Миланко Ковачевић: ЖИВОТ ЈЕ ЈАЧИ

(Дио из романа ПРКОСИ СА ГРМЕЧА)

Увијек, у српској историји, нова трагедија већа од претходне. Какве су, рат и ова несрећа, оставила трагове на њиховим лицима…опрхван болом,тугаљиво гледа  у потамњело и остарјело Радованово лице, на којем су два испијена, готово угашена ока, водила грчевиту борбу за опстанак, заборавши у тој муци на властите, исто тако изморене и сузне очи, које су све теже подносиле своју муку.                                                                                                                                                    Неспокој, угњежден дубоко у Петровом срцу, од сусрета са пријатељима и комшијама у измијењеној реалности, како је називао ово послијератно стање, све више је растао и раздирао га.

Чуо је он да су се неки пркошки домаћини снашли, успјели се некако уселити у очуване куће и са трактором са којим су избјегли и вриједним рукама, кажу, кренули у нови, релативно нормалан живот, уколико се уопште, у данашње вријеме и на овом простору, може нешто назвати нормалним…али већина избјеглог народа, још увијек је живјело тешко и борило се за кору  хљеба. Сиротиња у напуштеним, разрушеним кућама које прокишњавају на све стране, са склепаним од дасака, церада и најлона, вратима и прозорима, без игдје ичега,тражила је грозничаво какав посао да преживи, што је својом упорношћу и успјевала, потпомугнута налетима Црвеног крста и других хуманитарних организација и пакетима помоћи рођака из Србије и Бањалуке.

А, какву су муку носили у души, Петар је добро знао. Све му је то било познато, сву ту муку је и сам преживио а на неки начин преживљава и сада…и сам се, на почетку рата, нашао у туђем, непознатом свијету са завежљајем у рукама, женом и двоје мале дјеце, и ваљало је преживјети, опстати.

Била је то, како ју је он називао промијењена реалност, и умјесто некадашњих романтичарских снова о мајци Србији, дочекали су га, као остале избјеглице, јад и чемер, го и тврд градски асфалт, из којег је ваљало одломити кору хљеба и нахранити дјецу.                                                                          Мука, велика мука, али, човјек је чудо.Издржи оно, што ни по којим законима физике не би могао издржати.Преживи оно, што би само за неколико сати раније, дао главу на опкладу, да се не може доживјети и преживјети.                                                                                                                              А може!                                                                                                                                                                                Све може кад се хоће или кад се мора. Готово све!                                                                                                И та спознаја га је једино тјешила.                                                                                                                            Издржати !                                                                                                                                                                        Издржати- и све се временом промијени.                                                                                                                За сваку рану се нађе лијек- само ако се упорно и ако се тражи.                                                                      Тако је он преживио сва та страшна времена и сад већ, колико-толико, додуше условно речено, живи нормално. У сваком случају нормалније него што је било раније, на почетку избјеглиштва.    Та спознаја га је сада мало тјешила. Надао се, вјеровао је у своје Пркошчане…јаки су они, преживјеће… Шта ће?! Мора се!

Проналазећи спасоносне закључке и зрна оптимизма скривена дубоко у себи, Петар би се мало смирио, док поново не би нагрнула болна сјећања на њихов егзодус и страдања и појавио се неки чудан бијес, нека љутња на самог себе, ваљда због властите беспомоћности да он ту било шта промијени.                                                                                                                                                                   Као и до сада безброј пута у животу, знао је све, свега је био свјестан, а опет, управо та спознаја га је бољела јер је откривала његову властиту ништавост, која је из немоћи извирала…                          И док је аутобус јурио према Дервенти, игра је, и даље, непрестано трајала- несрећа је са свих страна нападала а Петар се упорно одупирао… и тако у недоглед- ипак, пукао би до Дервенте као надуван балон, да га из мучних мисли не истргну Бране… са својим топлим гласом доносио је неку смиреност и благост, а на његовом  дјечачком лицу, играла су два живахна плава ока још увијек пуна живота, којега су благодарно одашиљала према Радовану и њему, израњаваним и уморним.

-Видјећеш, сад ћемо ми наћи Цара у станичном кафићу, ту је њему радно мјесто- уз осмијех га је увјеравао Бране док су улазили у аутобуску станицу у Дервенти- Идите ви тамо, а ја ћу брзо доћи да попијемо коју, само да се ријешим овог чуда- показа руком на аутобус и насмија се.

Излази споро из аутобуса као са неким нејасним страхом очекујући сусрет  са Царем, као и са осталим својим Пркошчанима и њиховим избјегличким животима… хоће ли имати снаге да се сусретне са њиховим тужним судбинама као и са својом?                                                                                Збуњен, нервозно се окретће око себе- али, не зна ни сам, ни како ни зашто, он умјесто опште пропасти и безнађа око себе, увиђа живот.                                                                                                              Пуни живот.                                                                                                                                                               Иако је све око њега било девастирано, потргано, разрушено, ипак, гледајући тај народ око себе, на станици и на тргу, све је за Петра одисало неким оптимизмом. На његово велико изненађење, живот је пред њим бујао у читавом том хаосу и биједи, јаче и више него тамо, на другој страни        границе- у Србији. А како и зашто је дошао до тог закључка, није ни њему самоме било јасно… да ли су то његови неки умишљаји или је стварност таква, али то више и није било важно.                    Он је стварно тако осјећао! То је за њега била реалност.                                                                                  Још једном се увјери- није само човјек чудо већ и живот човјеков.                                                            Живот је чудо.                                                                                                                                                              Највећи је кад га нема, највећи онда када се бори за њега! Свеједно, да ли у ратним или у тешким поратним временима.

Сјети се, кад је долазио на сахрану оцу у рату 1992… гинуло се, умирало, нестајало, а опет,живот је бујао на све стране- у сваком човјеку, свакој породици; на ливадама, у шљивицима… свугдје!            Надјачавао је грмљавину топова из даљине…                                                                                                    Тада, у таквим временима,људи  се највише радују, пјевају, воле се – славе живот, када се чини неком неискусном посматрачу, да  живота у том злу нигдје нема, нити га може бити.                            Живот побјеђује; ма, колико велики били несрећа и зло, ма, колико се страдало и нестајало, живот је надјачавао.                                                                                                                                            Надјачавао је све!                                                                                                                                                      Плач дјеце и кукњава мајки за изгинулим очевима, били су надјачани радошћу мајки и плачом новорођених беба- нови живот је надјачавао нестанак живота!                                                            Живот је био јачи од хаоса и безнађа.                                                                                                                    Слободан живот-од смрти!                                                                                                                                         У тим најтежим ратним страдањима, човјек је  најслободнији, а живот је најврједнији, најсмисленији и најсадржанији.

Схватао је Петар истину- да нема смрти, не би било ни живота, и што је већа опасност од смрти то је и већа свијест о животу и његовим вриједностима. Што су опасност и смрт ближи, то нам је живот дражи и љепши.                                                                                                                                          Само у рату, живот побјеђује смрт.                                                                                                                            Само се у великим страдањима може истински радовати животу и уживати у њему.                              Кад граната груне и баци те на земљу, а ти утврдиш да си читав и жив, нема веће радости од твоје, што тамо, мало даље од тебе, граната удари; када ти метак прозвижди поред уха ти се дјечачки радујеш, срећан трепериш, као никад у миру, што душман промаши и узалуд метак потроши…а о томе, како је сладак пасуљ на линији који ни код једне домаћице не може такав бити, да се и не прича… тек каква је љепота мало одријемати у рову, то нико ни замислити не може- нема тог душека и јоргана који би пружио тако мио сан; само у рату су незаборавна дружења, шале, пјесме, доскочице и зезања, којима оне мирнодопске занимације ни до кољена не дохватају… и тако…а онда кад дођеш изморен и испребијан из рова, укоченог врата и утрнулих ногу, па попијеш коју љуту, па ухватиш се за  женина бедра – и ето дјеце у радости, у љепоти и љубави рођених.               То је живот!                                                                                                                                                                    Има се зашто живјети; и мучити и страдати ако треба!                                                                                      Уствари, нигдје слободе човјекове нема као у ратним, или тешким поратним временима.                  Тада, човјек постаје птица, лепршав и слободан. Слободан, од усуда, од страхова свих врста, од смрти. Тачније, није их се он ослободио него их је примио као нешто природно, нормално, њему припадајуће, као судбину.

foto-sremskomitrovacki portal

Миланко Ковачевић: ДОЛАЗАК

(Дио из романа ПРКОСИ СА ГРМЕЧА)

Већ стоји код возача, спреман да искочи из аутобуса. Нестрпљив је- жури му се много.                        Сад је ту, на своме.                                                                                                                                                            Одавде је његова земља. Његова.                                                                                                                              Само пет километра старе макадамске цесте, некадашње турске магистрале за Вакуф, дијели га од огњишта.

Ту, на почетку  пута, била му је школа… још увијек је носио са собом звонки смијех школских другара, разне игре и мангупарије; ту је осјетио ђачке радости, стекао другове и прве стидљиве љубави; прве загрљаје, уздахе и љубавне јаде…                                                                                                  Али, није Петар само лијепа сјећања носио у себи…памтио је и прве озбиљне бриге и дубока размишљања која су га редовно, на тој цести затицала…о плановима…о будућности, о животу… о правди и неправди, o смислу и несмислу…                                                                                                            И сада, док нестрпљиво чека да се заустави аутобус, сва су та, њему драга сјећања из школских дана и даље сама извирала и обасипала га, као и незаборавна, драга лица Мире, Раде, Наде, Душана, Драгана, Марка и многих других, које, више од десет годинама није видио, и ко ће знати, у овој несрећи, како и гдје завршише, и да ли ће их још икада видјети.                                                    Нека туга га поклопила.                                                                                                              

Овај живот је чудо. Право чудно чудо!                                                                                                                  Ко и како смије да се овако игра са нама и нашим животима.                                                                      Ко и зашто? Зашто?! –пита се огорчен, а одговора нигдје.                                                                            Жедним погледом тражи стару цесту за Пркосе, која му, бар се њему сада чини, живот значи…својом постојаношћу му једина може вратити изгубљену снагу.                                                                                                                                                                                                                                                    Та стара прашњава цеста је била нераздвојиви, саставни дио њега и његовог живота…носио је и сада са собом, сваки мало већи камен на њој и сваку логицу ископану водом… памтио је и даље те дубоке јарке што су је ограђивали са обе стране; и сваку је бандеру памтио, њен облик и        величину ,и сваки жбун у Дулиби који ју је оквиривао и богатио је својим раскошним рухом…још увијек је  носио у себи цвркут малих златних сјеница и складни пјев врапчића, док је гледао несташну игру вјеверица на гранама младог храшћа, а често би, баш на том мјесту, испред њега претрчао и испрепадани зечић, грабећи својим дугим задњим ногицама уз брдо…

Знао је Петар и за тајну логу сваке висибабе, јагорчевине и љубичице које су украшавале њедра Дулибе и давале им мирис и љепоту; знао, и сваку купину поред пута, и сва станишта малих, црвених, али најслађих шумских јагода, које је у велике низаљке низао… све, све је, остало у њему…                                                                                                                                                                                  Сјећао се и сваког дебелог хлада који је мирно чекао путника намјерника да се одмори или да се од илинданских врућина склони… памтио силне кише и поточиће што лију цестом остављајући велике ожиљке на њој, али он те страшне пљускове није доживљавао као своје непријатеље, као ни цестар Миле, који је излокану цесту сутрадан морао лијечити.                                                                Слушао је, још увијек, у себи, громове који су цијепали бандере док би се он у грм скрио да офанзива прође, па би поново јуначки кренуо газити по времену, даље кући, гдје су га са забринутошћу чекали.                                                                                                                                                    Али, он се, ни громова није плашио- чинило му се, да у Дулиби и громови по некој логици и законима ударају… тачно се зна – неће гром ударити у човјека ни у грм; он ће своју злоћудност на бандери показати, ваљда, поред осталог, и посађену зато, ту поред  цесте…а, ни пратеће муње нису му биле страшне- оне би само бљеснуле на тренутак, да му освијетле пут!                                        Памтио је и оштре пркошке зиме- борио се са сметовима и мећавама које су му често задње атоме снаге узимали док је грабио уз склоп Дулибе давно заметеном цестом, онако поносан, гологлав, јер капу из неког свог пркоса, никад није носио…а од свега, највше се сјећао буре кад запири на Дулиби, онако јако, да му коса лепрша, да му дах зауставља…тај фијук вјетра никад заборавити неће- и истргну га из сјећања Бранин поздрав, док је заустављао аутобус…                                              Петар искочи и нађе се -у пустоши!

Збуњен, врти се у круг.                                                                                                                                                Звјерња на све стране; не може препознати- не зна гдје је!                                                                               Кажу, „нема споменика Марији, нема ни споменика првог партизанског топа, ни  кафане Топ“- али неће да призна, одбија; неће да прихватити ту истину…док у њему јечи она громка, крајишка…Жен’ ме ћаћа мала ми се смјешка...а онда ускоро, загрми и она слободарска, Шеста личка и Трећа крајишка… и у незнању, као у неком кошмарном сну, окреће се око себе, загледа на све стране, тражи…али нема ништа!                                                                                                                          Нема ништа- ни пјесме, ни споменика, ни топова…ни једне куће, ни живе душе…мртвило завладало!                                                                                                                                                                          Нестало је све!                                                                                                                                                        Добро, могао је некако разумјети- прогнаше народ и шта ће им кафана, али зашто им засмета споменик Марији… што им смета топ, онај први, партизански, заробљен од неприатеља (уистину, никада није сазнао од којега непријатеља: Шваба, Италијана, усташа…то се тада није објашњавало) или су га, можда, комшије одвукли,  да на српски народ пуцају јер се сав, тај народ, одједном за њих, у мрске четнике преобрази…

И даље гледао око себе унезвијерено… непрестано се окреће…не зна на коју страну да крене….        Зинуо преплашен…као да се у филму страве и ужаса нашао…школе нема…                                      Школе нема!                                                                                                                                                                  Нема…                                                                                                                                                                                Стоји изгубљен. Сам.