Миланко Ковачевић: СРПСКИ РУЛЕТ 2 (КОМУНИЗАМ) други дио

Уистину, Срби направише послије Другог свјетског рата, још већу грешку него 1918-усвојише комунистичку утопију!!! и тако, опет – Србима се историја понови! Поново Срби заиграше, у задњих двадесет година други пут, нови, само њима својствен, оригинални српски рулет, који се заврши потпуним крахом српске националне свјести и државотворности; потпуним урушавањем аутохтоне српске духовности и етичког кодекса – комунистичка идеологија ће замјенити све…
Поражене народе из Југославије Срби побједници су, исто као и послије Првог свјетског рата, одмах превели на страну побједника, укључујући дио њихових јединица и појединаца (против којих су до тада ратовали!) а све у име братства и јединства и стварања нове, боље, на комунистичкој утопији засноване, заједничке државе. Тако, поново поражени непријатељи српски, фашистички помагачи, још једном преко ноћи, постадоше српски пријатељи – равноправни побједници!!! И не само то – добиће повлашћен (привилегован) статус, добиће српски благослов и постаће одлучујући фактор у процесу стварања нове државе! Наравно, Срби побједници ће, своју великодушност и прогресивност, показивати првенствено осуђујући бескомпромисно “издајнички” српски четнички покрет – кренуће општа хајка; прогони и убиства четника и њихових симпатизера (тако је осуђен и погубљен и ђенерал Дража Михајловић) док ће истовремено, комунистичко вођство, вјештом манипулацијом у име братства и јединства и заштите мањинских народа, наставити прећутно, дискретно аболирање од злочина стварних квинслиншких фашистичких формација Хрвата, Словенаца, Муслимана и других (већини усташких зликовца ће бити омогућено да напусте земљу и избјегну заслужену казну! ) Наравно, сви су се ови процеси одвијали пред будним оком западне “демократије” и уз њихову помоћ (посебно Ватикана!) а прихватајући овакву игру Срби несвјесно још једном извршише морално самоубиство!!!
Свакако, овако велике моралне метаморфозе и једних и других (и Срба и других народа у заједничкој држави) су произилазиле из тешких фрустрација и ломова у психи и менталитету тих народа и оне, по природи ствари, нису могле носити ништа добро њиховим промотерима – посебно Србима, који су се још једном одрекли себе у име стварање неког новог вапајућег рајског свијета будућности. Мислећи да чини добро и највише што може (земаљским идеалима заробљена ) српска душа, у бунилу и незнању, чинила је, уствари, највеће зло и себи и другима! Посебно себи – Србима! Опустошени и без Бога, Срби су хтјели земаљски рај створити – а то је највеће богохулење! Људска душа се Небом храни и ако не осјећа Небо нема ни душе – човјек престаје бити човјек… нажалост, Срби тада Небо заборавише! Та општа изгубљеност и зло злог времена ће након непуних педесет година испливати пуном жестином и донијети велику нову несрећу свима – разумљиво, Србима највећу!!! Интересантно је, да су главни промотери и управљачи ударне снаге (српске) у реализацији комунистичког поретка, углавном били Не-Срби а вођу Тита, српски партизани су археитипски доживљавали као истинског “српског” вожда који их је повео у борбу за слободу и стварање нове, боље и праведније Југославије, као државе свих Срба и њихове браће – што најбоље осликава обезглављеност српске нације!
Тако ће главни стратези и идеолози новог комунистичког система и нове државе, на антисрпству засноване – у суштини, на фашистичкој основи! (јер је суштински аболирала фашизам и извршени геноцид над српским народом у претходном рату) уствари, постати народи који су већински били на страни фашизма (Хрвати, Словенци, Муслимани и сви други Не-срби) али ће за спровођење бити задужени, као главни носиоци и слијепи извршиоци, управо жртве геноцида,опустошени и разгољени Срби. У њих ће, неприкосновени комунистички вођа Тито, имати највише повјерења јер су се већ доказали уграђујући несебично своју голготу и национално страдање у темеље нове заједничке државе! Наравно, са оваквим моралним хаосом у души, такве Србе, могла је чекати само нова катастрофа у новој држави од “братства и јединства” сазданој – сазданој од народа који су сви, ама баш сви, подржавали фашизам и сви, ама баш сви, били најоданији и највјернији фашистички савезници у злочинима над Србима и који су – а то је истина, више побили Срба него сви њемачки, италијански и други “нејужнословенски” фашисти који су се и сами чудили обиму и свирепостима злочина хрватских и муслиманских усташа над Србима! Али, сва та толика страдања “загубљеним” Србима нису сметала да великодушно забораве и опросте све својим дојучерашњим непријатељима у име новог бољег заједничког живота?!! Опростити јесте хришћанска вредност али заборавити на жртве и страдања није! Заборављање води понављању! Ту историјску лекцију Срби никако да науче! Зато није ни чудо што су још у рату (29. нов. 1943. на другом засједању АВНОЈА у Јајцу – симболично име!) “створени” темељи нових република и народа (у новој држави) а завршиће се формирањем аутономних области (КиМ и Војводина) наравно, само у Србији! Невесела судбина Срба у заједничкој држави биће запечећена уставом 1974. год. кад ће се и републикама и аутономним покрајинама практично дати државност што ће бити почетак распада те нове социјалистичке Југославије и увод у још једно велико и неизбјежно страдање Срба.
Потврдило се правило – Србима је рат доносио побједе али и велика страдања а мир прве поразе и нова страдања! Страдања и у рату и у миру!!!

Посебно је итересантан српски однос према Косову којега су Срби заборавили истог момента када су га и ослободили 1912 – одсањали су свој вијековни сан и све је било завршено! Послије егзалтираног одушевљења и духовног испуњења, дошло је до потпуног пражњења и заборава, што ће Арбанаси (који су популационо све висе расли) знати добро да искористе вршећи перманентне притиске и нападе на Србе а посебно велико страдање Срба и њихов егзодус слиједиће под фашистичком окупацијом. Међутим, прогони и страдање Срба, наставиће се и послије рата а нарочито ће кулминирати доношењем закона нове Југославије о забрани повратка Срба на КиМ а све ће се “легализовати” уставом 1974. год. када КиМ, дефакто, постаје држава у држави! Нажалост, иако се свеопшта трагедија српског народа одвијала пред његовим очима, многи Срби су и даље остајали слијепи – у свом имагинарном свјету под окриљем “братства И јединства”, живјели су свој виртуелни живот! Срби једноставно, нису хтјели, нити су имали снаге да погледају Истину у очи!? До отрежњења их нису могла довести ни отворени прогони Срба (посебно са КиМ) ни евидентно цијепање Републике Србије у АП, ни стварање других република – држава на српском етничком простору, ни стварање других нација и народа од српског националног корпуса! Пропаст је била неизбјежна. Спаса није било – а Срби нису били свјесни чак ни опасности! Срби су били потпуно денацификовани, изгубљени, изморени, сломљени! Такав процес безнађа, изгубљености и општег моралног пада српског народа трајаће све до појаве новог харизматичног српског вође Слободана Милошевића, крајем осамдесетих година, који ће успјети пробудити успавану народну снагу а тиме и готово уништену националну свијест а то ће, још увијек комунисти, С. Милошевићу донијети ореол српског националисте и зато ће бити бјесомучно прозиван и нападан од свих српских непријатеља – а посебно од расрбљених Срба! (и на крају, зато ће му бити и суђено у Хагу!)

У међувремену (осамдесетих година) блоковска подјела свијета се примицала свом расплету и дуго очекиваној и давно пројектованој побједи Запада над Истоком. Свакако, поразу Истока је допринијела и економски и духовно стерилна идеологија комунизма у којој непостојећи идеални човјек није успио замјенити Бога и тако је остао сам, духовно опустошен и економски сиромашан. Али још једна чињеница је веома битна; Запад се први пут у својој историји потпуно ујединио, односно, германски фактор је постао главни фактор интеграције Запада у један нови коегзистентни систем – заправо, Европа није интегрисала Њемачку већ је Њемачка интегрисала Европу! Дух поражене фашистичке Њемачке завладао је Европом! – дух Њемачке фашистичке силе и њене нацистичке идеологије, само четрдесетак година послије завршетка другог свијетског рата и “слома” фашизма, изашао је из боце! Њемачка је постала једини и прави побједник произашао из другог свјетског рата! – завладала је економски и духовно Европом (наравно, уз помоћ саме те Европе – која то није схватала – јер је, по свом духовном и вредносном систему уопште, постала иста као и Њемачка!) Уствари, истински творац опште Њемачке доминације у Европи био је Велики Брат (САД) – Звер која је успјела немогуће: интегрисала је у себе и дух фашистичке Њемачке и прозелитизам клерофашистичког Ватикана и утопију и агресивност комунистичке идеологије (сад преведене на мондијализам и “права човјека”) а то јој је давало сотонску снагу која ће, веома успјешно, преко Њемачке, употпуности ставити под контролу Западну Европу а помоћу тако удружене и јаке Европе (тзв. Европске Уније) кренути у нова освајања остатка свијета; првенствено “традиционалних противника”, енергетски богате Русије и њене испоставе на Балкану, по тумачењу Запада, Југославије (Србије!) Друге народе у Европи и није требало освајати – сами су се “освојили”! Тако ће побједничка, уједињена “демократска” Европа успјешно срушити Исток али и урушити све још властите (још преостале!) вредности западне цивилизације, културе и духовности – постаће провинција САД! Антихрист ће завладати Европом (и свијетом) Успостављен је јединствени свјетски (антиљудски – употпуности разљуђени!) глобалички систем – Нови свјетски поредак! Четрвти Рајх! Велики Брат ће наставити манипулацију са својим новим западноевропским вазалима, помажући истовремено њима да манипулишу поробљеним Истоком а све ће се озваничити рушењем берлинског зида и уједињењем Њемачке, затим сломом и распадом СССР а ускоро и Југославије коју је по плану требало “демонтирати” и створити нове “банана” националне државе, по могућности без Срба и Србије (све су то старе, познате идеје само сада потпуно зреле за реализацију…)
Свакако, тај “величанствени” продор “демократије” са Запада наишао је, као и сваки пут до сада, на пуну подршку свих народа у Југославији – наравно, свих осим Срба…
Тако су се Срби, а да нису били свјесни зашто, одједном поново нашли крајем осамдесетих година двадесетог вијека, сами против свих – уједињене Европе (на челу са Њемачком и САД) и уједињене “браће” из заједничке државе Југославије! Малобројни преостали европски пријатељи су били под великим притиском и ушуткани, СССР већ сломљен и на кољенима – а остатак свијета далеко! Зло је кренуло у нови напад! Запад је небирајући средства ( уз велику идеолошку помоћ отуђене римокатоличке цркве чије претензије за духовним – и не само духовним владањем свијетом – никад нису престајале, већ, напротив, стално расту!) немилосрдно кретао у рат против Срба, тог јединог кохезионог фактора у Југославији! Била је то одличне вјежба за коначни обрачун с Русијом! Срби, збуњени и заблудјели, безглави и плаховити, ношени неконтролисаним осјећањима али и, увелико већ “затровани”, малодушношћу и деструктивношћу… природно дрски и инатни и ако мали и нејаки – само су зло, ионако неминовно, још више привлачили! Једни, Срби – европејци, опчарани “шареним лажама” тог истог Запада, јурили су му мазохистички у загрљај а други – ортодоксни комунисти, оштрили су партизанске бајонете… трагедија је била неизбјежна! Држава СФРЈ је већ, практично, била разбијена а са њом и српски етнички простор и Срби као нација (на многим просторима широм Југославије већ раније је дошло до смањења српске популације што је, поред осталог, била и директна посљедица вијековног геноцида над Србима а посебно у другом свјетском рату који су извршили, управо народи са којима су до сада живјели у “братству и јединству”!)
Такво стање у српском националном корпусу је било уствари, природни резултат, прихваћања идеологија југославенства, комунизма, а све више и “демократизма”, који су вјешто потуране са Запада као главно оружје против Срба у спровођењу хегемоније над српским народом – у овладавању његовим територијама и духовним наслеђем. Било је то вријеме великог духовног и моралног клонућа српског народа! Срби су већ били, ако не уништени, онда бар “поништени” и, бар се тако чинило, потпуно расрбљени… Оно што се морало десити је почело! У Словенији су Срби постајали мрски странци, у Хрватској и Босни више се нису третирали ни као мањински народ већ као национална мањина а Хрвати и Муслимани су сложно замахали новим барјацима док су у Црној Гори и Македонији Срби у међувремену већ постали Црногорци и Македонци (већина) а на КиМ Срба је остало веома мало и Арбанаси су већ (све више се “срачунато” говорило Албанци а не “народски” Шиптари како би се сугерисало да КиМ не припада српском народу и Србији већ Албанцима и Албанији) употпуности завладали покрајином а почели су се јављати и Војвођани у Војводини… у тзв. Ужој Србији постојали су Комунисти и фолклорни Четници а у Београду Европејци… И тада, крајем осамдесетих, када је изгледало да је све изгубљено, појавиће се један човјек, који ће преко ноћи пробудити (макар и несвјесно) свијест знатног броја Срба враћајући им бар за тренутак самопоуздање и достојанство… да парадокс буде већи, тада не Србин, већ Југословен, “европски” комуниста – космополит, социјалиста . Био је то Слободан Милошевић. Тај човјек је успио “пробудити” српски народ и вратити га у “живе” народе али то отрежњење ће донијети Србима много бола и нова велика страдања…
Да ли је то био и почетак спасавања српског народа то још увијек не знамо јер су се и сада, послије тридесетак година, велики тамни облаци надвили над њм – неизвјесност његовог опстанка још траје…

Фото: SrbijaDanas.com

Leave a Comment

You must be logged in to post a comment.