Миланко Ковачевић: КРУГ 25 (РАСПЕТО КОСОВО)

                               

 

 

                               П Е Д Е С Е Т Н И Ц А

 

 

                                  Црвени косовски божур још увијек расте
                                              натопљен српском крвљу

                                            По Косову се још увијек чују

                                                         Крици и јауци

                                           

                                            СРБИ  НОСЕ  СВОЈ  КРСТ

                                                          З А  С П А С

                                             Д У Ш Е   Ч О В Ј Е К О В Е

                                                               А М И Н

Драгица Вигњевић Ковачевић: НАШ ЈЕ ПУЧЕНИК

           Крајолик је био непрепознатљив. Оскрнављена гробља, порушене и спаљене куће,
воћњаци, ливаде и путељци, све је било зарасло у шибље; огромни храстови из Маркановића гаја
сви посјечени, Шабановац, извор са којег смо доносили воду и који је био омиљено састајалиште, пресушио…
Гледала сам свој Пученик с невјерицом, покушавала у шипражју препознати воћњак диде Јандре и мјесто гдје је била кућа, а на порушеном и зараслом гробљу запалила сам свијеће. јУ стомаку ми се стезало неко клупко, пењало се у груди и грло и тјерало ме да стегнем вилице, да угушим јецај. И киша је одједном почела падати и подсјетила ме, како се некада овдје, за љетних киша, стријепило да ће покиснути скоро суви откоси и полећи жито уочи жетве. Више нисам могла издржати, заједно са кишом плакала сам и ја. Оборила сам поглед да сакријем сузе. У трави, уз саму живицу, сакривена испод зеленог листа, осмјехивала ми се једна мала црвена јагода. Ускоро је и киша престала да пада и појавило се сунце, још топлије и сјајније него што је било.

           Посматрала сам окупљене људе око себе,многе нисам ни препознала, минуле године
оставиле су трагове на њиховим лицима. Расули су се по свијету, сви су сада били у неким својим
новим животима, али их је све повезивао онај исти дамар у грудима и она иста искра у зјеници ока, она жал и туга за прошлим данима и огромна радост и срећа због овог сусрета на оним истим
ливадама, са истим погледом на Грмеч у даљини и истим мирисима који само овдје постоје. Послије кише, мириси шумарака, ливадског цвијећа и бујади били су још јачи, ширили су се свуда, завлачили се у душе, текли венама и таложили се дубоко у срцима. Пресрећни, људи су се грлили и љубили, разговарали сви у глас, сјећали се заједничких орања, косидбе, печења ракије и прела у дугим зимским вечерима. Неријетко, видјела сам и неку сузу у оку и дрхтај доње усне и браде, али се све брже – боље претварало у осмијех и пјесму чак! И коло се развило, ту на ливади, као некада на зборовима. Гледала сам све то, дјетињим очима, поново се играла испод Савине криве дуње и са осталом дјецом чувала краве и овце на околним пашњацима…

Ово је једино мјесто на свијету
гдје ми срце стане
као да жели вријеме зауставити
и овај тренутак заувијек да траје,
а сјећање на прошлост, на давне дане,
на живот овдје и људе драге,
даје ми снаге, даје ми снаге…

           Свака стопа ове земље, сваки камен, свако преживјело стабло, причали су причу о ономе што је овдје некад било, о људима који су овдје живјели, о њиховим радостима и тугама…Више од двадесет година овдје на Пученику не живе Пученчани. Кад су одлазили, са собом су понијели само своје животе, за друго нешто није било мјеста у претрпаним тракторима који су у колони ишли на пут у непознато. У својим срцима понијели су успомене, њих им нико није могао одузети….
           За све ове године, гдје год да су били, у њима је бујала огромна жеља да се окупе на свом Пученику, да осјете ону топлину коју су могли осјетити само ту, у свом родном селу, ту
гдје су оставили своје претке и своје куће и њиве и све што су генерацијама стварали. Поново су се срели Косићи, Малинићи, Вигњевићи, Огњеновићи, Ћопићи, Ковачевићи, Мандићи, Зорићи, Бокани, Медићи, Ступари… поново је Пученик звонио од раздраганих гласова, од пјесме и игре, од среће која се разлијевала и плавила, нарастала и дизала се високо и још више, до неба које је једино остало исто, као вјечни свједок нераскидиве везе између Пученика и Пученчана.
           Од тада су прошле двије године, Пученчани су наставили да се окупљају у посљедњу суботу мјесеца јула, како је договорено. Удружени и одлучни у намјери да ураде нешто за свој Пученик, успјели су да среде гробља. Из шибља које је уклоњено са гробова, указали су се споменици, нијеми свејдоци прошлог живота на овим просторима, чувари једине истине о ономе што је овдје некад било и што нас заувијек веже за овај грумен земље.

Ово је једино мјесто на свијету
гдје сва затреперим
и до кости осјетим
да сам свој на своме:
Славко, Дако, Мика, Петра, Бобо, Марица,
Васиљ, Јандре, Стана,
имена предака у камен су уклесана,
а сјећање живо струји ми венама,
а сјећање живо струји ми венама…

Велико олакшање сам могла видјети на лицима својих Пученчана када су обилазили гробља и палили свијеће за давно уснуле претке, а цвијеће су остављали на обновљене споменике, као на знамен своме постојању. Да нису гробове својих предака ослободили из оног шипражја, било би као да ни њих више нема, као да их нема ни тамо далеко…
             На Пученик се полако враћају искре живота, из два димњака поново се извија дим, а рађају се и неке нове идеје о изградњи заједничког дома. Иако су давно отргнути из свог завичаја, Пученчани никад нису заборавили свој Пученик, носе га у својим срцима и души, заувијек

Ово је једино мјесто на свијету
гдје на кољена могу пасти,
длановима тло дотаћи
и дуго љубити земљу и траву
и главу на камен спустити
и тако остати
и тако вјечно, вјечно остати…

Миланко Ковачевић: КРУГ 24 (РАСПЕТО КОСОВО)

  Живот се још увијек неда

 

             Они срушили

 

             Убили

 

             Уништили

 

             А Срби се дигли

 

             Оживјели

 

             Постали

 

 



 

 

              Игра се наставља

 

               Смрт наваљује

 

               А живот се одупире

 

                Докле

 

                Постоје ли границе свему

 

                 Или је све безгранично

Миланко Ковачевић: ПРКОШЧАНИ

(Посвећено свим прогнаним Крајишницима)

Донесе немилосрдна судбина Олују са Запада.                                                                                                        У селу се чуло само завијање и  цвиљење остављених паса, мукање узнемирених крава и блејање преплашених оваца – напуштеног “блага“  старих пркошких домаћина који до јуче, нису могли ни замислити живот без њега, а сад, ето…оставише га, издаше! А живе душе…откинула би се по нека суза низ окорјела старачка лица у тужној колони Пркошчана што се, управо, слијевала у исто тако тужну, непрекидну колону крајишких прогнаника  која се већ котрљала кривудавом Петровачком цестом. Пратили су их; злослутна грмљавина авиона, све јача тутњава топова и црно,плачно небо… киша и сузе умивали су старце, жене и дјецу  док су у даљини остајала њихова села са оним најупорнијим; понеком онемоћалом старицом и тврдоглавом старином, који нису хтјели, ни по цијену живота, напустити родно огњиште. Са стакленим погледом устремљеним ка небу, остаће да леже заувијек, на огорјелим кућним праговима – изгорјели, измасакрирани…

Зло, у свом најстрашнијем облику све разори,попали…уништи у Крајини– не само домове живих него и мртвих а порушени гробови са ишчупаним и поломљеним крстачама остадоше да свједоче историју народа коју је Зло жељело да избрише, да коријене српства ишчупа…

 

                  Прогнани Пркошчани су наставили своје истргнуте животе: у Републици Српској, Србији, широм Европе и свијета…борили се са новим животом како су знали и умјели, онако, горштачки упорно и храбро, као некад на Пркосима које су увијек носили у  срцу, носили дубоко у грудима, као рану…носили бол за Пркосима; за својим мртвим прецима који на оскрнављеним сеоским гробљима осташе, бол за оном посном, а њима ипак тако драгом пркошком земљом коју су са својим знојем залијевали… е, Боже драги, ништа љепше нема од пркошких “кумпјера са басом“, а тек, божићне печенице и пркошке љуте  која је срце гријала…

Сваким даном, све би  јаче јечала пјесма у њима…

                                    И сад памтим илинданска љета

                                    Бљесак муње што небеса цијепа

                                    Фијук вјетра и буру кад запири

                                    Све у мени још увијек то живи

 

                                     Памтим силне сњеге и сметове

                                     Што прекрише сеоске плотове

                                     А ту трешњу што рано процвјета

                                     Памтићу је још хиљаду љета

 

а онда би, изненада, као бујица, незадрживо, наврла лијепа сјећања а нека  топлина и радост би прострујала грудима… пред њиховим очима наставиле би се ређати слике топлог дома, безбрижних дјечијих игара по пропланцима и осоју, слике момачких прела и надметања, слике игранака и кикота пркошких дјевојака…

             

                                     И сад памтим наша радовања

                                     Све уранке и сва зборовања

                                     Још се мала из прикрајка смије

                                     Стидни осмијх још ми срце грије

 

                                      Памтим звона са сеоске цркве

                                      Звук гусала још ми срце мије

                                       А топли глас ђеде мога

                                       Још ме никад напустио није

 Нека чудна милина би им обузела срце и чули би себе да пјевуше

                                       Ој Пркоси моје село мало

                                       Село мало у срце ми стало

 

                 И тако! Тамо негдје у туђини, међусобна, неизбрисива љубав Пркоса и Пркошчана,  надвладала је, побиједила све; савладала све препреке; а свијест о тој љубави рађала је одлуку. Не само сјећати се Пркоса него опет, опет и поново, борити се за њих!

Нема предаје!

                Са зебњом, уздрхтала срца, почели су Пркошчани долазити у своје Пркосе; прилазили су  сеоском гробљу и уз дубоке уздисаја, ћутке са болним грчем на лицу, дизали су порушене и ишчупане крстове а онда, послије молитве за мир мртвима, враћали би се својима, у шибље и шипражје, зараслим домовима, на којима је остао само,читав и непромјењен, нагорјели кућни праг…

Ово је мој дом!

Пркоси су наши!

Моји!       

                           “Ово је једино мјесто на свијету

                             гдје на кољена могу пасти,

                             длановима тло дотаћи

                             и дуго љубити земљу и траву

                             и главу на камен спустити

                             и тако остати

                             и тако вјечно, вјечно остати.“

 

                  И пробуди се живот, на Пркосима ; у почетку тихо и стидљиво , а онда све јаче и јаче. Све више је ницало нових кућа на старим огњиштима… стара сеоска црква доби ново рухо, гробља се оградише, рашчистише. И људи све више – Пркошчана прогнаника, њихових предака, које некад давно сурови живот одведе прашњавом Петровачком цестом, али и њихових потомака, који су по први пут одушевљено ступали на Пркосе, ношени предањима и љубављу  родитеља. Договорише се, и сви заједно, јединствени, као никад до тада, састаше се на Пркосима код цркве, да се виде, преброје, покажу…и тако сваке године задње недјеље мјесеца јула. А то јединство, та саборност, та велика узајамна љубав Пркоса и Пркошчана роди нову снагу…

Роди нову  вјеру и наду – неуништиву!

У човјека, у живот, у смисао постојања.

У Пркосима се поново, јаче него икад, заори пјесма. Небо запара – громка Крајишка!

                                И даље ће соко високо да лети

                                Пркосе му нико не може узети

Пркоси су то!

И Пркошчани, дабоме!

 

 

 

 

                                 

Миланко Ковачевић: КРУГ 21 (РАСПЕТО КОСОВО)

 

 

Косово је

                            Наш зид плача

 

                            А наш плач је

 

                            И појање и пјевање

 

                            Истовремено

 

                            Што ни један народ нема

 

                            У томе је наша величина

 

Миланко Ковачевић: КРУГ 19 (РАСПЕТО КОСОВО)

 

           Уз помоћ злочина

 

            Хоће

 

            Своје ништавило

 

            Претворити у нешто

 

            И зато

 

            Андроиди дошли у Србију да убијају

 

            А не знају да и над њима има сила

 

            Свевишња

 

            Казна ће доћи и муке велике

 

            Помози им боже

 

            У њиховом ништавилу

 

 

 

 

 

 

Mиланко Ковачевић

 

 

         

Миланко Ковачевић: КРУГ 18 (РАСПЕТО КОСОВО)

                       Да нема зла

 

                  Не би постојало ни добро

 

                  Да није звијери

 

                  Не би било ни људи

 

                  Да не постоји Сотона

 

                  Не би нам требао ни Христ

 

                  Ни Христово страдање

 

 

 

Народ може само да трпи

Да

Да трпи

Да трпи и не клоне духом

Да трпи и живи

То је највише што може

Највише

 

 

Mиланко Ковачевић