Миланко Ковачевић: СОТОНИНА ВОЈСКА

(дио из романа ПРКОСИ СА ГРМЕЧА)

Вече је, Пркоси потамњели, већ у мрак тону а ту, одмах испод брдашца,  назиру се разрушене зидине које су се некад његов дом звале. Гледа силуету ластавице велике старе куће, која се још одржава пркосима ношена са осамдесетгодишњом плочом на којој слути  запис градитеља овог дома . Око ластавице, као неки мртви стражари, тек се наслућују стара стабла шљива и израсли у висине нијеми витки јасенови.

Стара кућа је била на издисају али се још није потпуно предавала…већ обрушена, али једна ластавица још стоји! Преживјела је она свашта- три пута паљена од усташа, пуна народа; стараца, жена, дјеце; Пркошчана који нису успјели на вријеме избјећи у Чаву или Осјеченицу али и избјеглица, највише Банијаца, који су, несрећници ето, своју бјежанију овдје завршавали- у највећој пркошкој кући  и њеном великом подруму, док су пркошки партизани  негдје другдје борбе водили. Али, чим би прошла офанзива народ се враћао кући, чистио горевину и покопавао мртве а онда опет, опет из почетка дизао куће (срећом камене, остали су читави зидови) и тако, три пута горјела и три пута се из пепела дизала велика, стара кућа Крешића, да би поново, ношена несрећном судбином, нестала у најновијој паљевини! Сва та њена страдања и тешке ране Петар је носио на своме срцу, све су то биле и његове ране, које су га бољеле али и још више га везале за стару кућу… кад год би се је сјетио куће, њега би преплавила осјећања неке њежности и пажње, која он није могао разјаснити, била су некако, та осјећања, иста, као она…како се своје чедо воли…и милина би га нека обузела и био би неизмјерно поносан на њу…

Ех, муко моја- јауче у себи– послије четрдесетак година, након задње усташке паљевине, поново се обновило имање Крешића. Била је изграђена и нова кућа, добро се још увијек држала окрепљена велика стара кућа а ту у дворишту је јоћ увијек опстајала најстарија, са веригама и огњиштем, до пола укопана у земљу, кућа ове породице,која је направљена негдје  половини  деветнестог вијека када су се њихови преци из Мазина доселили у ове крајеве…Имање Крешића је, најзад, почело расти; три куће су могле – мирно чекати нови рат! Ново рушење! И дочекале су га, већ послије непуних десет година након изградње нове куће… На његовом огњишту је поново, смрт, умјесто живота, завладала, као и на огњиштима свих осталих комшијских кућа… а памтио  је Петар приче како су се овдје на Крешића брду скупљао недјељом читав збор из тих неколико кућа око брдашцета; по педесетак одраслих, углавном млађих  укућана, би се састало, причало, смијало се, коло играло, уз цику  многобројне дјеце, срећне, са ботом пуре у руци…а сад…све нестало…све…

Шта им згријешисмо?! Шта?! Шта се десило? Гдје нестаде моје огњиште…гдје нестадоше Пркоси… тражио је и тражио без прекида одговоре али их није успјевао пронаћи…увијек је остајало нешто   необјашњиво, скривено…Зашто? 

Какво им  велико зло нанесосмо да „умиру“ од мржње? Шта им толико сметамо – и ту, на тим питањима би увијек запињао, увијек би давао непотпун, незадовољавајући одговор! Питања су од некуда извирала сама и колико год се бранио од њих, Петар није могао ништа учинити. Она су, просто, долазила и нападала га, не тражећи никакву дозволу. Она су тражила само одговоре.Управо зато, морао је, пронаћи неке одговоре јер је то био једини начин да се смири, да нађе какав-такав мир. А одговора нема- негдје су дубоко сакривени у њему и од њега. Наравно, знао је он да су ови простори, на којима Срби живе вјековима, раскршћа путева и утицаја великих свјетских сила, знао је он да је ово једно од ријетких мјеста гдје долази до судара највећих свјетских религија, и идеологија, знао за тезе, да су Срби мали Руси, али опет, ми тако мали и нејаки, не можемо бити никакав разлог  да на нас прво ударају и то- још да нас мрзе!  По чему смо ми важнији од других народа, по чему се, уствари,  разликујемо од других …или се, ипак, разликујемо–питао је непрестано Петар сам себе и остајао би увијек  без одговора, што га је још више излуђивало.

Дан је пролазио… и задње парче сунца је утекло и сакрило се иза  Лупине а опустјеле Пркосе све више је покривао мрак… стоји, а лелуја; ноге клецају, зној пробија на челу, срце луђачки лупа:

На Пркосима све је давно нестало: и црвени кровови, и црквенa звона, и клепет блага, и лавеж паса; и вриска, и дозивања, и смјеха, и дјечије граје…све је нестало; у тамнило, у нигдину, у смрт се прелило! Затријеше живот у Пркосима…темељно, систематски… затријеше!          Коме…коме је то добитак…. какви су то људи што ово урадише: Муџахедини! Усташе! Демократе са Запада!

У тренутку кроз свијест му проструја слика Лазаревих родитеља на кућном прагу закла… заигра пред њим грозна слика, а њега ухвати језа, неки страх, не смије у себи ни изговорити ту страшну ријеч до краја, и готово јауче…а зашто? Зашто?!  Откуда им та страшна  мржња према Србима… да играју фудбал српским главама  одсјечченним- поново замуца и остаде  без икаквог смисленог одговора, док су језиве слике играле пред његовим очима, а он се све више тресао, дрхтао – био је свјестан Петар да је свједок великог зла које се окоми на српски народ али и даље, поред великог труда, ништа ту није до краја разумио. Он није могао пронаћи јасне одговоре из простог разлога што  није носио зло и мржњу у себи а није могао схватити да постоје и друкчији људи – постоје и људи, бесмисла и зла!  То је принцип свијета. Те двије супротност воде борбу у сваком човјеку, у сваком народу, и док је принцип Смисла и Добра остао недостижан и недохватљив за све, људско Зло и Бесмисао су успјели достићи сами свој врх у неким временима, код неких људи и неких народа. А крајње, највеће Зло се често у име Добра достиже, јер никада се Зло не правда злом него добром.

Борећи се за максимално Добро изманипулисани човјек (па чак и народи) спреман је учинити највеће зло. Наравно, све се постиже помоћу Истине која је врхунски арбитар, а та, апсолутна истина која се не доказује, поред религија, постала је западњачка идеологија Новог свјетског поретка – и ту се крије највећа превара! Тако се, често у име Бога или најистинитије западне идеологије  уз асистенцију демокрације  НАТО пакта стиже до њихове Истине– до напредне западне цивилизације, до највећег човјековог пада, до самог ђаволишта…

Свачији Бог је љубав- мора бити љубав! Ако нема љубави, нема ничега – све је лаж и манипулација! По томе се разликују и људи и идеологије и нације и вјере и Богови. Ако нема љубави у њима и око њих све је лаж и сотонска превара -све су то само ђавољска посла. Вјера у само свог Бога, вјера  само у своју нацију, вјера у своју идеологију… и што је већи циљ којем изманипулисани човјек тежи то је и његов пад већи! Умјесто љубави у срцу у тој безграничној вјери ти несрећници мржњу носе.                                                                                                                            А џихадисти и Запад су само два лица истог новчића… само из двије супротне крајности наступају.  Зато су и највећа зла и несреће, управо донијели  тероризам џихадиста  и идеолошки ратови које Запад, са својим поданицима, води за своју сатанистичку религију –долар. Борећи се за највећи циљ, за лажни божји благослов и лажну бесмртност чине највећа, незамислива људска недјела и злочине против човјека, уживајући у њима као праве сотонине слуге; желећи да све потпуно и заувијек затру другачије и посебно, да сваку могућу разлику укину, да заувијек униште и пониште све што није Они… Зато убијају све редом, са болесном мржњом и са страшћу…зато између Запада, усташа и џихадиста нема суштинске разлике: постоји само разлика у методама реализације злочина.                                                                                                                                        Муџахедински и усташки злочини су неизрециво брутални и перверзни а злочини разљуђеног Запада  подлији, прикривенији и софистициранији, захваљујући богатом историјском искуству…а једнима и другима су смртни непријатељи- друкчији Срби!                                                                                                                                         

Миланко Ковачевић: КУКАВИЧЈЕ ЈАЈЕ ЛУЦИФЕРА СА ЗАПАДА

Није ни примјетио Петар, да је сунце, већ кренуло на починак иза Лупине…Стајао је и даље на Крешића брду и борио се са тешким мислима. Знао је он да је рат зло. Зло! Велико зло… Нису само Срби страдали…Сви страдају! Сви!-био свјестан, да су и Срби, појединци, учинили велике злочине у рату… као што је и оно несрећно стријељање заробљених муслиманских бојовника! Кажу… неколико хиљада…стријељани су људи, без суда…стријељани!  Ужас…велика љага на Србиновом лицу -и препукао би од бола и стида, кад се сјетио тих стријељања, да до његове свијести не дође истина, да ни једна жена и ни једно дијете тада нису убијени -стријељани су само бојовници који су монструозне злочине, под надзором својих ментора са Запада, чинили  по  српским селима- а убијали су све; затирали темељно све; да ни траг…било какав спомен на Србе у тим просторима, да не остане…

Геноцид су над Србима извршили…

И велика несрећа изазва нову несрећу. Геноцид над Србима роди злочин! Човјек је ипак, само човјек! Није светац –врела крв, и несрећа из неких Срба прокуља неконтролисано – не, у уништавању муслиманског народа,  јер нису страдали цивили, већ у уништавању бојовника који злочине учинише -у освету, над зликовцима се претвори… кад ти запале кућу, оскрнаве гробље...кад ти закољу на кућном прагу дијете, мајку, сестру…

Ово је истина, ово!..Ова истина мора изаћи на видјело! Мора!

Петар је вапио за истином и још увијек није разумио да су они, здружени српски непријатељи, добро знали истину и зато свјесно, себе-злочинце, у борце за слободу претворали а Србима за поклон геноцид измислили… хоће да Србе, клане, недоклане, намаме; у клопку их убаце… да своје злочине оправдају и да бескруполозним лажима те исте злочине Србима упакују. И зато, без престанка, сикћу сваког дана са свих страна и муџахедини и усташе и западни сатанисти; сви здружени, у сотнском строју Србе нападају – осуђују Србе за геноцид који су они спровели над Србима и тако жртве џелатима прогласише а џелате у жртве претворише!

Прогласише геноцидним оне који су вјековима бранили  европску  цивилизацију  и  својим главама плаћали, у Ћеле кули сазиданим…као што су и у последњем рату плаћали својим одсјеченим главама којима су  муџахедини, у сред Европе, фудбал играли.

Проглашавају геноцидним оне о чијој геноцидности и данас свједочи  спомен плоча Mеђународног црвеног крста у Женеви Буди хуман као што су били хумани Срби 1885. у  рату са Бугарима када непријатељске рањенике спасише…проглашавају  геноцидним оне који и у задњем рату спасише десетине хиљада хрватских цивила од масакра који им Муслимани у централној Босни спремаше, проглашавају геноцидним оне који су споменике  и непријатељима заједно са својим борцима подизали! Проглашавају геноцидним оне који се први супроставише њемачкој империји зла два пута у овом вјеку; оне који страдаше на Проклетијама, оне који доживјеше вјешања по Мачви и стријељања у Крагујевцу…

Постадоше геноцидни они, који претекоше од страдалних Срба, измасакрираних у Јасеновцу и другим безбројним  јамама и логорима НДХ, којима се ни данас број не зна.                                            Постадоше геноцидни они, њих неколико милиона Срба, које само у двадесетом вијеку, са њихових кућних прагова протјераше и више од два милиона убише.                                                            Постадоше  геноцидни Срби који их одгојише, из пелена подигоше, име им и државу створише и примише их као браћу и пријатеље иако су Србима непријатељи били у оба свјетска рата, јер су били на страни Зла.

Захвалише се бивша браћа Србима уз лудачки смјех Луцифера са Запада!

Неправда до неба. Највећа!-бунцао је и даље у грозници…Постали смо геноцидни, за оне, које и данас, послије свих зала што нам учинише у задњем рату, прихватисмо поново братски  и  у Србији и у Републици Српској а они нам се захвалише тако што све Србе из Хрватске и Српске Крајине, али и из, некада великог српског  града, Сарајева, и осталих крајева Федерације протјераше…проглашавају геноцидним нас, који смо их увијек прихватали као браћу-посебно га је бољело та спознају –што они уствари и јесу били, али однарођена, изопачена браћа, која у себи мржњу, умјесто братске љубави носе…

Као да тражи спас, излаз из овог зла које га је поклопило, Петар се загледа  у далеке личке планине. Пукло пространство. Све пусто; у чемер се и јад претворило. Мртво…све мртво – од Книна и Карина до Калина, али и даље, све до Братунца и Сребренице… побише и заклаше  хиљаде српске нејачи, жена и стараца… и разрушише, запалише све; и куће и богомоље и гробља…ни травка, ни клас да не остану усправни. Гледао је спржену српску земљу! Десетине хиљада квадратник километара, пусто, без живих душа. Био је свједок библијског страдања српског народа -његовог  систематског, планског, затирање! Свједок геноцида над Србима!                                                         

Не, није то исто! Није… ако постоји геноцид, онда је геноцид извршен над Србима!

То је геноцид! То! А не стријељање злочинаца!- остајао је Петар без даха; срце му се цијепало, мозак горио, док је, већ полугласно, шаптао у себи молитву у име свих Срба… скрушен, сузних очију, гледајући замрле Пркосе пред собом.

Молио се за снагу и истину…а са Дулибе задува благи повјетарац и уми му лице…

фото: bs.birmiss

(дио из романа „ПРКОСИ СА ГРМЕЧА“)