Миланко Ковачевић: ПРКОШЧАНИ

Ваш глас0

(Посвећено свим прогнаним Крајишницима)

Донесе немилосрдна судбина Олују са Запада.                                                                                                        У селу се чуло само завијање и  цвиљење остављених паса, мукање узнемирених крава и блејање преплашених оваца – напуштеног “блага“  старих пркошких домаћина који до јуче, нису могли ни замислити живот без њега, а сад, ето…оставише га, издаше! А живе душе…откинула би се по нека суза низ окорјела старачка лица у тужној колони Пркошчана што се, управо, слијевала у исто тако тужну, непрекидну колону крајишких прогнаника  која се већ котрљала кривудавом Петровачком цестом. Пратили су их; злослутна грмљавина авиона, све јача тутњава топова и црно,плачно небо… киша и сузе умивали су старце, жене и дјецу  док су у даљини остајала њихова села са оним најупорнијим; понеком онемоћалом старицом и тврдоглавом старином, који нису хтјели, ни по цијену живота, напустити родно огњиште. Са стакленим погледом устремљеним ка небу, остаће да леже заувијек, на огорјелим кућним праговима – изгорјели, измасакрирани…

Зло, у свом најстрашнијем облику све разори,попали…уништи у Крајини– не само домове живих него и мртвих а порушени гробови са ишчупаним и поломљеним крстачама остадоше да свједоче историју народа коју је Зло жељело да избрише, да коријене српства ишчупа…

 

                  Прогнани Пркошчани су наставили своје истргнуте животе: у Републици Српској, Србији, широм Европе и свијета…борили се са новим животом како су знали и умјели, онако, горштачки упорно и храбро, као некад на Пркосима које су увијек носили у  срцу, носили дубоко у грудима, као рану…носили бол за Пркосима; за својим мртвим прецима који на оскрнављеним сеоским гробљима осташе, бол за оном посном, а њима ипак тако драгом пркошком земљом коју су са својим знојем залијевали… е, Боже драги, ништа љепше нема од пркошких “кумпјера са басом“, а тек, божићне печенице и пркошке љуте  која је срце гријала…

Сваким даном, све би  јаче јечала пјесма у њима…

                                    И сад памтим илинданска љета

                                    Бљесак муње што небеса цијепа

                                    Фијук вјетра и буру кад запири

                                    Све у мени још увијек то живи

 

                                     Памтим силне сњеге и сметове

                                     Што прекрише сеоске плотове

                                     А ту трешњу што рано процвјета

                                     Памтићу је још хиљаду љета

 

а онда би, изненада, као бујица, незадрживо, наврла лијепа сјећања а нека  топлина и радост би прострујала грудима… пред њиховим очима наставиле би се ређати слике топлог дома, безбрижних дјечијих игара по пропланцима и осоју, слике момачких прела и надметања, слике игранака и кикота пркошких дјевојака…

             

                                     И сад памтим наша радовања

                                     Све уранке и сва зборовања

                                     Још се мала из прикрајка смије

                                     Стидни осмијх још ми срце грије

 

                                      Памтим звона са сеоске цркве

                                      Звук гусала још ми срце мије

                                       А топли глас ђеде мога

                                       Још ме никад напустио није

 Нека чудна милина би им обузела срце и чули би себе да пјевуше

                                       Ој Пркоси моје село мало

                                       Село мало у срце ми стало

 

                 И тако! Тамо негдје у туђини, међусобна, неизбрисива љубав Пркоса и Пркошчана,  надвладала је, побиједила све; савладала све препреке; а свијест о тој љубави рађала је одлуку. Не само сјећати се Пркоса него опет, опет и поново, борити се за њих!

Нема предаје!

                Са зебњом, уздрхтала срца, почели су Пркошчани долазити у своје Пркосе; прилазили су  сеоском гробљу и уз дубоке уздисаја, ћутке са болним грчем на лицу, дизали су порушене и ишчупане крстове а онда, послије молитве за мир мртвима, враћали би се својима, у шибље и шипражје, зараслим домовима, на којима је остао само,читав и непромјењен, нагорјели кућни праг…

Ово је мој дом!

Пркоси су наши!

Моји!       

                           “Ово је једино мјесто на свијету

                             гдје на кољена могу пасти,

                             длановима тло дотаћи

                             и дуго љубити земљу и траву

                             и главу на камен спустити

                             и тако остати

                             и тако вјечно, вјечно остати.“

 

                  И пробуди се живот, на Пркосима ; у почетку тихо и стидљиво , а онда све јаче и јаче. Све више је ницало нових кућа на старим огњиштима… стара сеоска црква доби ново рухо, гробља се оградише, рашчистише. И људи све више – Пркошчана прогнаника, њихових предака, које некад давно сурови живот одведе прашњавом Петровачком цестом, али и њихових потомака, који су по први пут одушевљено ступали на Пркосе, ношени предањима и љубављу  родитеља. Договорише се, и сви заједно, јединствени, као никад до тада, састаше се на Пркосима код цркве, да се виде, преброје, покажу…и тако сваке године задње недјеље мјесеца јула. А то јединство, та саборност, та велика узајамна љубав Пркоса и Пркошчана роди нову снагу…

Роди нову  вјеру и наду – неуништиву!

У човјека, у живот, у смисао постојања.

У Пркосима се поново, јаче него икад, заори пјесма. Небо запара – громка Крајишка!

                                И даље ће соко високо да лети

                                Пркосе му нико не може узети

Пркоси су то!

И Пркошчани, дабоме!

 

 

 

фото: В.Ковачевић и фејсбук с.Мирко Бабић-Подгрмечке ноћи

                                 

Leave a Comment

You must be logged in to post a comment.