октобар 2015 - Портал НАША СЛОБОДА

31окт

Миланко Ковачевић: ПОЧЕТАК „ДЕМОКРАТСКЕ ДРАМЕ” СРБА – други дио

Деведесетих година двадесетог вијека, медијска агресија Запада, која је већ давно по свом “богатству”, надмашила Гебелсову, све више је господарила Србијом; најразноврсније манипулације, лажи и обмане остављале су трага у народу – све је водило великом расколу и подјели која ће се код неких, чак и у неизљечиву мржњу изродити – према српском народу! Према себи! Страшно! Посебна је интересантна манипулација националним осјећањима, о “српском идентитету, традицији и српској држави” чиме је, лицемјерно и лажно, фаворизована самостална српска држава, наравно, све са намјером да се прихвати разбијање Југославије (по републичким и покрајинским “авнојевским” границама) што је имплицирало одустајање државе Србије од одбране српског народа ван Србије (тј. одрицање од свог народа и свог етничког и историјског простора) Циљ је био, уствари, створити још већи раздор у српском етничком корпусу! Срби су, посебно у Србији, били потпуно дезорјентисани и збуњени – њима више ништа није било јасно; ни ко су, ни у којој држави живе, ни какви се ратови воде… (таквих проблема, наравно, нису имали Срби у Босни и Крајини јер су се они борили за голе животе – сазнали су све; хтјели не хтјели, морали су постати Срби јер су их тако непријатељи прозвали!)

Уистину, инсталирана “демократска” опозиција у Србији је одрађивала посао за Запад – и то успјешно! Њихов тадашњи лидер, књижевник Вук Драшковић, је окупљао масе на тако припремљеној “демократској” платформи у потпуности заборављајући реалност окружења и трагичан положај разједињеног српског народа. Вука је занимала само идеологија (осуда комунизма!) и слава (ореол демократе!) а све друго је било неважно! Само парадокс до парадокса у Србији и у егзистенцији српског народа. Они који се, готово,више нису ни звали Србима (али су носили у себи неки незамрли вирус косовског завјета) стали су у одбрану нападнуте отаџбине и цјелокупног српског народа а већина оних, који су се “бусали у прса” као велике демократе и “прави” Срби, били су, уствари, потпуно нијеми (у највећој мјери – готово сви, осим Радикала) према страдања Срба и пропасти властите државе – још горе; нове демократе су својим дјеловањем у свему подржавали Запад, а тако директно и српске непријатеље у рату који је трајао! Изгубљене, духовно опустошене и морално срозане, уствари, демократе су се све више, уз помоћ Запада, у “Демонократе” претварали не бирајући средства да се дочепају власти… за то и не чуди да су мирне савјести заговарали (наравно, по инструкцијама Запада и уз његову отворену финанцијску подршку) “европејски” заједнички суживот Срба, као националних мањина (и ако су Срби до тада били на тим просторима конститутивни народ) у новим самосталним државама са сепаратистима, кунући се у разбраћу да ће поново браћа постати чим своје државе добију – одмах ће Срби с њима поново моћи братство и једнство (сада звано “мултиетичност”) градити! и ако у рат “браћа” кренуше јер нису могли више у заједничкој држави са Србима живјети! Све без логике и смисла, али све може у смутном и бесмисленом времену у којем ”демокраске” силе завладаше свијетом!!! Тако је прозападна опозиција са својом голом борбом за власт, уствари, постајала главно оружје Запада у његовим активностима на разградњи српског националног јединства које је тада било потребније више него икад у тешкој борби за очување националног идентитета и цјеловитости народа и државе. Опозиција је, практично, урушавала снагу Србије и кредибилитет предсједника С. Милошевића и тако дјеловала директно против интереса Срба; како Срба у Србији, тако посебно, Срба ван Србије којима је претило потпуно уништење и истребљење. Док су сви српски непријатељи, под будним оком западних сила, дјеловали координисано и уједињено (од ”Вардара па до Триглава”) против Срба, дио Срба заведен (доларима, страхом, лажима, обманама, итд.) практично се прикључио српским непријатељима, мазохистички нападајући сами себе, односно нападајући измучени и већ нападнути са свих страна, српски народ а све у име демократије и ”свијетле европске будућности” којима их Запад наоружа (требало је разбити јединство и саборност српског народа а најлакше се то може “одрадити демократски” са српским демократама и “освјешћеним националистима”, својим већ чипованим поданицима, који се,”свјесно”, као “напредне демократе”, свесрдно боре против “лажног и агресивног Милошевићевог национализма”)
Опозиција је нападала своју државу која је и онако била на издисају, под страховитим политичким притиском, економским санкцијама, претњама и уцјенама а ускоро и војним дејствима…
Иако су представљани као освјешћени српски националисти и демократе, већина новопечених “Европејаца” је, уствари,управо, поступала супротно – веома агресивно и нетолерантно у јавности (како тада тако и данас!) те зато и не чуди да су “демократе” без проблема прихватале цијепање Југославије и није их уопште интересовало шта ће бити са готово половином српског националног корпуса који би остао у другим, Србима непријатељским државама (уосталом, они нису имали осјећај ни за Србе у Србији – они су тај осјећај “чиповањем” од стране Запада већ давно изгубили!) Запад је, својим пропагандно – психолошким ратом, успио створити у Србији виртуелну стварност која ће изњедрити нови парадокс – у Србији су некадашњи комунисти (велики дио) постајали патриоте и све више истинске демократе и Срби а новостворене тзв. прозападне демократе (већина њих) су постајали, са својим нападним дјеловањем, искључивошћу и агресивношћу, уствари, ортодоксни комунисти – “већи” од оних од кјих су настали! Дакле, једни Срби “комунисти” постепено су постајали демократе и истинске патриоте и ако су их и даље “кужним” комунистима звали а други Срби комунисти постајали су суштински још ортодокснији комунисти, Не – срби, програмирани Андроиди Запада – које ће Запад преко ноћи у велике Демократе прогласити (Како је било тада у Србији, тако је и данас! а сличан процес се, иначе, одвијао у читавом свијету – па, шта је мондијализам – глобализам, него агресивни новокомунизам а у идеолошком смислу САД су данас у сваком погледу више искључиве од некадасњег СССР!)
Али, сви ови процеси су водили жељеном циљу. Припреме су успјешно извршене – кренуо је општи рат против Срба као јединог кохезионог фактора на Балкану; рат против свега што је било или је подсјећало на Југославију или српство; и то од Триглава до Ђевђелије – свакако, по унапред спремљеном сценарију! Сви су хтјели своје авнојевске границе и државе без Срба! За Србе је било мјеста само у “Узој Србиј” – Шумадији ( тренутно!) Најтеже је, свакако, било на српским територијама западно преко Дрине, у републикама Хрватској и БиХ, гдје су Срби морали бранити голе животе…

Социјалистичка Југославија се, послије педест година,на исти начин као и краљевина Југославија, фактички убрзо распала а неславни остаци од ЈНА (некада једна од највећих сила Европе коју су одмах, очекивано, напустили и Словенци и Хрвати и Муслимани као што су то исто урадили и почетком другог свјетског рата – наравно, изузев часних изузетака и шпијуна!) покушавали су бранити Србе колико су могли од сепаратистичких хорди у сецесионистичким републикама али ће, убрзо, због издаје војног и политичког руководства Југославије (довољно се само сјетити доказаног националисте и србомрсца Хрвата – комунисте С. Месића, садашњег “демократе” и предсједника самосталне државе Хрватске, који се тада, као предсједник предсједништва СФРЈ, јавно хвалио како је испунио свој задатак јер “Југославије више нема”!) напустити сецесионистичке републике и дислоцирати се у Србију! Та чињеница, тај неминовни распад државе, одмах у почетку сукоба у Словенији и Хрватској, свима је била потпуно видљива али не и српском предсједнику С. Милошевићу… он је, још увијек убједјени Југословен, вјеровао у ЈНА и идеју Југославије јер српска национална идеја (за коју су га сви оптуживали као великосрбина и националисту) није код њега тада ни постојала … он није ни помишљао да ствара српску националну државу ( и то на цјелокупно српском етничком простору ) на коју су Срби имали право као, уосталом, и сви други народи. Али, што је дозвољено другима није дозвољено и Србима – вјероватно је знао то С. Милошевић, те мотивисан жељом да сачува бар Србију у постојећим границама заговарао је и даље опстанак Југославије вјерујући (или се бар надао) у могућност новог договора са другим народима. Српска национална идеја, повратак српству и стварању српске државе, уствари, тек ће се развити касније код српских водја на српским етничким просторима република БиХ и Хрватске, стварањем у градјанском рату РС и РСК. Главни носилац те идеје и водја српског народа преко Дрине постаће др. Радован Караџић. Др. Радован Караџић је први национални вођа прекодринских Срба и први истински обновитељ (послије завршетка првог свјетског рата) духовног бића цјелокупног српског етничког корпуса – управо нови српски Карађорђе (као што ће по војној линији генерал Младић наставити свијетле традиције највећих српских војсковођа -војвода Мишића, Степе и других) Иронија судбине – практично, ето послије скоро осамдесет година, нове српске вође али на другој страни Дрине, бориле су се као и славне вође из Првог свјетског рата у Србији, против истих непријатеља (и страних завојевача и разбраће!) Ово су “голе” историјске чињенице! Праунуци са праунуцима су рачуне сређивали! (За то и не чуди што Караџића и Младића тако бјесомучно прозападна инквизиција још увијек прогони – чине све да их ухапсе, суде и осуде у Хагу као наводне злочинце. Они им представљају вјековну мору!)

У крвавом грађанском рату деведесетих година, који је распириван са Запада директним помагањем сепаратиста, српски народ преко Дрине је био изложен великим страдањима а Србија великим притисцима, уцјенама а на крају и санкцијама од стране Запад који је у том тренутку (на челу са САД и Њемачком) био неприкосновени владар свијета. Била је то неравноправна борба Срба не само против удружених сецесиониста већ и против најјачих (и најмрачнијих!) сила свијета тог времена – западноевропске НАТО алијансе. Уствари, био је то наставак другог свјетског рата са исти плановима, програмима и циљевима – само што сада Срби нису имали ни једног савезника! Бивши савезници (САД, Енглеска, Француска) су се придружили, сада удруженој и ојачалој великој Њемачкој, СССР се распао а друге народе Европе, уствари, нико и није ништа питао, односно, или су већ били покорени или се пак нису смјели ни јавити да постоје! Нови освајачи су,у заштитним плашту “демократије”, бескрупулозно поново газили по Балкану а читав свијет је беспомоћно гледао демонстрацију силе и неофашизма (фашизам – лат. фасцис – свјежањ прућа из кога стрчи сјекира, као знак господарске власти који у су ликтори носили испред римских властодржаца … М. Вујаклија) који је рушио Југославију и међународни поредак – исто тако, као што је прије педесет година, Хитлер уводио Нови свјетски поредак на истим просторима… Хитлер је створио Трећи рајх а ови нови створише Четврти рајх – демократски! Из западног лажног космополитизма развио се агресивни мондијализам који се реализовао у Хитлеровом фашистичком Трећем рајху да би на крају двадесетог вијека уједињењем прво Њемачке а потом Њемачке и “демократског Запада” дошло до стварања новог глобалистичког свјетског пројекта – Четвртиог рајха! Крајем двадесетог вијека завладао је у Европи и САД исти свјетски поредак као и у првој половини двадесетог вијека у Њемачкој, само што су Њемачку замијениле САД (сједињена Њемачка је остала уз раме САД) а Вођу су замјенили, здружени, “демократски” изабрани предсједници највећих западних сила – отуђени центри моћи (империјалистичко – неофашистички; наоружани НАТО пактом и лицемјерством!) који су, са исто тако сулудим амбицијама, бескрупулозно и не бирајући средства, кренули у ново освајање свијета! Српски народ је први, директно и немилосрдно, нападнут од тога зла а С. Милошевић је био прва личност и државник у Европи који је имао снаге да пружи (заједно са српским народом) јасан отпор Новом свјетском поретку и његовој империјалистичкој идеологији! и то му Запад неће никад опростити!!! Управо за то деценијама непрекидно нападају и оптужују за све С. Милошевића – и да је диктатор и да је фашиста и да је комуниста и да је националиста … а он није био ништа од тога! Он је био само “Вожд” једног малог, али поносног и слободарског народа – српског! који се још једном супроставио светском злу – који је још једном у својој историји дочекао усправно Силу и Неправду! За то је нападан С. Милошевић – нападан за то што је морао бити нападнут, нападан за то да би се напала Србија и српски народ у цјелини! Уистину, “није Србија нападана због Милошевића, већ је Милошевић нападан због Србије”!

Фото: dw.com

24окт

Миланко Ковачевић: ПОЧЕТАК „ДЕМОКРАТСКЕ ДРАМЕ” СРБА – први дио

Нови поглед на свијет и нови систем вриједности произашао из комунистичке идеологоје, управо је најпогодније тло нашао у српском етничком корпусу. Ова неумољива чињеница је посебно интересантна јер одсликавала опште духовно посрнуће српског народа које га је задесило средином двадесетог вијека, кад Срби изгубивши везу с прослошћу и безглаво јурнуше у обећану будућност – побркавши Небо и Земљу, Срби повјероваше да је рај небески могући и на Земљи, и тако, у једном пустом тренутку времена, на своје светосавље и Христа заборавише! Овакво духовно растројство, које није постојало код других народа на Балкану (а вјероватно нигдје у свијету) водило је гашењу националних осјећања и саборности у српском корпусу (док ће се код сабраће, у заједничкој држави, одвијати супротан процес еманципације и развитка националне свијести) а што је само слутило нова страдања разједињених и раздуховљених Срба…

Срби су (у највећој мјери, духовно и морално већ разорени као нација) једини од свих народа у СФРЈ искрено и потпуно предано (послије свих искустава – каква иронија!) прихватили Хрвата, комунисту Јосипа Броза Тита као неспорног вођу нове заједничке државе и оца ”нове” нације – Југословена! “Друг” Тито им замјени и Немањиће и Карађорђевиће! Тито ће пак, схвативши да су Срби искрени и одани, вјешто користити ту чињеницу да би успјешно владао – и то уз помоћ Срба! (истовремено имајући пуну контролу над њима – а знао је, док контролише Србе контролисаће и остале народе док буде требало!) Уствари, комунисти су од самог почетка имали јасно разрађену концепцију опстанка и развоја нове социјалистичке Југославије – слаба Србија, јака Југославија! (наравно, све увијено у обланду равноправности, “братства и јединства свих наших народа и народности”). За ту максиму знали су и Срби и они су је, у име општих идеала и “свијетле” будућности, свјесно прихватали! Практично, њима је Србија и престала бити важна јер су усвојили Југославију као своју државу; као што им није било важно ни српство – постали су Југословени! Таквима Србима није требао ни Лазар ни Карађорђе – довољан им је био Тито! Нови вођа за нову будућност! Тако је извршена велика денацификација и расрбљавање Срба у читавој Југославији; а Срби су је мирно прихватали – наивни и занесени идеалима али и разочарани старим друштвом (Краљевином) и утучени сломом (ионако недоречене и стерилним четништвом компромитоване) националне идеје у другом свјетском рату. За то и не чуди да Срби, овако заблудјели и ”изгубљени” заборавише и на Косово и на светосавље – похулише и на Бога и на корјене своје … а представници таквих Срба, што је сасвим логично, били су потпуно незнатне интелектуалне и моралне личности, разгољене и разљуђене и у строгој идеолошкој функцији владајуће бирократије, за коју Срби, заправо, нису ни постојали (уосталом, у сваком времену, народ и има представнике какве заслужује!) Истовремено (потпомогнут ”западним демократама” ) одвијао се сасвим супротан процес код свих других народа у СФРЈ… сви су они све више развијали свој национални идентитет и штитили своје националне интересе и интересе својих република… и тако ”ослепљели” Срби, све су више нестајали а други народи постајали (и Словенци и Хрвати и Муслимани и Албанци и Црногорци и Македонци а што је најинтересантније, већина њих је носила српско корјење на српском етничком простору израсло!) Ови супротни процеси су, наравно, и раније максимално кроз историју помагани са Запада али су свој највећи замах добили у време СФРЈ, када је дошло до потпуног духовног клонућа српског народа због разорног и несрећног утицаја југословенства и комунизма (нажалост, Срби тада нису ни били свјесни да им Запад спрема и нову, још већу подвалу – за Србе посебно припремљену ”еуропску демократију”) идеологија којима су Срби наивно повјеровали а које су, да тога Срби тада и нису били употпуности свјесни (а неки нису ни сада!) самоубилачки дјеловале на српско национално биће и његову аутохтону духовност – водиле су тоталној пропасти и нестанку, не само српске државности, него и српског народа!!! Најтрагичније стање и положај Срба је био на Косову али ниподаштавања, понижавања, напада и притисака на Србе од дојучерашње браће из заједничке државе, било је и у свим другим дијеловима Југославије – њихов заједнички циљ је био “ослобађање” тих територија од Срба и скорашње, како су планирали, стварање нових властитих националних држава (наравно, уз помоћ својих ментора – ”демократа” са Запада!) Али, за те већ отворене нападе на Србе требало је наћи разлог – и нашли су! Расрбљени, непостојећи Срби, само ако би споменули српско име, одмах би били оптуживани као великосрби и хегемонисти – по старом “добром” аустроугарском и комунистичком рецепту!

Насртаји сународника на Србе, постајали су (крајем осамдесетих година) сваким даном све дрскији и безочнији… Срби су сада, већ унапријед, проглашени јединим кривцима за сва зла која су свјетске силе пројектовале на јужнославенским просторима – а они, Срби, збуњени и разједињени, са зебњом су очекивали дане који долазе… Међутим, када је изгледало већ све изгубљено десило се чудо – опет, као и безброј пута до сада, изненадили су Срби сами себе, али и друге! Прогоњени као звијери на читавом простору Југославије (чак и у “Ужој Србији” – Шумадији, није пожељно било бити Србин!) већ непостојећи, расрбљени Срби, можда, управо, највише захваљујући тим бескрупулозним нападима српских непријатеља, изненада су почели постајати све више свјесни себе … српски непријатељи су поново подизали српску нацију из пепела! Ту новорођену, из муке изниклу српску националну свијест, први ће (у почетку и несвјесно) артикулисати нови југословенско – српско – “комунистички” вођа, Слободан Милошевић – који ће настојати да замјени, до сада неприкосновеног, ”оца нације” Јосипа Броза Тита, у наивној вјери да може спасити Југославију и југословенство а тиме како је вјеровао и Србију. Хтјео је спојити, убрзо ће се показати, неспојиво – и јаку Југославију и јаку Србију! Тако је С. Милошевић, декларисани Југословен, уствари постао први Србин тог времена који је увидио погубност досадашње политике, не само за Југославију и југословенство већ и за српски народ и његову матичну државу Србију; покушавајући рјешавати југословенско питање почео је, уствари и несвјесно (бар у почетку свог дјеловања) рјешавати – српско! “Јаке и слободне Југославије има ако има и јаке и слободне Србије” – ово је био један од кључних ставова Југословена С. Милошевића који ће “пробудити” многе Србе (што је парадокс – неће Југословене!) а њега промовисати у српског лидера и ако он тога у први мах неће бити ни свјестан – кренуће духовно и морално преиспитивање и буђење Срба, до тада натурализованих Југословена! Рађала се слобода за Србе!!!

У рјешавању југословенског питања, разједињености и располућености Србије као равноправне федералне јединице, С. Милошевић је кренуо од АП Војводине и КиМ враћајући их под правни суверенитет Републике; Србија је под водством С. Милошевића уједињена а сепаратистичке снаге, бар привремено у републици Србији, поражене! – али, то је уједно водило великом поремећају досадашњих односа у заједничкој држави, што ће сецесионисти ван Србије обилато искористити и кренути, не само у отворено рушење Југославије, већ и Србије као њеног темеља; уследили су још жешћи напади на Србе, уопште, а посебно на С. Милошевића као њиховог вођу (наравно на миг “западних” пријатеља) Али, све је било узалуд – запаљена бакља слободе за Србе се више није могла угасити! Пробуђена енергија српског народа је, без обзира на све, незаустављиво расла дајући нову снагу српском руководству у истрајној борби у одбрани Србије али и права и слободе цјелокупног српског народа у Југославији а реченица “Србе не сме нико да бије” (С. Милошевић) изречена на Косову пољу и “овјерена” на Видовдан 1989. год. на Газиместану (шесто година од Косовске битке) пред два милиона Срба означиће и дефинитивно почетак нове вјере и наде. Та реченица, вратила је Србима самосвјест, свијест о себи и свом постојању (чему ће посебно допринијети и “ослободјено” дјеловање СПЦ и САНУ) Управо због тога, због оживљавања већ, знатно изгубљеног националног и духовног идентитета и већ замрлог слободарског духа Срба, ова реченица је постала антологијска – али у овој реченици се одражава и величина С. Милошевића као лидера, без обзира на све трагичне догађаје који ће Србе задесити касније. Она је рађала слободу за Србе! Ова реченица је покренула милионе Срба, подсјећајући их на косовски завјет и снагу предака иако ју је изрекао један “комуниста” који ће тек касније, послије властитог слома (и политичког и животног) постати српски националиста и велики српски патриота (Још један парадокс српски!) Да није било ове реченице, у злим временима која су слиједила, Срба више вјероватно не би ни било или бар не би ни знали да постоје! Међутим, и Запад је добро разумио снагу ове реченице и њен значај за српски народ! – кренули су, заједно с домаћим “демократама” у бескомпромисни рат против ње да би по сваку цијену поништили њену слободарску снагу и њен утицај на свијест српског народа; пљуштали су напади са свих страна; осуде, ниподаштавање, омаловажавања, исмијавања! (а ти бескрупулози напади трају без престанка и са истом жестином још и данас – Срби још постоје!) Знали су они, уствари, да је С. Милошевић, послије ове реченице (својом појавом и својим енергичним дјеловањем – бар је тако изгледало!) постао одједном, у српској свијести, нови Карађорђе, нови борац против силе и неправде, нови “вожд” који враћа снагу и вјеру утученом српском народу, што он, у то вријеме, и јесте на неки начин био.

Слободан Милошевић је био тада први српски лидер (у задњих седамдесет година) који је о српству и Србима, на почетку и несвјесно (обраћајући се Југословенима) а затим сасвим јасно и слободно, бар проговорио штитећи њихово достојанство (и ако се идеолошки разликовао од српског национализма, што ће проузроковати низ грешака у његовом конкретном дјеловању у времену распада Југославије и грађанских ратова који ће бјеснити јужнословенским просторима). Парадокс над парадоксима – “комуниста” је ослобађао Србе! – јер Срба није било! Својим енергичним дјеловањем и својим бескомпромисним ставом у тражењу равноправности за Србе, С. Милошевић је успио код већине Срба оживјети дух слободе (већ заборављен од давно прошлих четрдесетих година и борбе против фашистичког окупатора) али, управо то ће бити разлог да га Запад и његови марионетски народи у Југославији (као, уосталом, и многи расрбљени Срби!) нападају свим средствима и до краја… здруженим дјеловањем свих српских не – пријатеља С. Милошевић је истовремено оптуживан и као комуниста и као српски националиста и шовиниста а уз то и велики диктатор -и ако је увео вишестраначје и демократију у Србију! Он је, наглашавале су “прозападне демократе”, и велика потенцијална претња за разумјевање и мир међу народима на просторима Југославије – унапријед је оптуживан (а тиме и српски народ!) као потенцијални агресор и растурач постојеће државе! Оваквим бескрупулозним и оркестрираним нападима, Запад је (заједно са новоформираним “демократама” у Србији) уствари, унапријед амнестирао сецесионистичке покрете у другим републикама дајући им директну подршку за њихова нечасна дјела која ће убрзо услиједити . Све је ово био само дио злочиначког плана Запада о разбијању Југославије и Србије (цјелокупног српског националног корпуса на Балкану) Запад је желио, по сваку цијену, спречити релативно успјешно дјеловање српских власти и С. Милошевића на његовом путу стварања уједињене Србије, јер би она, тако уједињена, постала јак ослонац и стожер окупљања свих Срба из Југославије што је реметило његове планове у овом дијелу свијета (а таква политика Запада је и данас!)

Фото: dw.com

Србија - Нојева барка

15окт

Миланко Ковачевић: СРПСКИ РУЛЕТ 2 (други дио)

Уистину, Срби направише послије Другог свјетског рата, још већу грешку него 1918-усвојише комунистичку утопију!!! и тако, опет – Србима се историја понови! Поново Срби заиграше, у задњих двадесет година други пут, нови, само њима својствен, оригинални српски рулет, који се заврши потпуним крахом српске националне свјести и државотворности; потпуним урушавањем аутохтоне српске духовности и етичког кодекса – комунистичка идеологија ће замјенити све…
Поражене народе из Југославије Срби побједници су, исто као и послије Првог свјетског рата, одмах превели на страну побједника, укључујући дио њихових јединица и појединаца (против којих су до тада ратовали!) а све у име братства и јединства и стварања нове, боље, на комунистичкој утопији засноване, заједничке државе. Тако, поново поражени непријатељи српски, фашистички помагачи, још једном преко ноћи, постадоше српски пријатељи – равноправни побједници!!! И не само то – добиће повлашћен (привилегован) статус, добиће српски благослов и постаће одлучујући фактор у процесу стварања нове државе! Наравно, Срби побједници ће, своју великодушност и прогресивност, показивати првенствено осуђујући бескомпромисно “издајнички” српски четнички покрет – кренуће општа хајка; прогони и убиства четника и њихових симпатизера (тако је осуђен и погубљен и ђенерал Дража Михајловић) док ће истовремено, комунистичко вођство, вјештом манипулацијом у име братства и јединства и заштите мањинских народа, наставити прећутно, дискретно аболирање од злочина стварних квинслиншких фашистичких формација Хрвата, Словенаца, Муслимана и других (већини усташких зликовца ће бити омогућено да напусте земљу и избјегну заслужену казну! ) Наравно, сви су се ови процеси одвијали пред будним оком западне “демократије” и уз њихову помоћ (посебно Ватикана!) а прихватајући овакву игру Срби несвјесно још једном извршише морално самоубиство!!!
Свакако, овако велике моралне метаморфозе и једних и других (и Срба и других народа у заједничкој држави) су произилазиле из тешких фрустрација и ломова у психи и менталитету тих народа и оне, по природи ствари, нису могле носити ништа добро њиховим промотерима – посебно Србима, који су се још једном одрекли себе у име стварање неког новог вапајућег рајског свијета будућности. Мислећи да чини добро и највише што може (земаљским идеалима заробљена ) српска душа, у бунилу и незнању, чинила је, уствари, највеће зло и себи и другима! Посебно себи – Србима! Опустошени и без Бога, Срби су хтјели земаљски рај створити – а то је највеће богохулење! Људска душа се Небом храни и ако не осјећа Небо нема ни душе – човјек престаје бити човјек… нажалост, Срби тада Небо заборавише! Та општа изгубљеност и зло злог времена ће након непуних педесет година испливати пуном жестином и донијети велику нову несрећу свима – разумљиво, Србима највећу!!! Интересантно је, да су главни промотери и управљачи ударне снаге (српске) у реализацији комунистичког поретка, углавном били Не-Срби а вођу Тита, српски партизани су археитипски доживљавали као истинског “српског” вожда који их је повео у борбу за слободу и стварање нове, боље и праведније Југославије, као државе свих Срба и њихове браће – што најбоље осликава обезглављеност српске нације!
Тако ће главни стратези и идеолози новог комунистичког система и нове државе, на антисрпству засноване – у суштини, на фашистичкој основи! (јер је суштински аболирала фашизам и извршени геноцид над српским народом у претходном рату) уствари, постати народи који су већински били на страни фашизма (Хрвати, Словенци, Муслимани и сви други Не-срби) али ће за спровођење бити задужени, као главни носиоци и слијепи извршиоци, управо жртве геноцида,опустошени и разгољени Срби. У њих ће, неприкосновени комунистички вођа Тито, имати највише повјерења јер су се већ доказали уграђујући несебично своју голготу и национално страдање у темеље нове заједничке државе! Наравно, са оваквим моралним хаосом у души, такве Србе, могла је чекати само нова катастрофа у новој држави од “братства и јединства” сазданој – сазданој од народа који су сви, ама баш сви, подржавали фашизам и сви, ама баш сви, били најоданији и највјернији фашистички савезници у злочинима над Србима и који су – а то је истина, више побили Срба него сви њемачки, италијански и други “нејужнословенски” фашисти који су се и сами чудили обиму и свирепостима злочина хрватских и муслиманских усташа над Србима! Али, сва та толика страдања “загубљеним” Србима нису сметала да великодушно забораве и опросте све својим дојучерашњим непријатељима у име новог бољег заједничког живота?!! Опростити јесте хришћанска вредност али заборавити на жртве и страдања није! Заборављање води понављању! Ту историјску лекцију Срби никако да науче! Зато није ни чудо што су још у рату (29. нов. 1943. на другом засједању АВНОЈА у Јајцу – симболично име!) “створени” темељи нових република и народа (у новој држави) а завршиће се формирањем аутономних области (КиМ и Војводина) наравно, само у Србији! Невесела судбина Срба у заједничкој држави биће запечећена уставом 1974. год. кад ће се и републикама и аутономним покрајинама практично дати државност што ће бити почетак распада те нове социјалистичке Југославије и увод у још једно велико и неизбјежно страдање Срба.
Потврдило се правило – Србима је рат доносио побједе али и велика страдања а мир прве поразе и нова страдања! Страдања и у рату и у миру!!!

Посебно је итересантан српски однос према Косову којега су Срби заборавили истог момента када су га и ослободили 1912 – одсањали су свој вијековни сан и све је било завршено! Послије егзалтираног одушевљења и духовног испуњења, дошло је до потпуног пражњења и заборава, што ће Арбанаси (који су популационо све висе расли) знати добро да искористе вршећи перманентне притиске и нападе на Србе а посебно велико страдање Срба и њихов егзодус слиједиће под фашистичком окупацијом. Међутим, прогони и страдање Срба, наставиће се и послије рата а нарочито ће кулминирати доношењем закона нове Југославије о забрани повратка Срба на КиМ а све ће се “легализовати” уставом 1974. год. када КиМ, дефакто, постаје држава у држави! Нажалост, иако се свеопшта трагедија српског народа одвијала пред његовим очима, многи Срби су и даље остајали слијепи – у свом имагинарном свјету под окриљем “братства И јединства”, живјели су свој виртуелни живот! Срби једноставно, нису хтјели, нити су имали снаге да погледају Истину у очи!? До отрежњења их нису могла довести ни отворени прогони Срба (посебно са КиМ) ни евидентно цијепање Републике Србије у АП, ни стварање других република – држава на српском етничком простору, ни стварање других нација и народа од српског националног корпуса! Пропаст је била неизбјежна. Спаса није било – а Срби нису били свјесни чак ни опасности! Срби су били потпуно денацификовани, изгубљени, изморени, сломљени! Такав процес безнађа, изгубљености и општег моралног пада српског народа трајаће све до појаве новог харизматичног српског вође Слободана Милошевића, крајем осамдесетих година, који ће успјети пробудити успавану народну снагу а тиме и готово уништену националну свијест а то ће, још увијек комунисти, С. Милошевићу донијети ореол српског националисте и зато ће бити бјесомучно прозиван и нападан од свих српских непријатеља – а посебно од расрбљених Срба! (и на крају, зато ће му бити и суђено у Хагу!)

У међувремену (осамдесетих година) блоковска подјела свијета се примицала свом расплету и дуго очекиваној и давно пројектованој побједи Запада над Истоком. Свакако, поразу Истока је допринијела и економски и духовно стерилна идеологија комунизма у којој непостојећи идеални човјек није успио замјенити Бога и тако је остао сам, духовно опустошен и економски сиромашан. Али још једна чињеница је веома битна; Запад се први пут у својој историји потпуно ујединио, односно, германски фактор је постао главни фактор интеграције Запада у један нови коегзистентни систем – заправо, Европа није интегрисала Њемачку већ је Њемачка интегрисала Европу! Дух поражене фашистичке Њемачке завладао је Европом! – дух Њемачке фашистичке силе и њене нацистичке идеологије, само четрдесетак година послије завршетка другог свијетског рата и “слома” фашизма, изашао је из боце! Њемачка је постала једини и прави побједник произашао из другог свјетског рата! – завладала је економски и духовно Европом (наравно, уз помоћ саме те Европе – која то није схватала – јер је, по свом духовном и вредносном систему уопште, постала иста као и Њемачка!) Уствари, истински творац опште Њемачке доминације у Европи био је Велики Брат (САД) – Звер која је успјела немогуће: интегрисала је у себе и дух фашистичке Њемачке и прозелитизам клерофашистичког Ватикана и утопију и агресивност комунистичке идеологије (сад преведене на мондијализам и “права човјека”) а то јој је давало сотонску снагу која ће, веома успјешно, преко Њемачке, употпуности ставити под контролу Западну Европу а помоћу тако удружене и јаке Европе (тзв. Европске Уније) кренути у нова освајања остатка свијета; првенствено “традиционалних противника”, енергетски богате Русије и њене испоставе на Балкану, по тумачењу Запада, Југославије (Србије!) Друге народе у Европи и није требало освајати – сами су се “освојили”! Тако ће побједничка, уједињена “демократска” Европа успјешно срушити Исток али и урушити све још властите (још преостале!) вредности западне цивилизације, културе и духовности – постаће провинција САД! Антихрист ће завладати Европом (и свијетом) Успостављен је јединствени свјетски (антиљудски – употпуности разљуђени!) глобалички систем – Нови свјетски поредак! Четрвти Рајх! Велики Брат ће наставити манипулацију са својим новим западноевропским вазалима, помажући истовремено њима да манипулишу поробљеним Истоком а све ће се озваничити рушењем берлинског зида и уједињењем Њемачке, затим сломом и распадом СССР а ускоро и Југославије коју је по плану требало “демонтирати” и створити нове “банана” националне државе, по могућности без Срба и Србије (све су то старе, познате идеје само сада потпуно зреле за реализацију…)
Свакако, тај “величанствени” продор “демократије” са Запада наишао је, као и сваки пут до сада, на пуну подршку свих народа у Југославији – наравно, свих осим Срба…
Тако су се Срби, а да нису били свјесни зашто, одједном поново нашли крајем осамдесетих година двадесетог вијека, сами против свих – уједињене Европе (на челу са Њемачком и САД) и уједињене “браће” из заједничке државе Југославије! Малобројни преостали европски пријатељи су били под великим притиском и ушуткани, СССР већ сломљен и на кољенима – а остатак свијета далеко! Зло је кренуло у нови напад! Запад је небирајући средства ( уз велику идеолошку помоћ отуђене римокатоличке цркве чије претензије за духовним – и не само духовним владањем свијетом – никад нису престајале, већ, напротив, стално расту!) немилосрдно кретао у рат против Срба, тог јединог кохезионог фактора у Југославији! Била је то одличне вјежба за коначни обрачун с Русијом! Срби, збуњени и заблудјели, безглави и плаховити, ношени неконтролисаним осјећањима али и, увелико већ “затровани”, малодушношћу и деструктивношћу… природно дрски и инатни и ако мали и нејаки – само су зло, ионако неминовно, још више привлачили! Једни, Срби – европејци, опчарани “шареним лажама” тог истог Запада, јурили су му мазохистички у загрљај а други – ортодоксни комунисти, оштрили су партизанске бајонете… трагедија је била неизбјежна! Држава СФРЈ је већ, практично, била разбијена а са њом и српски етнички простор и Срби као нација (на многим просторима широм Југославије већ раније је дошло до смањења српске популације што је, поред осталог, била и директна посљедица вијековног геноцида над Србима а посебно у другом свјетском рату који су извршили, управо народи са којима су до сада живјели у “братству и јединству”!)
Такво стање у српском националном корпусу је било уствари, природни резултат, прихваћања идеологија југославенства, комунизма, а све више и “демократизма”, који су вјешто потуране са Запада као главно оружје против Срба у спровођењу хегемоније над српским народом – у овладавању његовим територијама и духовним наслеђем. Било је то вријеме великог духовног и моралног клонућа српског народа! Срби су већ били, ако не уништени, онда бар “поништени” и, бар се тако чинило, потпуно расрбљени… Оно што се морало десити је почело! У Словенији су Срби постајали мрски странци, у Хрватској и Босни више се нису третирали ни као мањински народ већ као национална мањина а Хрвати и Муслимани су сложно замахали новим барјацима док су у Црној Гори и Македонији Срби у међувремену већ постали Црногорци и Македонци (већина) а на КиМ Срба је остало веома мало и Арбанаси су већ (све више се “срачунато” говорило Албанци а не “народски” Шиптари како би се сугерисало да КиМ не припада српском народу и Србији већ Албанцима и Албанији) употпуности завладали покрајином а почели су се јављати и Војвођани у Војводини… у тзв. Ужој Србији постојали су Комунисти и фолклорни Четници а у Београду Европејци… И тада, крајем осамдесетих, када је изгледало да је све изгубљено, појавиће се један човјек, који ће преко ноћи пробудити (макар и несвјесно) свијест знатног броја Срба враћајући им бар за тренутак самопоуздање и достојанство… да парадокс буде већи, тада не Србин, већ Југословен, “европски” комуниста – космополит, социјалиста . Био је то Слободан Милошевић. Тај човјек је успио “пробудити” српски народ и вратити га у “живе” народе али то отрежњење ће донијети Србима много бола и нова велика страдања…
Да ли је то био и почетак спасавања српског народа то још увијек не знамо јер су се и сада, послије тридесетак година, велики тамни облаци надвили над њм – неизвјесност његовог опстанка још траје…

Фото: SrbijaDanas.com

8окт

Миланко Ковачевић: СРПСКИ РУЛЕТ 2 (КОМУНИЗАМ) први дио

Поразом и распадом Аустроугарске монархије само је привремено и на веома кратак рок заустављено једно царство зла јер ће ускоро доћи до стварања новог, још већег – и опет германског! Европа је већ озбиљно обољела, све више урушавајући властити вредносни систем (аутохтоно хришћанство) на чијим темељима је западна цивилизација и настала. Зато и није чудо што ће у тој и таквој Европи, један сулуди њемачки каплар постати вођа Новог рајха и носилац најмрачнијих (нациофашистичких) идеја ове цивилизације (уз притајено подржавање осталог дијела Европе и САД) Већ тада (а то ће бити потпуно јасно пола вијека касније када ће се комплетан Запад служити истом идеологијом иако ће је декларативно осуђивати – она ће тада добити само ново име!) Запад, уствари, није имао ништа против фашистичке идеологије, напротив – прихватао ју је прећутно, као пожељно и моћно оружје у његовом даљњем, давно испланираном, походу к Истоку! Јака Њемачка је требала послужити као нова ударна снага у скривеним амбицијама овладавања преосталим свјетским просторима а посебно СССР – ом. Снагу Њемачке, уствари, Запад је доживљавао као своју снагу, а кад су сватили да неман хоће да прогута све,већ је било касно. Рат је био неизбјежан – злo у остатку Европе није било још увијек толико нарасло да би се могло успјешно интегрисати у фашистичког монструма…

Нажалост, у том периоду и Срби су у заједничкој држави (у симбиози са браћом Хрватима и Словенцима ) достигли највиши ниво властитог духовног и етичког пада а погубни утицаји модернистичких ”вредности” са Запада ће (као и комунизма са Истока) само још више водити урушавању морала и општој дезорјентацији српског народа – потирању, већ и онако нарушене, његове националне свијести и аутохтоне духовности. Посебно је интересантан продор комунизма на Исток (па и у Југославију) који је индиректно подржаван и са Запада (чије је извориште иначе на Западу али је примјена искључиво била ексклузивна за славенске народе!) Комунистичка идеологија на Истоку давала је Западу одличан алиби за “срачунате”, непрестане и веома агресивне атаке према Истоку, а та вјечна тензија која ће се стварати измедју Запада и Истока омогућаваће, уствари, и опстанак западне идеологије! Уистину, комунизам је служио као најефикасније оружје против разбарушеног и реметилачког Истока које би требало донијети дефинитивну доминацију и коначну побједу Западу; слом Истока, посебно “руског” СССР-а као и истурене руске испоставе Југославије, односно Србије – како је Запад Србију одувјек доживљавао! (Још тада планирана, освајачка стратегија Запада према Србији, на крају двадесетог вијека, ће се у једном моменту и употпуности остварити. Јединствени у Европи, неочекивани и неразумљиви српски отпор ће -наивни понос и често нескривени презир према силницима, уз познату дрскост и бандоглавост, све са чувеним српским инатом зачињено- потхранити умоболне нападе са Запада; нови, још јачи бијес и патолошку мржњу! Већу и од оне и из 1914. и од оне из 1941.год.) У оваквом катастрофичном окружењу али и исто толико несрећној властитој самодеструкцији и моралном безнађу, дочекао је српски народ потписивање срамног пакта краљевине Југославије с фашистичком Њемачком која је у свом походу на Исток, немилосрдно рушила све препреке пред собом… И ако је изгледало све изгубљено за Србе, ипак није било… од некуда се враћала већ изгубљена снага народа… растао је глас отпора, бунта… непристајања на зло! Био је то глас пробуђеног српског народа на демонстрцијама у Београду 27. марта 1941.год. Српски слободарски дух, одједном је никао из пепела и пркосећи сили зла и мрака одлучно рекао: Не!!! “Не пакт!” “Боље рат него пакт!” “Боље гроб него роб!” – био је то јединствен, високоморални став једног малог народа који је произилазио из његовог историјског, показало се, још увијек неуништеног духовног идентитета (иако су демонстрације вјероватно потпомогнути и неким западним силама као и комунистичким покретом који су у томе видјели своје интересе – у суштини нечасне намјере жртвовања Срба!) Мало је народа у свијету (ако их уопште има!) који су били спремни, да као, већ скоро денацификовани Срби, своју постајање толико вежу за етички кодекс… српска етика је, у најтежим тренуцима њихове историје, увијек избијала на видјело: надјачавала и разум и страх… и саму смрт… Срби су се, просто, ношени само избледјелим остацима високе моралности косовског завјета, морали супроставити европском злу; Над-човјеку, новом монструму са Запада који је кренуо у освајање свијета. Међутим, овакав продуховљени и високоетични приступ свијету и животу у неморалном западноевропском окружењу биће уједно и највећи узрок свих овоземаљских неспоразума и страдања Срба, у судару са немилосрдном реалношћу…
Наравно, сви остали народи у краљевини Југославији, не само да се нису супростављали злу, него су га подржавали – с нестрпљењем су чекали Хитлеров напад и распад Југославије! Ниједан народ у Југославији, осим Срба, није ни помишљао да брани заједничку државу и да се супротстави фашизму (изузев изузетно малог броја, готово занемарљивог, антифашиста – комуниста који ће се прикључити касније српским партизанским јединицама) Наведена чињеница најбоље осликава стање свијести тих народа – фашистичка идеологија и њен систем вредности били су им много ближи него српски антифашизам ( а такво виђење је било само логична посљедица њиховог духовног наслеђа и развитка чије је исходиште, та иста, западна цивилизација) Нажалост, Срби ту истину нису схватили тада (као што је велики дио Срба не схвата ни сада!) иако су пред њиховим очима браћа широм Југославије егзалтирано клицала новом вођи и заштитнику Хитлеру – ослободиоцу! За такву српску наивност убрзо је стигла немилосрдна казна; краљевина Југославија је распарчана и подјељена а Србија окупирана и располућена уз велике жртве. Фашизам је створио нове националне државе!!! Сви народи краљевине Југославије (наравно, сви осим Срба!) постали су задовољни и срећни – захвални новој свјетској сили која је омогућила развој њихове “особености”, “самосталности” и “државности”…

Српски национални корпус се нашао у вртлогу свјетског рата, сам, незаштићен, на удару свих; како фашистичких окупатора тако и његових помагача – свих народа и етничких група из досадашње заједничке државе (исто ће се, у сличној форми, поновити и у ратовима деведесетих година!) а потенцијални тадашњи западни српски савезници, Енглеска, Француска и САД били су далеко и бринули су своју бригу – спремали су нове подвале српском народу! Тако, још једном у историји, остадоше Срби сами, на вјетрометини – у судару са највећим свјетским злом! Сами против свих! А сви се здружили: и страни фашисти (њемачки, италијански, бугарски, мађарски…) и “домаћи” фашисти (хрватски, муслимански, шиптарски…) Сви са само једном идејом: уништити Србе и њихову матичну државу Србију (или бар некако неутралисати ако их је немогуће уништити) а бунтовнички и слободарски дух демонстрација 27. марта у Београду, само их је још више учврстио у њиховој још давно донесеној одлуци.

Највећи добитници у окупацији Југославије, што је сасвим природно, били су Хрвати – најоданији нацистички савезници! Хитлер им оствари “тисућуљетни” сан; Независну државу Хрватску – све до Дрине и Земуна (а “цвијеће” те државе, по идеји прозелитског “хришћанског” Ватикана, постали су Муслимани из Босне!) Наравно, новостворена “еуропска” држава се морала ослободити преосталих Срба – почела су масовна прекрштавања, протјеривања и убијања српског народа. Извршен је геноцид над Србима! (Вршена су најбруталнија масовна убиства Срба која нормални људски ум тешко може и замислити; клање Срба и резантни ударци маљем су били једна од “лакших” егзекуција – много су била тежа, до тада цивилизацији непозната злостављања, морбидна мучења и сакаћења: осјецања екстремитета, вађење очију итд. итд.) У тзв. Независној држави Хрватској убијено је више од миллион Срба – само Јасеновац 700.000 жртава; дјеце, жена, стараца а, што је најгоре, ти злочини нису до краја расвјетљени ни до данас – у 21. вијеку! (Нажалост, исти сценарио, на истим просторима ће се поновити и послије педесет година стварањем нових самосталних држава, Хрватске и БиХ када ће, поново, бити звјерски побијено на десетине хиљада а протјеран нови миллион Срба! наравно, опет уз благослов западних фашиста, како старих тако и нових – који ће се сви тада демократе звати!) Али, нису Срби страдали само у усташкој Хрватској држави – истовремено, њемачки нацисти су са својим квислинзима вршили масовна стрељања широм Србије… и тако… зло је расло… Зло је, на српски народ, са свих страна, немилосрдно нападало…

Послије слома краљевине Југославије српски ослободилачки покрет (у народу у почетку назван четнички – касније подјељен у два фронта, четнички и партизански) све је више растао и јачао на свим српским територијама, посебно у Босанској и Книнској крајини, Кордуну, Банији, Западној Србији итд. Нажалост, убрзо ће доћи до идеолошке подјеле међу устаницама (као послљедица продора, како комунистичке идеологије тако и “демократских западноевропских вредности” ) која ће водити до новог трвења Срба; у неизбјежне нове подјеле и расколе – у нова још већа страдања! Иако су, уствари, оба покрета изникла, у суштини, из заједничких, јединствених темељних вредности српског националног бића, до сукоба је морало доћи јер ни један покрет није носио пуну истинску духовну и националну свијест (истинске вредности српске духовности) већ су били затровани идеолошким и политичким идејама “напредне” западне демократије и још ”напреднијег” , рајског, источног комунизма . Срби су се дијелили између себе јер су изгубили споне са изворном духовношћу и моралом косовског мита прихватајући некритички туђе вредности и идеологије – истовремено остајући сами, напуштени и изгубљени у својој држави док су се сви други народи у истој, уз помоћ окупатора, уједињавали у јединствени фронт против Срба! Тако, у нападу свих против Срба, да парадокс буде већи, придружише се и сами Срби – ударише сами на себе!!! Овакав самоубилачки потез је био, уствари, само посљедица општег моралног посрнућа и дезорјентације српског народа која је настала у двадесетак година трајања заједничке државе и фрустрирајућег суживота са “братским” народима; српско национално биће је било готово потпуно разорено – што је и био основни циљ њихових не-пријатеља са Запада (а тако ће и остати у опустошеној Србији све до појаве Слободана Милошевића, крајем осамдесетих година двадесетог вијека) Дакле, у тој борби два искључиво интересна, за Србе тог времена подједнако страна и једнако опасна идеолошка система и погледа на свијет, превагу је све више носио комунистички! Јаким агитовањем комуниста (не само Срба већ и појединаца из других народа!) све су више многи чланови отпора преко ноћи постајали партизани и комунисти а тако, по природи ствари, велики идеолошки противници браће “демократа” четника – који су остали традиционално вјерни невредној непостојећој држави краљевини Југославији с непостојећим краљем и непостојећом владом (која се изгубили негдје у Европи) У таквом бирању између нечега и ничега, није ни чудо што је већина Срба изабрала нешто… комунисти су бар доносили један нови и смио поглед на свијет – доносили су наду у човјечнији и бољи живот а то им и није било тешко с обзиром на поражавајућа искуства српског народа у задњих двадесет година, када су Срби остали напуштени и издани и од свог краљевског двора и од своје државе; од свих и свега – опште разочарење и безнађе! За то су и пожељели што прије све заборавити и кренути у стварање новог свијета, на новим основама. Повјеровали су лаковјерни Срби у нови живот, нову правду, нову истину – а идеологија комунизма управо зато служи! Због тога није ни чудо, што су наоружани таквим разочарањем, са новом надом прихватили “спасоносну” нову вјеру и нови морал који је она носила… партизанске јединице,вођене чврстом руком комуниста (углавном Не-срба, на челу с “другом” Титом – али, они тога тада и нису били свјесни) су сваког дана постајале све веће и организованије што им је доносило нове успјехе у борби против фашистистичких окупатора, док су четничке, с обзиром на декадентност својих узора (краља, владајуће елите али и лицемјерја западних демократија) постајале све више дезорјентисане, идеолошки недефинисане и морално пољуљане што је водило општој недисциплини и расулу, па чак посустајању и престанку пружања отпора окупатору, а код неких и отвореној колаборацији с непријатељима… неминовно је расла подјела у српском народу – братоубилачки рат је постајао стварност! Срби су, нажалост, и једни и други, све више преко нишана гледали на другу страну, гледали у нове непријатеље – Србе! А српска одлучност је красила и једне и друге… партизани су били спремни поништити све старо и постојеће да би кренули у нови живот, док су четници, пак, били спремни на све да би (од партизана – комуниста) спасили немогуће – одавно пропалу Краљевину Југославију (са којом ни сами нису знали ста хоће !) Тако, сваки Србин, поред свих бројних постојећих непријатеља изван и унутар своје бивше државе, доби још једног највећег непријатеља – свог брата! Србин на Србина удари, а народ дезорјентисан и заблудео још једном се у беспућу нађе! Резултат је био поражавајући; велика страдања свих у братоубилачком рату гдје ће се на крају и једни и други одрећи себе служећи поданички туђе идеологије које усвојише као своје… а посебни губитници постаће побједници комунисти а са њима и цјелокупни српски народ, који већ изморен и сломљен толиким страдањима, прихвати у безнађу комунистичку утопију о новом бољем свијету и новој срећној Републици Југославији (без “омражене” краљевске династије) гдје ће живјети у благостању и разумјевању (у вјечитом, новом и истинском, “братству И јединству”) са старом браћом!!! Понесени лудим,само њима својственим заносом, Срби повјероваше да је могуће и од немогућег направити могуће!

Фото: SrbijaDanas.com

5окт

Миланко Ковачевић: 5. октобар – СМИЈЕМО ЛИ СТАТИ ПРЕД ОГЛЕДАЛО

Преузимањем медија, максималном пропагандом и улагањем великих средстава у тзв. Демократску опозицију Србије (ДОС) али и ангажовањем разних “стручних” служби и организација – плаћеника (тајних служби, НВО, ОТПОРА, итд.) извршена је индоктринација (чиповање) не малог дијела становништва у Србији а многи од њих и нису били свјесни да су “обрађени” (а многи нису ни данас!) Измучени, обманути и преварени, многи Срби (као и све инструментализоване националме мањине у Србији) повјероваће у манипулације демократског Запада као и његових “европских” промотера у земљи; одрекоше се “сломљени” Срби свога достојанства, интегритета и националног идентитета и усвојише, исфрустрирани и “испрани” нови систем вредности – “да живимо као сав нормалан свијет”! (као Запад – исти систем мишљења и погледа на свијет, супротан и не – пријатељски према Србима) “Заборавише” своје историјско памћење и прихватише “опчарани” Срби девастирану западњачку демократију и “европејство” у име “свијетле будућности” – продадоше Срби (нажалост, велики дио) душу ђаволу – продадоше “вјеру за вецеру” !!! Прихвативши своју непостојећу кривицу и своју осуду! расрбљени Срби ће своје ништавило, сву своју муку и јед у мржњу преточити према режиму С. Милошевића (али и према властитом народу) и несебично се ставити на располагање српским непријатељима, постајући ударна песница Запада! Њихова мржња – разараће и њихове душе али и душе њихове браће Срба! (Нажалост , није први пут – та појава Србе прати вијековима) Тако је Запад успио реализовати свој циљ – оно што није успио оружаном агресијом Запад је постигао у миру; доларско – “демократском”, психолошко – пропагандном агресијом! Неокортичким ратом против Срба! Ратови, велика страдања, економска биједа и најсофистициранија медијска пропаганда учинили су своје!!! На велику сцену су све више ступали мали расрбљени Срби исфрустрирани и несрећни у својој мржњи према самима себи… заморни, заблудио И малодушан, не мали дио народа српског био је “сломљени” и спреман на све да се досадашња агонија прекине! Они више нису имали снаге да и даље пружају отпор сваковрсној (више, за њих, неиздрживој) агресији Запада – све више су смртоносни загрљај Запада прихватали као слободу (као сто жртва прихвата џелата!) а то је водило тоталном националном краху! Стварали су се услови за потпуни тријумф Запада и његове “истине” – не само за рушење постојеће власти већ и инсталирање нове, марионетске, која ће напокон реализовати циљеве Запада…

Многи Срби у заборав утонуше! Заборавише и на историју и на традицију: и на себе и на претке и на потомке – постајали су спремни да за сва зла овог свијета оптуже С. Милошевића и да пригрле спаносни благородни Запад. Нису схватали… није С. Милошевић нападан зато што је злочинац, што је комуниста, што је српски националиста – јер он није био ништа од тога! Нападан је зато што је морао бити нападнут, нападан зато да би се напала Србија и српски народ у цјелини! Уистину, није Србија нападана због Милошевића, већ је Милошевић нападан због Србије – морало се разбити јединство и саборност српског народа да би се остварили циљеви Запада… и док је Милошевић са народом чистио рушевине и кретао у велику обнову разрушене земље послије најмонструознијег бомбардовања Србије 1999. год. (никад виђеног у Европи!) Запад је, са инструментализованим својим поданицима у Србији, кренуо у рушење Милошевића да оствари своје циљеве: Милошевићев режим мора бити осуђен и демонтиран (како би се наводно Срби ослободили кривице?!) и замјењен новом демократском влашћу која ће сарађивати са Западом…

На “демократским” изборима, у режији Запада “изборена” је побједа демократског кандидата опозиције која је овјерена великим насилним демонстрацијама 5. октобра (вођене прозападним организацијама и агентурама) паљењем скупштине и РТС-а а наставила се општом револуционарном пљачком уз прогоне свих оних који нису били до краја одани новом глобалистичком поретку, односно, западној демократији и њеној идеологији!

Србија је доживјела највећи ”демократски процват” западне демократије – окупирана је!

На власт у Србији је досао ДОС предвођен прозападним политичарима (З. Ђинђић и В. Коштуница – двојац са кормиларом – Западом!) чије су улоге биле пажљиво и веома стручно “разрадјене” на Западу – они су “програмски” изабрани као личности које могу ”супституисати” лик С. Милошевића, односно, задовољити потребе српског народа у постојећем психолошком и менталном стању. Србија је умјесто државника са манама добила марионетску власт – западне намјеснике! најгоре представнике власти у својој историји! који су, слијепо и без поговора, извршавали налоге Запада, често чинећи и више, него што се од њих тражило! Наравно, све на штету Срба! А то и не чуди јер је на власт постављена одабрана прозападна “демократска елита” – марионете; потпуно морално срозани и испрани ликови који помислише да одрицањем себе, а не преиспитивањем себе, могу постати неко и нешто.

Наравно, увођењем прозападног ”демократског” система ништа се (поготову набоље) није промијенило у Србији. Србија је (и поред вербалне ”подршке” и скромних материјалних давања Запада) и даље остала суштински изолована и уцјењивана јер још увијек нису били остварени сви циљеви Запада! Она је и даље (још више!) понижавана и поништавана; и духовно, и морално – тражило се дно! Узалуд су се Срби (можда први и једини пут у историји – бар на кратко!) потпуно одрекли себе у име неке обећане боље будућности (најновијег комунистичког раја који се сад звао западна демократија – а та опсјена, нажалост, још увијек траје код многих Срба!) заигравши, по трећи пут у задњих сто година, свој нови, самоубилачки српски рулет и прихвативши нову “религију” Запада – западну демократију (демонократију!) која са својом лицемјерношћу, искључивошћу и бруталношћу и сами, најтврђи, комунизам надмашује (Комунизам је бар бришући стари морал доносио неки нови а западна демократија свој опстанак веже на деструкцију и уништавање сваког морала! Комунизам , “ослободивши” човјека од свега остављао му је бар илузије а западна демократија “ослобађајући” човјека остави му пустош; остави га и без свијести и без савјести – народе у зомбије претвори!)

Орвеловска Европа је, 5. октобра, успјела је створити орвеловску Србију. Уистину, већина Срба се, у једном моменту, одрече и своје вјере и своје духовности – одрекоше се себе а неки нови, њима стран и изопачен систем вредности примише! што је водило великој деструкцији српске националне свијести и потпуно урушавало српски морални кодекс и интегритет – и народа и државе! Разарано је и готово разорено српско национално и духовно биће! Српски етички кодекс, заснован на славној историји, светосављу и косовском завјету, је скоро потпуно урушен а национална свијест и одговорност потрта (бар привремено) а њихово мјесто заузео је нови, огољели и разљуђени вредносни систем Запада потпуно стран српском бићу (уосталом и многима на Западу) Био је то дефинитивни морални крах и Срба и Србије!!! Постало је срамотно и Србином се звати! Потврђена је нула!

Нажалост 5. октобар и послије петнаест година, још траје – Срби ходају још увијек погнуте главе!

Фото: NSPM, blog.neum-bih.com