Миланко Ковачевић: ПРКОШЧАНИ
(Посвећено свим прогнаним Крајишницима)
Донесе немилосрдна судбина Олују са Запада. У селу се чуло само завијање и цвиљење остављених паса, мукање узнемирених крава и блејање преплашених оваца – напуштеног “блага“ старих пркошких домаћина који до јуче, нису могли ни замислити живот без њега, а сад, ето…оставише га, издаше! А живе душе…откинула би се по нека суза низ окорјела старачка лица у тужној колони Пркошчана што се, управо, слијевала у исто тако тужну, непрекидну колону крајишких прогнаника која се већ котрљала кривудавом Петровачком цестом. Пратили су их; злослутна грмљавина авиона, све јача тутњава топова и црно,плачно небо… киша и сузе умивали су старце, жене и дјецу док су у даљини остајала њихова села са оним најупорнијим; понеком онемоћалом старицом и тврдоглавом старином, који нису хтјели, ни по цијену живота, напустити родно огњиште. Са стакленим погледом устремљеним ка небу, остаће да леже заувијек, на огорјелим кућним праговима – изгорјели, измасакрирани…
Зло, у свом најстрашнијем облику све разори,попали…уништи у Крајини– не само домове живих него и мртвих а порушени гробови са ишчупаним и поломљеним крстачама остадоше да свједоче историју народа коју је Зло жељело да избрише, да коријене српства ишчупа…
Прогнани Пркошчани су наставили своје истргнуте животе: у Републици Српској, Србији, широм Европе и свијета…борили се са новим животом како су знали и умјели, онако, горштачки упорно и храбро, као некад на Пркосима које су увијек носили у срцу, носили дубоко у грудима, као рану…носили бол за Пркосима; за својим мртвим прецима који на оскрнављеним сеоским гробљима осташе, бол за оном посном, а њима ипак тако драгом пркошком земљом коју су са својим знојем залијевали… е, Боже драги, ништа љепше нема од пркошких “кумпјера са басом“, а тек, божићне печенице и пркошке љуте која је срце гријала…
Сваким даном, све би јаче јечала пјесма у њима…
И сад памтим илинданска љета
Бљесак муње што небеса цијепа
Фијук вјетра и буру кад запири
Све у мени још увијек то живи
Памтим силне сњеге и сметове
Што прекрише сеоске плотове
А ту трешњу што рано процвјета
Памтићу је још хиљаду љета
а онда би, изненада, као бујица, незадрживо, наврла лијепа сјећања а нека топлина и радост би прострујала грудима… пред њиховим очима наставиле би се ређати слике топлог дома, безбрижних дјечијих игара по пропланцима и осоју, слике момачких прела и надметања, слике игранака и кикота пркошких дјевојака…
И сад памтим наша радовања
Све уранке и сва зборовања
Још се мала из прикрајка смије
Стидни осмијх још ми срце грије
Памтим звона са сеоске цркве
Звук гусала још ми срце мије
А топли глас ђеде мога
Још ме никад напустио није
Нека чудна милина би им обузела срце и чули би себе да пјевуше
Ој Пркоси моје село мало
Село мало у срце ми стало
И тако! Тамо негдје у туђини, међусобна, неизбрисива љубав Пркоса и Пркошчана, надвладала је, побиједила све; савладала све препреке; а свијест о тој љубави рађала је одлуку. Не само сјећати се Пркоса него опет, опет и поново, борити се за њих!
Нема предаје!
Са зебњом, уздрхтала срца, почели су Пркошчани долазити у своје Пркосе; прилазили су сеоском гробљу и уз дубоке уздисаја, ћутке са болним грчем на лицу, дизали су порушене и ишчупане крстове а онда, послије молитве за мир мртвима, враћали би се својима, у шибље и шипражје, зараслим домовима, на којима је остао само,читав и непромјењен, нагорјели кућни праг…
Ово је мој дом!
Пркоси су наши!
Моји!
“Ово је једино мјесто на свијету
гдје на кољена могу пасти,
длановима тло дотаћи
и дуго љубити земљу и траву
и главу на камен спустити
и тако остати
и тако вјечно, вјечно остати.“
И пробуди се живот, на Пркосима ; у почетку тихо и стидљиво , а онда све јаче и јаче. Све више је ницало нових кућа на старим огњиштима… стара сеоска црква доби ново рухо, гробља се оградише, рашчистише. И људи све више – Пркошчана прогнаника, њихових предака, које некад давно сурови живот одведе прашњавом Петровачком цестом, али и њихових потомака, који су по први пут одушевљено ступали на Пркосе, ношени предањима и љубављу родитеља. Договорише се, и сви заједно, јединствени, као никад до тада, састаше се на Пркосима код цркве, да се виде, преброје, покажу…и тако сваке године задње недјеље мјесеца јула. А то јединство, та саборност, та велика узајамна љубав Пркоса и Пркошчана роди нову снагу…
Роди нову вјеру и наду – неуништиву!
У човјека, у живот, у смисао постојања.
У Пркосима се поново, јаче него икад, заори пјесма. Небо запара – громка Крајишка!
И даље ће соко високо да лети
Пркосе му нико не може узети
Пркоси су то!
И Пркошчани, дабоме!