Бан Милутин и Дука Херцеговац

 

Често књиге земљу прехођаху,
ни ко знаде куда, ни откуд су.
Књиге иду од Призрена града,
од српскога силна цар-Стевана,
на Пожегу бану Милутину;
‘вако царе бану говораше:
„Слуго моја, бане Милутине,
опреми се у бијелу двору,
поведи ми тридесет делија
од твојега равна Драгачева,
хајде с њима ка Призрену граду,
јер хоћемо, бане, војевати
надалеко, у земљу Бугарску,
на Мијајла, краља бугарскога;
тамо ћемо, бане, зачамати,
но се спреми за три годинице!“
Дође књига у Пожегу равну
на кољено бану Милутину.
Када бане књигу проучио,
уд’рише му сузе од очију.
А гледа га љуба Иконија,
па му тихо млада говорила:
„Господару, бане Милутине,
откуд књига, од кога ли града ?
Што л’ је учиш, а сузе прољеваш?
Вели њојзи бане Милутине:
„Чу л’ ме, душо; љубо Иконија,
ова ј’ књига од Призрена града,
од нашега силна цар-Стевана;
цар ме зове на његову војску
надалеко, у земљу Бугарску,
на Мијајла, краља бугарскога,
каже, љубо, за три годинице
да ће бити боја с Бугарима.
Но чу ли ме, љубо Иконија,
гледај мене пребијеле дворе,
немој моје дворе опустити;
пази мене два нејака сина,
удоми ми сестрицу Јелицу
у лијепу варош Ђаковицу;
копај мене девет винограда
у Бањици и у Атеници,
у Лозници и у Паковраћу:
а чувај ми девет воденица
низ Бјелицу и низ Моравицу;
гледај нашу славну задужбину
под Баницом ‘цркву Јежевицу;
чекај мене за три годинице,
док се вратим из земље Бугарске.“
А кад бане љуби наручио,
опреми се на цареву војску,
он поведе тридесет делија,
оде право уз воду Мораву,
докле с’ прими ломна Влаха Старог,
а одатле у Сјеницу равну,
од Сјенце у поље Косово,
од Косова уз Шару планину,
докле дође у Призрена града.
Али царе војску подигао
и пошао низ воду Бистрицу.
Сустиже га бане Милутине
на ономе Голешу планини;
ту се бане с царем састануо
и за лако здравље упитао
и сретна му пута честитао.
А вели му силан цар Стеване:
„Слуго моја, Милутине бане,
ако мене Бог и срећа даде
те добијем краља Бугарина,
хоћу тебе, слуго, поклонити
у државу земљу Босну славну,
да банујеш и да господујеш,
Милутине, за живота твога“.
Па с’ отале војска окренула,
низ Србију ка земљи Бугарској.
Кад дођоше у земљу Бугарску,
дочека их краљу Мијаило
украј Лаба, украј воде ладне.
Ту се краље с царем ударио,
били су се три бијела дана.
Кад четврто јутро освануло,
лоша краљу срећа прескочила,
те се краље с царем сусретнуо,
но га добро Стево дочекао,
на добру га коњу поћерао,
сустиже га у по поља равна,
сабљом ману одсјече му главу,
пороби му силовиту војску,
а он сједе у земљу Бугарску,
и умири земљу Бугарију.
Но задуго царе зачамао,
кажу, брате, за три годинице,
зачамао у земљи Бугарској,
и са шњиме бане Милутине.
Но да видиш младе бановице!
Ту не прође ни година дана,
она бана с војске не чекаше:
батали му пребијеле дворе,
опусти му девет винограда,
распродаде девет воденица,
поруши му цркву Јежевицу,
не удаде сестрицу Јелицу,
не пази му два нејака сина, —
него пише лист књиге бијеле,
те је шиље у Херцеговину,
на кољено Дуки Херцеговцу:
„Чу ли мене, Дука Херцеговче,
ти покупи кићене сватове,
с њима хајде у Пожегу равну
а мојему двору бијеломе
те ме узми за вијерну љубу,
јер сам млада данас останула,
та баница млада, удовица,
а бане је мене погинуо
војујући у земљи Бугарској;
но се немој, Дука, затрајати,
јер ме просе млогн просиоци.“
Набрзо му књигу оправила.
А кад Дуки ситна књига дође,
те он виђе што му књига каже,
он не купи кићенијех свата,
већ се спреми на бијелој кули,
удри на се дибу и кадиву,
па се скиде низ бијелу кулу,
оде право у доње подруме,
те опреми дебела кулаша,
па се њему на рамена баци,
оде право преко Босне славне
докле стиже Дрини валовитој,
здраво Дрину воду пребродио,
а маши се ломна Влаха Старог,
докле дође до Ужица града,
па се спусти у Пожегу равну
ка банову двору бијеломе,
пред двором му одсједе кулаша,
а срете га госпођа баница,
руке шире, у лица се љубе,
узеше се за бијеле руке,
отидоше на танке чардаке,
угости га госпођа баница
са шећерли кавом и ракијом,
па дозива своје вјерне слуге,
овако им млада говорила:
„Чујете л’ ме, моје вјерне слуге,
пазите ми мога господара,
господара, Дуку Херцеговца,
боље него старог Милутина!“
Тако стаде за петнаест дана,
док се спреми млада бановица,
па покупи све баново благо,
однесе му свијетло оружје,
одведе му два коња витеза,
зароби му два нејака сина
и са шњима сестрицу Јелицу,
оде с Дуком у Херцеговину.
Тако било, задуго не било,
глас отиде од уста до уста,
докле зачу бане Милутине,
а он скочи на ноге лагане,
оде право цару честитоме,
на јутру му назва добро јутро,
а боље му царе приватио:
„Добро дође, бане Милутине!
Што си, бане, тако уранио ?
А што ли си, сине, невесео?“
Поклања се бане до земљице,
љуби цару руку и кољено,
па му оде смјерно говорити:
„Господару, силан цар-Стеване,
ево има четири године,
како с тобом, царе, војујемо
по Бугарској, по земљи проклетој,
а моје сам дворе оставио
и баницу љубу Иконију,
па сад чујем да се преудала,
и б’јеле ми дворе похарала
са некаким Дуком Херцеговцем,
два ми млада заробила сина
и Јелицу моју милу сеју,
све одвео у Херцеговину,
моје б’јеле дворе баталио;
остало ми девет винограда
нерезани и неокопани,
не меље ми девет воденица,
но их куја свијех распродала,
порушила моју задужбину,
та лијепу цркву Јежевицу;
но ти с’ молим, мили господару,
пусти мене до бијела двора,
да обиђем пребијеле дворе,
да повратим моје млого благо
а и моја два нејака сина
и сестрицу Јелицу ђевојку;
да с’ осветим Дукн зулумћару,
да му вратим жалост за срамоту.“
Кад је царе бана саслушао,
онда њему ‘вако говорио:
„Приустав’ се, бане Милутине,
да ти дадем сићана вермана,
што сам тебе, бане, поклонио
земљу Босну у твоју државу!“
Кад је бане цара саслушао, ,
приклони се до зелене траве,
пољуби га у скут и у руку,
па причека три бијела дана.
Кад четврто јутро освануло,
цар му даде сићана вермана
па с’ отале бане подигао,
оде право кроз земљу Бугарску,
докле дође до Крушевца града,
а отале уз воду Мораву,
докле бане дође под Јелицу,
под Јелицу, у село Бањицу,
те огледа своје винограде;
па се вати равна Драгачева,
стиже бане питомој Пожези
а својему двору бијеломе;
ал’ му б’јели двори потавнили,
полупани срчали пенџери,
обаљени високи чардаци,
обурвати дубоки подруми,
порушена мермерли авлија,
обаљена демирли капија;
у двору му нигђе никог нема,
осим болан слуга Миловане;
пита њега бане Милутине:
„О Бога ти, моја вјерна слуго,
ко похара моје б’јеле дворе ?
Ко л’ одведе два нејака сина
и Јелицу моју милу сеју ?
Ко л’ покупи из ризнице благо ?
Ко л’ одведе коње из арова ?
Ко л’ однесе свијетло оружје
и одведе љубу Иконију ?“
Вели њему слуга Миловане:
„Господару, Милутине бане,
све ти, бане, љуба похарала
са курвићем Дуком Херцеговцем;
све однесе у Херцеговину,
да се слави Дука, зулумћару
на срамоту тебе и твојима.
А кад бане слугу саслушао,
он се маши руком у џепове,
даде њему дванаест дуката:
„Нај то тебе, слуго Миловане,
те се рани и ода зла брани,
док се вратим из Херцеговине.“
Па окрену помамна ђогина,
оде право преко Влаха Старог
доке стиже у Херцеговину
б’јелој кули Дуке Херцеговца;
али Дуке дома не бијаше,
но отишб ка Тројици цркви
и одвео љубу Иконију;
у двору му никог не бијаше,
до банова два нејака сина,
голи, боси стоје у авлији
и мећу се камена с рамена,
па говори млађи старијему:
„Удри, брате, ако боље можеш!“
А старији млађем говорио:
„Како ћу ти, брате, одбацити,
-кад се нисам вином причестио
ни бијелим љебом наранио,
откако сам баба изгубио?“
Кад то чуо бане Милутине,
уд’рише му сузе од очију,
угна ђога у мермер-авлију,
опази га двоје ђеце лудо,
па побјеже у бијеле дворе,
те казују својој милој тетки:
„Тето наша, Јелице ђевојко,
неко дође у мермер-авлију, ју,
и онјаше ђога бабовога.“
А кад чула Јелица ђевојка,
те изиђе пред бијеле дворе,
одмах прзна свога мила брата,
па му паде млада око врата,
рони сузе низ бијело лице;
а тјеши је бане Милутине:
„Немој, сестро, више туговати!
Та доста си млада туговала,
у рукама Дуке зулумћара.“
Те с’ ђевојка мало утјешила,
доведе му два нејака сина,
оде бане ђецу миловати,
а Јелици тихо говорити:
„Отвори ми пребијелу кулу!“
Ал’ му сестра тихо одговара:
„Кучка једна, а не снаха моја,
од куле је кључе однијела,
и отишла с Дуком зулумћаром
ка Тројици пребијелој цркви!“
Кад је бане сестру саслушао,
он подвикну тридесет делија,
те на кули обише капију.
Бан се пење на бијелу кулу
те отвора попете сепете,
нађе бане ђечине хаљине:
од кадиве зелене доламе,
и нађе им танке преобуке,
он обуче два нејака сина
и Јелицу своју милу сеју,
па он оби Дукине подруме,
напоји их вином црвенијем,
а нарани љебом бијелијем,
па их посла у мермер-авлију,
да с’ играју млади по авлији,
а он сакри коње у подруме,
а делије на бијелу кулу;
оде гледат са бијеле куле
шта му ђеца по авлији раде,
и шта ће им Дука учиннти
када с љубом у авлију дође.
Мало било, задуго не било,
ал’ ето ти Дуке Херцеговца
са његовом љубом Иконијом;
како виђе два банова сина,
он потрже плетену канџију,
оде ћерат ђецу по авлији.
Али скочи бане са чардака,
викну бане тридесет делија,
опколише Дуку зулумћара,
шћаху њега жива уватити;
но се не да Дука уватити,
трже сабљу у десницу руку,
двије бану погубио слуге.
Кад то внђе бане Милутине,
он удари Дуку зулумћара
са својијем перним буздованом,
удари га у чело јуначко,
Дука паде у зелену траву,
Дука паде, а бане допаде,
колико му крви жедан бјеше,
сабљом ману, одс’јече му главу.
То кад виђе љуба Иконија,
стаде бјегат млада низ авлију.
Не дадоше два банова снна,
веће одмах кују уватише,
у руке је бану додадоше.
Бане викну на своје делије,
донесоше б’јелу крпу платна,
залише је лојем и катраном,
па увише кују Иконију
саврх главе до зелене траве,
па он сједе пити рујно вино,
а њој русу косу запалише.
Кад догоре доље до очију,
она с’ моли бану Мнлутину:
„Господару, бане Милутнне,
не дај, бане, твоје очи чарне,
доста си их пута пољубио!“
Алн вели бане Милутине:
„Док љубио, дотле и бранио,
сад нек брани Дука зулумћару!“
Кад догоре до бијелих дојки,
она зове два нејака сина:
„Ђецо моја, ако Бога знате,
ви не дајте двије б’јеле дојке,
доста су вас мл’јеком задојиле
и лудијех досад одраниле!“
Али вели двоје ђеце лудо:
„Јесу, мајко, ал’ је скупо стало
та дворећи Дуку зулумћара
голи, боси за три годинице!“
Тако згоре кучка Иконија
саврх главе до зелене траве.
Бане скочи од земље на ноге,
те Дукину похарао кулу,
однесе му благо и оружје,
и одведе коње и соколе,
запали му пребијеле дворе,
па отиде новој бановини,
штоно му је царе поклонно
војујући по земљи Бугарској;
намјести се бане Милутине
у Маглаја, бијелога града.
Ту му дође земља Босна славна
V од Босне тридест капетана,
те се млади бану поклонише.
Бан удаде сестрицу Јелицу
у питому варош Ђаковицу
за сокола Брђанина Павла,
а ожени два нејака сина
спреко мора отуд од Латина:
стече бане млоге пријатеље.
Бог му дао са животом здравље!
Нама, браћо, на сретно весеље!
То велимо да се веселимо,
не би ли нас и Бог веселио!

 

Дарови светог Јована Владимира

 

От кад’ одиш, млад делијо?
Весел одиш, весел пејеш!
Кој ти даде то веселие?
„Даде ми го свети Јован
„Свети Јован от Елбасан –
„И ти да си жив и весел!“

От кад’ одиш, богаташе?
Весел одиш с полни руци!
Кој ти даде полни руци?
„Даде ми ги свети Јован
„Свети Јован от Елбасан –
„И ти да си жив и богат!“

От кад’ одиш, стара бако?
Брго одиш като мома!
Кој ти така крепост даде ?
„Даде ми е свети Јован
„Свети Јован от Елбасан –
„И ти да си жив и крепок!“

От кад одиш, аргат мори?
Кој ти зема мрак со чело ?
Кој ти даде лицето светло
Ама светло като солнце?
„Мрак ми с чело светец зема
„И даде ми лицето светло
„Свети Јован от Елбасан –
„И ти да си жив и светел!“

 

Огњена Марија у паклу

 

„Дај ми, Боже, од рајевах кључе,
„Да од раја отворимо врата,
„Да ја дођем проз рај у пакао,
„Да ја виђу остаралу мајку,
„Не бих ли јој душу избавила!“
Бога моли, и умолила га,
Од раја јој кључе поклонио,
И шњом посла Петра апостола,
Те од раја отворише врата,
И прођоше проз рај у пакао;
Ал’ три друга по паклу шетају
Једном другу нога горијаше,
А другоме рука до рамена,
А трећему глава горијаше.
Но Марија апостола пита:
„Што су, Петре, Богу згријешили,
„Те се муче муках жестокијех?“ –
„Казаћу ти, Огњана Марија!
„Што овоме руса гори глава,
„Овај није даровао куму:
„Кума њему светога Јована,
„А он њојзи паре ни динара;
„Што овоме гори десна рука,
„Њом је клао овце преходнице;
„Што овоме трећем нога гори,
„Њом је био и оца и мајку.“
Њих минуше, напријед прођоше,
Али сједе до два стара старца,
Њима горе и браде и главе.
Но Марија апостола пита:
„Кажуј, Петре, што су згријешили?“-
„Казаћу ти, моја мила секо!
„Ово бјеху од земље судије,
„Мирили су мртве и рањене
„И у кмество сиједали криво,
„И проклето узимали мито;
„А нијесу јоште дочекали,
„Што чињаху, кад они могаху,
„Каматника, секо, и митника
„До два тези Боже проклетника.“
Па минуше мало понапријед,
Ту нађоше једну невјестицу,
Ђе јој горе и ноге и руке,
А пропа’ јој језик проз вилице,
А висе јој змије о дојаках;
Кад је виђе Огњана Марија,
Он’ ијетко апостола пита:
„Што је, кучка, Богу згријешила,
„Те се мучи муках жестокијех?“-
„Казаћу ти, моја мила секо!
„Гријешница ј’ крчмарица била,
„У вино је воду присипала
„И за воду паре узимала;
„Имала је обречена мужа,
„Ходила је шњега на другога;
„Кад се млада вјенчавала шњиме,
„Бачила је на себе мађије,
„Да шњим нема од срца порода,
„А Бог јој је писа’ седам синах,
„Ето јој их, секо, о дојаках,
„Са њима ће пред Господом поћи.“
И пођоше мало понапријед,
А нађоше бабу остаралу,
То је мајка Огњане Марије,
Њојзи горе и ноге и руке,
И гори јој коса наврх главе;
А Марија стаде поред мајке,
Па упита остаралу мајку:
„Кажи, мајко, што си згријешила?
„Не бих ли ти душу избавила.“
Но Марији мајка говорила:
„Ја немам што, до камена казат’:
„Кад ја бијах на бијес ђевојка,
„Једно јутро ускрсење дође,
„Моја мајка до пред цркву пође,
„Мен’ остави да сигурам ручак,
„Кад ми мајка испред цркве дође,
„Мене голу у хаљине нађе,
„Удари ме руком и прстеном,
„Ја шњом уд’рих о дувар од куле,
„Таде ме је проклињала мајка
„“Залуду се удавала, синко!“
„Удавах се три четири пута,
„И ту ја бих у Бога злочеста,
„Не одржах мужа ни једнога.
„Кад се, синко, удадох четвртом,
„Ту ја нађох двоје пасторчади,
„Једно лудо од двије године,
„Друго, синко, од пуне четири,
„Узеше ме ђеца Богом мајку:
„Кад ми ђеца из игре дођоше,
„Код мене се оба заплакаше,
„Плачући ми стариј’ говораше:
„“Скрој ми, мајко, бијелу кошуљу.“
„Мјерих му је о камену станцу“.
„Млађи рече: „“Дај ми љеба, мајко““
„Ја му дадох комат земље црне „
Још се баба јадити хоћаше,
Но јој не да Петре апостоле.
Но је Петар за руку дофати,
И бачи је међу ђаволима:
„Чекај враже, држи је ђаволе!“
То је било, а Боже помози!

Браћа и сестра

 

Рани мајка девет мили сина
И десету шћерцу мљезиницу;
Ранила их док их одранила,
Докле били сини на женидбу,
А ђевојка била на удају,
Њу ми просе млоги просиоци
Једно бане, друго џенерале,
Треће проси из села комшија
Мајка даје у село комшији,
Браћа дају с преко мора бану,
Још су браћа сестри бесједила:
„Ја ти пођи, наша мила сејо,
„Ја ти пођи с преко мора бану,
„Ми ћемо те често походити:
„У години свакога мјесеца,
„У мјесецу сваке неђељице.“
То је сестра браћу послушала,
Она пође с преко мора бану.
Ал’ да видиш чуда великога!
Ја Бог пушћа од себе морију,
Те помори девет милих брата,
Сама оста саморана мајка.
Тако стаде три године дана.
Љуто пишти сестрица Јелица:
„Мили Боже, чуда великога!
„Што сам врло браћи згријешила,
„Те ме браћа походити не ће?“
Њу ми коре млоге јетрвице:
„Кучко једна, наша јетрвице!
„Ти си врло браћи омрзнула,
„Те те браћа походити не ће.“
Љуто пишти сестрица Јелица,
Љуто пишти јутром и вечером.
Ал’ се милу Богу ражалило,
Па он посла два своја анђела:
„Ид’те доље, два моја анђела,
„До бијела гроба Јованова,
„Јованова, брата најмлађега,
„Вашијем га духом заданите,
„Од гроба му коња начините,
„Од земљице мијес’те колаче,
„Од покрова режите дарове;
„Спремите га сестри у походе.“
Хитро иду два Божја анђела
До бијела гроба Јованова,
Од гроба му коња начинише,
Њинијем га духом задануше,
Од земљице мијесе колаче,
Од покрова резаше дарове;
Спремише га сестри у походе.
Хитро иде нејачак Јоване;
Кад је био двору на помолу,
Далеко га сеја угледала,
Мало ближе пред њег’ ишетала,
Од жалости врло заплакала,
Руке шире, у лице се љубе;
Па је сеја брату бесједила:
„Јесте л’ ми се, брате, затјецали,
„Кад сте мене младу удавали,
„Да ћете ме често походити:
„У години свакога мјесеца,
„У мјесецу сваке неђељице?
„Ево данас три године дана
„Нијесте ме јоште походили!“
Још је њему сеја бесједила:
„Што си тако, брате, потавњео
„Баш кан’ да си под земљицом био?“
Бесједи јој нејачак Јоване:
„Шути, сејо, ако Бога знадеш!
„Мене јесте голема невоља:
„Док сам осам брата оженио,
„И дворио осам милих снаха;
„А како се браћа иженише,
„Девет б’јелих кућа начинисмо;
„За то сам ти поцрњео, сејо.“
И он био три бијела дана.
Опрема се сестрица Јелица,
И опрема господске дарове,
Да дарује браћу и снашице:
Браћи реже свилене кошуље,
А снахама бурме и прстење.
Ал’ је Јово врло устављаше:
„Ти не иди, моја мила сејо,
„Док још браће у походе дође.“
Ал’ Јелица останути не ће;
Она спреми господске дарове;
Отале се Јово подигао
И са шњиме сестрица Јелица.
А кад близу двора долазише,
Код двора је пребијела црква.
Па бесједи нејачак Јоване:
„Ти почекај, моја мила сејо,
„Док ја одем за бијелу цркву:
„Кад смо средњег брата оженили,
„Ја сам златан прстен изгубио,
„Да потражим, моја мила сејо.“
Оде у гроб нејачак Јоване,
А остаде сестрица Јелица
Чекајући нејачка Јована.
Чекала га, па га потражила,
Ал’ код цркве млого ново гробље:
Ту се одмах јаду осјетила,
Ђе ј’ умр’о нејачак Јоване.
Хитро иде двору бијеломе;
Кад је близу двора долазила,
Ал’ у двору кука кукавица;
То не била сиња кукавица,
Веће њина остарила мајка.
А Јелица на врата долази,
Она виче из грла бијела:
„Јадна мајко, отвори ми врата.“
Стара мајка из двора бесједи:
„Ид’ одатле, од Бога моријо,
„Девет си ми сина уморила,
„И мен’ хоћеш остарилу мајку?“
А Јелица била бесједила:
„Јадна мајко, отвори ми врата,
„Ово није од Бога морија,
„Већ Јелица твоја мила шћерца.“
Па јој мајка отворила врата,
Закукаше, кано кукавице,
Рукама се б’јелим загрлише,
Обје мртве на земљу падоше.

Свеци Благо Дијеле

 
 

Мили Боже! чуда великога!
Или грми, ил’ се земља тресе!
Ил’ удара море у брегове?
Нити грми, нит’ се земља тресе,
Нит’ удара море у брегове,
Већ дијеле благо светитељи:
Свети Петар и свети Никола,
Свети Јован и свети Илија,
И са њима свети Пантелија;
Њим’ долази Блажена Марија,
Рони сузе низ бијело лице.
Њу ми пита Громовник Илија:
„Сестро наша, Блажена Марија!
„Каква ти је голема невоља,
„Те ти рониш сузе од образа?“
Ал’ говори Блажена Марија:
„А мој брате, Громовник Илија!
„Како не ћу сузе прољевати,
„Кад ја идем из земље Инђије,
„Из Инђије из земље проклете?
„У Инђији тешко безакоње:
„Не поштује млађи старијега,
„Не слушају ђеца родитеља;
„Родитељи пород погазили,
„Црн им био образ на дивану
„Пред самијем Богом истинијем!
„Кум свог кума на судове ћера,
„И доведе лажљиве свједоке
„И без вјере и без чисте душе,
„И оглоби кума вјенчанога,
„Вјенчанога или крштенога;
„А брат брата на мејдан зазива;
„Ђевер снаси о срамоти ради,
„А брат сестру сестром не дозива.“
Њој говори Громовник Илија:
„Сејо наша, Блажена Марија!
„Утри сузе од бијела лица,
„Док ми овђе благо под’јелимо,
„Отић’ ћемо Богу на диване,
„Молићемо Бога истинога,
„Нек нам даде кључе од небеса,
„Да затворим’ седмера небеса,
„Да ударим’ печат на облаке,
„Да не падне дажда из облака,
„Плаха дажда, нити роса тиха,
„Нити ноћу сјајна мјесечина,
„Да не падне за три годинице;
„Да не роди вино ни шеница,
„Ни за цркву часна летурђија.“
Кад то чула Блажена Марија,
Утр сузе од бијела лица.
Када свеци благо под’јелише:
Петар узе винце и шеницу,
И кључеве од небеског царства;
А Илија муње и громове;
Пантелија велике врућине;
Свети Јован кумство и братимство.
И крстове од часнога древа;
А Никола воде и бродове;
Па одоше Богу на диване,
Молише се три бијела дана
И три тавне ноћи без престанка,
Молише се, и умолише се:
Бог им даде од небеса кључе,
Затворише седмера небеса,
Ударише печат на облаке,
Те не паде дажда из облака,
Плаха дажда, нити роса тиха,
Нит’ обасја сјајна мјесечина:
И не роди вино ни шеница,
Ни за цркву часна летурђија.
Пуно време за три годинице:
Црна земља испуца од суше,
У њу живи пропадоше људи;
А Бог пусти тешку болезању,
Болезању страшну срдобољу,
Те помори и старо и младо,
И растави и мило и драго.
Цио остало, то се покајало,
Господина Бога вјеровало.
И осташе Божји благосови,
Да не падне леда ни снијега
До један пут у години дана;
Како онда, тако и данаске.
Боже мили, на свем тебе вала!
Што је било, више да не буде!

Миланко Ковачевић: ИЛИ ОПСТАТИ ИЛИ НЕСТАТИ – Ново духовно и морално раскршће Срба

 

Историја се немилосрдно са Србима поиграва
Послије 619 година круг је затворен
Срби су поново на истом свом духовном извору – Косову
И на истом избору – бранити или заборавити Косово
Бранити, без обзира на силу и страдања – као Лазар
Или заборавити све
И себе И Косово

 

 

Западна неман је кренула да зада завршни ударац… све више је бјесомучно кидисала на српски народ – на његове територије, на његову духовност, на његову слободу … Косово се мора одузети Србији по сваку цијену (без обзира на међународне норме и Резолуцију СБ1244) а Срби оставити опустошени и обездуховљени – и без дијела територије и без духовне прапостојбине.
Припреме су већ биле извршене – да би ојачали своју војну позицију на Балкану, никога не питајући, како и доликује међународним силеџијама,
“миротворци” са Запада су изградили на Космету једну од највећих војних база у Европи (за своју “мировну” војну организацију НАТО пакт) помоћу које ће ширити и даље своју “миротворачку” мисију…
Међутим, поред метода силе, Запад је активирао још једно моћно оружје – ЕУ; организацију која је сваког дана све више израстала у империјалну силу под патронатом Великог Брата, бескомпромисну у спровођењу новог, орвеловског система вредности, потпуно антихришћанског, антицивилизацијског и страног човјеку као духовној јединки – система безочне манипулације и лицемјерја! Пред очима савременика, у Европи се, управо, одвијала нова (најперфиднија!) “модерна” колонизација свијета од стране Новог свјетског поредка! – експлоатација новопридружених незападних земаља; њихових сировинских база и других општедруштвених и људских потенцијала; новим чланицама Уније остаће само обећања о бољем животу, којима ће их Запад засипати и то још примамаљивија од оних које су до недавно слушали – од комунистичких! Наивни и изгубљени у насталом друштвеном хаосу, народи Балкана и Истока Европе, поновиће и исте грешке и са истим заблудама кренути (као у комунизму) у нови земаљски рај који им, ето, сад Запад откри! Тако је матрица комунистичка још једном успјешно заживјела на истим просторима Европе али овог пута названа америчка, односно проевропска западна демократија.
Нажалост, ова подвала, ова протурена идеолошка магла постаће најјаче оружје Запада и против Срба! Знатан дио српског народа, заведен обећањима и “сјајем” Запада, а преплашен и фрустриран (уз већ разорену аутохтону духовност и нарушени морални кодекс југославенством, комунистичком идеологијом и “демократизацијом”) неће бити у стању да сагледа превару која се поново извршава над њим; постаће таоц Запада – спреман на све само да се напокон реши овоземаљске биједе и страха – и да се “као сви други слободни и удружени народи Европе”, интегрише у напредну западну демократију. Само са Западом, са прихватањем његовог система вредности, имплементирано је у многе српске главе, може се ићи у “просперитетну будућност” – у свијет општег благостања срећних и задовољних “грађана свјета!” (у “свијетлу будућност”, као што су један вијек говорили комунисти!) Већ неспособне да промишљају, многе ће Србе, опсједнути “богатство” и “слава” Запада а такве “опсједнуте” Запад ће их у чиповане андроиде претворити, као што је, уосталом, већ учинио са својим грађанима – постаће саучесници у злочину над самим собом а да тога и нису свјесни!
Завршни чин реализације злочиначког плана Запада – отимања српске прапостојбине, Косова и Метохије почео је 17. фебруара, 2008. године. Шиптарске власти (практично, директно постављене од Запада) прогласиле су, мимо свих важећих међународних норми и повеље УН, независно Косово (вјештачки, насилно и потпуно нелегитимно и нелегално створену државу) и одмах добиле подршку и званично признање од Запада – злочинци су се поново вратили на мјесто злочина да покрију своје крваве трагове…
Али, велико је Зло, поново пробудило српску снагу! И као до сада, безброј пута у историји, када је изгледало да су Срби пропали, нестали, а они, гле чуда – поново постали! Почели се будити из вишедеценијског халуцинирајућег сна! Зло је пробудило историјско памћење; будила се код Срба исконска снага косовског завјета – рађала се нова,велика и неуништива енергија из духовног Косова и косовског завјета рођена! Косово је постајало не само српска савјест… духовно Косово је рађало слободу – оно је само постајало слобода! Поново је већина Срба постајала свјесна себе и свога Косова – остати свој, достојанствен и постојан у духу часне историје; аутохтоне духовности и величанственог моралног кодекса коју је Србима она донијела. Још једном се потврђивала истина – докле год Срби буду имали снаге да споје прошлост и садашњост има наде и за будућност! Срби су све више постајали свјесни – у евроатланским интеграцијама (и у ЕУ) има мјеста за Србе тек када се одрекну Косова, своје духовности и националног идентитета, те прихвате западне назоре на свијет и њихов вредносни систем – кад постану њихови поданици (савремени јаничари само овог пута у служби Запада а не султана!) јер по тумачењу Запада, ”напредне европске демократе” не могу бити Срби који се, ”гледајући у прошлост а не у будућност,” боре за очување националног идентитета и цјеловитости своје државе. У будућност, по мишљењу Запада, Србе води само заборављање – и прошлости и Косова!!! Само тако, одрицањем себе, Срби ће бити спасени и срећни…

Двије супротности… два погледа на свијет који се не разумију: отуђени Запад је одувијек водио битку против других – против човјека, за разлику од Срба који су одувјек водили битку у себи, борећи се за човјека! У томе је суштинска разлика између ова два свијета – то су два супротна принципа која су у вјечном судару…
Мора се изабрати; или постојати без свијести или можда и страдати али чувати свијест о себи и свом постојању!
Велике нације увијек прате и велике дилеме и обавезно, ваљда је тако суђено, прате их и велике трагедије, које се у епопеје и у христолике величине претварају!
Носити крст свој увијек је тешко али је и славно – а велики се познају по том избору…

Морална драма Срба је достигла свој врхунац!
Срби су поново, послије 619 година, на новом духовном и моралном раскршћу… пред Србима су два, по свему супротна, вредносна система, два етичка кодекса:
један српски; хришћански – болан и страдалачки,
а други антихришћански; западни – разљуђен, често лицемјерјем и мржњом задојен…
један је утемељен на истини која из духа и свјетлости Христове извире а други на сили која из мрака потиче… а да ли ће побједити ропска, глобалистичка свијест уграђена у психу људи, или пак слободна свјест о себи и своме постојању са пуним моралним и духовним интегритетом сазнаћемо ускоро – одлучиће ова генерација Срба! Од те одлуке зависиће судбину српске нације и државе!

Или опстати или нестати!?
У СВАКОМ Србину – сваког трена, сваке минуте, сваког сата, сваког дана, сваког мјесеца и године одиграва се драма у његовој свијести и савјести био он свјестан тога или не! Морална драма КОСОВО!
Ако српски дух остане непоражен, не само да ће Срби спасавати себе већ ће својим слободарским духом спасавати све повређене и понижене! као што су увијек у својој славној историји чинили! Пред Србима стоји тежак задатак, као ни пред једним народом на свијету. Срби морају освајати довољно слободе, не само за себе, него за читав свијет, да би себе спасавали!!!
То је српска судбина – Србија Нојева барка!

(Дио из: ДУХОВНА И МОРАЛНА ДРАМА СРПСКОГ НАРОДА И ДРЖАВЕ
Циклус: Србија Нојева барка)

Београд,мај 2008. год. МИЛАНКО КОВАЧЕВИЋ

НАПОМЕНА АУТОРА:

Од 2008. год. све више се будила код Срба исконска духовна снага косовског завјета… слободарски дух је почео добијати битку против поданичког менталитета наметнутог од отуђеног и разљуђеног глобалистичког Запада.
А онда је Запад употребио своје најјаче оружје – једино које му је преостало!.. и до тада истакнути српски националисти, одједном, преко ноћи, постадоше “велики Европљани” и некадашње српске војводе поведоше “путем без алтернативе” своје послушно, заблуђело и загубљено српско стадо у нову Недођију – ЕУ! Заборавише завјетно Косово…
Српски народ, још једном, на превару, изгуби добијену битку!
Али, “рат” још траје…
КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ још живи у многим Србима… а док КОСОВО буде у срцу биће и Срба!

Београд, децембар 2015. год.

Миланко Ковачевић: ПОЧЕТАК БУЂЕЊА СРБА ?

Тако је Србија, послије скоро једног вијека, поново постала самостална, “демократска” држава, одлуком других. Какав парадокс – док се сви боре за своје државе, Срби су чинили све задњих деведесет година да је не добију а добили су је насилно заслугом других, и то непријатеља – фантастично! Овако нешто се само Србима могло десити! А у “европској Србији” завладаше “Европљани” насљедници и потомци најтврђих комуниста који се одједном демократе прозваше заговарајући демократски “пут без алтернативе” – ЕУ. Њихова матрица дјеловања и мишљења остала је иста као и њихових очева; његовање само једне “праве” истине – овога пута из Америке и Брисела послате!
Па, ипак, свако Зло даје наду да постоји и Добро! – западноевропска “демокрација” је, све више, рађала супротан ефекат код народа.Умјесто тоталне покоре, све већи дио српског народа се почео ослобађати наметнутог мрака и слободно, отворених очију, суочавати се са истином – а пред његовим очима се одвијала пљачка и распродаја Србије и Срба! “Гледао” је народ својим очима како је у име бољег живота завладала још већа биједа и сиромаштво а у име слободе и демократије потпуно једноумље и све видљивије безумље… и све више се будио из сна… постепено постајао свјестан обмана…

zastava-srbije-srpska-zasta

Српски слободарски дух је право чудо. Таман кад помслиш да је потпуно нестао а он се подигао, постао! – и у Србији и у РС и у Црној Гори и свуда у расијању гдје има Срба! Понижена и поробљена Србија (на зпрапашћење Запада) умјесто да нестаје све више је поново постајала…. новом снагом су је све више хранили, гле чуда, управо,отписани и жртвовани хашки оптуженици и мученици а посебно предсједник С. Милошевић који се са својом великом енергијом и интелектуалном снагом максимално борио у хашком суђењу за истину о несрећним ратовима деведесетих година и злочинима у њима – борио се за част и достојанство свих Срба а тиме и за слободарску и неокаљану Србију каква је она, уистину и била! Раскринкавајући лажи и обмане Запада С. Милошевић је, све више, и то успјешно, доказивао на суду да је Запад највећи кривац (пострекавао и помагао сецесионисте) за зла која су задесиле све народе на просторима бивше Југославије а посебно српски народ. Тако је (а то је још један велики парадокс!) ухапшени социјалистички идеолог прерастао у националног вођу и ослобадјајући се све магле комунистичке идеологије и “демократске” утопије Запада, постао највећи национални српски борац! Утамничен и болестан С.Милошевић је, уствари, донио Србији (и себи) снагом истине највеће моралне побједе! (веће од оних које је донио својом владавином!) Оптуженик и оптужени српски народ постајали су све више слободни, а тамничари Запада – оптужени злочинци! Све је то давало нову снагу српском народу да сачува себе и бар дио свог духовног и моралног интегритета који су толико белосвјетски моћници нападали. Такође, духовну и моралну вертикалу српског народа у овом тешком времену чувале су и подизале српске вође из Босне, Караџић и Младић, који су остали ван домашаја злочиначког суда у Хагу (бар за сада) Уствари, они и јесу једини прави и директи наследници слободарске духовне Карађорђеве вертикале а њихов прогон и лажна оптуживања од стране непријатеља и нису ништа друго него некадшњи захтјеви Аустроугарске монархије да хапси по Србији “организаторе атентата на престолонаследника Фердинанда”, односно захтјев истанбулског султана да му се донесе, као доказ лојалности, Карађорђева глава! Али, гле чуда, ова генерација Срба, бар за сада, има већу духовну и моралну снагу од Карађорђевих Срба; чувају своје највеће јунаке и не дају их – одрубљене главе српским култним јунацима, још увијек, нису однесене џелатима на тацни!!! Тога су, наравно, свјесни силници са Запада и зато настављају још већом жестином општу сатанизацију и бјесомучни прогон ова два српска хероја, који су постали култни за живота – а то Запад највише боли! Својим постојањем они и даље одржавају, дух слободе, непокорности и поноса српског народа – његове најсвјетлије косовске завјетне традиције… наравно, зато ће Србија и Срби бити још више уцјењивани и нападани свим средствима, јер Запад добро зна да, ако не успију разорити њихов култ створен у српском народу (као што су успјели, бар дјеломично, разорити култ С. Милошевића) нису ништа учинили – Срби су остали непобјеђени! Уздизање слободарства у Србији посебно су допринијели и српски радикали који су се цијело вријеме одлучно одупирали агресији Запада и погубном утицају мондијализма и глобализма на српски народ и државу. Такође, веома је интересантна и јединствена у међународном праву, измишљена “нова” оптужница против вође најјаче и једине не “сломљене” политичке и духовне снаге тог времена – СРС, др. В. Шешеља за тзв. вербални деликт и “говор мржње”. Западу је сметао В.Шешељ само зато што је јасно и слободно, помоћу чињеница “открио” истину, показујући каквим се све монструозним конструкцијама и лажима против српског народа служио Запад само да би оправдао своју агресивну, империјалну идеологију и сва учињена недјела према једном малом слободарском народу! Наравно, В.Шешељ је оптужен и што је помагао српски народ у сецесионистичким републикама Хрватској и БиХ у његовој борби за опстанак на родној груди и одбрани голих живота док истовремено, подразумијева се, нико није ни помисли да оптужи било кога за слање хрватских добровољаца или муџахедина у Босну! О каквој је апсурдној оптужби ријеч најбоље говори чињеница да је В. Шешељ, морао чекати пет година у хашком казамату на сами почетак суђења, иако је по подизању оптужнице отишао сам, добровољно у Хаг, док ће се нпр. истовремено, “блиц” суђењем, доказани шиптарски и муслимански злочинци Харадинај и Орић ослободити свих оптужби итд.итд. Дакле, и ако је агресор са Запада све чинио да ”поништи” Србе, ипак, поред свега (у инат) и ако је изгледало све изгубљено за Србе – није било! Напротив, у већини српског народа још увијекје клијала, из распетог Косова изникла, исконска снага… будио се, све више, светосавски и немањићки дух из досовског пепела! .. почела се будити народна свијест из тешког халуцинирајућег сна који им западноевропски демонократори дариваше.
Српски слободарски дух, је дакле, и поред свега, још увијек опстајао у народу али су зато прозападни вазали и даље беспрекорно извршавали налоге својих господара – демократске власти у Србији (модификовани ДОС) су упорно величале и славиле своје пријатеље са Запада и њихову идеологију (ЕУ је постала “једина српска алтернатива и могућност опстанка!”) а тиме, директно и индеректно, подржавале и њихов злочиначки план – одузимање КиМ из суверенитета Србије. Зато ни мало не чуди да су власти употпуности “заборавиле” на страдално Косово на којем су бахато владале тзв. међународне снаге уз стални терор над Србима (и њих и Шиптара!) што ће кулминирати новим прогоном дијела Срба са косовометохијске, српске земље – а све је то Србија посматрала нијема и немоћна! Преостали, мали број Срба на Космету остао је заплашен, у гетоима (уствари, савременим концентрационим логорима!) заробљен! – овај страшни злочин, ова невиђена у савременом свјету дискриминација Срба (као некад Индијанаца и Јевреја – а и извршиоци су исти!) дешава се почетком 21. вјека у “напредној демократској” Европи !!! Чије стадо, тога је и пашњак! То су главни аргументи слободарске, мултиетничке и демократске Европе и САД!!!

Београд,2008. год.

Slijedi nastavak iz ciklusa „Srbija Nojeva barka“

Миланко Ковачевић: МОРАЛНО БЕСПУЋЕ СРБА – Српски рулет 3

Орвеловска Европа, успјела је створити орвеловску Србију. Уистину, почетком 21. вијека, већина Срба се, у једном моменту, одрече и своје вјере и своје духовности – одрекоше се себе а неки нови, њима стран и изопачен систем вредности примише! што је водило великој деструкцији српске националне свијести и потпуно урушавало српски морални кодекс и интегритет – и народа и државе! Разарано је и готово разорено српско национално и духовно биће!
Ускоро је марионетска српска власт све најпознатије и највиђеније Србе (комплетно војно и политичко руководство свих Срба из доба грађанских ратова деведесетих година – не само из Србије већ и из геноцидом укинуте РСК као и постојеће, сачуване РС) послушно почела хапсити и “испоручивати” у Хаг на тобожно суђење – да “докажу своју невиност”! (не, да им се докаже кривица!) Посебно ће, изузетно морбидно, крајње понизно и разарајуће за психу народа и његов морал, дјеловати хапшење и “испоручивање” бившег предсједника С. Милошевића у Хашки трибунал (какав удомаћен и намјерно пласиран израз ради свјесног понижавања и мимикрије – испоручивати човјека, и то предсједника Србије, као пакет – па, наравно, то и није човјек!) да му се суди за изазване ратове и наводну агресију и злочине српске војске. Хапшење и “испорука” С. Милошевића у Хаг изведена је баш на Видовдан 2001. год. наравно, баш на Видовдан! – да би се он, али и српски народ до краја понизили!!! Тако се настављала духовна вертикала српских страдања и издаја (“започета” још са Вуком Бранковићем на Косову) изграђена на проевропском обреновићевском моралу сјече кумове главе и њено предавање владајућем силнику као доказ за вјерност и покорност (да ли је ово последњи случај у српској историји?) – а све уз правдање да се тим чином, зло, које је притискало српски народ, може избјећи или бар одложити. Отужна слика моралног посрнућа квинслишке власти, потврдиће се и послије неколико година након смрти (убиства!) С. Милошевића у Хашком суду када се власт неће удостијити ни да пристојно сахрани првог предсједника Србије у њеној историји!? (али зато хоће, “гле чуда ненаданог”, скоро милион Срба, који су се тада већ почели “будити” од “демократске” обмане, одавши му последњу почаст као државнику!)
Главни егзикутор свих ових недјела ће, наравно, бити ДОС, предвођен западним Намјесницима (З. Ђинђић и В. Коштуница а касније и Б.Тадић а касније и …) Србија је добила најгоре представнике власти у својој историји! који су, слијепо и без поговора, извршавали налоге Запада, често чинећи и више, него што се од њих тражило! Наравно, све на штету Срба! А то и не чуди јер је на власт постављена одабрана прозападна “демократска елита” – марионете; потпуно морално срозани и испрани ликови који помислише да одрицањем себе, а не преиспитивањем себе, могу постати неко и нешто. Посебно погубно ће на српски народ дјеловати медијско “испирање” мозгова (најсофистициранија психолошко – пропагандна агресија) које ће водити урушавању свих етичких начела произашлих из богате културе (довољно је само упознати српске средњовјековне манастире на КИМ) и историје српског народа (која се систематски брисала и ниподаштавала – а Срби, управо, имају великих разлога да се историјом поносе као ријетко који народ на свијету; Срби су у цијелој својој историји, и у првом и у другом свјетском рату, увијек били на прогресивној страни свијета и истицали се у својој борби за слободу и достојанство човјека и народа) Тако се круг затварао – посљедице таквог дјеловања су биле катастрофалне; све више су се у Србији промовисале “теорија” Запада о српској кривици а таква признања су значила, наравно, не само амнестирање Запада за учињена злодјела до сада већ и оправдање за будућа, нова – за,већ отворено, отимање Косова (негирање резолуције 1244) јер “Срби су криви за све” и нормално је да буду кажњени, што ће изазивати још веће фрустрације, зебњу и страх код обичног човјека – водити великом моралном посрнућу многих Срба. Српски етички кодекс, заснован на славној историји, светосављу и косовском завјету биће скоро потпуно урушен а национална свијест и одговорност потрта (бар привремено) а њихово мјесто заузеће нови, огољели и разљуђени вредносни систем Запада потпуно стран српском бићу (уосталом и многима на Западу) Био је то дефинитивни морални крах и Срба и Србије!!!

Оваквог понижења и самопоништења није било у историји Србије – постало је срамотно и Србином се звати! Потврђена је нула!!! (вјероватно, највећа у модерној српској историји – чак и за време окупације у другом свјетском рату и квинслингшке Недићеве владавине постојале су велике и јаке организоване слободарске снаге – партизани, па и четници, које нису прихватале окупацију и пружале су енергичан отпор а сада, у миру, у овом новом “савременом” наставку окупације по старим плановима из четрдесетих година, готово сваки отпор, бар за кратко, у Србији је био угушен јер су српска духовност, морал и национална свијест били скоро потпуно поново разорени… али, не треба се чудити… оволико зло које се устремило на српски народ ни један други народ не би издржао – нестао би!) Све је перфектно исценирано и разрађено на Западу – све је подузимано свјесно и плански да се Србија као држава уништи а Срби изолују,осуде и пониште као национ! (Срећом, српски национални дух је остао бар дјеломично сачуван код прекодринских Срба а посебно код Срба у РС – који је био, иначе, скоро употпуности нестао код њих прије одбрамбеног рата деведесетих година а онда је, у тој великој несрећи која их је снашла, оживљен)
Оволики морални пад и зло које се обрушило на српски народ, није могло проћи без даљних несрећа а кулминирало је неразјашњеним убиством (гдје су, вјероватно, биле укључене и агентуре западних сила али и врбоване и криминализоване безбједоносне структуре државе које су биле под њиховим патронатом) новог “напредног” (“европског”) лидера Срба, З. Ђинђића, главног извођача нове европско – досовске Србије. Зло се настављало на зло! Ускоро, послије убиства З. Ђинђића и још већег “досманлијског” дивљања и на кратко, увођења диктатуре (“Сабља”) дошло је до цијепања ДОС-а, али и тако располућена и реновирана, та групација је наставила владати Србијом, сада нешто више “умивена” – у складу са њеним новим лидерима В. Коштуницом и Б. Тадићем. Ипак, и ова гарнитуре власти је у себи и даље носила оно “досовско,“ самоуништавајуће и понижавајуће које је прихватано као саставни дио савремене западне демократије (и наравно, као главна улазница за ЕУ! “Пут без алтернативе!” ) Србији је обећавано и даље све – а Срби, само треба да испуне све услове и уцјене; осуђујући и уништавајући себе! Срби, само тако и могу постати дио западне цивилзације, чија суштина, уствари и јесте у поништавању свих различитости и посебности у односу на њу (а посебно цивилизације и културе источно – православних народа на њеним границама – подразумјева се, првенствено Срба и Руса, које је Запад одувијек доживљавао као реметилачко, страно ткиво на европском простору) Манипулаторска улога Запада, посебно је веома видљива, у цијепању “државне заједнице” Србије и Црне Горе коју су, тобоже помагали да се изгради као ново демократско експериментално решење на одређени рок (нигдје виђено у свјету!) Наравно, таква хибридна државна заједница је била неуспјешна и морала се потпуно демонтирати – а то и јесте био циљ! “Демократски” референдум у Црној Гори је донио дефинитивно “демократско” рјешење – створене су двије самосталне државе; нове, од једног народа направљене – готово непријатељске! Е, то је демократски и европски! Док се Европа, уистину,више силом него милом – али уједињује! српски етнос се цијепа и раздробљује!

solana
Foto: news.bbc.co.uk

Да апсурд буде већи, главни архитекта увозне западне демократије у Србији (која се давно у демонократију претворила!) био је европски дипломата Хавијер Солана, исти онај човјек који је био и главни архитекта “Милосрдног анђела” (издао наређење НАТО пакту за злочиначко бомбардовање 1999 – сада високи чиновник, некакав “комесар” у ЕУ) а та чињеница ништа неће сметати досовској власти да изузетно уважава такву “демократску” фигуру, што само по себи говори о моралном беспућу српске демократске елите!

Foto: njuz.net, news.bbc.co.uk

Београд,2008. год.

Slijedi nastavak iz ciklusa „Srbija Nojeva barka“

Миланко Ковачевић: СЛИЈЕПИ ПУТ ка Европској унији – Српски рулет 3

Суочен бруталношћу бомбардовања и страдањем цивилног становништва као и сулудим претњама НАТО пакта да ће потпуно “спржити земљу” С. Милошевић је морао прихватити преговоре у којима је успио добити потврду СБ УН да је “Косово” српско и да остаје српско, али цијена тапије је било привремено повлачење српске војске са Космета а о безбједности српског народа на тој територији, обавезу су преузеле УН – НАТО снаге инсталиране у име УН! Тако је судбина Срба на КИМ предата у руке НАТО савезника – шиптарских терориста! Следиће геноцид над Србима… Истовремено, настављали су се даљни притисци Запада на Србију, а посебно на њеног предсједника! Запад је схватио да, и поред свега, не може овладати Србијом док се не елеминише С. Милошевић… и док је Милошевић са народом чистио рушевине и кретао у велику обнову разрушене земље Запад је, с инструментализованим својим поданицима у Србији, кренуо у рушење Милошевића…
Стратегија је већ била разрађена – С. Милошевић и његов режим морају се прогласити за главног кривца за сва зла што су се десила на Балкану (а што ће индиректно подразумијевати и кривицу српског народа) те као такав Милошевићев режим мора бити осуђен и демонтиран (“како би се Срби ослободили кривице?!”) и замјењен новом демократском влашћу која ће сарађивати са Западом. Као доказ за злочиначку природу режима и кривицу С.Милошевића стално ће се медијски ”презентовати” поједини злочини који су се стварно десили у претходним ратовима; у Вуковару, Сарајеву,Сребреницу, па и на Косову итд. а који су извршени од стране неконтролисаних појединаца као и неких паравојних српских формација… они су, увећавани, карикарини и агресивно, на све могуће начине, медијски пласирани са циљем да дјелују на свијест народа – како би се ”уградио” злочиначки карактер српског народа, па чак и његова геноцидност (Запад није занимала истина…да су у Вуковару, уствари, борбе вођене између хрватских сецесионистичких усташких формација које су упале у град и кренуле са злочинима над Србима и регуналних јединица ЈНА, још увијек, постојеће савезне државе Југославије… у Сарајеву, гдје је живјело 200000 Срба, рат је почео нападом на Србе и Срби су само бранили своје дијелове града и то не све – није Сарајево било у блокади – град је био подјељен на српски и муслимански дио! а Срби су једнако гранатирали Сарајево као и Муслимани – свако је пуцао на противнички дио града. Највећа страдања цивилног становништва у Сарајеву су била, управо, српска – у муслиманском дијелу града, али и у српском насељу Неџарићи које је било под српском контролом!.. такођер, војну акцију у Сребреници, изазавао је вишегодишњи масакар над Србима у Источној Босни, када је побијено више од 3000 Срба; највећим дијелом, жена дјеце и стараца. Уистину, тада је, у тој акцији, дошло до освете унесрећених Срба и неких злочина над заробљеним муслиманским бојовницима; мада, није убијена ни једна жена,ни једно дијете – сви су организовано евакуисани на муслиманску територију по њиховој жељи… уствари, највећи злочини у Сребреници,све је више података, десили су се у режији Запада и њихових плаћеника… а иста технологија лажи Запада биће примјењена и за злочине на Косову…)
Запад је имао своји истину која је морала постати и српска…
Зато су Срби постали агресори, злочинци и кривци – и својом машинеријом зла, Запад је и успио! Срби су ”постали” криви!!! Та теза Запада – српска кривица, ће се,нажалост, имплементирати у многе српске главе – спаса није било; многи Срби ће почети носити кривицу у себи а ”кривица” ће учинити своје – похрлиће у скуте џелата са Запада! Нападаће свим средствима стварну жртву Милошевића, односно себе – српски народ! И тако…монструозни неокортички рат против Срба, све више је постизао зацртане циљеве. С. Милошевић ће поново постати ”човјек рата”, ” балкански касапин” и ”највећи злочинац” а што је имплиците подразумјевало велику, и највећу могућу, кривицу српског народа а самим тим и његову осуду. (Незаконито основани инквизиторски Хаски трибунал почеће ускоро тражити главу С. Милошевића!.. захтијевати да се С. Милошевићу и комплетном војном и политичком руководству свих Срба! суди по командној одговорности, чиме би Запад, њиховом осудом за “заједнички злочиначки подухват,’’ напокон скинуо терет систематских злочина са себе и сецесиониста као главних узрочника и иницијатора свих ратова. Суђења у Хашком трибуналу, управо ће за то послужити – да “овјере“ главне кривце за све ратове и злочине на простору бивше Југославије, чак и над Србима – а то су,наравно, Срби и њихов предсједник, С. Милошевић!)
Паклени план се успјешно реализовао… преузимањем медија, максималном пропагандом и улагањем великих средстава у тзв. Демократску опозицију Србије (ДОС) али и ангажовањем разних ”стручних” служби и организација – плаћеника (тајних служби, НВО, ОТПОРА, итд.) које су преплавиле земљу… извршена је индоктринација (чиповање) не малог дијела становништва у Србији а многи од њих и нису били свјесни да су ”обрађени” (а многи нису ни данас!) Измучени и обманути, многи Срби (као и све инструментализоване националме мањине у Србији) повјероваће у манипулације демократског Запада као и његових ”европских” промотера у земљи; одрекоше се ”сломљени” Срби свога достојанства, интегритета и националног идентитета и усвојише, исфрустрирани и „испрани“ ”нови систем вриједности” – ”да живимо као сав нормалан свијет”! (као Запад)
”Заборавише” своје историјско памћење и прихватише ”опчарани” Срби девастирану западњачку демократију и ”европејство” у име ”свијетле будућности” – продаше Срби (нажалост, велики дио) душу ђаволу – продаше “вјеру за вечеру”!!! Прихватише своју непостојећу кривицу и своју осуду! Расрбљени Срби! ће своје ништавило, сву своју муку и јед у мржњу преточити према режиму С. Милошевића али и према властитом народу и несебично се ставити на располагање српским непријатељима, постајући ударна песница Запада! Њихова мржња – разараће и њихове душе али и душе њихове браће Срба! (нажалост, није први пут – та појава Србе прати вијековима) Тако је Запад успио реализовати свој циљ – оно што није успио оружаном агресијом Запад је постигао у миру; доларско – “демократском”, психолошко – пропагандном агресијом! Неокортичким ратом против Срба!
Циљ је постигнут – кривица наметнута чиповањем Срба, који су стављени у функцију против самих себе! Аргументима силе и безочне манипулације – омча за Србе је спремљена! На “демократским” изборима, у режији Запада ”изборена” је побједа демократског кандидата опозиције која је овјерена великим насилним демонстрацијама 5. октобра (вођене прозападним организацијама и агентурама) паљењем скупштине и ТВ Београд а наставила се насилном тзв. револуционарном смјеном власти. Помоћу „кризних штабова“ (”комунистичких комитета”) преузета је преко ноћи сва власт у привредним и државним установама и настала је општа револуционарна пљачка уз прогоне свих оних који нису били до краја одани новом глобалистичком поретку, односно, западној демократији и њеној идеологији!
Србија је доживјела највећи ”демократски процват” западне демократије…

solana
Foto: news.bbc.co.uk

На власт у Србији је досао ДОС предвођен прозападним политичарима (З. Ђинђић и В. Коштуница) чије су улоге биле пажљиво и веома стручно ”разрађене” на Западу – они су “програмски” изабрани као личности које могу ”супституисати” лик С. Милошевића, односно, задовољити потребе српског народа у постојећем психолошком и менталном стању.
З. Ђинђић, носилац западног морала (проњемачки политичар) представљао је ”нову” Србију; ”модерну, реформаторску, демократску, слободну” – са потпуним негирањем националног идентитета и историје (то су за њега биле превазиђене и назадне категорије!) Историја је, уствари, према овом западном идеологу,вредна пажње само од сада, од доласка ДОС-а на власт, односно, од увођења ”западне демократије” у Србији. Живот и историја Срба почињу, управо од сада, и они су искључиво ”европски и савремени”! Наравно, као замјену за све деструкције према свом властитом народу и држави, урушавања свих правних и моралних норми (З. Ђинђић: ”Не треба се држати закона к’о пијан плота”, ”коме је до морала нека иде у цркву”, итд.) З. Ђинђић, вођа ”европских” Срба је нудио, по савјету својих ментора, велика празна обећања о бољем животу, која су надмашавала чак и некадашњу комунистичку ”свијетлу будућност”. Ипак, знали су западни стратези да један овакав човјек никад не може привући већину Срба па су нашли допуну – интелектуалца европских манира, некорумпираног и чистог,са још потпуно незамрлим српским националним геном који би могао постати та потребна спона за преостали дио Срба. Пронашли су В. Коштуницу. И тако, двојац са кормиларом је повео Србе у европски рај! Србија је добила нове “вође” – марионете Запада! а остала без “државника с манама,” С. Милошевића.
Наравно, увођењем прозападног демократског система ништа се (поготову набоље) није промијенило у Србији. Србија је (и поред вербалне “подршке” Запада) и даље остала суштински изолована и уцјењивана јер још увијек нису били остварени сви циљеви Запада! Она је и даље (још више!) понижавана и поништавана; и духовно, и морално-тражило се дно. Можда први и једини пут у својој историји (бар на кратко!) Срби су се потпуно одрекли себе у име неке обећане боље будућности – најновијег комунистичког раја који се сад звао, западна демократија! (а та опсјена, нажалост, још увијек траје код многих Срба!) Тако, највећи дио Срба поново, по трећи пут у задњих непуних сто година, заигра свој нови, самоубилачки српски рулет и прихвати (без било какве критичности и ограда) нову “религију” Запада – западну демократију (ЕУ – демонократију!) која са својом лицемјерношћу, искључивошћу и бруталношћу и сами, најтврђи, комунизам надмашује. Комунизам је бар бришући стари морал доносио неки нови а западна демократија свој опстанак веже на деструкцију и уништавање сваког морала! Комунизам, “ослободивши” човјека од свега остављао му је бар илузије а западна демократија “ослобађајући” човјека остави му пустош; остави га и без свијести и без савјести – народе у андроиде претвори!

Фото: news.bbc.co.uk, novosti.rs

Београд,2008. год.

Slijedi nastavak iz ciklusa „Srbija Nojeva barka“

Миланко Ковачевић: ПОЧЕТАК „ДЕМОКРАТСКЕ ДРАМЕ” СРБА – трећи дио

Ничим изазвани, велики тамни облаци надвили су се над измореним Србима, по ко ће знати који пут у историји – па ипак, у тој општој духовној и идеолошкој збуњености и несналажењу слободарски дух српског народа крајем двадесетог вијека, супротно предвиђањима агресора, није се предавао – и даље је опстајао! У времену кад су Србија и Срби у Србији, и ако нису директно били инволвирани у рат, проглашавани за злочинце и агресоре (изложени општој сатанизацији, највећим притисцима, осудама и санкцијама) а Срби преко Дрине остали сами, опкољени својим непријатељима – старом “браћом” (иза којих је стајао исламски фундаментализам; Ватикан и Запад са својом, “демокртско- мирољубљивом” војном организацијом НАТО пактом) у том општем идејном и духовном кошмару, кад се комунизам урушио у Европи а истовремено никла нова агресивна идеологија још страшнија и разорнија (у плашт западне демократије увијена) С. Милошевић је као државник пружио достојанствен отпор тој новој разгоропађеној новофашистичкој звери (сам – како је знао и умио!) и за то заслужује свако признање! Нажалост, у идеолошком смислу, није био дорастао задатку времена! Његов систем вриједности израстао из идеолошког погледа на свјет једног ученог “европејизираног комунисте” (дупли идеалиста – најгора комбинација!) није му дозвољавао осмишљавање и реализовање националне идеје Срба.Са том идејом, резултати рата сигурно би били друкчији или би бар била српска страдања мања јер би тада (ако ништа више) већина Срба била потпуно укључена у борбу за одбрану српског народа, српских теритотрија и државе. Међутим, С. Милошевић је носио у себи другу, нереалну визију југославизма зачињену комунистичком утопијом, што је стварало јос већу конфузију у српском националном корпусу посебно у Србији, који је и онако био разбијен и разједињен агресивним дјеловањем идеологија Запада и пропагирањем западних вриједности и интереса у свему директно супростављених (уствари, непријатељских) интересима цјелокупног српског народа и Србије као државе.

Ипак, и поред тако здружених и моћних противника, упркос свим недаћама, Слободан Милошевић је успио Дејтонским споразумом, први пут у новијој историји, створити српски ентитет преко Дрине, у БиХ, али нажалост, није имао више снаге да брани РСК, односно, одустао је од њене одбране, да би сачувао мир у Србији (вјерујући у лажна обећања Запада да неће дирати КиМ!) Наравно, слиједио је слом РСК (али касније и Косова!) и егзодус српског народа из РСК (и поред тога сто је РСК била под заштитом УН!) Сломом Крајине, практично се остварују зацртани циљеви Запада – грађански рат је завршен (бар прва фаза!) а Југославија је успјешно разбијена и распарчана ”миротворним” дјеловањем демократског Запада. Створене су нове “банана” државице што и јесте био циљ!.. створена је самостална Словеније злочиначким стрељањем ненаоружаних српских регрута (и општим протјеривање Срба из новостворене “европејске дежеле”) а самостална држава Хрватска је заблистала пуним “тисуљетним” сјајем (без Срба – остварен пројекат Павелићеве фашистичке Хрватске!) и напокон ,створена је Дејтонским споразумом, самостална БиХ, хибрид држава од два ентитета –српског и муслиманско –хрватског, под протекторатом Запада, као и самостална Бивша југословенска република Македонија (какав апсурдан назив!?) а С.Милошевић ће само (привремено!) успјети сачувати Србију и Црну Гору – крњу, скраћену СР Југославију…

Последице завршеног рата на просторима СФРЈ у којем Србија стварно није учествовала (иако су је стално оптуживали и оптужују за то – мада је, што је неспорно, помагала Србе преко Дрине али не довољно, а често ни на прави начин, а што је још најгоре, не национално артикулисано са јасном идејом и циљевима) показаће се велике и веома тешке за Србе, и то не само за то што је велики дио Срба остао ван матичне државе већ, још више за то, што ће већина Срба поново, по трећи пут у овом вијеку, добити нову Југославију – идеолошки затрован српски национални вођа није се могао одрећи идеје југославенства!

Уствари, најтеже последице ратова деведесетих биће на духовном и етичком плану у народу! Срби у Србији и ЦГ ће носити немирну савјест и фрустрације а милиони српских избјеглица из Хрватске и Босне (а ускоро и са Косова) ће тумарати несрећни, поражени и понижени, по исто тако несрећној и разједињеној Србији. До потпуног духовног и моралног краха српског народа није дошло само због тога што је остао сачуван, бар дио слободарског духа и српског идентитета, још увијек жив и непоражен (посебно у Босни, односно у Републици Српској) Уствари, моралном опстанку је највише помогао живи дух слободе и вјере у будућност српског народа изникао у Босни, у великим страдањима, у тешкој борби у одбрани слободе…Срби у РС су тада саградили нову духовну вертикалу цјелокупног српства која ће бити предводник у борби за опстанак српске националне свијести уопште (уосталом и до сада, душа је Србе а не сила, одржала!) и то је уједно и највећи резултат грађанских ратова деведесетих (поред стварања РС) Наравно, свега тога су биле свјесне и западне силе и за то су одмах по званичном завршетку грађанских ратова на тлу Југославије (1991-1995 – на српским етничким просторима дотадашњих република Хрватске и БиХ) још се више ангажовале на започетом растурању СР Југославије и Србије али, истовремено су кренуле и са урушавањем, тек створене, Републике Српске, настављајући тако и даље, већ одавно не скривену агресију на српски народ и његове територије…

Да би завршио започете послове Запад је ускоро активирао и “косовско питање” (којим је и започела “операција” растурања Југославије) директним подржавањем шиптарских сепаратиста и терориста – западне силе, предводјене САД и Њемачком, разним лажним оптужбама и подметачинама али и активним ангажовањем шиптарских терориста, успјели су вратити немире у српску покрајину подржавајући све више, већ нескривено, шиптарске захтјеве за осамостаљењем КиМ. Узалуд је С. Милошевић, чинио све да спречи рат на Космету он се ипак није могао избјећи, јер Запад то није желио! Преговори о миру,који су слиједили у Рамбујеу и нису били ништа друго него обична фарса – њима се отворено тражила, практично, капитулација Србије; не само одустајање од суверенитета на КиМ већ одустајање од суверенитета у читавој Србији, што наравно,српско руководство није могло прихватити. За пропаст преговара, подразумијева се, биће оптужен С. Милошевић, што ће бити нови разлог и оправдање за даљне нападе и притиске на Србе. Ускоро ће се наћи и алиби за директне нападе и рат Запада против Срба у измишљеном српском злочину над цивилима у Рачку и у наводној хуманитарној катастрофи на Косову… (Као илустративан примјер фарсе са “Косовом” може послужити и само коришћење његовог имена – Запад, као ни шиптарски терористи, никад нису користили службени назив за српску покрајину, Косово и Метохија, као ни скраћени, Космет, већ само назив Косово.То су радили свјесно, јер су жељели избјећи термин Метохија који,уствари, означава црквена имања а тиме и доказује да је тај простор српски, што се, по сваку цијену хоће заборавити – њима више одговара “неутрални” назив Косово а, наравно, они нису свјесни шта, управо, значи “Косово” за српски народ – највећи и најјачи српски симбол – колијевка српства – исходишна духовна вертикала српског народа. Све!) Интересантно, да је читавом свијету било потпуно видљиво и јасно насиље над Србијом и српским Косовом, али нажалост, такве су околности биле, да нико није ни покушао пружити озбиљнији отпор западним агресорима -злочинцима који ће почети истресати сваког дана на хиљаде бомби на српски народ у најмонструознијем бомбардовању на тлу Европе (са забрањеним касетним и уранијумским бомбама!) у њеној историји! и то под оперативним називом “Милосрдни андјео”- што само по себи говори о умоболности твораца и извођача такве акције! Такав злочин, нормалан људски ум не може ни замислити а камоли остварити, претворити у дјело – а управо се то дешавало на тлу “демократске” савремене Европе крајем двадесетог вијека и то пред очима цијелог свијета! Творци и извођачи таквог недјела су били, нико други, него перјанице хришћанске западне цивилизације; деветнаест најразвијенијих и најјачих држава – удружене, јединствене и сложне у злу, наравно, предводјене врховним Сотоном, САД. Нажалост, овакав “милосрдни” чин није био случајан; то је био само логичан наставак “милосрдних” дијела Запада – нови рајх (Четврти) који су кренули неуморно да граде, у свему је пратио достигнућа прошлог а у много чему га и надмашивао; софистициранији је, перфиднији и лицемјернији! Звјерским бомбардовањем Србије од стране западних сила (и немоћ остатка свијета да се злу супростави) дефинитивно је наступило доба потпуног краха морала савремене цивилизације а поготово Запада! (поред, наравно, кршења свих принципа међународног права и повеље УН!) Савремена цивилизација је ”пала” на српском Косову, али, као што то обично бива, велика несрећа која је захватила Србе 1999.год. бар на тренутак пробудиће изнова, већ готово разрушен српски дух, идентитет и морал, који ће поново васкрснути – управо, на завјетном Косову! Срби су , тада, опет постали (први пут у својој новијој историји!) јединствени и одлучни -енергично и веома успјешно су бранили КиМ што ће изазвати код западне немани потпуно лудило које ће је водити до бестијалних злочина над цивилним становништвом и на крају до сулудих претњи ”уништавањем” Београда и ”паљењем комплетне земље”. Те умоболне претње ће на крају и натјерати С. Милошевића да прихвати компромисни споразум (можда је и поступио исправно али то ће у политичком и моралном смислу бити његова највећа грешка-дефинитивно је изгубио ореол ”вожда” а српски народ ће одвести у морално беспуће. Та одлука, тај компромисни споразум са агресорима ће и вођу и народ одвести у ”пропаст”! У највећи српски пораз – 5. октобар!) И ако војнички српска војска није била поражена, морала се повући са Космета а у ту српску покрајину су дошле снаге УН на основу резолуције СБ 1244 (у којој је гарантован суверенитет Србије на КиМ!) Наравно, споразум су одмах злоупотребили шиптарски терористи УЧК (уз подршку НАТО снага које су у име УН дошле на КиМ – ускоро је илегално изградјена, на територији КИМ, једна од највећих војних база на свијету! – да ли је то један од разлога њиховог доласка ?!) и преузели сву контролу на КиМ – а српски народ је остао потпуно незаштићен! Злочинци су могли несметано наставити свој крвави пир. На Космету је убијенио и нестало неколико хиљада а своја огњишта је напустило више од 200 000 Срба! Истовремен, биће срушено и спаљено преко 150 српских цркава и средњовјековних манастира а безброј гробаља је оскрнављено и преорано! Извршен је злочин пред очима свијета – геноцид шиптарских терориста над Србима уз подршку тзв. међународне заједнице – лажно представљених НАТО држава! (Послије милосрдног дјеловања ”Милосрдног андјела” и његових помагача на КИМ остало је свега нешто више од сто хиљада Срба на том дијелу српске земље а доселило се више стотина хиљада Албанаца из Албаније) Нажалост, слични процеси су се одвијали и у свим другим српским просторима изван Србије… да ли су коме потребни још какви докази за извршени геноцид над Србима ?! а они (Запад) оптужују Србе за геноцид! али, најгоре тек слиједи… све то зло, сву ту горчину и несрећу која је задесила спски народ крајем двадесетог вијека и која се скупила у његовим изгубљеним душама, Запад је гебелсовом пропагандом све више успијевао ”пројектовати” на режим С.Милошевића, а Србима страдалницима, наметнути кривицу! Наравно, бјесомучно нападајући С. Милошевића, Запад је бранио себе и правдао своје евидентне злочине; сва злодјела која су извршили на Балкану, а посебно у Србији и над српским народом, уопште – а за то је, управо, најбоље оптужити српски режим! Тако се оптужбом српске власти, тобоже аболира српски народ од кривице за ратове деведесетих и ”за агресију и злочине који су починињени над другим народима из бивше Југославије” – Запад великодушно ”прашта” српске гријехе и доказује пријатељство! И ако,само по себи ”болесно”, то пријатељство ће још једном обманути многе Србе који ће тако постати саучесници евидентног геноцида- над српским народом! Над самима собом! Морално сломљени, већ “испраним” мозговима (чипованим!) многи ће Срби прихватити све “сугестије” Запада – духовна колонизација је све више успјевала! Монструозни неокортички рат против Срба је доносио све веће резултате! – многи Срби у заборав утонуше! Заборавише и на историју и на традицију: и на себе и на претке и на потомке – постајали су спремни да за сва зла овог свијета оптуже С. Милошевића и да пригрле спаносни „благородни“ Запад… и сви проблеми српски ће бити решени јер ће Срби постати равноправан члан “слободне и демократске “ Европе и уживати у свим благодетима “европске демократије”. Ратови, велика страдања, економска биједа и најсофистициранија медијска пропаганда учинили су своје!!! На велику сцену су све више ступали мали расрбљени Срби исфрустрирани и несрећни у својој мржњи према самима себи… заморни, заблудио и малодушан, не мали дио народа српског био је “сломљени” и спреман на све да се досадашња агонија прекине! Они више нису имали снаге да и даље пружају отпор сваковрсној (више за њих, неиздрживој) агресији Запада – све више су смртоносни загрљај Запада прихватали као слободу (као што жртва прихвата џелата!) а то је водило тоталном националном краху! Стварали су се услови за потпуни тријумф Запада и његове “истине” – не само за рушење постојеће власти већ и инсталирање нове, марионетске, која ће напокон реализовати циљеве Запада! Могло се прећи на завршни ударац против Срба и српског народа (уз здушну подршку националних мањина у Србији које је Запад у потпуности хомогенизирао у деструктивном дјеловању према властитој држави и већинском српском народу) а шанса, за коначну и потпуну побједу, били су нови “демократски” избори у Србији, ванредни – које је С. Милошевић расписао (и ако им није било вријеме!) а Запад ће се потрудити да их максимално искористи…

Фото: dw.com

Београд,2008. год.

Slijedi nastavak iz ciklusa „Srbija Nojeva barka“