Миланко Ковачевић: ОГЊИШТЕ

Ваш глас, Истакнуто0

(одломак из романа  ПРКОСИ СА ГРМЕЧА)

 

Боже  једини, колико сам пута сишао низ ово брдо…лагано корача, погнуте главе, а у пустом и напуштеном  селу, уз лупање његовог срца, само се још тишина чула.  Мртва тишина.                                                                                                            Пркошко поље испод  кућа пусто, легло  у коров и у трњику зарасло. Плаветнило шљивика у сивило шипражја се прелило. Домаћинства нестала- црвени кровови у нагорјеле облутке камене се претворили  и стидљиво вире из подивљале  шикаре…

У чему је моја…наша кривица?!                                             

Зашто?!  Зашто?! Е, туго моја…оте му се дубоки уздах … јауче уз неки чудни, тупи бол у грудима.

Гледа.                                                                                                                                                                                                            Тамо…на мјесту гдје су стајале поносне куће Крешића, у загрљају великог воћњака, завладало је црнило… све се спојило у једно, скупило и потамнило, у пустош се без краја претворило…                                                                                       На његовом огњишту више ништа није исто- све је нестало!..

Све сам изгубиосве…нема овдје више ништа…нема овдје ничега…тамо, у тој паљевини је је моје огњиште … док несигурни  кораком тетура према огњишту, јауче, а ипак, бори се, неће да се преда; бори…лијепа сјећања тражи…успомене које ће га вратити у живот… јер само са сјећањима се до среће може доћи. Срећа је само сјећање, када си срећан у том сјећању. Зато сјећања и постоје- да сачувају, бар на кратко, срећу која је нестала…

И заплови…                                                                                                                                                                                                          Низ Крешића брдо силази, послије неколико мјесеци, још увијек у души, младо, смјерно сељанче, да скупи нову снагу за наставак борбе  у страном свијету…а однекуд се појављује и трчи му  у загрљај млађи брат, знајући да ће добити неколике мале чоколадице са сличицама Партизанових беба, а из његових очију сија неизмјерна радост док га његов баћо стиска у загрљају. Мајка, као и увијек га дочека, бришући сузе радоснице, грли га и љуби, а њена срећа је, готово опипљива и као топли сунчеви зраци,зрачи из ње. Ту се, у дочеку, нашао и отац, озбиљан и достојанствен, са благим осмијехом да чврсто загрли сина, а тај загрљај ће Петру увијек остати у сјећању и кад му буде најтеже било, увијек ће му снагу  давати. У тој делегацији је  наравно и његова  бајађе си ти, дијете моје, као да би га ружила баба, што не дође раније, грлећи га онако њежно, онако како то само његова јединствена баја зна а он у њеном загрљају  замишља  и ђеда, што му је остало још из најмлађих дана, јер је стално маштао да има ђеда као и остала дјеца; ђед, сучући бркове, кроз смијешак грли свога хајдука, како га зове из милоште- а за њега, Петра, као и за ђеда, хајдук је била нека тајанствена, највећа и најљепша ријеч. И, не само да се Петар топио док се поздрављао са њима него су и сви укућани били нестварно срећни а био је увјерен да је и ђед исто тако срећан…

Колико су само љубави носили ти сусрети… колико среће?! Нема тог кантара, нема тих ријечи које могу описати радост која је избијала из њих...увијек би се питао, увијек би се чудио, како живе људи који немају овакве срећне доласке кући, и било му их је, истински жао! Питао би се, шта згријешише…јер они нису знали шта је радост, шта је срећа…живот им не пружи те љепоте састанака. Уистину, можда они без растанака, заједничким животом и ухвате мало заједничке среће, али сигурно је, не могу доживјети овакве ерупције среће које је он доживљавао, јер оне су могуће само у тим посебним тренуцима поновног сусрета драгих људи, послије протеклог времена…                                       Тако, још једном га сјећања у живот вратише.

У инат свему, није све изгубљено!Ипак, има наде! Остала су ми сјећања, драга сјећања. Њих ми нико не може узети. Никада! Никада!..и одједном се са сјетом, сјети рођака Слободана, сиротана…он чак ни сјећања нема, радости која она доносе…и док жали Слободана гази ижђикали, до плећа коров, неку, од сњегова поцрњелу травуљу,  што га је саплитала  и гребла… Тешко  дође до пјешчаног прогана к његовом дому, којега ни препознати није могао, јер је био скоро потпуно затворен са подивљалом живицом- морао је на неким мјестима рукама склањати испреплетано шибље и трње да би се пробијао даље…до дворишта.                                                                                                                                                    Није видио ништа!                                                                                                                                                                                                    Ишикљала прашума!                                                                                                                                                                                                Све се у дивљину утопило.

Велики стари воћњак око куће у непроходну шуму израстао и спојио се са младим затрњеним воћeм- стотињак расцвјеталих младих воћака које он, неколике године пред рат, са братом засади и, чак из Чачка, саднице доносе. Гледа- сузе му се у очима наросиле: ту пред његовим очима цвјетала је и велика стара родна трешња, коју, да живи хиљаду година, никада заборавити неће, а одмах поред, био је и ред стабала јабука делишес, које је отац посадио  још када се из војске, из Словеније вратио… ту је била и велика шљива бјелица и још већа, посебно истакнута и вреднована, домаћа, црна родна, која је и више од педест литара ракије давала, а ту, само мало измакнути, стајали су, крушка виљамовка и горди орах…био је ту и стари дуд, који је поносно стајао на самом улазу  у двориште поред улазне стружице од  прошћа… а круна свега; постројени уз живичну ограду воћњака, стајали су поносно јасенови који су се до неба пружали…                                                                                                                                                                                                     Све је ту, а нема га.                                                                                                                                                                                              Све је нестало а ипак није!                                                                                                                                                                                 Из те страшне џунгле  вири још увијек необрушена, ластавица велике старе куће…само једна чеона страна стоји- и на њој, још увијек читљива, плоча са исклесаним натписом  ГЛИШО КОВАЧЕВИЋ И СИНОВИ 1918.                                          Да свједочи!                                                                                                                                                                                                  Налазио се Петар изгубљен у прашуми коју на свом огњишту нађе умјесто кућа… нове куће коју са оцем изгради, старе, највеће  спратне куће у читавом округу, са, скоро, двије стотине квадрата у основи, коју Крешо са својим оцем сагради, и најстарије куће, са огњиштем и веригама, што је, још као новоселци, прије, скоросто педесет година, преци направише.

Остаде само плоча – закључује сможден, док се пробија грозничаво кроз ту дивљину, несигурно тумара лијево-десно. Сагнут, као у неком трансу, тражи изгубљено огњиште… разгрће  ногама коров и трње и склања рукама гроздове витких младица шибља које искуљаше из земље…                                                                                                                                        Тумара, тумара…лута по зараслом дворишту, напет,  узрујан, у грчу.                                                                                    Напокон, откри га!                                                                                                                                                                                              Ту!                                                                                                                                                                                                                               Ту је! Праг! Кућни праг…а иза њега једва се назирала велика громила цигли и камена- остаци срушене нове куће.                                                                                                                                                                                                                                            Стаде мирно, као што се почаст одаје покојнику, нетремице буљећи у призор пред  њим…

-Боже помози- прекрсти се. Шта остаде од некадашње куће Крешића?!                                                                                        Шта остаде од наших живота?                                                                                                                                                                      Шта остаде од мога живота? – шапће…тресе се, ноге  му подрхтавају, губи дах…                                                            Нема…све је нестало– сломљен закључи, и суза му низ лице крену.