Миланко Ковачевић: ДОЛАЗАК

(Дио из романа ПРКОСИ СА ГРМЕЧА)

Већ стоји код возача, спреман да искочи из аутобуса. Нестрпљив је- жури му се много.                        Сад је ту, на своме.                                                                                                                                                            Одавде је његова земља. Његова.                                                                                                                              Само пет километра старе макадамске цесте, некадашње турске магистрале за Вакуф, дијели га од огњишта.

Ту, на почетку  пута, била му је школа… још увијек је носио са собом звонки смијех школских другара, разне игре и мангупарије; ту је осјетио ђачке радости, стекао другове и прве стидљиве љубави; прве загрљаје, уздахе и љубавне јаде…                                                                                                  Али, није Петар само лијепа сјећања носио у себи…памтио је и прве озбиљне бриге и дубока размишљања која су га редовно, на тој цести затицала…о плановима…о будућности, о животу… о правди и неправди, o смислу и несмислу…                                                                                                            И сада, док нестрпљиво чека да се заустави аутобус, сва су та, њему драга сјећања из школских дана и даље сама извирала и обасипала га, као и незаборавна, драга лица Мире, Раде, Наде, Душана, Драгана, Марка и многих других, које, више од десет годинама није видио, и ко ће знати, у овој несрећи, како и гдје завршише, и да ли ће их још икада видјети.                                                    Нека туга га поклопила.                                                                                                              

Овај живот је чудо. Право чудно чудо!                                                                                                                  Ко и како смије да се овако игра са нама и нашим животима.                                                                      Ко и зашто? Зашто?! –пита се огорчен, а одговора нигдје.                                                                            Жедним погледом тражи стару цесту за Пркосе, која му, бар се њему сада чини, живот значи…својом постојаношћу му једина може вратити изгубљену снагу.                                                                                                                                                                                                                                                    Та стара прашњава цеста је била нераздвојиви, саставни дио њега и његовог живота…носио је и сада са собом, сваки мало већи камен на њој и сваку логицу ископану водом… памтио је и даље те дубоке јарке што су је ограђивали са обе стране; и сваку је бандеру памтио, њен облик и        величину ,и сваки жбун у Дулиби који ју је оквиривао и богатио је својим раскошним рухом…још увијек је  носио у себи цвркут малих златних сјеница и складни пјев врапчића, док је гледао несташну игру вјеверица на гранама младог храшћа, а често би, баш на том мјесту, испред њега претрчао и испрепадани зечић, грабећи својим дугим задњим ногицама уз брдо…

Знао је Петар и за тајну логу сваке висибабе, јагорчевине и љубичице које су украшавале њедра Дулибе и давале им мирис и љепоту; знао, и сваку купину поред пута, и сва станишта малих, црвених, али најслађих шумских јагода, које је у велике низаљке низао… све, све је, остало у њему…                                                                                                                                                                                  Сјећао се и сваког дебелог хлада који је мирно чекао путника намјерника да се одмори или да се од илинданских врућина склони… памтио силне кише и поточиће што лију цестом остављајући велике ожиљке на њој, али он те страшне пљускове није доживљавао као своје непријатеље, као ни цестар Миле, који је излокану цесту сутрадан морао лијечити.                                                                Слушао је, још увијек, у себи, громове који су цијепали бандере док би се он у грм скрио да офанзива прође, па би поново јуначки кренуо газити по времену, даље кући, гдје су га са забринутошћу чекали.                                                                                                                                                    Али, он се, ни громова није плашио- чинило му се, да у Дулиби и громови по некој логици и законима ударају… тачно се зна – неће гром ударити у човјека ни у грм; он ће своју злоћудност на бандери показати, ваљда, поред осталог, и посађену зато, ту поред  цесте…а, ни пратеће муње нису му биле страшне- оне би само бљеснуле на тренутак, да му освијетле пут!                                        Памтио је и оштре пркошке зиме- борио се са сметовима и мећавама које су му често задње атоме снаге узимали док је грабио уз склоп Дулибе давно заметеном цестом, онако поносан, гологлав, јер капу из неког свог пркоса, никад није носио…а од свега, највше се сјећао буре кад запири на Дулиби, онако јако, да му коса лепрша, да му дах зауставља…тај фијук вјетра никад заборавити неће- и истргну га из сјећања Бранин поздрав, док је заустављао аутобус…                                              Петар искочи и нађе се -у пустоши!

Збуњен, врти се у круг.                                                                                                                                                Звјерња на све стране; не може препознати- не зна гдје је!                                                                               Кажу, „нема споменика Марији, нема ни споменика првог партизанског топа, ни  кафане Топ“- али неће да призна, одбија; неће да прихватити ту истину…док у њему јечи она громка, крајишка…Жен’ ме ћаћа мала ми се смјешка...а онда ускоро, загрми и она слободарска, Шеста личка и Трећа крајишка… и у незнању, као у неком кошмарном сну, окреће се око себе, загледа на све стране, тражи…али нема ништа!                                                                                                                          Нема ништа- ни пјесме, ни споменика, ни топова…ни једне куће, ни живе душе…мртвило завладало!                                                                                                                                                                          Нестало је све!                                                                                                                                                        Добро, могао је некако разумјети- прогнаше народ и шта ће им кафана, али зашто им засмета споменик Марији… што им смета топ, онај први, партизански, заробљен од неприатеља (уистину, никада није сазнао од којега непријатеља: Шваба, Италијана, усташа…то се тада није објашњавало) или су га, можда, комшије одвукли,  да на српски народ пуцају јер се сав, тај народ, одједном за њих, у мрске четнике преобрази…

И даље гледао око себе унезвијерено… непрестано се окреће…не зна на коју страну да крене….        Зинуо преплашен…као да се у филму страве и ужаса нашао…школе нема…                                      Школе нема!                                                                                                                                                                  Нема…                                                                                                                                                                                Стоји изгубљен. Сам.