Миланко Ковачевић: ПРЕВЈЕРЕНИЦИ

Ваш глас, Истакнуто0

 

(дио из романа ПРКОСИ СА ГРМЕЧА)

 

Иако је све одисало питомином и љепотом  у овом дијелу Крајине, у Републици Српској, њега нису престајале мучити тешке мисли…како… како, се ово зло деси? Зашто кренуше у рат…откуда им толика мржња?                                                                                                                        Петар није могао схватити, као што ни они, некадашња браћа, можда нису схватали, да је то неко непознато зло, чучало скривено негдје у њима- можда и они нису знали за њега. Можда је то Босна скривена у њима…она тајна и несрећна коју још нико рационално није могао сагледати…можда су се за ту,за неку њихову, и од њих самих, Босну скривену, у рат ушли; Босну, за коју не постоји нико него они сами, муслимани- Бошњаци, како се у сред рата новим именом частише, уз  кумство Ватикана и Турске.                                                                                                                  Зло, јаче од њих, слабих, обруши се на нејака плећа, а та велика несрећа изазвала је још већу несрећу код њих- мржњу која разара властите носиоце. Њихова бивша браћа, Срби, преко ноћи, још већи Власи постадоше и убрзо се у подивљале Четнике претворише, чија су се злодјела и геноцидна намјера, још од Косова вукли и убиства њиховог највећег шехида Мурата.

Запад је уживао у намјештеној игрици у Босни. Нека се убијају… здушно су навијали за новопрекрижене Бошњаке, као што су их и прије сто година, исто тако, прекрижили пред рат и гурнули их у нова страдања.Лицемјери са Запада били су у двоструком добитку. Убијали су се између себе, како су они у својим елитним мозговима закључивали, њихови, вјечити непријатељи. Са једне стране Срби-православци а са друге Бошњаци-муслимани! а                              Хрвати-католици су им били стабилизирајући фактор. Хрвати су њихови и њима ће обезбједити Независну државу Хрватску- покровитеља, над једним и другим.Таква се комбинација одвијала у злочиначким главама владајуће олигархије са Запада, и српски народ  западно од  Дрине је, углавном, поучен историјским искуством, био свјестан подвале коју су им припремили. Али, муслимански није! Понесен, ласкањима, обећањима и изливима љубави према њему, остао је заробљен својим романтичарским заносима показивања и доказивања идентитета, зрелости и државности, а све темељено на антисрпству, по упутама демократа са Запада.                                                                                                                                                                                                                                    И не само некадашњи Срби да нису имали снаге одупријети се заводљивим сатанистима са Запада, него и неки  садашњи Срби, сломљени и немоћни, бацише се сили и злу у наручје; превјерише, на страну не-пријатеља  српских пређоше- ишчупани из коријена, изгубљени у нигдини, у моралном беспућу… немоћни да пронађу себе, а та властита немоћ им још већи страх донесе, који их још видљивијом агресивношћу и бјеснилом  наоружа.                                                        Да би потврдили  нови идентитет превјереници чине све да потру своју прошлост, свој пређашњи идентитет и да га некако сакрију, пониште, што је немогуће а та немогућност код њих рађа још већу мржњу, највећу мржњу која се  и једино код браће може пробудити- да иста крв, највећи издајник и највећи непријатељ може постати!                                                                                                    Тако, од Срба, многи Антисрби постадоше!                                                                                                            То је тај импулс несреће, српске историјске коби коју многи  не издржаше и своју муку запечатише заувјек мржњом и злом према праоцима Србима, према себи самима… браћа Срби морају нестати да би они опстали, да би они постали…док год постоји траг и најмање  сјећање о Србима, код њих, превјереника, у њима, непостоји ништа. Они су ништа, јер Срби постоје- јер они су Срби! Конвертити, да би постали то што не могу бити, нешто друго и ново,  престадоше бити оно што јесу и постадоше оно што нису а ту своју превјеру једино мржњом могу хранити и одржавати. Мржњом  против свога рода- мржњом против себе!                                                                    Да- они, ни себе не жале! Себе они, несрећници, највише  нападају, на себе мржњу истресају- изгубљени и у простору и у времену… не могу назад у свој род, Србима, јер су већ прешли границу, а не могу напријед, постати други,  јер свједоци њихове превјере и несреће, још постоје и свједоче; ломе се и савијају, ни довољно самостални, јаки и велики, да постану неко, али опет, што би рекао Меша, ни довољно мали да нестану- али ту су учитељи са Запада да им помогну, да их властитим сотонлуком наоружају; ојачају их  и спреме да јурну, наоружани мржњом, на Србе, да се ослободе своје муке конвертита и јањичара, да истјерају бол отпадника из своје напаћене душе, да забораве савјест. Да ископају, ти бивши Срби, своју свијест и идентитет; да покажу да постоје, кад на своје прародитеље јурну да их униште!                                                                                      Мржња искуља из обичних, малих људи… тај осјећај инфериорности, тај осјећај отпадништва од матице српске доносио је комплексе, фрустрације… потребу да се покажу, искажу, осамостале, јер само тако могу опстати и са болесном душом живјети, јер само нестанком властитих корјена они нови могу постојати.                                                                                                                                                        Тако је за њих, несрећну разбраћу, направљен круг из којег више никад неће моћи изаћи – најстрашније од свега, најстрашније од најстрашнијег, што они рат, против Срба, не због неких реалних интереса, већ због мржње воде.

Нико не може мрзити као некадашњи Србин Србина, брат брата свога! Знају ту страшну истину бивши Срби, историјски несрећници и зато у себи носе ту геноцидну црту и нема тог лијека који то зло у њима може излијечити. Чуда се могу десити на појединим мјестима и на мањим деоницама времена када се зло и мржња примире и притаје, али не да би се уништили  већ да би ојачали и букнули још јачим интезитетом. И нема ту лијека: остаде вјечити јаз, јаз између Срба и превјерене браће, јаз са којим се ни једни ни други никад немогу помирити а посебно они невјерни! Трагедија.Трагедија српска!

То је та несхватљива мржња данашњих Срба-отпадника, то је та тајна, у једном дијелу народа, бошњачко-муслиманске мржње, то је та тајна хрватско-усташка мржње. Чир мора пукнути, како би говорио Петров отац, и гној се мора разлити по тим просторима,  док је Срба и док је њих, превјереника, само је питање тока времена- само кад Срби нестану, превјереници  могу опстати и инфицирану рану евентуално лијечити…Па, конвертити не постоје, нити би постојали да није њиховог антисрбизма на превјери насталог, насталог због властите немоћи, људског, духовног и моралног пада.Тај конфликт у њиховим душама је вјечан и нерјешив и створио је рану непреболну.

Конвертит мора нападати, а ако жртва одбија непријатељство, превјереници су још агресивнији јер остају гладни- они се, управо, непријатељством хране!                                                                              Знају ту истину и сотоне са Запада и зато су, управо, превјереници-јањичари, њихово најјаче оружје из којег пуцају по Србима- а све више, те истине постајао је свјестан Петар која га је потпуно поражавала… да Бог помогне свима, Срби су их подигли, открили, показали свијету, а они  то добрачинство негирају, сакривају, поништавају …а како, како је то могуће…                                                                                                                                                                                                                                 

————————————————————————————————————————————————————————————————————————–

Био је свјестан Петар, да су њихови несрећнии преци невјере постали када су пали; када су хтјели сачувати главу, када више нису  могли  подносити  зулум, или када су покушавали  имања сачувати…своју  овоземаљску муку умањити! Невјера су постајали многи, често и уз договор браће, ти тамо, ја ћу овамо…ти покушај  бити  други, а ја ћу остати Србин, ја сам јачи, ја ћу издржати…                                                                                                                                                            Превјеравало се, не само за турског времена, него и аустроугарског…како некад, тако и  данас! Може ли се замислити већа људска трагедија?! Можда су ти процеси морали да се десе, можда су то биле добре одлуке, али зато се морала платити велика цијена, никад нећемо сазнати  да ли већа за оне који тај чин урадише или за њихове потомке- а можда  и највећа за њихове претке којима још једном, поново, смртне ране задаше.                                                                                               Ти односи вјере и невјере, посебно у Босни, вијековима су се запетљавали, у клупко мрсили и тешко је одвојити вјеру од невјерe јер се чак, понекад и данас, вјера невјером храни. Ипак, вјера може без невјере али невјера без вјере не може никад! Увијек је вјера јача од невјере -зна ту истину невјера и зато се непрестано луђачки бори, доказује се стално јуришајући на вјеру. Невјера живи од вјере, јер, да није вјере, невјера не би имала ништа, нити би имала у шта да невјерује. Невјера без вјере не може постојати, као што ни вјера, изгледа, понекад, у неким временима, без невјере не може!                                                                                                                                                              Схватао је истину – превјереници нису више бивша браћа, већ су то сада   његова разбраћа која Србима више никад неће моћи опростити своју, властиту, издају. Они своје невјерство не могу залијечити док се свједока не ријеше, док браћу неизбришу из своје свијести и савјести – и то је њихова сизифовска судбина!