Миланко Ковачевић: ЗАВЈЕТ
(дио из романа ПРКОСИ СА ГРМЕЧА)
Све је бесмислено ако од нечијих хирова наши животи зависе. Не може, не може! То није и не може бити! Живот јесте и мора бити нешто друго- божија промисао, смисао, сврха… али, али- нове су црне мисли надолазиле – али, зар није и страдање…можда је живот све то али је и страдање…и одмах настави грозничаво са питањима, самом себи – а шта су дужни и коме Радован и Богдан, да тако страшно страдају? Зашто? Зашто баш Срби морају највише страдати? Зашто? Да ли смо највећи грешници…да ли смо…да ли смо грешници…тутњало је у Петровој глави а његов упаљени мозак је грозничаво тражио одговоре.
Није се могао помирити са тим да су Срби грешници и да су заслужили казну која их прати кроз вијекове, а није Петар разумио да Бог не кажњава сам грешнике, има он своје посебна, несхватљива правила и често за страдања најбоље одабире. Најбољи и највећи су одувјек највише страдали- зар не страдаше сви божји искушеници, од Јова и Мојсија до Христа?! Страдаше за човјека свога. За вјечни живот – за смисао и величину постојања човјековог… како постоји врховно добро, тако постоји и елеметарно зло- постоје и Бог и Сотона и они своју битку за овај свијет воде. То је закон свијета, вјечита борба два принципа- Добра и Зла и никада неће употпуности завладати један. Оба су створена да постоје. А Срби су у центру тог закона. У центру борбе за човјека- и страдалници! Да, да…ми смо пркосни, божји изабраници, искушеници… и страдамо за све!.. а да ли смо ми, Срби, пркосни зато што смо постали божји одабраници, искушеници или постадосмо божји изабраници, искушеници, зато што смо пркосни то ће остати вјечна тајна за нас… гордо се осмијехну. Свеједно- на крају смјерно закључи Петар у себи, ослобађајући се неког тешког терета и осјети се лаган и слободан као птица… пркоси су наша судбина. „Нека буде шта бити мора“! Схватио је- све је на овом свијету са разлогом, све има свој смисао. Сваки узлет у небеса се страдањем плаћа!
—————————————————————————————————————————————————————————————————————————————————–
Можда зато, узалуд се сотонска сила са Запада труди, зло ствара и његује и са својим сљедбеницима на Србе насрће…ипак, она никад не може побиједити Србе! Напротив! Родио се парадокс нигдје виђен на свијету.Што више сатанисти са Запада нападају и поништавају Србе, то Срби више јачају и та чињеница Запад у лудило води а властито га зло још више раздире. И тако циклус траје. Круг! Парадокс, који звјер са Запада и њене поданике разара! Зло увиђа своју немоћ, беспомоћност и јаловост ; Срби све више јачају што више страдају а њихови непријатељи, са побједама својим, све више се паклу приближавају.
Вјечна, нерјешива тајна за Запад. Не може обездуховљени Запад схватити суштину: народи су као њива; она плодна и она мање плодна. Сви су народи исти…али, ипак се разликују- по кукољу који се на тој њиви запати! И ту је разлика, ту! По томе је разлика између Срба и обешчовјечених западњака и њихових јањичара- код Срба, кукоља можда има много али он њима, на Запад превејава… Ето тајне коју не разумију Запад и његови вазали. Они својим нападима сатиру кукољ Срба, кукољ који отпада и код њих на њиховој њиви се укорјењује а српска њива остаје пречишћена, плодна…што Зло више Србе напада, што више кукоља српског превјери и Злу се преда, то српска њива остаје роднија и богатија…и Срби све јачи постају- док западни компјутери пуцају у хаосу разорени српским вирусом!
Не могу ову једноставну истину, андроиди са Запада никако схватити и зато срљају сваким даном у неминовну пропаст- умјесто да његују своје плодно класје они хране српски кукољ, властито зло…и као да нађе рјешење енигме која га је мучила, Петар одхукну и са олакшањем се неким сјети рођака Слободана: Шта кажеш Слободане… „треба прихватити реалност, прихватити напредну западну цивилизацију…одзвањале су му у глави и даље Слободанове ријечи, али, сада се није плашио тих ријечи јер је знао да је Слободан заслијепљен. Управо он не види реалност – они су, та његова „напредна“ западна цивилизација, уствари сотонска цивилизација… Зар не видиш Слободане да Западна Европа остаде и без човјека и без породице, остаде без духовности и без вјере; у хаотични се, разљуђени, простор претвори. Није то Слободане наша Европа- није и не може бити! Ми смо још увијек људи…и, шта да радимо?! Хоћеш да прихватимо силу и неправду…да останемо без срца и без мисли својих. Не може Слободане! Не може…није овај народ такав! Наша душа је чиста…не могу Срби прихватити Зло као Добро. Не могу Слободане Срби постати поданици Зла, који душу изгубише; чиповани мозгови које у андроиде и зомбије претворише…не могу!
Кажеш Слободане, „ Срби криви…агресори?!“ А, у чему је то Радованова и Богданова кривица, у чему Лазарева? Па, страдаше у својој земљи, на свом кућном прагу! Нису Радован и Богдан, нису Лазар и Мирко,у ратовима деведесетих година, јуришали ни на Цариград, ни на Беч и Берлин, нису бомбардовали ни Вашингтон , ни Лондон. Не! Не! Нису они нападали и освајали, ни Загреб, ни Вараждин, ни Зеницу, ни Цазин и Кладушу, већ су штитили себе и своју српску земљу, чували свој кућни праг. Нема ту ни зрна српске кривице! Нема- откад је свијета и вијека, Босна и Крајина и Косово су биле српске земље; то је и сада у катастарским књигама записано. Срби су одувијек били већина на тим просторима док Запад са својом сотонском војском не изврши геноцид над њима када побише, протјераше и на силу превјерише, само у двадесетм вијеку, више од пет милион Срба. И, знаш шта је још страшније, Слободане- већина их од братске руке страда коју разбраћа, уз помоћ западних сатаниста, у руку зла претворише.
И, ништа ми ту не можемо промијенити, мој Слободане… можемо само да трпимо и да се боримо! Да се бранимо пркосом и из пркоса; да живимо и да гинемо- Срби своје дјеловање, свој отпор злу и неправди, не мјере по величини и снази непријатеља него по узвишеном циљу за који се боре, што још од Лазара научише. У косовском завјету је скривена и српска величина и српска трагедија…Срби су изградили своје аутохтоно, јединствено царство на свијету, царство које не познаје и не признаје земаљске границе већ „крст часни и слободу златну“… Српско царство није романтична тлапња Слободане, већ је то стварно царство којег Срби и на земљи носе у себи; то је њихово морално и духовно царство и царство слободе – а такво царство имају само одабрани! Срби! Срби страдалници!
Није то случајно, мој Слободане! Нема ни једне државе, ни једног народа на свијету, који се супроставио, само у овом вијеку пет највећих царстава и сила свијета! Узалуд ћеш тражити Слободане! Непостоји! То могу само Срби… али, та наша српска сударања са царствима зла родише и многе отпаднике… Многи не издржаше…многи Срби снагу и вољу изгубише и у крпу се преторише, Сотони се клањајући… Да…да…није лако увијек бити против највећих сила свијета, није лако увијек бити “сам против свих”, није лако, носити српски крст, није лако али је часно- зна Србин ту истину… и прихвата је, такву, каква јесте. Страшна и величанствена! Свако од нас мора сам одлучити Слободане…или ће као и његови преци, свјесно носити свој крст и страдањем са сународницима то опредјељење плаћати или ће се сотониној војсци приклонити која ће га до пакла одвести…