л’ мене то не послушате,
„Већ почнете зулум чинит’ раји,;
„Ви ћет’ онда изгубити царство. –
„Цар умрије, а ми остадосмо,
„И ми нашег цара не слушасмо,
„Већ велики зулум подигосмо:
„Погазисмо њихово поштење,;
„Свакојаке б’једе износисмо,
„И гријоту Богу учинисмо,
„Сад су ‘наке постале прилике,
„Сад ће нетко изгубити царство;;
„Не бојте се краља ни једнога,
„Краљ, на цара ударити не ће,
„Нити може краљевство на царство,
„Јер је тако од Бога постало;
„Чувајте се раје сиротиње;;
„Кад устане кука и мотика,
„Биће Турком по Медији мука,
„У Шаму ће каде проплакати,
„Јера ће их раја уцв’јелити.
„Турци браћо све седам дахија!;
„Тако наши инџијели кажу,
„Да ће ваше куће погорети,
„Ви дахије главе погубити;
„Из огњишта пронић’ ће вам трава,
„А мунаре попаст’ паучина,;
„Не ће имат’ ко језан учити;
„Куд су наши друми и калдрме,
„И куда су Турци пролазили
„И с коњскијем плочам’ задирали,
„Из клина ће проникнути трава,;
„Друмови ће пожељет’ Турака,
„А Турака нигде бити не ће,
„Тако књиге инџијели кажу.“
Кад то чуше сви седам дахија,
Све дахије ником поникоше,;
И преда се у земљу поглаше,
С књигом не зна нико бесједити,
Ни како ће књизи одказати.
Старац Фочо подавио браду,
Па је б’јелу са зубима гризе,;
Ни он не зна с књигом бесједити,
Већ се и он томе послу чуди;
Не пониче Фочић Мехмед-ага,
Не пониче, већ јунак покличе:
„Дишер море, хоџе и ваизи!;
„Молт’те Бога и језан учите
„Сваки данак а све по пет пута,
„Не брин’те се нама дахијама:
„Док је нама здравља и памети,
„И док нам је биоградског града,;
„Ми смо кадри управити градом,
„Око града сиротињом рајом.
„Кад краљеви на нас војштит’ не ће,
„Како ће нам раја досадити,
„Кад нас има у седам дахија,;
„У свакога по магаза блага?
„Каква блага? Све мека дуката,
„А све пуста блага лежећега;
„У нас, браћо, четири дахије,
„Аганлије и Кучук-Алије,;
„И у мене и Мула-Јусуфа,
„У свакога има пуста блага
„Небројена по двије магазе;
„Нас четири када устанемо,
„Устанемо на ноге лагане,;
„А магазе с благом отворимо,
„Просућемо рушпе по калдрми,
„На дукате покупити војску;
„Нас четири велике дахије
„На четверо разд’јелити војску,;
„На четверо к’о четири брата,
„Поћи ћемо из нашега града
„Кроз нашије седамн’ест нахија,
„Исјећ’ ћемо све Српске кнезове,
„Све кнезове, Српске поглавице,;
„И кметове, што су за потребе,
„И попове Српске учитеље,
„Само луду ђецу оставити,
„Луду ђецу од седам година,
„Пак ће она права бити раја,;
„И добро ће Турке послужити.
„Док погубим кнеза Палалију
„Из лијепа села Бегаљице,
„Он је паша, а ја сам субаша.
„Док погубим и Јована кнеза;
„Из Ландова села маленога,
„Он је паша, а ја сам субаша;
„И Станоја кнеза из Зеока,
„Он је паша, а ја сам субаша.
„Док погубим Стеву Јаковљева;
„Из Лијевча гн’језда хајдучкога,
„Он је паша, а ја сам субаша;
„И Јована кнеза из Крснице.
„Док погубим до два Чарапића
„Из потока Б’јелог од Авале,;
„Кој’ су кадри на Врачар изићи,
„У Биоград Турке затворити,
„Он је’ паша, а ја сам субаша.
„Док погубим Црнога Ђорђија
„Из Тополе села поносита,;
„Који с Бечким тргује ћесаром,
„Он је кадар сву џебану купит’
„Од бијела града Варадина,
„И оружје, што је за потребе,
„Он је кадар на нас завојштити,;
„Он царује, а ја субашујем.
„Док погубим протопоп’ Николу
„Из лијепа села Ритопека,
Он пашује, а ја субашујем.
„Док погубим Ђорђија Гузоњу;
„И његова брата Арсенија
„Из лијепа села Жељезника,
„Кој’ је кадар Топчидер затворит’:
„Док погубим протопопа Марка
„Из лијепа села Остружнице,;
„Он је паша, а ја сам субаша.
„Док погубим до два игумана,
„Аџи-Ђеру и Аџи-Рувима,
„Који знаду злато растапати
„И са њиме ситне књиге писат’,;
„Нас дахије цару опадати,
„Око себе рају сјетовати,
„Они паше, а ми смо субаше.
„Док погубим Бирчанин-Илију,
„Обор-кнеза испод Међедника,;
„Ево има три године дана,
„Од како се врло посилио:
„Кудгођ иде, све кр’ата јаше,
„А другога у поводу води;
„Он буздован о ункашу носи,;
„А бркове под калпаком држи,
„Он Турчину не да у кнежину,
„Кад Турчина у кнежини нађе,
„Топузом му ребра испребија,
„А кад Турчин стане умирати,;
„А он виче на своје хајдуке:
„“Море, слуге! тамо пашче бац’те,
„“Ђе му гавран кости наћи не ће.““
„А кад нама порезу донесе,
„Под оружјем на диван изиђе,;
„Десну руку на јатаган метне,
„А лијевом порезу додаје:
„“Мехмед-ага, ето ти порезе,
„“Сиротиња те је поздравила,
„“Више теби давати не може.““;
„Ја порезу започнем бројити,
„А он на ме очима стријеља:
„“Мехмед-ага! зар ћеш је бројити?
„“Та ја сам је једном избројио.““
„А ја више бројити не смијем,;
„Већ порезу украј себе бацим,
„Једва чекам, да се скине б’једа,
„Јер не могу да гледам у њега;
„Он је паша, а ја сам субаша.
„Док погубим кнеза Грбовића;
„Из лијепа села Мратишића,
„Он је паша, а ја сам субаша.
„Док погубим и Алексу кнеза
„Из лијепа села Бранковине,
„И Јакова брата Алексина:;
„Цар и ћесар кад се завадише,
„Код ћесара обрштери бише,
„И носише од злата кашкете,
„Попл ‘јенише све Турске паланке,
„Поробише, ватром попалише,;
„Цар и ћесар кад мир учинише,
„А они се цару предадоше.
„И код цара кнезови посташе,
„Млоге Турке цару опадаше,
„Седам паша, што су опаднули,;
„Опаднули, па их поморили;
„Они паше, а ми смо субаше.
„Док погубим кнеза Тавнавскога,
„Из Љутица Станка обор-кнеза;
„Док погубим кнеза Мачванскога,;
„С Богатића Мартиновић-Лазу,
„Он је паша, а ја сам субаша.
„Док погубим кнеза Поцерскога,
„С Метковића Ружичић-Мијајла,
„Он је паша, а ја сам субаша.;
„Док запалим Рачу украј Дрине,
„И погубим Аџи-Мелентија,
„Кој’ је иш’о преко мора сињег,
„Те је влашку ћабу полазио,
„Пак се узгред у Стамбол свратио,;
„И од цара ферман излагао
„За стотину жутијех дуката,
„Да власима богомољу гради,
„Да је гради за седам година,
„Начини је за годину дана,;
„Ево има шест година дана
„Како зида покрај цкрве куле,
„А у куле набавља џебану
„И по мраку топове привлачи;
„Видиш, јолдаш, да се нечем’ нада!;
„Пак ћем’ онда заћи кроз нахије,
„Те исјећи све Српске кметове,
„Како би нам раја додијала?“
Све дахије на ноге скочише,
Мемед-аги сви се поклонише:;
„Фала јолдаш, Фочић Мемед-ага!
„Твоја памет пашовати може,
„Ми ћемо те пашом учинити,
„Тебе ћемо свагђе послушати.“
Старац Фоча поче говорити:;
„Нуто момка! и нуто памети!
„С којом ријечи на пашалук сједе!
„Узми синко, Фочић Мехмед-ага,
„Узми сламе у бијелу руку,
„Мани сламом преко ватре живе:;
„Ил’ ћеш ватру са тим угасити,
„Или ћеш је већма распалити?
„Ви можете, и Бог вам је дао,
„Тако силну покупити војску,
„И поћ’ћете, синко, кроз нахије;;
„Једног кнеза преварит’ можете
„И на вјеру њега домамити;
„Своју ћете вјеру изгубити,
„Једног посјећ’, а два ће утећи,
„Два пос’јеци, четири одоше,;
„Они ће вам куће попалити,
„Ви дахије од њих изгинути.
„Ал’ ви тако немојте радити,
„Него мене старца послушајте:
„Ја сам глед’о у нашем инџилу,;
„Ово, наше, дуго бити не ће,
„Него ће се пром’јенити царство,
„Већ се, синко, подобрите раји:
„Од харача раји отпустите,
„Нек је харач, к’о што Мурат рече:;
„Прођите се глоба и пореза;
„С кнезовима ви се побратите,
„Кнезовима ате поклањајте,
„Кметовима осредње парипе,
„С поповима у дослуку буд’те,;
„Не би л’ и ми уз њих преживљели,
„Јера наше дуго бити не ће.
„А шо ће нам више пусто благо?
„Да мељете, изјест’ не можете.“
Ал’ говори Фочић Мемед-ага:;
„Мој бабајко, не слушам те стари.“
То изрече, а на ноге скочи,
И за њиме остале дахије,
Пак на граду бацише топове,
На дукате покупише војску,;
Њи четири велике дахије:
Аганлија и Кучук-Алија,
Мула-Јусуф, Фочић Мемед-ага,
На четворо разд’јелише војску,
Њи четири, к’о четири брата,;
пак на граду отворише врата,
И одоше с војском по тефтишу
Кроз њихових седамн’ест нахија.
Првог Српског кнеза преварише:
Домамише кнеза Палалију;
И у Гроцкој њега погубише;
И Станоја кнеза из Зеока
Преварише, па га погубише
У његову двору бијеломе.
Преварише Марка Чарапића,;
Преварише, те га погубише;
И Гагића Јанка буљубашу
Из Болеча села маленога;
Погубише кнеза Теофана
Из Орашја Смедеревске на’је;;
Та и кнеза Петра из Ресаве,
Преварише Мата буљубашу
Из Липовца близу Крагујевца,
Те и њега млада погубише,
Моравцима цркви допадоше,;
И ту Аџи-Ђера погубише,
А Рувима у град опремише,
И у граду њега погубише.
Мехмед-ага у Ваљево дође:
Грбовић се бјеше осјетио,;
Па Грбовић на страни побјеже,
И дође му обор-кнез Алекса,
И дође му Бирчанин Илија,
Обојицу вата Мемед-ага,
Бијеле им савезао руке,;
Па их води на мост Колубари;
А кад виђе обор-кнез Алекса,
Да ће Турци оба погубити,
Тад он рече Фочић Мемед-аги:
„Господару Фочић Мехмед-ага!;
„Поклони ми живот на мејдану,
„Ево теби шест кеса блага.“
Мемед-ага говори Алекси:
„Не могу те, Алекса, пустити,
„Да ми дадеш и сто кеса блага.“;
Ал’ бесједи Бирчанин Илија:
„Господару, Фочић Мехмед-ага!
„Ево теби и сто кеса блага,
„Поклони ми живот на мејдану.“
Вели њему Фочић Мехмед-ага:;
„Не будали, Бирчанин Илија!
„Тко би горског упустио вука?“
Мехмед-ага викну на џелата
Џелат трже сабљу испод скута,
Те Илији одсијече главу;;
А Алекса сједе на ћуприју,
Па овако поче говорити
„Бог убио сваког ришћанина,
„Који држи вјеру у Турчину!
„Ах Јакове, мој рођени брате!;
„Ти не држи вјере у Турцима,
„Ђе с’ удесиш, удри се с Турцима.“
Још Алекса говорити шћаше,
Али џелат говорит’ не даде,
Трже сабљу, одс’јече му главу.;
Када до два кнеза погибоше
На ћуприји насред Колубаре:
Кнез Алекса, Бирчанин Илија;
Аџи-Рувим насред Београда,
Једног дана, а једнога часа:;
Виш’ њих јарко помрчало сунце.
Мехмед-ага конаку похити,
Не би л’ још ког Срба застануо,
Да још бира ђеког да пос’јече.
Ал’ кад Срби жалост опазише,;
Из чаршије на мах побјегоше,
Мемед-аги ниједан не дође.
Кад то виђе Фочић Мемед-ага,
Одмах позна, до горе уради,
И одмах се бјеше покајао,;
Ал’ се веће доцкан покајати,
Већ повика дванаест делија,
И Узуна свога кавеџију:
„Чујете ли, моји соколови!
„Брзо добре коње посједните,;
„Пак трчите у село Тополу,
„Не би л’ Црног погубили Ђорђа:
„Ако ли нам сад утече Ђорђе,
„Нека знате, добра бити не ће.“
Кад то чуше дванаест делија,;
Одмах добре коње посједоше,
И пред њима Узун кавеџија,
Отидоше у село Тополу
У суботу уочи неђеље;
На освитак неђељи дођоше;
Прије зоре и бијела дана,
И Ђорђијне опколише дворе,
Ударише с обадвије стране,
А са двије стране повикаше:
„Изиђ’ амо, Петровићу Ђорђе!“;
Тко ће љута змаја преварити?
Тко ли њега спаваћива наћи?
Ђорђе се је јунак научио
Прије зоре свагда уранити,
Умити се и Богу молити,;
И попити почашу ракије:
Бјеше Ђорђе прије уранио
И отиш’о у доње подруме.
Када виђе око куће Турке,
Он се њима јавити не ћеде.;
Јави им се млада Ђорђијница:
„Да Бог с вама, Турци, ноћас био!
„Што тражите овђе у то доба?
„Ђорђе сада пред кућом бијаше,
„Ту сад бјеше, пак некуд отиде,;
„А ја не знам, куд је отишао.“
А то Ђорђе и гледа и слуша.
Кад је Ђорђе избројио Турке,
Чашу попи, а пушку потпраши,
Узе доста праха и олова,;
Па изиђе својему обору
Међу своји дванаест чобана;
А кад дође, чобане избуди,
И овако чобанима рече:
„Браћо моја, дванаест чобана!;
„Устаните, обор отворите,
„Из обора ишћерајте свиње,
„Нека иду, куда коме драго;
„А ви браћо, мене послушајте,
„И шарене пушке потпрашите;;
„Ако Бог да, те се оно стече,
„Што сам данас радит’ наумио,
„Честите ћу вас све учинити,
„Оковати у сребро и злато,
„А у свилу обућ’ и кадиву.“;
Сви чобани једва дочекаше,
Ишћераше свиње из обора,
Пак шарене пушке потпрашише
На мах они за Ђорђем пођоше.
Оде Ђорђе право своме двору,;
А кад Турке с чобанима виђе,
Онда Ђорђе овако говори:
„Чујете ли, дванаест чобана!
„Сваки јако глајте по Турчина,
„Ал’ немојте пушака метати,;
„Докле моја најприје не пукне,
„Ја ћу гледат’ Узуна Мемеда,
„Виђећете, што ћ’ од њега бити.“
То изрече Петровићу Ђорђе,
Земљи паде, пушци огањ даде,;
Пуче пушка, остат’ пуста не ће;
Ђе је глед’о, Ђорђе погодио,
Мртав паде Узун са кулаша.
Кад то виђе дванаест чобана,
На мах пуче дванаест пушака,;
Мртви паде онђе шест Турака,
Шесторица на коњма побјеже.
На мах Ђорђе викну по Тополи,
Те сакупи јоште више друштва,
Све по трагу Турке поћераше,;
До Сибнице села доћераше,
И ту Турци у хан побјегоше,
Ками мајци да остати могу!
Ту их Ђорђе опколи са друштвом,
Па он викну у село Сибницу,;
Сибничани сви му долећеше;
ту се саста стотина јунака,
На мах Србљи хана запалише,
И тројица Турак’ изгорјеше,
А тројица пред њих истрчаше,;
И Србини сва три погубише.
На све стране Ђорђе књиге посла
У свих градских седамн’ест нахија
На кметове селске поглаваре:
„Сваки свога убијте субашу;;
„Жене, ђецу у збјегове кријте.“
Кад то чуле Српске поглавице,
На мах они послушаше Ђорђа:
Сви скочише на ноге лагане,
Припасаше свијетло оружје,;
Сваки свога убише субашу,
Жене, ђецу у збјег одведоше,
Кад је Ђорђе Србље узбунио
И с Турцима веће завадио,
Онда Ђорђе прође кроз нахије,;
Па попали Турске карауле,
И обори турске тефериче,
и удари на Турске паланке,
Све паланке он Турске попали,
Женско, мушко, све под мач удари,;
Тешко Србље с Турцима завади.
Турци мисле, да је раја шала,
Ал’ је раја градовима глава;
Уста раја к’о из земље трава.
У градове саћераше Турке;;
Трчи Ђорђе од града до града,
И грађане свагђе довикује:
„Чујете ли, ви Турци грађани!
„На градов’ма отварајте врата,
„Измеђ’ себе дајте зулумћаре,;
„Ак’ хоћете мирни да будете,
„Да градова цару не кваримо:
„Јер ако их ви дати не ћете,
„Измеђ’ себе Турке зулумћаре,
„Те градове раја начинила,;
„Градила их по девет година,
„Кадра их је за дан оборити
„И са царем кавгу заметнути;
„А када се с царем завадимо,
„Да устане сви седам краљева,;
„Да нас мире, помирит’ нас не ће;
„Бићемо се, море, до једнога.“
Тад грађани сузе прољеваху,
И Ђорђији ‘вако говораху:
„Бег Ђорђије, од Србије главо!;
„Даваћемо штогод раја иште,
„Не кварите царевих градова,
„Ни са царем замећите кавге,
„Ми ћемо Турке зулумћаре.“
Па грађани устадоше Турци,;
На градов’ма отворише врата
Измеђ’ себе дају зулумћаре,
Зулумћаре изјелице Турке,
Предају их у Србињске руке.
Боже мили и Богородице!;
Када Србљи докопаше Турке
Зулумћаре у бијеле руке,
Па их сташе Србљи разводити
Преко поља без свијех хаљина,
Без ћурака и без антерија,;
Без сарука, у малим капама,
Без чизама и без јеменија,
Голе, босе топузима туку:
„Море, баша! кам’ пореза наша'“
У по поља Ђорђе сабљу вади,;
Зулумћарске одсијеца главе.
А кад Ђорђе исијече Турке,
Исијече Турке зулумћаре,
Онда Ђорђе у градове уђе;
Што би Турак’ по градов’ма б’јелим,;
Што би Турак за сјече, ис’јече;
За предаје што би, то предаде;
За крштења што би, то искрсти.
Кад је Ђорђе Србијом завлад’о,
И Србију крстом прекрстио,;
И својијем крилом закрилио
Од Видина пак до воде Дрине,
Од Косова те до Биограда,
‘Вако Ђорђе Дрини говорио:
„Дрина водо! племенита међо;
„Измеђ’ Босне и измеђ’ Србије!
„Наскоро ће и то време доћи,
„Када ћу ја и тебека прећи
„И честиту Босну полазити.“