Миланко Ковачевић: ЗАШТО?

2 новембра, 2022 Ваш глас0

 

(одломак из романа ПРКОСИ СА ГРМЕЧА)

 

Однекуда се сјети Сарајева.                                                                                                                                                                                Почетак рата.                                                                                                                                                                                                              У једном дану се деси све што су већ годинама нејасно слутили, а прије неколико мјесеци, већ су стварно сви знали, али нису вјеровали. Нису вјеровали у зло које је сваким даном било све видљивије и јасније, али они су затварали очи, негирали су га, наивно вјерујући да ће га тако зауставити, спријечити, поништити…а оно, појавише се Зелене беретке…

И данас се добро сјећао комшије Сеје, како је са својим јаранима заузео бусију испред зграде, сви у војним униформама са калашњиковом у руци:

-Бранимо Босну од ћетника. Дођи комшија, придружи нам се!

– Хоћу, хоћу. Само да дјецу одвезем код бабе у Пофалиће -одговорио им је Петар и више се никад нису вратили  у стан – гледао га је касније на телевизији како гори! Са свим стварима и успоменама.                                                                                  Исту судбину је имао и његов брат који је становао само неколико зграда, иза.                                                                                                                                                      

Ипак, не треба се, размишљао је сада Петар, љутити на судбину. Био је у праву! Треба бити захвалан Богу- добро су прошли. Имали су више среће него памети! Многи, који не успједоше утећи, страдали су по подрумима, казаматима и Казанима. Остали и несталили! То је истина.                                                                                                                                        Само су ти убијени Срби, остали у Сарајеву!Остали заувјек у Сарајеву да свједоче о бешчашћу својих комшија и српској наивности. Од, некада, највећег српског града послије Београда, остало је само највеће стратиште Срба- турска касаба…и не зна како, али сјети се изненада Слободана.

Е, Слободане, то си требао доживјети, друкчије, друкчије би размишљао…или би, можда и ти, остао у Сарајеву заувијек– стиже, у себи, да га укори.

Тако, судбина или шта, са породицом се нађе у Београду…а онда све од почетка, од нуле, апсолутне нуле- па, како да замјери брату што је отишао у Њемачку…да покуша побјећи од зла и нуле?!                                                                              Памтио је да је брат стално понављао…даље, што даље од овог зла!    Можда, можда је био у праву- размишља- можда?! А, да ли је успио побјећи? Да ли је побјегао од свега овога…побјегао, од чега?                                                                  Од сјећања, од страдања, од бола…ех, кад би то могло тако, брате?! То је нама прилијепљено од рођења…сваки човјек носи своје бреме са собом! Не може побјећи…можда се само могу мало те недаће ублажити сјећањима на „лијепе“ дане- а ти остави све! Тебе судбина, наивног, лако обрлати и однесе те на другу страну… да у Њемачкој срећу потражиш- да код Шваба побјегнеш од зла…код Шваба  да пронађеш слободу...

Поче се крстити: Боже… Боже помози! Дјеца, не стигоше ни научити српски- шапће у себи- Готово је то. Готово!..

И одједном, у том магновењу се деси чудо; угледа  братову дјецу, како заједно са његовом, весело циче и трче по расцвјеталим пропланцима обасјаним златним сунчевим зрацима и плаветнилом пркошког неба прекривеним, на којима се размилило  благо пркошких домаћина, док се са свих страна чује вриска чобана и дозивања, а Мирко зинуо, пустио глас, и његова пјесма покрила пола Пркоса…

Шта згријешисмо брате, шта…и осјети сузу како му клизну низ лице и жустрим покретом руке је обриса, као да га је у овој пустоши био страх да га ко не види уплаканог.

Стаде, окрену се да још једном обгрли Пркосе, а Пркоси већ у прољеће посивјели, пусти – као тужно велико гробље без даха и живота, на овој ситној прољећној кишици што сипи из паучасте магле, која их у неку ледену таму сви; стоји и дах му нестаје…та два супротстављена свијета, катаклизмична реалност и недосањани снови- оба његова… груди  му се надимају, силовито  узима ваздух, усисава, жели да удахне своје Пркосе, да се спасе…и баш тада, као да угледа стаменог Лазара, залуталог дива у том беспућу, који је свјетлошћу зрачио…                                                                                                     Он је сада једини чувар Пркоса, он је сада једини свјетионик  у овом беспућу– настави са великим поштовањем шаптати Лазарево име, као име неког светитеља, који то сада, у овим условима, уствари и јесте био, и осјети велики понос што је, ето, бар неколико дана са таквим човјеком био, и заједно са њим, битку за Пркосе водио…а потом још једном тужним погледом помилова своје огњиште, које се већ губило  у даљини и богатији за нову велику сузу у оку, крену  Гредаром- пречицом низ Дулибу. Корача  погнуте главе и као да се од неке силе отима, неконтролисано  пружа корак напријед, готово, скаче са камена на камен по Гредару борећи се последњим атомима снаге са силном жељом да не иде нигдје, да остане ту код очевог гроба… на спаљеном огњишту…                                                                                                  Знао је он да је то ирационална жеља, да нема смисла и да је немогућа, а ипак она је све више јачала у њему док је он, готово трчећи, хитао као у неком трансу према аутобусукој станици- али не може побјећи; узнемирујуће мисли и даље јуре са њим:

Зашто? Зашто?! Да ли смо ми неки грешници? Да ли је ова наша несрећа извршење неке правде…и, сјети се- био је мали дјечак од седам година и маштао о правди… Замишљао је себе као неког врховног судију. Он  ће дијелити правду.

Сви морају бити задовољни, за све мора постојати правда… за раднике и сељаке, за старе и младе…за све људе и народе…посебно за дјецу- па, зашто да она дјеца у граду имају све; и бицикле, и прави фудбал и лијепе лаковане ципеле а ми… ми само крпењачу и гумене опанке!  Не, то није правда, није!                                                                                  Или ће правда ипак доћи. Могу се ја за њу изборити…ја ћу се изборити!                                    

Али, био је свјестан; умјесто правде, у његовом животу, потврђивале су се само нове неправде…а он се сада и даље, без престанка питао:

Ко мени додијели ову правду, која се зове неправда?! Зашто?!                                                                                                              По чему сам је ја заслужио… по чему брат, по чему отац? По којој правди страда отац, по којој правди се изгуби брат у свијету… по којој правди нестаде овај народ из Пркоса;  по којој правди нас побише, прогнаше, куће порушише и попалише?! Нико од  тих наших непријатеља, није ни дошао на Пркосе, да види нестало село- њима Пркоси не требају…важно је само  да нема Пркошчана?                                                                                                                          Та пркошка земља, по „правди“, је одузета  Пркошчанима и дата онима који никад Пркосе ни видјети неће!

Зашто? Каква је ово правда? Зашто овако страдамо?                                                   

Постављао је непрестано питања себи тражећи одговор, који је био негдје сакривен, обавијен тајном, а он се борио, чупао га на силу, извлачио на видјело…