СТАРИ ВУЈАДИН
Ђевојка је своје очи клела:
„Чарне очи, да би не гледале!
Све гледасте, данас не виђесте
Ђе прођоше Турци Лијевњани,
Проведоше из горе хајдуке:
Вујадина са обадва сина;
На њима је чудно одијело:
На ономе старом Вујадину,
На њем’ бињиш од сувога злата,
У чем паше на диван излазе;
На Милићу Вујадиновићу,
Још је на њем’ љепше одијело;
На Вулићу, брату Милићеву,
На глави му чекркли челенка,
Баш челенка од дванаест пера,
Свако перо по литру злата.“
Кад су били бијелу Лијевну,
Угледаше проклето Лијевно,
Ђе у њему бијели се кула;
Тад говори стари Вујадине:
„О синови, моји соколови,
Видите ли проклијето Лијевно,
Ђе у њему бијели се кула?
Онђе ће нас бити и мучити:
Пребијати и ноге и руке,
И вадити наше очи чарне.
О синови, моји соколови,
Не будите срца удовичка,
Но будите срца јуначкога,
Не одајте друга ни једнога,
Не одајте ви јатаке наше
Код којих смо зиме зимовали,
Зимовали, благо остављали;
Не одајте крчмарице младе,
Код којих смо рујно вино пили,
Рујно вино пили у потаји.“
Кад дођоше у Лијевно равно,
Метнуше их Турци у тавницу,
Тавноваше три бијела дана,
Док су Турци вијећ’ вијећали
Како ће их бити и мучити;
Кад прођоше три бијела дана,
Изведоше старог Вујадина,
Пребише му и ноге и руке;
Кад стадоше очи вадит’ чарне,
Говоре му Турци Лијевњани:
„Казуј, кујо, стари Вујадине,
Казуј, кујо, дружину осталу,
И јатаке куд сте доходили,
Доходили, зиме зимовали,
Зимовали, благо остављали;
Казуј, кујо, крчмарице младе
Код којих сте рујно вино пили,
Пили рујно вино у потаји.
Ал’ говори стари Вујадине:
„Не лудујте, Турци Лијевњани!
Кад не казах та те хитре ноге,
Које-но су коњма утјецале,
И не казах за јуначке руке,
Које-но су копља преламале
И на голе сабље ударале,
– Ја не казах за лажљиве очи,
Које су ме на зло наводиле,
Гледајући с највише планине,
Гледајући доље на друмове,
Куд пролазе Турци и трговци.“