Марко Краљевић укида свадбарину

Поранио Краљевићу Марко,
поранио низ Косово равно.
Кад је био на води Сервани,
сукоби га Косовка девојка,
божју помоћ назива јој Марко:
„Божја помоћ, Косовко девојко!“
Девојка се до земље поклања:
„Здраво да си, делијо незнана!
Ал’ јој Марко поче беседити:
„Драга сестро, Косовко девојко,
лепа ти си, секо, млађа била!
Красна ти си стаса и узраста,
руменила, господска погледа!
Ал’ те, секо, коса покварила;
јер си тако, секо, оседила?
С ког си млада срећу изгубила?
Ил’ са себе, ил’ са своје мајке,
или са свог стара родитеља?“
Проли сузе Косовка девојка,
па говори Краљевићу Марку:
„Драги брато, делијо незнана,
с себе срећу изгубила нисам,
ни са себе, ни са своје мајке,
ни са свога стара родитеља;
већ сам јадна срећу изгубила:
ево има девет годин’ дана
како дође Арап прекоморац,
па од цара Косово закупи,
и наметну зулум на Косово:
Косово га и поји и храни.
Па је други зулум наметнуо:
ко с’ удаје, тридесет дуката;
ко се жени, тридест и четири.
Који има те толико даде,
тај се јунак може оженити
и девојка млада удомити;
а у мене браћа сиромашна,
нема блага да Арапу даду,
у томе сам јадна заостала,
те се нисам млада удомила;
са тога сам срећу изгубила.
Па још за то не бих ни жалила,
што нам с’ не да младим удавати
и јунаком младим оженити;
него ево и веће невоље,
још је већи зулум наметнуо:
на ноћ иште младу и девојку,
па девојку Арапине љуби,
а невесту слуге Арапове.
Обреди се све Косово редом:
даваше му младе и девојке,
ево мени тужној реда дође
да довече одем Арапину,
да му ноћас, јадна, будем љуба,
па ја мислим и размишљам:
мили боже, што ћу и како ћу?
Ил’ ћу јадна у воду скочити,
или ћу се млада обесити?
Волим, брате, изгубити главу
нег’ љубити свој земљи душмана“
Ал’ беседи Краљевићу Марко:
„Драга сестро, Косовко девојко,
не шали се, у воду не скачи,
немој себи смрти учинити,
немој, секо, душе огрешити!
Већ ми кажи Арапове дворе,
,гди су двори Арапина црна?
Имам речи беседити с њиме“.
Девојка му поче беседити:
„Драги брато, незнана делијо,
а што питаш Арапове дворе?
Што их питаш? Остали му пусти!
Може да си нашао девојку,
пак му идеш, носиш свадбарину;
а можда си јединац у мајке,
па ћеш, брате, тамо погинути,
па што ће ти самохрана мајка?“
Марко с’ маши руком у џепове,
те извади тридесет дуката.
па их даје Косовки девојки:
„На, ти, секо, тридесет дуката,
пак ти иди своме белом двору,
пак се храни док ти с’ срећа јави;
само кажи Арапове дворе,
ја ћу платит свадбарину за те.
Зашто би ме Арап погубио,
кад ја имам, сестро, доста блага,
мого б’ платит све Косово равно,
камол’ не бих за се свадбарину?“
Девојка му поче беседити:
„Нису двори, већ шатори пусти.
Погледајде доле низ Косово:
гди се онај свилен барјак вије,
онде ј’ шатор црног Арапина,
око њега зелена авлија,
сва авлија главам’ накићена:
ево нема још недеља дана
како ј’ проклет Арап исекао
седамдесет и седам јунака,
Косоваца тужних ђувегија.
Арап има четрдесет слугу,
што чувају стражу око њега“
А кад Марко саслушао речи,
крену Шарца, оде низ Косово,
добра Шарца врло расрдио,
из копита жива ватра сева,
из ноздрва модар пламен лиже.
Срдит Марко језди низ Косово,
рони сузе низ јуначко лице,
а кроз сузе гњевно проговара:
„Ој давори, ти Косово равно!
Што си данас дочекало, тужно,
после нашег кнеза честитога,
да Арапи сад по теби суде!
Ја срамоте поднети не могу,
ни жалости велике трпити,
да Арапи таки зулум чине
и да љубе младе и девојке
Данас ћу вас, браћо, осветити,
осветити, или погинути“.
Оде Марко право пред шаторе,
угледа га Арапова стража,
па казује црну Арапину:
„Господине, Арап-прекоморче,
чудан јунак језди низ Косово
на витезу коњу шареноме,
добра коња врло расрдио,
из копита жива ватра сева,
из ноздрва модар пламен лиже;
хоће јунак на нас у.дарити“.
Ал’ беседи Арапине црни:
„Децо моја, четрдесет слугу,
не сме јунак на нас ударити,
ваљада је нашао девојку,
па нам иде, носи свадбарину,
жао му је што ће дати благо,
са тога се врло расрдио;
већ изид’те пред нашу авлију,
па јунака дочекајте лепо,
пред њиме се смерно поклоните,
под њим добра коња прихватите,
примите му коња и оружје,
пустите га мени под шаторе:
нећу блага, узећу му главу,
да добијем коња према себи“.
Испадоше Арапове слуге
да под Марком добра коња приме,
а кад близу угледаше Марка,
не смедоше пред Марка изићи;
беже слуге под шатор Арапу,
па се крију за Арапа слуге,
покривају сабље јапунџети,
да им Марко не види сабаља.
И сам Марко у авлију уђе;
пред шатором одседнуо Шарца,
своме Шарцу тако беседио:
„Ходај, Шаро, и сам по авлији,
а ја идем под шатор Арапу,
находи се шатору на врати,
ако б’ мени до невоље било“.
Пак се Марко под шатора шеће:
Арап седи, пије вино хладно,
служи му га млада и девојка.
Божју помоћ називао Марко:
„Божја помоћ, драги господине!“
Арап њему лепше одговара:
„Здрав, јуначе, делијо незнана!
Ход’, јуначе, да пијемо вина,
па ми кажи што си ми дошао“.
Ал“ беседи Краљевићу Марко:
„Немам каде с тобом пити вина,
а добро сам до тебе дошао,
врло добро, боље бит не може:
ја испросих лепоту девојку,
осташе ми на друму сватови,
дошао сам, доно свадбарину,
да дам благо, да водим девојку,
да ми нико на пута не стане;
кажи мени што је свадбарине?“
Арап лепо Марку проговара:
,,Та ти за то и одавно знадеш:
ко с’ удаје, тридесет дуката;
ко се жени, тридест и четири;
ти се видиш јунак од мејдана,
није квара да стотину дадеш!“
Марко с’ маши руком у џепове,
пред Арапа три дуката баци:
„Веруј мени, више немам блага,
већ кад би ме хтео причекати
док се вратим с лепотом девојком,
тамо ће ме даривати лепо,
све ћу теби поклонити даре,
теби даре, а мени девојка“.
Цикну Арап као змија љута:
„У мен’, кујо, вересије нема!
Не даш блага, са мном се подсмеваш!
Па потрже тешка буздована,
те удара Краљевића Марка,
удари га три-четири пута.
Насмеја се Краљевићу Марко:
„О јуначе, Арапине црни,
ил’ се шалиш, ил’ од збиље бијеш?“
Цичи Арап као змија љута:
„Не шалим се, већ од збиље бијем“.
Али Марко поче беседити:
„А ја мислим да се шалиш, тужан;
а кад, море, ти од збиље бијеш,
и ја имам нешто буздована,
да те куцнем три-четири пута;
колико си мене ударио,
толико ћу тебе ударити,
па ћем’ онда на поље изићи
и изнова мејдан започети“.
Трже Марко буздована свога,
пак удари Арапина црна.
Како га је лако ударио,
искиде му из рамена главу!
Насмеја се Краљевићу Марко:
„Боже мили, на свем теби хвала,
кад брж’ оде са јунака глава!
Канда није на њему ни била!“
Трже Марко сабљу од појаса,
пак зареди Арапове слуге,
исече му четрдесет слугу,
а четири не хте погубити,
већ их Марко остави за правду,
кој’ ће сваком право казивати
како ј’ било Арапу и Марку.
Све с авлије поскидао главе,
па је главе сахранио лепо,
да ј’ не кљују орли и гаврани,
па авлију пусту накитио,
накити је арапским главама.
Арапово благо покупио;
а четири слуге Арапове,
које није хтео погубити,
оправи их по Косову Марко,
оправи их на четири стране,
те телале по Косову слуге:
„Гди девојка има за удају,
нека тражи себи господара,
нек с’ удаје док је за младости;
а гди јунак има за женидбу,
нек се жени, нека љубу тражи;
одсад више нема свадбарине,
Марко за све свадбарину плати“.
Све повика мало и велико:
,,Бог да живи Краљевића Марка,
који земљу од зла избавио,
који сатре земљи зулумћара;
проста м’ била и душа и тело!“

Марко Краљевић и Муса кесеџија

Вино пије Муса Арбанаса
у Стамболу у крчми бијелој.
Кад се Муса накитио вина,
онда поче пијан бесједити:
,,Ево има девет годиница
како дворим цара у Стамболу,
ни издворих коња ни оружја,
ни доламе нове ни половне;
ал’ тако ми моје вјере тврде,
одврћ ћу се у равно приморје,
затворићу скеле око мора
и друмове около приморја,
начинићу кулу у приморју,
око куле гвоздене ченгеле,
вјешаћу му хоџе и хаџије“.
Што гођ Туре пјано говорило,
то тријезно бјеше учинило:
одврже се у приморје равно,
позатвара скеле око мора
и друмове около приморја,
куд пролази царевина благо,
на годину по триста товара,
све је Муса себе уставио;
у приморју кулу начинио,
око куле гвоздене ченгеле,
вјеша цару хоџе и хаџије.
Када цару тужбе додијаше,
посла на њег’ Ћуприлић-везира
и са њиме три хиљаде војске.
Кад дођоше у равно приморје
све поломи Муса по приморју
и ухвати Ћуприлић-везира,
савеза му руке наопако,
а свеза му ноге испод коња,
па га посла цару у Стамбола.
Стаде царе мејданџије тражит,
обећава небројено благо
тко погуби Мусу Кесеџију.
Како који тамо одлазаше,
већ Стамболу он не долазаше.
То се царе љуто забринуо;
ал’ му вели хоџа Ћуприлићу:
,,Господине, царе од Стамбола,
да је сада Краљевићу Марко,
згубио би Мусу Кесеџију“.
Погледа га царе попријеко,
па он проли сузе од очију:
,,Прођи ме се, хоџа Ћуприлићу!
Јер помињеш Краљевића Марка?
И кости су њему иструнуле;
има пуно три године дана
како сам га врго у тавницу,
нијесам је више отворио“.
Вели њему хоџа Ћуприлићу:
„На милости, царе господине!
Шта би дао ономе јунаку
који би ти жива казо Марка?“
Вели њему царе господине:
„Дао бих му на Босни везирство
без промјене за девет година
да не тражим паре ни динара“.
Скочи хоџа на ноге лагане,
те отвори на тавници врата,
и изведе Краљевића Марка,
изведе га пред цара честитог:
коса му је до земљице црне,
полу стере, полом се покрива;
нокти су му орати би мого;
убила га мемла од камена,
поцрнио као камен сињи.
Вели царе Краљевићу Марку:
,,Јеси л’ ђегод у животу, Марко?“
„Јесам, царе, али у рђаву“.
Сједе царе казивати Марку
шта је њему Муса починио;
па он пита Краљевића Марка:
„Можеш ли се, Марко, поуздати
да отидеш у приморје равно,
да погубиш Мусу Кесеџију?
Даћу блага колико ти драго“.
Вели њему Краљевићу Марко:
„Аја, богме, царе господине!
Убила ме мемла од камена,
ја не могу ни очима гледат,
камол’ с Мусом мејдан дијелити!
Намјести ме ђегод у механу,
примакни ми вина и ракије,
и дебела меса овнујскога,
и бешкота хљеба бијелога;
да посједим неколико дана,
казаћу ти кад сам за мејдана“.
Цар добави три бербера млада:
један мије, други Марка брије,
а трећи му нокте сарезује;
намјести га у нову механу;
примаче му вина и ракије,
и дебела меса овнујскога,
и бешкота хљеба бијелога.
Сједе Марко три месеца дана,
док је живот мало повратио.
Пита царе Краљевића Марка:
„Можеш ли се веће поуздати?
Досади ми љута сиротиња
све тужећи на Мусу проклетог“.
Вели Марко цару честитоме:
,,Донеси ми суве дреновине
са тавана од девет година,
да огледам може ли што бити“.
Донеше му суву дреновину,
стеже Марко у десницу руку,
прште дрво надвоје, натроје;
ал’ из њега вода не удари:
„Богме, царе, јоште није време“.
Тако стаде јоште мјесец дана,
док се Марко мало поначини.
Када виђе да је за мејдана,
онда иште суву дреновину.
Донесоше дреновину Марку:
кад је стеже у десницу руку,
прште пуста надвоје, натроје,
и дв’је капље воде искочише.
Тада Марко цару проговара:
„Прилика је, царе, од мејдана“.
Па он оде Новаку ковачу:
,,Куј ми сабљу, Новаче ковачу,
какву ниси прије саковао!“
Даде њему тридесет дуката,
па он оде у нову механу,
пије вино три-четири дана,
пак пошета опет до Новака:
,,Јеси л’, Ново, сабљу саковао?“
Изнесе му сабљу саковану.
Вели њему Краљевићу Марко:
,,Је ли добра, Новаче ковачу?“
Новак Марку тихо говорио:
„Ето сабље, а ето наковња,
ти огледај сабљу каква ти је“.
Ману сабљом по наковњу Марко,
наковња је пола пресјекао,
па он пита Новака ковача:
„Ој, бога ти, Новаче ковачу,
јеси л’ икад бољу саковао?“
Вели њему Новаче ковачу:
„Ој, бога ми, Краљевићу Марко,
јесам једну бољу саковао,
бољу сабљу, а бољем јунаку:
кад с’ одврже Муса у приморје,
што сам њему сабљу саковао,
кад удари њоме по наковњу,
ни трупина здрава на остаде“.
Ражљути се Краљевићу Марко,
па говори Новаку ковачу:
„Пружи руку, Новаче ковачу!
Пружи руку, да ти сабљу платим“
Превари се, уједе га гуја,
превари се, пружи десну руку,
ману сабљом Краљевићу Марко,
одс’јече му руку до рамена:
,,Ето сада, Новаче ковачу,
да не кујеш ни боље ни горе;
а нај теби стотину дуката,
те се храни за живота твога“.
Даде њему стотину дуката,
пак посједе Шарца од мејдана,
оде право у приморје равно,
све се скита, а за Мусу пита.
Једно јутро бјеше поранио
уз клисуру тврда Качаника,
ал’ ето ти Мусе Кесеџије,
на вранчићу ноге прекрстио,
топузину баца у облаке,
дочекује у бијеле руке.
Кад се један другом прикучише,
рече Марко Муси Кесеџији:
„Дели-Муса, уклон’ ми се с пута,
Ал’ говори Муса Арбанаса:
,,Прођи, Марко, не замећи кавге,
ил’ одјаши да пијемо вино;
а ја ти се уклонити нећу,
ако т’ и јест родила краљица
на чардаку на меку душеку,
у чисту те свилу завијала,
а злаћаном жицом повијала,
отхранила медом и шећером;
а мене је љута Арнаутка
код оваца на плочи студеној,
у црну ме струку завијала,
а купином лозом повијала,
отхранила скробом овсенијем;
и још ме је често заклињала
да се ником не уклањам с пута“.
Кад то зачу од Прилипа Марко,
он тад пушћа своје бојно копље
своме Шарцу између ушију,
дели Муси у прси јуначке.
На топуз га Муса дочекао,
преко себе копље претурио,
пак потеже своје бојно копље
да удари Краљевића Марка.
На топуз га Марко дочекао,
пребио га на три половине.
Потегоше сабље оковане,
један другом јуриш учинише:
ману сабљом Краљевићу Марко,
дели Муса буздован подбаци,
преби му је у три половине,
пак потеже своју сабљу нагло,
да удари Марка Краљевића,
ал’ подбаци топузину Марко,
и изби му сабљу из балчака.
Потегоше перне буздоване,
стадоше се њима ударати;
буздован’ма пера обломише,
бацише их у зелену траву,
од добријех коња одскочише,
шчепаше се у кости јуначке
и погнаше по зеленој трави.
Намјери се јунак на јунака,
дели-Муса на Краљевић Марка;
нити може да обори Марка,
нит’ се даде Муса оборити.
Носише се љетни дан до подне:
Мусу б’јела пјена попанула,
Краљевића б’јела и крвава.
Проговара Муса Кесеџија:
„Мани, Марко, јали да оманем!
Омахује Краљевићу Марко,
ал’ не може ништа да учини.
Тад оману Муса Кесеџија,
уд’ри Марка у зелену траву,
пак му сједе на прси јуначке.
Ал’ процвиље Краљевићу Марко:
„Ђе си данас, посестримо вило?
Ђе си данас? Ниђе те не било!
Еда си се криво заклињала,
ђе год мене до невоље буде,
да ћеш мене бити у невољи?“
Јави му се из облака вила:
„Зашто брате, Краљевићу Марко!
Јесам ли ти, болан, говорила
да не чиниш у неђељу кавге?
Срамота је двома на једнога;
ђе су тебе гује из потаје?“
Гледну Муса брду и облаку,
откуд оно вила проговара;
маче Марко ноже из потаје,
те распори Мусу Кесеџију
од учкура до бијела грла.
Мртав Муса притиснуо Марка,
и једва се ископао Марко.
А кад стаде Марко преметати,
ал’ у Муси три срца јуначка,
троја ребра једна по другијем;
једно му се срце уморило,
а друго се јако разиграло,
на трећему љута гуја спава.
Када се је гуја пробудила,
мртав Муса по ледини скаче,
још је Марку гуја говорила:
„Моли бога, Краљевићу Марко,
ђе се нисам пробудила била
док је Муса у животу био,
од тебе би триста јада било“.
Кад то виђе Краљевићу Марко,
проли сузе низ бијело лице:
,,Јаох мене до бога милога,
ђе погубих од себе бољега!“
Па он Муси одсијече главу,
и баци је Шарцу у зобницу,
однесе је бијелу Стамболу.
Кад је баци пред цара честитог,
цар је од стра’ на ноге скочио;
вели њему Краљевићу Марко:
„Не бој ми се, царе господаре!
Како би га жива дочекао,
кад од мртве главе поиграваш?“
Цар му даде три товара блага.
Оде Марко бијелу Прилипу,
оста Муса уврх Качаника.

Марко Краљевић и Љутица Богдан

Пораниле три Српске војводе
Од Косова уз кршно приморје:
Једно бјеше од Прилипа Марко,
Друго бјеше Реља од Пазара,
Треће бјеше Милош од Поцерја;
Ударише покрај винограда,
Винограда Љутице Богдана.
Игра коња Реља од Пазара,
Нагони га преко винограда,
Па он ломи грозна винограда;
Вели њему од Прилипа Марко:
„Прођ’ се, Реља, грозна винограда;
„Да ти знадеш, чиј су виногради,
„Далеко би коња обгонио:
„Виноград је Љутице Богдана.
„Ја сам једном овуда прошао
„И ломио грозна винограда,
„Припази ме Љутица Богдане
„На кобили танкој бедевији;
„Ја не смједох шчекати Богдана,
„Већ побјегох уз кршно приморје;
„Поћера ме Љутица Богдане
„На његовој танкој бедевији:
„Да ми не би Шарца од мејдана,
„Доиста ме уватити шћаше;
„Већ ми Шарац стаде одмицати,
„А кобила поче остајати;
Кад то виђе Љутица Богдане,
„Он потеже тешку топузину,
„Пушћа за мном уз кршно приморје,
„Довати ме по свилену пасу,
„Побратиме, сапом од топуза,
„Шћера мене за уши Шарину,
„Једва му се у седло повратих
„И утекох уз кршно приморје.
„Има од тад’ седам годиница,
„Већ овуда нијесам прошао.“
Истом они у бесједи бјеху,
Док се прамен запођеде таме
Винограду уз равно приморје;
Погледаше три Српске војводе,
Ал’ ето ти Љутице Богдана
И са њиме дванаест војвода!
Кад то виђе Краљевићу Марко,
Он бесједи Рељи и Милошу:
„Чујете ли, до два побратима!
„Ето нама Љутице Богдана,
„Сва три ћемо изгубити главе,
„Већ ходите, да ми побјегнемо.“
Ал’ говори Милош од Поцерја:
„Побратиме, Краљевићу Марко!
„Данас мисле и говоре људи,
„Да три боља не има јунака
„Од нас ове три Српске војводе;
„Боље нам је сва три погинути,
„Нег’ срамотно данас побјегнути.“
Кад то зачу Краљевићу Марко,
Он им онда другу проговара:
„Чујете ли, до два побратима!
„А ви ход’те, да их дијелимо:
„Ил’ волите на сама Богдана,
„Ил’ његових дванаест војвода?“
Вели њему и Милош и Реља:
„Ми волимо на сама Богдана.“
То је Марко једва дочекао.
У то доба и Богдан допаде.
Трже Марко тешку топузину,
Пак поћера дванаест војвода;
Док с’ окрену неколика пута,
Свих дванаест од коња растави
И бијеле савеза им руке,
Поћера их око винограда;
Ал’ ето ти Љутице Богдана,
Ђе он гони Рељу и Милоша,
Обојици савезао руке.
Кад то виђе Краљевићу Марко,
Препаде се, како никад није,
Пак ста гледат’, куд ће побјегнути,
Али њему одмах на ум паде,
Ђе су с’ један другом завјерили:
Ђе се један у невољи нађе,
Да му други у помоћи буде;
Пак потеже дизгене Шарину,
Самур:калпак на чело намаче,
Те састави самур и обрве,
А потеже сабљу оковану,
На Богдана погледа попреко.
Стаде Богдан украј винограда,
Кад сагледа црне очи Марку,
И какав је на очима Марко,
Под Богданом ноге обумреше.
Гледа Марко Љутицу Богдана,
Богдан гледа Краљевића Марка,
А не смије један на другога;
Доцкан рече Љутица Богдане:
„Ходи, Марко, да се помиримо:
„Пусти мене дванаест војвода,
„Да ти пустим Рељу и Милоша.“
То је Марко једва дочекао,
Пусти њему дванаест војвода,
Богдан пусти Рељу и Милоша.
Скиде Марко мјешину са Шарца,
Пак сједоше пити рујно вино,
Мезете га грозним виноградом;
А када се вина накитише,
Устадоше три војводе Српске,
Добријех се коња доватише;
Рече Марко Љутици Богдану:
„С Богом остај, Љутица Богдане!
„Да с’ у здрављу опет састанемо
„И црвена вина напијемо!“
Вели њему Љутица Богдане:
„С Богом пош’о, Краљевићу Марко!
„Већ те моје очи не виђеле!
„Како си ме данас препануо,
„Никада те пожељети не ћу.“
Оде Марко уз кршно приморје,
Оста Богдан украј винограда.

Сестра Леке капетана

Од како је свијет постануо,
Није веће чудо настануло,
Ни настало, ни се ђегођ чуло,
Што казује чудо у Призрену,
У некаква Леке капетана:
Кажу чудо Росанду ђевојку.
Ја каква је, јада не допала!
Што је земље на четири стране,
Бутун земље Турске и каурске,
Да јој друге у сву земљу није
Ни бијеле буле ни влахиње,
Нити има танане Латинке;
Ко ј’ видио вилу на планини,
Ни вила јој, брате, друга није.
Ђевојка је у кавезу расла.
Кажу, расла петнаест година,
Ни виђела сунца ни мјесеца,
Данас чудо оде по свијету.
Оде хабер од уста до уста,
Док се зачу у Прилипа града,
Зачу јунак Краљевићу Марко.
То је Марку врло мило било,
Њу ми фале, а њега не куде,
Мисли Марко, била би му љуба,
А Лека је красан пријатељу,
Имао би с киме пити вино
И господску ријеч проговорит’.
Зове Марко сестру и призивље:
„Ну похитај, сестро, на чардаке,
„Те отвори сандук на чардаку,
„Извади ми господско ођело,
„Што сам, сестро, био припремио,
„Кад с’ оженим, ја да се обучем;
„Мислим, сестро, данас полазити
„У Призрена под Шару планину,
„Да испросим у Леке ђевојку;
„Кад испросим, сестро, и доведем,
„И тебе ћу онда удомити.“
Брже сестра трчи на чардаке,
Отвори му сандук на чардаку,
Разложи му господске хаљине.
Кад с’ обуче Краљевићу Марко,
Уд’ри чоху и уд’ри кадифу,
И на главу калпак и челенку,
И на ноге ковче и чакшире,
Сваки чифти од дуката жута,
И опаса сабљу димискију,
Златне ките бију по земљици,
У злато је сабља обливена,
У острицу остра и угодна;
А слуге му коња изведоше,
Оседлали седлом од позлате,
Покрили га чохом до копита,
Поврх свега пули рисовина,
Зауздали ђемом од челика.
На походу Марко иштетио:
Викну слуте, трчи подрумџија,
Међу собом вино донијеше,
До два чабра црвенога вина:
Један даше коњу од мегдана,
Крвав коњиц до ушију дође,
Други попи на походу Марко,
Крвав Марко до очију дође;
А кад ала алу појахала,
Фатио се поља Прилипскога.
Прође поље и прође планине,
Стиже Марко близу до Косова,
Не шће Марко равној Дмитровици,
Но окрену првој раскрсници,
Оде право побратиму своме,
Побратиму војводи Милошу.
А кад био пољем испод града,
Виђе њега војвода Милошу,
Виђе њега са бијеле куле,
Те призивље своје млоге слуге:
„Слуге моје! отвор’те капију,
„Изидите пољу широкоме,
„Уфатите друма широкога,
„Капе, ђецо, тур’те под пазухе,
„Поклон’те се до земљице црне,
„Ето к мене побратима Марка;
„Немојте му скуту обискиват’,
„Немојте му сабљу приватати,
„Ни ви к Марку близу прилазити;
„Може бити, да је љутит Марко,
„Може бити, да је пијан Марко,
„Па вас може с коњем прегазити
„И грднијех, ђецо, оставити;
„Док уиђе Марко у капију
„И са мном се у лице пољуби,
„Ондај Марку коња прифатите,
„А ја ћу га водит’ на чардаке.“
Брже слуге отвориш’ капију,
И у пољу сусретоше Марка,
Али Марко слуге не гледаше,
Но мимо њих коња прогоњаше,
У капију коња пригоњаше,
У капији коња одјануо
А ишета војвода Милошу,
Срете Марка побратима свога,
Руке шире, те с’ у лица љубе.
Позивље га Милош на чардаке,
Запе Марко, не ће на чардаке:
„Не ћу тебе, побро, на чардаке,
„Немам каде, побро, гостовати;
„Но ал’ чујеш, али и не чујеш
„У Призрену у бијелу граду
„Поглавицу Лека капетана,
„И у Леке чудно чудо кажу,
„Чудно чудо, Росанду ђевојку,
„Што је земље на четири стране,
„Бутун земље Турске и каурске,
„Да јој друге у сву земљу нема
„Ни бијеле буле ни влахиње,
„Нити има танане Латинке;
„Ко ј’ видио вилу на планини,
„Ни вила јој, брате друга није;
„А њу фале, а ни нас не куде,
„А данас смо оба побратими,
„Десили се оба нежењени;
„Гори нам се, брате, посмијаше,
„И гори се од нас иженише,
„Иженише и пород имаше,
„Ми остасмо, брате, за укора;
„Ми имамо трећег побратима,
„Крилатога Рељу у Пазару
„Више Рашке, више воде ладне,
„Ми смо браћа вјерна од постања;
„Но с’ обуци, што се можеш љепше,
„И понеси блага неколико,
„Понес’ златан прстен на ђевојку,
„Позваћемо Рељу Крилатога,
„Кад одемо здраво у Призрена,
„Нек нас види Лека и ђевојка,
„Нека пође, за кога јој драго:
„Један да је хитар ђувеглија,
„А двојица да су два ђевера,
„С Леком да смо главни пријатељи.“
Зачу Милош, и мило му било,
Оставио у авлији Марка,
Милош оде на танке чардаке,
Те облачи дивно одијело:
Самур:калпак и чекрк:челенку,
А на себе три ката хаљина,
И пригрну коласту аздију,
Које данас ни у краља нема,
Отишло је тридест ћеса блага
Док изнутра уд’рио поставу,
А с лица јој ни хесапа нема,
Ту је млого благо сатрошено;
А слуге му ждрала изведоше,
Док с’ обуче војвода Милошу,
Ал’ се Марко вина напојио,
Попио је раван чабар вина,
Другим чабром коња напојио.
Ја да ти је оком погледати,
Погледати војводу Милоша!
Весео ти Марко ђувеглија
Код овога војводе Милоша[a]!
У висину да већега нема,
У плећима поширега нема,
Како ли је лице у јунака!
Каке ли су очи обадвије!
Какви ли су они мрки брци!
Танки брци пали на рамена;
Благо оној, која ће га узет’!
Добријих се коња дофатише,
Отидоше равној Дмитровици,
Спуштише се ка Јењи Пазару
Покрај Рашке под Рељине дворе.
Виђе Реља, срете побратиме,
Руке шире, у лица се љубе,
У капији коње разјахаше,
Хитре слуге коње прифатише;
Позивље их Реља на чардаке,
Не шће Марко, но Рељи бесједи:
„Ми Не ћемо, побро, на чардаке,
„Ни на чардак, ни на танку кулу,“
Све му каза, куд су походили:
„Хајде Реља, хајде побратиме,
„Ми ћемо те мало почекати,
„Ођени се, што се можеш љепше,
„Нек ти слуге коња оседлају.“
Реља био једва дочекао.
Ја да ти је оком погледати,
Кад с’ обуче један крилат јунак!
Но да видиш дивна ђувеглије,
Ђувеглије, Реље Крилатога!
Није шала један крилат јунак!
Није шала крила и окриље!
А јадан ти према њему Марко!
И јадан ти Милош војевода!
Виловита коња појахао;
Ударише пољем широкијем
Покрај Рашке, покрај воде ладне,
На бродове води ударише,
Пријеђоше воду Јошаницу,
Седамдесет и седам бродова,
Фатише се села Колашина,
Спуштише се равној Метохији,
На Сеновца села ударише,
На Сеновца и пак Ораховца,
Метохију равну пријеђоше,
Фатише се поља Призренскога
Испод Шаре високе планине.
Подалеко у пољу бијаху,
А виђе их Лека капетане,
Пак довати дурбин од биљура,
Да погледне, ко је и откуд је,
Ели види Лека капетане
Ваљаане[b] коње и јунаке;
Како дурбин на око турио,
Позна Лека три Српске војводе,
Позна Лека, за чудо му било,
И мало се Лека препануо
Викну Лека из бијела грла,
Викну Лека и призивље слуге:
„Слуге моје! отвор’те капију,
„Слуге моје! пољу похитајте,
„Иду к мене три Српске војводе,
„Ништа не знам, шта је и како је,
„Ништа не знам, јел’ нам земља мирна.“
Брже слуге отвориш’ капију,
Подалеко пољу излазише,
Поклонише с’ до земљице црне,
Ал’ војводе слуге не гледају,
У капију коње угонише,
Тада слуге њима допадоше,
Витезове коње прифатише;
А ишета Лека капетане,
У авлији три војводе срете,
Руке шире, те с’ у лица љубе,
За јуначко питају се здравље,
За биле се руке уватише,
Иду, брате, на танке чардаке.
Кад дођоше врху на чардаке,
Кудгођ Марко земљу проходио,
Ни чему се није зачудио,
Ни се Марко од шта застидио,
Ту с’ зачуди Марко и застиђе,
Кад у Леке сагледа чардаке
И Лекину виђе госпоштину.
Од шта бјеше на чардак’ простирка?
Бјеше чоха чардаку до врата,
А по чоси лијепа кадифа.
Но каки су у Леке душеци!
Каки ли су под главу јастуци’
Све од суха злата исплетени.
По чардаку млоги чивилуци,
Ђе се вјеша господско оружје,
Чивилуци од бијела сребра;
Што бијаху на чардак’ столови,
Столови су од бијела сребра,
А јабуке од сухога злата.
На чардаку на лијеву страну
Ту бијаше совра постављена,
Низа совру вино наточено,
У злаћане купе напуњено,
Уврх совре једна купа сједи,
Купа бере девет литар’ вина,
Ал’ је купа од сухога злата,
То је купа Леке капетана;
Томе се је Марко зачудио.
Позивље их Лека капетане,
Уврх совре мјесто начинио,
Војводе је једва дочекао.
Онда хитре допадоше слуге,
Те са совре купе подигоше,
У руке их даше војводама,
А најпрвом господару своме,
Господару Леки капетану.
Доста бјеше вина издобила
И у совру сваке госпоштине
И од млого руку ђаконије.
Пише вино па и зачамаше
Од неђеље опет до неђеље.
Марко често оком погледује,
Погледује оба побратима,
А који ће Леки поменути,
Проговорит’ ријеч за ђевојку;
Како Марко у њих погледује,
Он’ преда се у земљицу црну:
Није ласно Леки поменути,
Онакоме главноме јунаку!
Кад се Марко виђе на невољи,
За невољу ријеч проговори:
„Поглавице, Леко капетане!
„Ми сиђесмо и ми писмо вино,
„О свачему, Леко, бесједисмо,
„Све те гледам, све те ослушкујем,
„А кад ћеш ме Леко, приупитат’,
„Што смо даљну земљу походили
„И ми наше коње уморили,
„А ти, Леко, не шће да упиташ.“
Удари се јунак на јунака,
Удари се памет на памецу,
Те му Лека чудно одговара:
„О војводо, Краљевићу Марко!
„Како би те, брате, упитао,
„Кад си, Марко, давно иштетио,
„Што почешће к мени не идете,
„Да с’ за лако здравље упитамо
„И ми рујна вина напојимо,
„И видимо, јел’ нам земља мирна?
„Ви сте к мене, ја ћу сјутра к вама.“
С ријечима дочекао Марка,
За дуго му Марко не мучао,
Но му другу Марко проговара:
„Све је тако, Леко капетане!
„Ал’ ти другу хоћу бесједити,
„Бесједити, а доста је стидно:
„Нама тешки гласи досадише
„А у тебе чудо казујући,
„Чудно чудо, поноситу Росу,
„Што је земље на четири стране,
„Бутун Босне и Уруменлије,
„Што је Шама и што је Мисира,
„Аћолије и Анадолије,
„И влашкијех седам краљевина,
„Да јој друге у сву земљу није;
„А њу фале, а и нас не куде;
„Ми смо дошли, Леко капетане,
„Да у тебе просимо ђевојку.
„Сва тројица јесмо побратими,
„Сва тројица јутрос нежењени;
„Подај сестру за кога ти драго,
„Бирај зета, кога тебе драго:
„Једа да ‘ е хитар ђувеглија,
„А двојица до су два ђевера,
„С тобом да смо главни пријатељи.“
Плану Лека, па се намрдио:
„Прођи ме се, војевода Марко!
„Немој прстен вадит’ на ђевојку,
„Ни вадити просачку буклију:
„Што сам јунак у Бога желио,
„То сам данас једва дочекао,
„Да ја стечем таке пријатеље;
„Ал’ да тебе једну муку кажем:
„Што си чуо, ти војвода Марко,
„Да. љепоте не има ђевојци,
„Истина је баш што људи кажу;
„Ал’ је сестра моја самовољна,
„Не боји се ни кога до Бога,
„А за брата ни хабера нема:
„Седамдесет и четири просца
„Што су сестри дослен доходила,
„Сваком сестра находи махану,
„Код просаца брата застидила;
„Не смијем ти прстен приватити
„Ни попити просачку буклију,
„Ако сестра сјутра не шће поћи,
„Како ћу ти онда одговорит’?“
Грохотом се Марко насмијао,
Па ти Леки ријеч проговара:
„Авај Лека! весела ти мајка[c]!
„А какав би био старјешина
„Те судити једном земљом равном,
„Па се тебе сестра не бојати!
„Кунем ти се и Богом и вјером,
„Да је моја у Прилипу моме,
„Па кад она не би послушала,
„Ја бих њене руке осјекао,
„Ил’ њезине очи извадио.
„А чујеш ли, Леко капетане!
„Ако с’ бојиш миле секе твоје,
„Молим ти се, као старијему,
„Ну отиди на бијелу кулу,
„Иди, Лека, ђе ти сједи сека,
„Те се моли, доведи је амо,
„Нека она сагледа војводе,
„Белћи досле није ни виђела;
„Твоју сестру, Лека, ослободи,
„Нека пође, за кога јој драго,
„А ми браћа кавге не имамо:
„Један да је ђувеглија њезин,
„А двојица да су два ђевера,
„С тобом да смо красни пријатељи.“
Скочи Лека, ријеч не порече,
Оде Лека на високу кулу,
Те Росанди сестри казиваше:
„Хајде, селе, поносита Росо!
„Хајде, селе, на танке чардаке,
„Запало ти у вијеку твоме,
„Да обираш три Српске војводе,
„Што их данас у свијету нема,
„Да ти братац стече пријатеље,
„А ти, селе, да с’ удомиш дивно.“
Сестра брату ријеч проговара:
„Хајде, брале, на танке чардаке,
„Те пиј шњима вино и наздрављај,
„Ето сестре на танке чардаке.“
Оде Лека одмах к војводама,
Те сјеђаху браћа на чардаку,
Стаде звека висока чардака,
Зазвечаше ситни басамаци,
Потковице ситне на папучам’,
Ал’ ето ти буљук ђевојака,
Међу њима Росанда ђевојка;
А кад Роса дође на чардаке,
Сину чардак на четири стране
Од њезина дивна одијела,
Од њезина стаса и образа.
Погледнуше три Српске војводе,
Погледнуше, па се застидише,
Заисто се Роси зачудише.
Млого Марко чуда сагледао,
И виђео виле на планини,
И имао виле посестриме,
Ни од шта се није препануо,
Ни с’ ода шта Марко застидио;
Баш се Роси бјеше зачудио,
И од Леке с’ мало застидише,
Погледнуше у земљицу црну.
А то гледа Лека капетане,
Гледа сестру, погледа војводе,
Не ће л’ који јунак проговорит’
Јали шњиме, јал’ с танком ђевојком;
А кад виђе, ђе војводе муче,
Он ти сестру разумљује своју:
„Бирај, селе, кога тебе драго
„А од ове три војводе младе:
„Ти ако си, сестро, наумила
„Узет’, секо, доброга јунака,
„Који ће нам образ освјетлати,
„Освјетлати на сваком мегдану,
„На мегдана сваког излазити,
„Узми, селе, Краљевића Марка,
„Хајде шњиме у Прилипа града,
„Тамо тебе лоше бити не ће;
„Ако ли си, селе, наумила
„Узет’, селе, дилбера јунака,
„Коме снаге и љепоте нема,
„Нити има стаса и образа
„У свој земљи на четири стране,
„Узми, селе, војводу Милоша,
„Хајде шњиме ка пољу Косову,
„Ни тамо ти лоше бити не ће;
„Ако ли си, сестро, наумила,
„Да ти узмеш крилата јунака,
„Да га грлиш, а да се поносиш,
„Узми, селе, Рељу Крилатога,
„Хајде шњиме ка Јењи Пазару,
„Ни тамо ти лоше бити не ће.“
Ја кад зачу Росанда ђевојка,
По длану се дланом ошинула,
Звекну чардак на четири стране,
Грдну Роса ријеч започела:
„Фала богу, фала истиноме!
„Свакоме се могу дочудити
„И свакоме јаду досјетити,
„А не могу свој Призренској земљи,
„Ја на коме држи капетанство,
„На манитом Леки капетану!
„Камо памет? ти је не имао!
„А у што си, брате, преумио?
„На што си се данас преварио?
„Вољела бих с’једу косу плести
„У Призрену, нашој царевини,
„Но ја поћи у Прилипа града,
„Маркова се називати љуба;
„Јел је Марко Турска придворица,
„Са Турцима бије и сијече,
„Ни ће имат’ гроба ни укопа,
„Ни ће с’ Марку гроба опојати.
„Што ће мене код љепоте моје,
„Бидем љуба Турске придворице[d]?
„Ни ту ти се не бих ражљутила,
„Ђе се вараш Марку рад’ јунаштва,
„Но се на те јесам ражљутила,
„Шта с’ видио, шта си смиловао
„А на томе војводи Милошу,
„Ђе је виђен, ђе је снажан јунак;
„Јеси л’ чуо, ђе причају људи,
„Ђе ј’ Милоша кобила родила,
„А некака сура бедевија,
„Бедевија, што ждријеби ждрале,
„Нашли су га јутру у ерђели,
„Кобила га сисом одојила,
„С тога снажан, с тога висок јесте?
„Ни ту ти се не бих ражљутила,
„Но се јесам, брате, ражљутила,
„Што ми кажеш Рељу Крилатога.
„Камо памет? ти је изгубио!
„Камо језик? њим не говорио!
„Што ти, брате, Рељу не упита,
„Од кога је ђела и кољена,
„Ко ли отац, ко л’ његова мајка?
„Ја сам чула, ђе причају људи,
„Да је Реља Пазарско копиле,
„Нашли су га јутру на сокаку,
„Јеђупкиња њега одојила,
„С тога има крила и окриље.
„Не ћу томе поћи ни једноме.“
То изрече, оде низ чардаке.
Запали се образ од образа,
А застиде јунак од јунака.
Плану Марко, као огањ живи,
Па поскочи на лагане ноге,
Фати бритку сабљу с чивилука,
Шћаше Леки главу да укине;
Милош скочи, те уфати Марка,
У руке му сабљу уфатио:
„К себе руке, Краљевићу Марко!
„Остав’ сабљу, да је Бог убије!
„Би л’ оваког брата иштетио,
„Који нас је красно дочекао,
„А са једне грдне копилице,
„И сву Леки земљу расплакао?“
Не да Милош Леки кидисати.
Виђе Марко, па се досјетио,
Не шће њему сабљу отимати,
Но погледну пињал за појасом,
Па потрча низ танке чардаке;
Кад се Марко земље доватио
И на земљи камене калдрме,
Али Роса близу куле била,
Опколиле Росанду ђевојке,
Држе скуте и држе рукаве,
Виђе Марко, па из грла викну:
„О ђевојко, поносита Росо!
„А тако ти те младости твоје!
„Ну одбаци од себе ђевојке,
„А обрни к мене твоје лице,
„Е се, Росо, јесам застидио
„На чардаку од брата твојега,
„Те те, Росо, добро не сагледах,
„А кад дођем у Прилипа града,
„Хоће мене сестра досадити
„Питајући: „“Каква бјеше Роса?““
„Обрни се, да ти виђу лице.“
А ђевојка одћушну ђевојке,
Поврати се и обрну лице:
„Виђи, Марко, и сагледај Росу.“
Љутит Марко, па се придрнуо,
Једном крочи и далеко скочи,
И за руку дофати ђевојку,
Остар пињал вади од појаса,
Те јој десну осијече руку,
Ос’јече јој руку до рамена,
Десну руку даде у лијеву,
А ,пињалом очи извадио,
Па их зави у свилени јаглук,
Па јој тури у десно њедарце,
Па јој Марко ријеч проговара:
„Бирај саде, Росанда ђевојко!
„Бирај саде, кога тебе драго:
„Ја ти драго Турску придворицу,
„Ја ти драго Кобилић-Милоша,
„Ја ти драго Рељу копилана.“
Пишти Роса, далеко се чује,
Свога брата Леку помињаше:
„А мој брате, Лека капетане!
„Та л’ не видиш, ђе погибох лудо
„Од силнога Краљевића Марка?“
Чује Лека на танке чардаке,
Мучи Лека, како камен студен,
Не смијаше ништа проговорит’,
Јел и Лека може погинути.
Викну Марко, Не шће на чардаке,
Викну Марко оба побратима:
„Хајте, браћо, к земљи низ чардаке,
„Понес’те ми сабљу у рукама,
„Земан дође, да ми путујемо.“
Побратими Марка послушаше,
Допадоше к земљи и калдрми,
Под чардаком Марко сабљу паше,
На добре се коње доватише,
Отидоше пољем широкијем;
Оста Лека, као камен студен,
Оста Роса грдна кукајући.

Марко Краљевић и бег Костадин

Коње јашу до два побратима,
Бег Костадин и Краљевић Марко,
Бег Костадин беседио Марку,
„Побратиме, Краљевићу Марко,
Да ти мени о јесени дођеш,
О јесени, о Дмитрову данку,
А о моме крсноме имену,
Па да видиш части и поштења,
А и лепа, брате, дочекања,
И господске ђаконије редом.“
Ал’ беседи Краљевићу Марко:
„Не хвали се, беже, с дочекањем!
Кад ја тражих брата Андријаша,
Ја се десих у двору твојему
О јесени, о Дмитрову данку,
А о твоме крсноме имену:
Видио сам твоје дочекање,
И видих ти до три нечовештва.“
Ал’ беседи беже Костадине:
„Побратиме, Краљевићу Марко,
Та каква ми нечовештва кажеш?“
Вели њему Краљевићу Марко:
„Прво ти је, брате, нечовештво:
Дођоше ти до две сиротице,
Да ј’ нахраниш хлеба бијелога
И напојиш вина црвенога;
А ти велиш дема сиротама:
– „Ид’т одатле, један људски гаде!
Не гад’те ми пред господом вина!“
А мени је жао, беше, било,
Жао било двеју сиротица,
Па ја узех до две сиротице,
Одведох их доле на чаршију,
Нахраних их хлеба бијелога
И напојих вина црвенога,
Па покројих на њих чисти скерлет,
Чисти скерлет и зелену свилу,
Па их онда послах двору твоме;
А ја, беже, гледам из прикрајка
Како ћеш их онда дочекати;
А ти узе једно сирочади,
Узе њега у лијеву руку,
Друго узе на десницу руку,
Однесе их удворе за столе:
„Јед’те пијте, господски синови!“
Друго ти је, беже, нечовјештво:
Што су били стари господари,
Ша су своју хазну изгубили,
И на њима стари скерлет беше,
Оне мећеш у доњу трпезу;
А који су нови господари
И одскора хазну заметнули,
И на њима нови скерлет беше,
Оне мећеш у горњу трпезу,
Пред њих носиш вино и ракију
И господску ђаконију редом.
Треће ти је, беже, нечовештво:
Ти имадеш и оца и мајку,
– Ни једнога у асталу нема,
Да ти пије прву чашу вина!“

Марко Краљевић и вила

Појездише до два побратима
преко красна Мироча планине;
Та једно је Краљевићу Марко,
А друго је војвода Милошу;
Напоредо језде добре коње,
Напоредо носе копља бојна,
Један другом бело лице љуби,
Од милоште до два побратима;
Паке Марко на Шарцу задрема,
Пак беседи побратиму своме:
„А мој брате, војвода Милошу,
Тешко ме је санак обрвао,
Певај, брате, те ме разговарај!“
Ал’ беседи војвода Милошу:
„А мој брате, Краљевићу Марко,
Ја бих тебе, брате попевао,
Ал’ сам синоћ много пио вино
У планини с вилом Равијојлом,
Пак је мене запретила Вила,
Ако мене чује да попевам,
Хоће мене она устрелити
И у грло и у срце живо.“
Ал’ беседи Краљевићу Марко:
„Певај, брате, ти се не бој виле
Док је мене Краљевића Марка,
И мојега видовита Шарца,
И мојега шестопера златна!“
Онда Милош поче да попева,
А красну је песму започео
Од свих наших бољих и старијих,
Како ј’који држо краљевину
По честитој по Маћедонији,
Како себе има задужбину;
А Марку је песма омилила,
Наслони се седлу на облучје.
Марко спава, Милош попијева.
Зачула га вила Равијојла,
Па Милошу поче да отпева;
Милош пева, вила му отпева;
Лепше грло у Милоша царско,
Јесте лепше него је у виле.
Расрди се вила Равијојла,
Пак одскочи у Мироч планину,
Запе лука и две беле стреле,
Једна удри у грло Милоша,
Друга удри у срце јуначко.
Рече Милош: „Јао моја мајко!
Јао Марко, Богом побратиме!
Јао брате, вила ме устрели!
А нисам ли тебе беседио
Да не певам кроз Мироч планину?“
А Марко се трже иза санка,
Па одскочи с коња шаренога,
Добро Шарцу колане потеже,
Шарца коња и грли и љуби:
„Јао Шаро, моје десно крило,
Достигни ми вилу Равијојлу!
Чистим ћу те сребром потковати,
Чистим сребром и жеженим златом;
Покрићу те свилом до колена,
Од колена ките до копита;
Гриву ћу ти измешати златом,
А поткитит’ ситнијем бисером;
Ако ли ми не достигнеш виле,
Оба ћу ти ока извадити,
Све четири ноге подломити,
Па ћу т’ овде тако оставити,
Те се туци од јеле до јеле,
К’о ја, Марко, без мог побратима.“
Дохвати се Шарцу на рамена,
Пак потрча кроз Мироч планину.
Вила лети по врху планине,
Шарац језди по среди планине:
Нигде виле чути ни видети.
Кад је Шарац сагледао вилу,
По с три копља у висину скаче,
По с четити добре у напредак:
Брзо Шарац достигао вилу.
Кад се вила виде у невољи,
Прну, јадна, небу под облаке,
Потеже се буздованом Марко
Пустимице, добро нештедице,
Белу вилу међ’ плећи удари,
Обори је на земљицу чарну,
Пак је стаде бити буздованом,
Преврће је с десне на лијеву,
Пак је бије шестопером златним:
„Зашто, вило, да те Бог убије!
Зашт’ устрели побратима мога?
Дај ти биље ономе јунаку,
Јер се нећеш наносити главе.“
Ста га вила Богом братимити:
„Богом брате, Краљевићу Марко,
Вишњим Богом и светим Јованом!
Дај ме пуштај у планину живу,
Да наберем по Мирочу биља,
Да загасим ране на јунаку.“
Ал’ је Марко милостив на Бога,
А жалостив на срцу јуначком:
Пусти вилу у планину живу;
Биље бере по Мирочу вила,
Биље бере, често се одзива:
„Сад ћу доћи, Богом побратиме!“
Набра вила по Мирочу биља,
И загаси ране на јунаку:
Лепше грло у Милоша царско,
Јесте лепше него што је било,
А здравије срце у јунаку,
Баш здравије него што је било.
Оде вила у Мироч планину,
Оде Марко с побратимом својим,
Отидоше поречкој крајини,
И Тимок су воду пребродили
На Брегову селу великоме,
Па одоше крајини Видинској.
Али вила међ’ вилама каже:
„О чујете, виле другарице!
Не стрељајте по гори јунака
Док је гласа Краљевића Марка
И његова видовита Шарца
И његова шестопера златна!
Што сам, јадна, од њег’ претрпила,
И једва сам и жива остала!“

Кнежева вечера

Славу слави српски кнез Лазаре
у Крушевцу, мјесту скровитоме.
Сву господу за софру сједао,
сву господу и господичиће:
с десне стране старог Југ-Богдана,
и до њега девет Југовића;
а с лијеве Вука Бранковића,
и осталу сву господу редом;
у заставу војводу Милоша,
и до њега дв’је српске војводе:
једно ми је Косанчић Иване,
а друго је Топлица Милане.

Цар узима златан пехар вина,
па говори свој господи српској:
„Коме ћ’ ову чашу наздравити?
Ако ћу је напит по старјештву,
напићу је старом Југ-Богдану;
ако ћу је напит по госпоству,
напићу је Вуку Бранковићу;
ако ћу је напит по милости,
напићу је мојим девет шура,
девет шура, девет Југовића;
ако ћу је напит по љепоти,
напићу је Косанчић-Ивану;
ако ћу је напит по висини,
напићу је Топлици Милану;
ако ћу је напит по јунаштву,
напићу је војводи Милошу.

Та ником је другом напит нећу,
већ у здравље Милош-Обилића!
Здрав, Милошу, вјеро и невјеро!
Прва вјеро, потоња невјеро!
Сјутра ћеш ме издат на Косову,
и одбјећи турском цар-Мурату!
Здрав ми буди, и здравицу попиј,
вино попиј, а на част ти пехар!“
Скочи Милош на ноге лагане,
пак се клања до земљице црне:
„Вала тебе, славни кнез-Лазаре!
Вала тебе на твојој здравици,
на здравици и на дару твоме,
ал’ не вала на такој бесједи!
Јер, тако ме вјера не убила,
ја невјера никад био нисам,
нит’ сам био, нити ћу кад бити,
него сјутра мислим у Косову
за ришћанску вјеру погинути!
Невјера ти сједи уз кољено,
испод скута пије ладно вино:
а проклети Вуче Бранковићу!
Сјутра јесте лијеп Видов данак,
виђећемо у пољу Косову
ко је вјера, ко ли је невјера!
А тако ми бога великога,
ја ћу отић сјутра у Косово,
и заклаћу турског цар-Мурата,
и стаћу му ногом под гр’оце!
Ако ли ми бог и срећа даде
те се здраво у Крушевац вратим,
уватићу Вука Бранковића,
везаћу га уз то бојно копље –
као жена куђељ’ уз преслицу,
носићу га у поље Косово!

Марко Краљевић и Арапин

Кулу гради црни Арапине,
Кулу гради од двадест тавана,
Украј сињег мора дебелога;
Кад је Арап кулу начинио,
Ударио стакла у пенџере,
Престрьо је свилом и кадифом,
Па је онда кули говорио:
„Што ћеш пуста у приморју, куло?
„Кад по тебе нитко шетат’ нема:
„Мајке немам, а сестрице немам,
„А јоште се оженио нисам,
„Да по тебе љуба моја шеће;
„Ал’ тако ме не родила мајка,
„Већ кобила, која бедевију,
„Запросићу у цара ђевојку;
„Јал’ ће ми је царе поклонити,
„Јали ће ми на мејдан изићи.“
То је Арап кули изрекао,
Па он одмах ситну књигу пише,
Те је шаље цару у Стамбола:
„Господине, царе од Стамбола!
„Код мора сам кулу начинио,
„По њојзи ми нитко шетат’ нема,
„А јоште се оженио нисам;
„Поклони ми шћерцу за љубовцу;
„Ако л’ ми је поклонити не ћеш,
„А ти хајде на мејдан јуначки.“
Дође књига цару честитоме,
Када виђе, што му књига каже,
Стаде царе тражит“ мејданџије,
Обећава благо небројено,
Ко погуби црног Арапина.
Мејданџије млоге одлазише,
Ал’ Стамболу ни један не дође.
Нуто цару велике невоље!
Веће њему неста мејданџија,
Све погуби црни Арапине.
Ни ту није големе невоље,
Ал’ с’ опреми црни Арапине
Из приморја са бијеле куле:
Он с’ обуче у рухо господско,
А припаса сабљу оковану,
Па опреми сиву бедевију:
Потеже јој седмере колане,
Заузда је уздом позлаћеном,
Па привеза чадор у теркију,
И са стране тешку топузину;
Кобили се на рамена баци,
Па упрти копље убојито,
Оде право бијелу Стамболу.
Кад је дош’о пред Стамболска врата,
Пред вратима копље ударио,
А за копље свез’о бедевију,
Пак разапе бијела чадора,
И на Стамбол он наметну намет:
Све на ноћцу по јалову овцу
И фуруну љеба бијелога,
Један чабар жежене ракије,
По два чабра црвенога вина,
И по једну лијепу ђевојку,
Те му служи црвенику вино,
А ноћи јој б’јело лице љуби,
Дневи даје у земљу Талију,
Те узима небројено благо.
Тако држа три месеца дана;
Ни ту није голема зулума;
Арап узја танку бедевију,
Наћера је кроз Стамбол бијели,
Дође право под цареве дворе,
Виче цара из грла бијела:
„Море царе! изводи ђевојку.“
Па потеже тешку топузину,
Њоме лупа цареве дворове,
Сасу њему стакла у пенџере.
Кад се царе виђе на невољи,
Даде њему цуру на срамоту.
Сједе Арап свадбу утоварат’:
„До петнаест бијелијех Дана,
„Док отидем у приморје равно,
„И сакупим киту и сватове.“
Пак посједе танку бедевију,
И отиде у приморје равно,
Да он купи кићене сватове.
Кад то зачу царева ђевојка,
Цвили јадна, како љута гуја:
„Јаох мене до Бога милога!
„За кога сам лице одгајила!
„Да га љуби црни Арапине!“
У то доба и ноћ омркнула;
Сан уснила госпођа царица,
Ђе јој на сну чоек говорио:
„Има, госпо, у држави вашој
„Равно поље широко Косово,
„И град Прилип у пољу Косову
„У Прилипу Краљевићу Марко:
„Вале Марка, да је добар јунак;
„Пошљи књигу Марку Краљевићу,
„Посини га Богом истинијем,
„Обреци му благо небројено,
„Нек ти отме шћерцу од Арапа“
Кад у јутру јутро освануло
Она трчи цару господару,
Те казује, шта је у сну снила.
Кад је царе р’јечи разумијо,
Брже пише сићана фермана,
Те га шаље бијелу Прилипу,
На кољено Краљевићу Марку:
„Богом синко, Краљевићу Марко!
„Ходи мене бијелу Стамболу,
„Погуби ми црног Арапина,
„Да ми Арап не води ђевојку,
„Даћу тебе три товара блага.“
Ферман оде Краљевићу Марку,
Када Марко сићан ферман прими,
И кад виђе, шта с’ у њему пише,
Он говори царском татарину:
„Иди с Богом, царев татарине!
„Поздрави ми цара поочима:
„Ја не смијем на Арапа доћи;
„Арапин је јунак на мејдану;
„Кад ми узме са рамена главу,
„Што ће мене три товара блага“
Оде татар цару честитоме,
Те казује, шта је рек’о Марко.
Кад то чула царица госпођа,
Она гради другу ситну књигу,
Те је шаље Краљевићу Марку:
„Богом синко, Краљевићу Марко!
„Не дај мене шћерцу Арапину,
„Ево тебе пет товара блага.“
Књигу прими Краљевићу Марко,
Када виђе, што се у њој пише,
Он говори царском татарину:
„Иди натраг, царев татарине!
„Иди кажи мојој поматери:
„Ја не смијем на Арапа доћи;
„Арапин је јунак на мејдану,
„Скинуће ми главу са рамена;
„А ја волим моју русу главу,
„Нег’ све благо цара честитога.“
Оде татар и каза царици,
Што је рек’о Краљевићу Марко.
Кад то зачу царева ђевојка,
Скочи млада на ноге лагане,
Пак довати перо и хартију,
У лице је пером ударила,
Од образа крви отворила,
Марку ситну књигу написала:
„богом брате, Краљевићу Марко!
„Братимим те Богом истинијем,
„И кумим те богом истинијем
„И вашијем светијем Јованом,
„Не дај мене црну Арапину,
„Ево тебе седам товар’ блага,
„И ево ти седам бошчалука,
„Нит’ су ткани, нити су предени,
„Ни у ситно брдо увођени,
„Већ од чиста злата саљевани
„И даћу ти од злата синију,
„На синији оплетена гуја,
„Повисоко главу издигнула,
„У зубима држи драги камен,
„Поред ког се види вечерати
„У по ноћи, као у по дана,
„И даћу ти сабљу оковану,
„На којој су три балчака златна
„И у њима три драга камена
„(Ваља сабља три царева града),
„Још ћу царев печат ударити,
„Да те везир погубит’ не може
„Док честитог цара не запита.“
Посла Марку књигу по татару;
Када Марку ситна канта дође,
Те он виђе, што му књига каже,
Онда стаде Марко говорити:
„Јаох мене, моја посестримо!
„Зло је доћи, а горе не поћи.
„Да с’ не бојим цара и царице,
„Ја се бојим Бога и Јована;
„Баш ћу поћи, да не ћу ни доћи.“
Он опреми натраг татарина,
Нит’ му рече доћи, ни не доћи,
А он оде на танану кулу,
Те облачи на се одијело:
А на плећи ћурак од курјака,
А на главу капу од курјака;
Па припаса сабљу оковану,
Јоште узе копље убојито;
И он сиђе у подруме Шарцу,
Потеже му седмере колане;
Па наточи један мијсх вина,
Објеси га Шарцу с десне стране,
А с лијеве тешку топузину,
Да не крива ни тамо ни. амо,
Тад’ се баци Шарцу на рамена,
Оде право бијелу Стамболу
Када дође бијелу Стамболу,
Он не иде цару ни везиру,
Веће иде у Новога хана,
У хану је конак учинио.
Кад је било испред тавне ноћи,
Он поведе Шарца на језеро,
Да га ладне напоји водице,
Ал’ му Шарац воде пити не ће,
Већ погледа често око себе,
Ал’ ето ти Туркиње ђевојке.
Покрила се зчађеном марамом,
Како дође на језеро млада,
Поклони се зелену језеру,
Пак језеру стаде бесједити
„Божја помоћ, зелено језеро!
„Божја помоћ, моја кућо вјечна!
„У тебе ћу вијек вјековати,
„Удаћу се за тебе, језеро,
„Волим за те, аего за Арапа.“
Јави јој се Краљевићу Марко:
„Ој госпођо, Туркињо ђевојко!
„Што нагони тебе у језеро?
„За што л’ ћеш се удат’ за језеро?
„Каква ти је голема невоља?“
Проговара Туркиња ђевојка:
„Прођи ме се, гола дервишино!
„Што ме питаш, кад помоћ’ не можеш?“
Све му каза од краја до конца,
Од шта млада бјежи у језеро:
„Најпослије казаше ми Марка
„У Прилипу граду бијеломе,
„И казаше, да је јунак Марко,
„Да би мог’о Арапа згубити;
„Ја сам њега Богом братимила,
„И кумила светијем Јованом,
„И даре му млоге обрицала;
„Но залуду! не шће доћи Марко,
„Не шће доћи, не дошао мајци!“
Ал’ говори Краљевићу Марко:
„Не куни ме, моја посестримо!
„Ја сам главом Краљевићу Марко.“
Кад то зачу лијепа ђевојка,
Објеси се Марку око врата:
„Богом брате, Краљевићу Марко!
„Не дај мене црну Арапину.“
Рече њојзи Краљевићу Марко:
„Посестримо, Туркињо ђевојко!
„Док је мене и на мене главе,
„Не дам тебе црном Арапину;
„Немој другом казивати за ме,
„Веће кажи цару и царици,
„Нек ми штогођ за вечеру спреме,
„Ал’ нека ми вина не омале,
„Нек ми пошљу у Новога хана;
„Кад Арапин са сватови дође,
„Нека њега л’јепо дочекају,
„И нек тебе даду Арапину,
„Да у двору не замеће кавге,
„А ја знадем, ђе ћу те отети,
„Ако Бог да и срећа јуначка.“
Оде Марко у хана Новога,
А ђевојка у цареве дворе,
Па казује цару и царици,
Да је дош’о Краљевићу Марко;
Кад то зачу царе и царица,
Спремише му господску вечеру,
И спремише црвенога вина,
И послаше у Новога хана.
Сједе Марко пити рујно вино,
А Стамбол се стаде затворати;
Дођ’ ханџија, да затвори врата,
Пита њега Краљевићу Марко:
„Што се тако рано затворате?“
Ханџија му право казиваше:
„Ој Бога ми, незнани јуначе!
„Арапин је шћерцу испросио
„На срамоту у цара нашега,
„Вечерас ће доћи по ђевојку;
„Од његова страха великога
„Ми се тако рано затворамо.“
Не да Марко затворити врата,
Већ он стаде, да види Арапа
И његове кићене сватове.
Стаде јека бијела Стамбола,
Ал’ ето ти црна Арапина
На кобили танкој бедевији,
И за њиме пет стотина свата,
Пет стотина црнијех Арапа:
Арап ђевер, стари сват Арапин,
А Арапин црни младожења;
Скаче пуста под њим бедевија,
Испод ногу камен излијеће,
Те разбија хане и дућане!
Кад су били испред Новог хана,
Онда Арап сам себе говори:
„Боже мили! чуда великога!
„Цијел Стамбол јесте позатворан
„Од мојега страха великога,
„Осим врата од Новога хана!
„Да л’ у њему ниђе никог нема?
„Да л’ је како лудо и манито,
„Које јоште за мој страх не знаде?“
Оде Арап пред цареве дворе,
И ту тавну ноћцу преноћише.
Кад у јутру јутро освануло,
Цар изведе Арапу ђевојку,
И опреми рухо ђевојачко:
Натовари дванаест товара.
Пође Арап кроз Стамбол бијели
Са ђевојком и са сватовима;
Кад су били испред Нова хана,
Опет ханска врата отворена;
Арап нагна танку бедевију,
Да погледа, тко има у хану;
Марко сједи насред Новог хана,
Те он пије црвенику вино,
Не пије га чим се вино пије,
Већ леђеном од дванаест ока,
Пола пије, пола Шарцу даје;
Шћаше Арап да заметне кавгу,
Али Шарац свезан на вратима,
Не даде му унутра уићи,
Већ кобилу бије по ребрима.
Арапин се у сватове врати,
Па одоше низ Стамбол-чаршију.
Тада уста Краљевићу Марко,
Он изврати ћурак од курјака,
И изврати капу од курјака;
Своме Шарцу потеже колане,
Па објеси мјешину са вином,
С друге стране тешку топузину,
Да не крива ни тамо ни амо;
Он узима копље убојито,
Пак се скаче Шарцу на рамена,
Ишћера га на Стамбол-чаршију.
Када стиже Арапске сватове,
Одмах стаде заметати кавгу
И прогонит’ стражње мимо прве;
Кад доћера Шарца до ђевојке,
Он погуби кума и ђевера.
Глас допаде црном Арапину:
„Зла ти срећа, црни Арапине!
„Стиже јунак у твоје сватове;
„Коњ му није коњи каквино су,
„Веће шарен, како и говече;
„Нит’ је јунак к’о што су јунаци:
„На њему је ћурак од курјака,
„На глави му капа од курјака,
„Нешто му се у зубима црни
„Као јагње од пола године;
„Како стиже, он заметну кавгу,
„И прогони стражње мимо прве,
„Погуби ти кума и ђевера.“
Врати Арап сиву бедевију,
Па говори Краљевићу Марку:
„Зла ти срећа, незнани јуначе!
„Који те је ђаво навратио,
„Да ти дођеш у моје сватове,
„Да погубиш кума и ђевера?
„Или си луд и ништа не знадеш?
„Ил’ си силан, пак си полудио?
„Или ти је живот омрзнуо?
„А тако ми моје вјере тврде!
„Потегнућу дизген бедевији,
„Седам ћу те пута прескочити,
„Седам отуд, а седам одовуд,
„Пак ћу онда тебе одсјећ главу.“
Ал’ говори Краљевићу Марко:
„Бре не лажи, црни Арапине!
„Ако Бог да и срећа јуначка,
„Ти до мене ни доскочит’ не ћеш,
„А камо ли мене прескочити!“
Ал’ да видиш црног Арапина!
Кад покупи дизган бедевији,
Пак је уд’ри оштром бакрачлијом,
Доиста га прескочити шћаше;
Ал’ не даде Шарац од мејдана,
Већ се пропе он на ноге стражње,
И кобилу на предње дочека,
И мало је довати зубима,
Те јој уво десно одадрије,
Сва кобила у крви огрезну.
Да је коме стати, те виђети,
Кад удари јунак на јунака:
Црни Арап на Краљића Марка!
Нити може погубити Марка,
Нит’ се даде Арап погубити;
Стоји звека бриткијех сабаља.
Ћераше се четири сахата;
Када виђе црни Арапине,
Да ће њега освојити Марко,
Он окрену танку бедевију,
Па побјеже кроз Стамбол-чаршију.
За њиме се натурио Марко;
Ал’ је брза пуста бедевија,
Брза му је, као горска вила,
И тијаше да утече Шарцу;
Паде Марку на ум топузина,
Пак заљуља покрај себе њоме,
Стиж’ Арапа међу плећи живе,
Арап паде, а Марко допаде,
Одсијече од Арапа главу,
И увати танку бедевију;
Он се врати кроз Стамбол-чаршију,
Ал’ од свата нигђе никог нема,
Сама стоји лијепа ђевојка,
И око ње дванаест товара
Лијепога руха ђевојачког.
Врати Марко лијепу ђевојку,
Одведе је у цареве дворе,
Па говори цару честитоме:
„Ето , царе, лијепе ђевојке,
„А ето ти од Арапа главе,
„А ето ти дванаест товара
„Што с’ спремио руха уз ђевојку.“
Па он врати својега Шарина,
Оде право бијелу Прилипу.
Кад у јутру јутро освануло,
Спрема царе седам товар’ блага,
А ђевојка седам бошчалука,
Нит’ су ткани, нити су предени,
Ни у ситно брдо увођени,
Већ од чиста злата саљевани;
Послаше му од злата синију,
На синији исплетена гуја,
Повисока главу издигнула,
У зубима држи драги камен,
Код кога се види вечерати
У по ноћи, као у по дана;
Послаше му сабљу оковану,
На којој су три балчака златна,
И у њима три драга камена,
И међ’ њима царев печат стоји,
Да га везир погубит’ не може,
Док честитог цара не запита;
Све послаше Краљевићу Марку:
„Ето, Марко, блага неколико;
„Ако л’ тебе понестане блага,
„Опет дођи поочиму твоме.“

Почетак буне против дахија

Боже мили! Чуда великога!
Кад се ћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне
И да друга постане судија,
Ту кнезови нису ради кавзи,;
Нит’ су ради Турци изјелице,
Ал’ је рада сиротиња раја,
Која глоба давати не може,
Ни трпити Турскога зулума;
И ради су Божји угодници,;
Јер је крвца из земље проврела,
Земан дош’о ваља војевати,
За крст часни крвцу прољевати,
Сваки своје да покаје старе.
Небом свеци сташе војевати;
И прилике различне метати
Виш’ Србије по небу ведроме;
‘Ваку прву прилику вргоше:
Од Трипуна до светога Ђурђа
Сваку ноћцу месец се ваташе,;
Да се Србљи на оружје дижу,
Ал’ се Србљи дигнут’ не смједоше.
Другу свеци вргоше прилику:
Од Ђурђева до Дмитрова дана
Све барјаци крвави идоше;
Виш’ Србије на небу ведроме,
Да се Србљи на оружје дижу,
Ал’ се Србљи дигнут’ не смједоше.
Трећу свеци вргоше прилику:
Гром загрми на светога Саву;
Усред зиме, кад му време није,
Сину муња на часне вериге,
Потресе се земља од истока,
Да се Србљи на оружје дижу,
Ал’ се Србљи дигнут’ не смједоше.;
А четврту вргоше прилику:
Виш’ Србије на небу ведроме
Увати се сунце у прољеће,
У прољеће на светог Трипуна,
Један данак три пута се вата,;
А три пута игра на истоку.
То гледају Турци Бијограци,
И на града сви седам дахија:
Аганлија и Кучук-Алија,
И два брата, два Фочића млада,;
Мехмед-ага и шњиме Мус-ага,
Мула Јусуф велики дахија,
Дервиш-ага грацки таинџија,
Старац Фочо од стотине љета,
Све седам се састало дахија;
Бијограду на Стамбол-капији,
Огрнули скерлетне бињише,
Сузе роне, а прилике гледе:
„Ала кардаш! Чуднијех прилика“
„Оно, јолдаш, по нас добро није.“;
Па од јада сви седам дахија
Начинише од стакла тепсију,
Заграбише воде из Дунава,
На Небојшу кулу изнесоше,
Наврх куле вргоше тепсију,;
У тепсију зв’језде поваташе,
Да гледају небеске прилике,
Што ће њима бити до пошљетка,
Око ње се састаше дахије,
Над тепсијом лице огледаше;;
Кад дахије лице огледаше,
Све дахије очима виђеше,
Ни на једном главе не бијаше.
Кад то виђе све седам дахија,
Потегоше наџак од челика,;
Те разбише од стакла тепсију,
Бацише је низ бијелу кулу,
Низ бијелу кулу у Дунаво,
Од тепсије нек потрошка нема,
Па од јада сви седам дахија;
Пошеташе брижни невесели
Низ Небојшу кулу Јакшићеву,
Одшеташе у каву велику,
Пак сједоше по кави великој,
Све сједоше по кави великој,
Све сједоше један до другога,;
Старца Фочу вргли у зачеље,
Бијела му брада до појаса,
Пак повика све седам дахија:
„К нама брже, хоџе и ‘ваизи!
„Понесите књиге инџијеле,
„Те гледајте, што вам књиге кажу,
„Што ће нама бити до пошљетка.“
Потекоше хоџе и ‘ваизи,
Донесоше књиге инџијеле;
Књиге гледе, грозне сузе роне,;
Дахијама овако говоре:
„Турци, браћо, све седам дахија“
‘Вако нама инџијели кажу:
„Кад су ‘наке бивале прилике
„Виш’ Србије по небу ведроме,;
„Ев’ од онда пет стотин’ година,
„Тад је Српско погинуло царство,
„Ми смо онда царство задобили,
„И два влашка цара погубили:
„Константина насред Цариграда;
„Украј Шарца, украј воде ладне,
„И Лазара на пољу Косову;
„Милош уби за Лазу Мурата,
„Ал’ га добро Милош не потуче,
„Већ све Мурат у животу бјеше,;
„Док ми Српско царство освојисмо,
„Онда себи везире дозива:
„Турци браћо, лале и везири!
„Ја умријех, вама добих царство,
„Него ово мене послушајте,;
„Да вам царство дуговјечно буде:
„Ви немојте раји горки бити,
„Веће раји врло добри буд’те;
„Нек је харач петнаест динари,
„Нек је харач и тридесет динари;;
„Не износ’те глоба ни пореза,
„Не износ’те на рају биједа;
„Не дирајте у њихове цркве,
„Ни у закон, нити у поштење;
„Не ћерајте освете на раји,;
„Што је мене Милош распорио,
„То је срећа војничка дон’јела:
„Не може се царство задобити,
„На душеку све дуван пушећи;
„Ви немојте рају разгонити;
„По шумама, да од вас зазире,
„Него паз’те рају к’о синове,
„Тако ће вам дуго бити царство;
„Ако л’ мене то не послушате,
„Већ почнете зулум чинит’ раји,;
„Ви ћет’ онда изгубити царство. –
„Цар умрије, а ми остадосмо,
„И ми нашег цара не слушасмо,
„Већ велики зулум подигосмо:
„Погазисмо њихово поштење,;
„Свакојаке б’једе износисмо,
„И гријоту Богу учинисмо,
„Сад су ‘наке постале прилике,
„Сад ће нетко изгубити царство;;
„Не бојте се краља ни једнога,
„Краљ, на цара ударити не ће,
„Нити може краљевство на царство,
„Јер је тако од Бога постало;
„Чувајте се раје сиротиње;;
„Кад устане кука и мотика,
„Биће Турком по Медији мука,
„У Шаму ће каде проплакати,
„Јера ће их раја уцв’јелити.
„Турци браћо све седам дахија!;
„Тако наши инџијели кажу,
„Да ће ваше куће погорети,
„Ви дахије главе погубити;
„Из огњишта пронић’ ће вам трава,
„А мунаре попаст’ паучина,;
„Не ће имат’ ко језан учити;
„Куд су наши друми и калдрме,
„И куда су Турци пролазили
„И с коњскијем плочам’ задирали,
„Из клина ће проникнути трава,;
„Друмови ће пожељет’ Турака,
„А Турака нигде бити не ће,
„Тако књиге инџијели кажу.“
Кад то чуше сви седам дахија,
Све дахије ником поникоше,;
И преда се у земљу поглаше,
С књигом не зна нико бесједити,
Ни како ће књизи одказати.
Старац Фочо подавио браду,
Па је б’јелу са зубима гризе,;
Ни он не зна с књигом бесједити,
Већ се и он томе послу чуди;
Не пониче Фочић Мехмед-ага,
Не пониче, већ јунак покличе:
„Дишер море, хоџе и ваизи!;
„Молт’те Бога и језан учите
„Сваки данак а све по пет пута,
„Не брин’те се нама дахијама:
„Док је нама здравља и памети,
„И док нам је биоградског града,;
„Ми смо кадри управити градом,
„Око града сиротињом рајом.
„Кад краљеви на нас војштит’ не ће,
„Како ће нам раја досадити,
„Кад нас има у седам дахија,;
„У свакога по магаза блага?
„Каква блага? Све мека дуката,
„А све пуста блага лежећега;
„У нас, браћо, четири дахије,
„Аганлије и Кучук-Алије,;
„И у мене и Мула-Јусуфа,
„У свакога има пуста блага
„Небројена по двије магазе;
„Нас четири када устанемо,
„Устанемо на ноге лагане,;
„А магазе с благом отворимо,
„Просућемо рушпе по калдрми,
„На дукате покупити војску;
„Нас четири велике дахије
„На четверо разд’јелити војску,;
„На четверо к’о четири брата,
„Поћи ћемо из нашега града
„Кроз нашије седамн’ест нахија,
„Исјећ’ ћемо све Српске кнезове,
„Све кнезове, Српске поглавице,;
„И кметове, што су за потребе,
„И попове Српске учитеље,
„Само луду ђецу оставити,
„Луду ђецу од седам година,
„Пак ће она права бити раја,;
„И добро ће Турке послужити.
„Док погубим кнеза Палалију
„Из лијепа села Бегаљице,
„Он је паша, а ја сам субаша.
„Док погубим и Јована кнеза;
„Из Ландова села маленога,
„Он је паша, а ја сам субаша;
„И Станоја кнеза из Зеока,
„Он је паша, а ја сам субаша.
„Док погубим Стеву Јаковљева;
„Из Лијевча гн’језда хајдучкога,
„Он је паша, а ја сам субаша;
„И Јована кнеза из Крснице.
„Док погубим до два Чарапића
„Из потока Б’јелог од Авале,;
„Кој’ су кадри на Врачар изићи,
„У Биоград Турке затворити,
„Он је’ паша, а ја сам субаша.
„Док погубим Црнога Ђорђија
„Из Тополе села поносита,;
„Који с Бечким тргује ћесаром,
„Он је кадар сву џебану купит’
„Од бијела града Варадина,
„И оружје, што је за потребе,
„Он је кадар на нас завојштити,;
„Он царује, а ја субашујем.
„Док погубим протопоп’ Николу
„Из лијепа села Ритопека,
Он пашује, а ја субашујем.
„Док погубим Ђорђија Гузоњу;
„И његова брата Арсенија
„Из лијепа села Жељезника,
„Кој’ је кадар Топчидер затворит’:
„Док погубим протопопа Марка
„Из лијепа села Остружнице,;
„Он је паша, а ја сам субаша.
„Док погубим до два игумана,
„Аџи-Ђеру и Аџи-Рувима,
„Који знаду злато растапати
„И са њиме ситне књиге писат’,;
„Нас дахије цару опадати,
„Око себе рају сјетовати,
„Они паше, а ми смо субаше.
„Док погубим Бирчанин-Илију,
„Обор-кнеза испод Међедника,;
„Ево има три године дана,
„Од како се врло посилио:
„Кудгођ иде, све кр’ата јаше,
„А другога у поводу води;
„Он буздован о ункашу носи,;
„А бркове под калпаком држи,
„Он Турчину не да у кнежину,
„Кад Турчина у кнежини нађе,
„Топузом му ребра испребија,
„А кад Турчин стане умирати,;
„А он виче на своје хајдуке:
„“Море, слуге! тамо пашче бац’те,
„“Ђе му гавран кости наћи не ће.““
„А кад нама порезу донесе,
„Под оружјем на диван изиђе,;
„Десну руку на јатаган метне,
„А лијевом порезу додаје:
„“Мехмед-ага, ето ти порезе,
„“Сиротиња те је поздравила,
„“Више теби давати не може.““;
„Ја порезу започнем бројити,
„А он на ме очима стријеља:
„“Мехмед-ага! зар ћеш је бројити?
„“Та ја сам је једном избројио.““
„А ја више бројити не смијем,;
„Већ порезу украј себе бацим,
„Једва чекам, да се скине б’једа,
„Јер не могу да гледам у њега;
„Он је паша, а ја сам субаша.
„Док погубим кнеза Грбовића;
„Из лијепа села Мратишића,
„Он је паша, а ја сам субаша.
„Док погубим и Алексу кнеза
„Из лијепа села Бранковине,
„И Јакова брата Алексина:;
„Цар и ћесар кад се завадише,
„Код ћесара обрштери бише,
„И носише од злата кашкете,
„Попл ‘јенише све Турске паланке,
„Поробише, ватром попалише,;
„Цар и ћесар кад мир учинише,
„А они се цару предадоше.
„И код цара кнезови посташе,
„Млоге Турке цару опадаше,
„Седам паша, што су опаднули,;
„Опаднули, па их поморили;
„Они паше, а ми смо субаше.
„Док погубим кнеза Тавнавскога,
„Из Љутица Станка обор-кнеза;
„Док погубим кнеза Мачванскога,;
„С Богатића Мартиновић-Лазу,
„Он је паша, а ја сам субаша.
„Док погубим кнеза Поцерскога,
„С Метковића Ружичић-Мијајла,
„Он је паша, а ја сам субаша.;
„Док запалим Рачу украј Дрине,
„И погубим Аџи-Мелентија,
„Кој’ је иш’о преко мора сињег,
„Те је влашку ћабу полазио,
„Пак се узгред у Стамбол свратио,;
„И од цара ферман излагао
„За стотину жутијех дуката,
„Да власима богомољу гради,
„Да је гради за седам година,
„Начини је за годину дана,;
„Ево има шест година дана
„Како зида покрај цкрве куле,
„А у куле набавља џебану
„И по мраку топове привлачи;
„Видиш, јолдаш, да се нечем’ нада!;
„Пак ћем’ онда заћи кроз нахије,
„Те исјећи све Српске кметове,
„Како би нам раја додијала?“
Све дахије на ноге скочише,
Мемед-аги сви се поклонише:;
„Фала јолдаш, Фочић Мемед-ага!
„Твоја памет пашовати може,
„Ми ћемо те пашом учинити,
„Тебе ћемо свагђе послушати.“
Старац Фоча поче говорити:;
„Нуто момка! и нуто памети!
„С којом ријечи на пашалук сједе!
„Узми синко, Фочић Мехмед-ага,
„Узми сламе у бијелу руку,
„Мани сламом преко ватре живе:;
„Ил’ ћеш ватру са тим угасити,
„Или ћеш је већма распалити?
„Ви можете, и Бог вам је дао,
„Тако силну покупити војску,
„И поћ’ћете, синко, кроз нахије;;
„Једног кнеза преварит’ можете
„И на вјеру њега домамити;
„Своју ћете вјеру изгубити,
„Једног посјећ’, а два ће утећи,
„Два пос’јеци, четири одоше,;
„Они ће вам куће попалити,
„Ви дахије од њих изгинути.
„Ал’ ви тако немојте радити,
„Него мене старца послушајте:
„Ја сам глед’о у нашем инџилу,;
„Ово, наше, дуго бити не ће,
„Него ће се пром’јенити царство,
„Већ се, синко, подобрите раји:
„Од харача раји отпустите,
„Нек је харач, к’о што Мурат рече:;
„Прођите се глоба и пореза;
„С кнезовима ви се побратите,
„Кнезовима ате поклањајте,
„Кметовима осредње парипе,
„С поповима у дослуку буд’те,;
„Не би л’ и ми уз њих преживљели,
„Јера наше дуго бити не ће.
„А шо ће нам више пусто благо?
„Да мељете, изјест’ не можете.“
Ал’ говори Фочић Мемед-ага:;
„Мој бабајко, не слушам те стари.“
То изрече, а на ноге скочи,
И за њиме остале дахије,
Пак на граду бацише топове,
На дукате покупише војску,;
Њи четири велике дахије:
Аганлија и Кучук-Алија,
Мула-Јусуф, Фочић Мемед-ага,
На четворо разд’јелише војску,
Њи четири, к’о четири брата,;
пак на граду отворише врата,
И одоше с војском по тефтишу
Кроз њихових седамн’ест нахија.
Првог Српског кнеза преварише:
Домамише кнеза Палалију;
И у Гроцкој њега погубише;
И Станоја кнеза из Зеока
Преварише, па га погубише
У његову двору бијеломе.
Преварише Марка Чарапића,;
Преварише, те га погубише;
И Гагића Јанка буљубашу
Из Болеча села маленога;
Погубише кнеза Теофана
Из Орашја Смедеревске на’је;;
Та и кнеза Петра из Ресаве,
Преварише Мата буљубашу
Из Липовца близу Крагујевца,
Те и њега млада погубише,
Моравцима цркви допадоше,;
И ту Аџи-Ђера погубише,
А Рувима у град опремише,
И у граду њега погубише.
Мехмед-ага у Ваљево дође:
Грбовић се бјеше осјетио,;
Па Грбовић на страни побјеже,
И дође му обор-кнез Алекса,
И дође му Бирчанин Илија,
Обојицу вата Мемед-ага,
Бијеле им савезао руке,;
Па их води на мост Колубари;
А кад виђе обор-кнез Алекса,
Да ће Турци оба погубити,
Тад он рече Фочић Мемед-аги:
„Господару Фочић Мехмед-ага!;
„Поклони ми живот на мејдану,
„Ево теби шест кеса блага.“
Мемед-ага говори Алекси:
„Не могу те, Алекса, пустити,
„Да ми дадеш и сто кеса блага.“;
Ал’ бесједи Бирчанин Илија:
„Господару, Фочић Мехмед-ага!
„Ево теби и сто кеса блага,
„Поклони ми живот на мејдану.“
Вели њему Фочић Мехмед-ага:;
„Не будали, Бирчанин Илија!
„Тко би горског упустио вука?“
Мехмед-ага викну на џелата
Џелат трже сабљу испод скута,
Те Илији одсијече главу;;
А Алекса сједе на ћуприју,
Па овако поче говорити
„Бог убио сваког ришћанина,
„Који држи вјеру у Турчину!
„Ах Јакове, мој рођени брате!;
„Ти не држи вјере у Турцима,
„Ђе с’ удесиш, удри се с Турцима.“
Још Алекса говорити шћаше,
Али џелат говорит’ не даде,
Трже сабљу, одс’јече му главу.;
Када до два кнеза погибоше
На ћуприји насред Колубаре:
Кнез Алекса, Бирчанин Илија;
Аџи-Рувим насред Београда,
Једног дана, а једнога часа:;
Виш’ њих јарко помрчало сунце.
Мехмед-ага конаку похити,
Не би л’ још ког Срба застануо,
Да још бира ђеког да пос’јече.
Ал’ кад Срби жалост опазише,;
Из чаршије на мах побјегоше,
Мемед-аги ниједан не дође.
Кад то виђе Фочић Мемед-ага,
Одмах позна, до горе уради,
И одмах се бјеше покајао,;
Ал’ се веће доцкан покајати,
Већ повика дванаест делија,
И Узуна свога кавеџију:
„Чујете ли, моји соколови!
„Брзо добре коње посједните,;
„Пак трчите у село Тополу,
„Не би л’ Црног погубили Ђорђа:
„Ако ли нам сад утече Ђорђе,
„Нека знате, добра бити не ће.“
Кад то чуше дванаест делија,;
Одмах добре коње посједоше,
И пред њима Узун кавеџија,
Отидоше у село Тополу
У суботу уочи неђеље;
На освитак неђељи дођоше;
Прије зоре и бијела дана,
И Ђорђијне опколише дворе,
Ударише с обадвије стране,
А са двије стране повикаше:
„Изиђ’ амо, Петровићу Ђорђе!“;
Тко ће љута змаја преварити?
Тко ли њега спаваћива наћи?
Ђорђе се је јунак научио
Прије зоре свагда уранити,
Умити се и Богу молити,;
И попити почашу ракије:
Бјеше Ђорђе прије уранио
И отиш’о у доње подруме.
Када виђе око куће Турке,
Он се њима јавити не ћеде.;
Јави им се млада Ђорђијница:
„Да Бог с вама, Турци, ноћас био!
„Што тражите овђе у то доба?
„Ђорђе сада пред кућом бијаше,
„Ту сад бјеше, пак некуд отиде,;
„А ја не знам, куд је отишао.“
А то Ђорђе и гледа и слуша.
Кад је Ђорђе избројио Турке,
Чашу попи, а пушку потпраши,
Узе доста праха и олова,;
Па изиђе својему обору
Међу своји дванаест чобана;
А кад дође, чобане избуди,
И овако чобанима рече:
„Браћо моја, дванаест чобана!;
„Устаните, обор отворите,
„Из обора ишћерајте свиње,
„Нека иду, куда коме драго;
„А ви браћо, мене послушајте,
„И шарене пушке потпрашите;;
„Ако Бог да, те се оно стече,
„Што сам данас радит’ наумио,
„Честите ћу вас све учинити,
„Оковати у сребро и злато,
„А у свилу обућ’ и кадиву.“;
Сви чобани једва дочекаше,
Ишћераше свиње из обора,
Пак шарене пушке потпрашише
На мах они за Ђорђем пођоше.
Оде Ђорђе право своме двору,;
А кад Турке с чобанима виђе,
Онда Ђорђе овако говори:
„Чујете ли, дванаест чобана!
„Сваки јако глајте по Турчина,
„Ал’ немојте пушака метати,;
„Докле моја најприје не пукне,
„Ја ћу гледат’ Узуна Мемеда,
„Виђећете, што ћ’ од њега бити.“
То изрече Петровићу Ђорђе,
Земљи паде, пушци огањ даде,;
Пуче пушка, остат’ пуста не ће;
Ђе је глед’о, Ђорђе погодио,
Мртав паде Узун са кулаша.
Кад то виђе дванаест чобана,
На мах пуче дванаест пушака,;
Мртви паде онђе шест Турака,
Шесторица на коњма побјеже.
На мах Ђорђе викну по Тополи,
Те сакупи јоште више друштва,
Све по трагу Турке поћераше,;
До Сибнице села доћераше,
И ту Турци у хан побјегоше,
Ками мајци да остати могу!
Ту их Ђорђе опколи са друштвом,
Па он викну у село Сибницу,;
Сибничани сви му долећеше;
ту се саста стотина јунака,
На мах Србљи хана запалише,
И тројица Турак’ изгорјеше,
А тројица пред њих истрчаше,;
И Србини сва три погубише.
На све стране Ђорђе књиге посла
У свих градских седамн’ест нахија
На кметове селске поглаваре:
„Сваки свога убијте субашу;;
„Жене, ђецу у збјегове кријте.“
Кад то чуле Српске поглавице,
На мах они послушаше Ђорђа:
Сви скочише на ноге лагане,
Припасаше свијетло оружје,;
Сваки свога убише субашу,
Жене, ђецу у збјег одведоше,
Кад је Ђорђе Србље узбунио
И с Турцима веће завадио,
Онда Ђорђе прође кроз нахије,;
Па попали Турске карауле,
И обори турске тефериче,
и удари на Турске паланке,
Све паланке он Турске попали,
Женско, мушко, све под мач удари,;
Тешко Србље с Турцима завади.
Турци мисле, да је раја шала,
Ал’ је раја градовима глава;
Уста раја к’о из земље трава.
У градове саћераше Турке;;
Трчи Ђорђе од града до града,
И грађане свагђе довикује:
„Чујете ли, ви Турци грађани!
„На градов’ма отварајте врата,
„Измеђ’ себе дајте зулумћаре,;
„Ак’ хоћете мирни да будете,
„Да градова цару не кваримо:
„Јер ако их ви дати не ћете,
„Измеђ’ себе Турке зулумћаре,
„Те градове раја начинила,;
„Градила их по девет година,
„Кадра их је за дан оборити
„И са царем кавгу заметнути;
„А када се с царем завадимо,
„Да устане сви седам краљева,;
„Да нас мире, помирит’ нас не ће;
„Бићемо се, море, до једнога.“
Тад грађани сузе прољеваху,
И Ђорђији ‘вако говораху:
„Бег Ђорђије, од Србије главо!;
„Даваћемо штогод раја иште,
„Не кварите царевих градова,
„Ни са царем замећите кавге,
„Ми ћемо Турке зулумћаре.“
Па грађани устадоше Турци,;
На градов’ма отворише врата
Измеђ’ себе дају зулумћаре,
Зулумћаре изјелице Турке,
Предају их у Србињске руке.
Боже мили и Богородице!;
Када Србљи докопаше Турке
Зулумћаре у бијеле руке,
Па их сташе Србљи разводити
Преко поља без свијех хаљина,
Без ћурака и без антерија,;
Без сарука, у малим капама,
Без чизама и без јеменија,
Голе, босе топузима туку:
„Море, баша! кам’ пореза наша'“
У по поља Ђорђе сабљу вади,;
Зулумћарске одсијеца главе.
А кад Ђорђе исијече Турке,
Исијече Турке зулумћаре,
Онда Ђорђе у градове уђе;
Што би Турак’ по градов’ма б’јелим,;
Што би Турак за сјече, ис’јече;
За предаје што би, то предаде;
За крштења што би, то искрсти.
Кад је Ђорђе Србијом завлад’о,
И Србију крстом прекрстио,;
И својијем крилом закрилио
Од Видина пак до воде Дрине,
Од Косова те до Биограда,
‘Вако Ђорђе Дрини говорио:
„Дрина водо! племенита међо;
„Измеђ’ Босне и измеђ’ Србије!
„Наскоро ће и то време доћи,
„Када ћу ја и тебека прећи
„И честиту Босну полазити.“

Бој на Мишару

Полећела два врана гаврана
са Мишара‚ поља широкога‚
а од Шапца‚ града бијелога‚
крвавијех кљуна до очију
и крвавих ногу до кољена‚
Прелећеше сву богату Мачву‚
валовиту Дрину пребродише‚
и честиту Босну прејездише‚
те падоше на крајину љуту‚
баш у Вакуп‚ проклету паланку‚
а на кулу Кулин–капетана;
како па’ше‚ оба загракташе.
Ту излази када Кулинова‚
излазила‚ те је говорила:
„Ја два врана‚ два по Богу брата‚
јесте л’ скоро од доње крајине‚
од Мишара‚ поља широкога‚
а од Шапца‚ града бијелога?
Јесте л’ вид’ли млогу турску војску
око Шапца града бијелога‚
и у војсци турске поглавице?
Јесте л’ вид’ли мога господара‚
господара Кулин–капетана‚
кој’ је глава над сто хиљад’ војске‚
и који се цару зарекао
да ћ’ Србију земљу умирити
и од раје покупит хараче;
да ће Црног Ђорђа у’ватити‚
и жива га цару опремити;
и да ћ’ исјећ српске поглавице‚
кој’ су кавгу најпре заметнули?
Је ли Ђорђа цару оправио,
Је л’ Јакова на колац набио,
Је ли Луку жива огулио,
Је л’ Цинцара на ватри испекô,
Је л’ Чупића сабљом посјекао,
Је л’ Милоша с коњма истргао –
Је л’ Србију земљу умирио?
Иде ли ми Кулин–капетане,
Води л’ војску од Босне поносне,
Иде ли ми‚ хоће л’ скоро доћи?
Не гони ли мачванскијех крава,
Не води ли српскијех робиња‚
које би ме вјерно послужиле?
Каж’те мени кад ће Кулин доћи,
Кад ће доћи‚ да се њему надам?“
Ал’ бесједе двије ‘тице вране:
„0ј‚ госпођо‚ Кулинова љубо‚
ради бисмо добре казат гласе‚
не можемо‚ већ каконо јесте‚
Ми смо скоро од доње крајине‚
а од Шапца‚ града бијелога‚
са Мишара‚ поља широкога‚
Виђели смо млогу турску војску
око Шапца‚ града бијелога‚
и у војсци турске поглавице‚
и вид’ли смо твога господара‚
господара Кулин–капетана‚
и вид’ли смо Црнога Ђорђија
у Мишару‚ пољу широкоме;
У Ђорђија петн’ест хиљад’ Срба‚
а у твога Кулин–капетана‚
у њег’ бјеше сто хиљад’ Турака;
Ту смо били‚ очима гледали‚
кад се двије ударише војске
у Мишару‚ пољу широкоме‚
једно српска‚ а друго је турска;
пред турском је Кулин–капетане‚
а пред српском Петровићу Ђорђе.
Српска војска турску надвладала;
Погибе ти Кулин–капетане‚
погуби га Петровићу Ђорђе‚
С њим погибе тридес’т хиљад’ Турак’;
изгибоше турске поглавице‚
по избору бољи од бољега,
од честите Босне камените.
Нити иде Кулин–капетане‚
нити иде‚ нити ће ти доћи‚
нит’ ‘се надај нити га погледај‚
Рани сина‚ пак шаљи на војску
Србија се умирит не може!“
Кад то жачу Кулинова када,
она цикну како љута гуја,
па кадуна ‘вако говорила:
„Јао врани, да зла мога гласа!
Још ми каж’те, два по Богу брата:
кад сте били, очима гледали,
знадеше ли још ког по имену
поглавара кој’ је погинуо
од честите Босне камените?“
Говоре јој двије тице вране:
„Знамо сваког, госпо Кулинова,
сваког знамо, и казат хоћемо
поглавара сваког по имену
и ко их је, кадо, погубио.
Погибе ти Мехмед капетане
од Зворника, града бијелога
погуби га Милош од Поцерја;
пак погибе паша Синан-паша
из Горажда, са Херцеговине,
погуби га Лазаревић Луко;
погибе ти мула Сарајлија,
погуби га Чупић код Дреновца;
погибе ти Асан Беширевић
у Кутогу, лугу зеленоме,
погуби га попе Смиљанићу;
погибе ти дервентски капетан,
погуби га Ваљевац Јакове,
на Добрави одс’јече му главу.
Нешто Турак’ на Саву удари,
на добријем коњ’ма препловише,
утекоше у земљу Њемачку;
ками мајци да утећи могу!
Зачуо их витез Цинцар Јанко,
и зачуо Лазара Мутапе,
припасаше свијетло оружије,
пријеђоше у земљу Њемачку,
пак по трагу поћераше Турке;
стигоше их на првом конаку,
баш на ушћу код воде Босута.
Истом Турци на конак ођâли
у Босуту пред бијелом крчмом,
али Цинцар из краја повика:
„Стани, Туре, нијеси утекло!“
С друге стране Мутап повикао.
Кад то зачу Оштроч капетане,
лудо д’јете, одмах се препаде,
аџи-Мосто намах обумрије;
ту долеће Лазар са Мутапом,
Мутап Мосту одсијеће главу,
Цинцар Јанко Оштроч-капетану;
утече им од Градачца Дедо;
а ни он им не би утекао,
ал’ у Деда млого пријатеља,
па га сакри њемачка господа.
Кад згубише Оштроч-капетана,
ту Србини како мрки вуци
од њих пусто одузеше благо,
и добре им коње поваташе,
а њих јадне у Саву бацише
и овако Сави говорише:
„Саво водо, валовита, ладна,
збери, Саво, наше душманине!“
Посјекоше Оштроч-капетана
у Њемачкој пред бијелом крчмом,
не стиде се цара ни ћесара.“
Кад то зачу Кулинова када,
љуто цвили, до Бога се чује,
јадикује кано кукавица
а преврће како ластавица;
па овако прокљинати стаде:
„Бео Шапцу, не бијелио се,
већ у живој ватри изгорјео,
јер код тебе Турци изгибоше!
Црни Ђорђе, да те Бог убије!
Откако си ти закрајинио,
млогу ти си мајку уцв’јелио,
а љубовцу у род опремио,
и сестрицу у црно завио,
и мене си јадну уцв’јелио,
јер ми згуби мога господара,
господара Кулин-капетана.
Попе Луко, рана допаднуо,
јер погуби пашу Синан-пашу,
који знаде Босну сјетовати?
О Милошу, пушка те убила,
јер погуби Мемед-капетана,
којино је био десно крило
ц’јеле Босне и њене крајине?
О Јакове, да те Бог убије,
твоји двори пусти останули,
јер погуби Дервент-капетана?
О Чупићу, жалости дочекô,
јер погуби мулу сарајевског,
који знаде и цару судити?
О Китоже, не зеленио се,
Смиљанићу, не веселио се,
јер погуби Беширева Асу,
кога љепшег у свој Босни нема?
Остаде му злато испрошено!
О Цинцаре, да те Бог убије –
мало јада по Турчији радиш,
ја шта тражиш по земљи Њемачкој?
јер погуби Оштроч-капетана,
лудо д’јете, јединца у мајке?“
То говори Кулинова када,
то говори, а с душом се бори;
доље паде, горе не устаде,
већ и она црче од жалости.