Миланко Ковачевић: ЖИВОТ ЈЕ ЈАЧИ
(Дио из романа ПРКОСИ СА ГРМЕЧА)
Увијек, у српској историји, нова трагедија већа од претходне. Какве су, рат и ова несрећа, оставила трагове на њиховим лицима…опрхван болом,тугаљиво гледа у потамњело и остарјело Радованово лице, на којем су два испијена, готово угашена ока, водила грчевиту борбу за опстанак, заборавши у тој муци на властите, исто тако изморене и сузне очи, које су све теже подносиле своју муку. Неспокој, угњежден дубоко у Петровом срцу, од сусрета са пријатељима и комшијама у измијењеној реалности, како је називао ово послијератно стање, све више је растао и раздирао га.
Чуо је он да су се неки пркошки домаћини снашли, успјели се некако уселити у очуване куће и са трактором са којим су избјегли и вриједним рукама, кажу, кренули у нови, релативно нормалан живот, уколико се уопште, у данашње вријеме и на овом простору, може нешто назвати нормалним…али већина избјеглог народа, још увијек је живјело тешко и борило се за кору хљеба. Сиротиња у напуштеним, разрушеним кућама које прокишњавају на све стране, са склепаним од дасака, церада и најлона, вратима и прозорима, без игдје ичега,тражила је грозничаво какав посао да преживи, што је својом упорношћу и успјевала, потпомугнута налетима Црвеног крста и других хуманитарних организација и пакетима помоћи рођака из Србије и Бањалуке.
А, какву су муку носили у души, Петар је добро знао. Све му је то било познато, сву ту муку је и сам преживио а на неки начин преживљава и сада…и сам се, на почетку рата, нашао у туђем, непознатом свијету са завежљајем у рукама, женом и двоје мале дјеце, и ваљало је преживјети, опстати.
Била је то, како ју је он називао промијењена реалност, и умјесто некадашњих романтичарских снова о мајци Србији, дочекали су га, као остале избјеглице, јад и чемер, го и тврд градски асфалт, из којег је ваљало одломити кору хљеба и нахранити дјецу. Мука, велика мука, али, човјек је чудо.Издржи оно, што ни по којим законима физике не би могао издржати.Преживи оно, што би само за неколико сати раније, дао главу на опкладу, да се не може доживјети и преживјети. А може! Све може кад се хоће или кад се мора. Готово све! И та спознаја га је једино тјешила. Издржати ! Издржати- и све се временом промијени. За сваку рану се нађе лијек- само ако се упорно и ако се тражи. Тако је он преживио сва та страшна времена и сад већ, колико-толико, додуше условно речено, живи нормално. У сваком случају нормалније него што је било раније, на почетку избјеглиштва. Та спознаја га је сада мало тјешила. Надао се, вјеровао је у своје Пркошчане…јаки су они, преживјеће… Шта ће?! Мора се!
Проналазећи спасоносне закључке и зрна оптимизма скривена дубоко у себи, Петар би се мало смирио, док поново не би нагрнула болна сјећања на њихов егзодус и страдања и појавио се неки чудан бијес, нека љутња на самог себе, ваљда због властите беспомоћности да он ту било шта промијени. Као и до сада безброј пута у животу, знао је све, свега је био свјестан, а опет, управо та спознаја га је бољела јер је откривала његову властиту ништавост, која је из немоћи извирала… И док је аутобус јурио према Дервенти, игра је, и даље, непрестано трајала- несрећа је са свих страна нападала а Петар се упорно одупирао… и тако у недоглед- ипак, пукао би до Дервенте као надуван балон, да га из мучних мисли не истргну Бране… са својим топлим гласом доносио је неку смиреност и благост, а на његовом дјечачком лицу, играла су два живахна плава ока још увијек пуна живота, којега су благодарно одашиљала према Радовану и њему, израњаваним и уморним.
-Видјећеш, сад ћемо ми наћи Цара у станичном кафићу, ту је њему радно мјесто- уз осмијех га је увјеравао Бране док су улазили у аутобуску станицу у Дервенти- Идите ви тамо, а ја ћу брзо доћи да попијемо коју, само да се ријешим овог чуда- показа руком на аутобус и насмија се.
Излази споро из аутобуса као са неким нејасним страхом очекујући сусрет са Царем, као и са осталим својим Пркошчанима и њиховим избјегличким животима… хоће ли имати снаге да се сусретне са њиховим тужним судбинама као и са својом? Збуњен, нервозно се окретће око себе- али, не зна ни сам, ни како ни зашто, он умјесто опште пропасти и безнађа око себе, увиђа живот. Пуни живот. Иако је све око њега било девастирано, потргано, разрушено, ипак, гледајући тај народ око себе, на станици и на тргу, све је за Петра одисало неким оптимизмом. На његово велико изненађење, живот је пред њим бујао у читавом том хаосу и биједи, јаче и више него тамо, на другој страни границе- у Србији. А како и зашто је дошао до тог закључка, није ни њему самоме било јасно… да ли су то његови неки умишљаји или је стварност таква, али то више и није било важно. Он је стварно тако осјећао! То је за њега била реалност. Још једном се увјери- није само човјек чудо већ и живот човјеков. Живот је чудо. Највећи је кад га нема, највећи онда када се бори за њега! Свеједно, да ли у ратним или у тешким поратним временима.
Сјети се, кад је долазио на сахрану оцу у рату 1992… гинуло се, умирало, нестајало, а опет,живот је бујао на све стране- у сваком човјеку, свакој породици; на ливадама, у шљивицима… свугдје! Надјачавао је грмљавину топова из даљине… Тада, у таквим временима,људи се највише радују, пјевају, воле се – славе живот, када се чини неком неискусном посматрачу, да живота у том злу нигдје нема, нити га може бити. Живот побјеђује; ма, колико велики били несрећа и зло, ма, колико се страдало и нестајало, живот је надјачавао. Надјачавао је све! Плач дјеце и кукњава мајки за изгинулим очевима, били су надјачани радошћу мајки и плачом новорођених беба- нови живот је надјачавао нестанак живота! Живот је био јачи од хаоса и безнађа. Слободан живот-од смрти! У тим најтежим ратним страдањима, човјек је најслободнији, а живот је најврједнији, најсмисленији и најсадржанији.
Схватао је Петар истину- да нема смрти, не би било ни живота, и што је већа опасност од смрти то је и већа свијест о животу и његовим вриједностима. Што су опасност и смрт ближи, то нам је живот дражи и љепши. Само у рату, живот побјеђује смрт. Само се у великим страдањима може истински радовати животу и уживати у њему. Кад граната груне и баци те на земљу, а ти утврдиш да си читав и жив, нема веће радости од твоје, што тамо, мало даље од тебе, граната удари; када ти метак прозвижди поред уха ти се дјечачки радујеш, срећан трепериш, као никад у миру, што душман промаши и узалуд метак потроши…а о томе, како је сладак пасуљ на линији који ни код једне домаћице не може такав бити, да се и не прича… тек каква је љепота мало одријемати у рову, то нико ни замислити не може- нема тог душека и јоргана који би пружио тако мио сан; само у рату су незаборавна дружења, шале, пјесме, доскочице и зезања, којима оне мирнодопске занимације ни до кољена не дохватају… и тако…а онда кад дођеш изморен и испребијан из рова, укоченог врата и утрнулих ногу, па попијеш коју љуту, па ухватиш се за женина бедра – и ето дјеце у радости, у љепоти и љубави рођених. То је живот! Има се зашто живјети; и мучити и страдати ако треба! Уствари, нигдје слободе човјекове нема као у ратним, или тешким поратним временима. Тада, човјек постаје птица, лепршав и слободан. Слободан, од усуда, од страхова свих врста, од смрти. Тачније, није их се он ослободио него их је примио као нешто природно, нормално, њему припадајуће, као судбину.
foto-sremskomitrovacki portal