• Претрага за:
9дец
Миланко Ковачевић: ИЛИ ОПСТАТИ ИЛИ НЕСТАТИ – Ново духовно и морално раскршће Срба

 

Историја се немилосрдно са Србима поиграва
Послије 619 година круг је затворен
Срби су поново на истом свом духовном извору – Косову
И на истом избору – бранити или заборавити Косово
Бранити, без обзира на силу и страдања – као Лазар
Или заборавити све
И себе И Косово

 

 

Западна неман је кренула да зада завршни ударац… све више је бјесомучно кидисала на српски народ – на његове територије, на његову духовност, на његову слободу … Косово се мора одузети Србији по сваку цијену (без обзира на међународне норме и Резолуцију СБ1244) а Срби оставити опустошени и обездуховљени – и без дијела територије и без духовне прапостојбине.
Припреме су већ биле извршене – да би ојачали своју војну позицију на Балкану, никога не питајући, како и доликује међународним силеџијама,
“миротворци” са Запада су изградили на Космету једну од највећих војних база у Европи (за своју “мировну” војну организацију НАТО пакт) помоћу које ће ширити и даље своју “миротворачку” мисију…
Међутим, поред метода силе, Запад је активирао још једно моћно оружје – ЕУ; организацију која је сваког дана све више израстала у империјалну силу под патронатом Великог Брата, бескомпромисну у спровођењу новог, орвеловског система вредности, потпуно антихришћанског, антицивилизацијског и страног човјеку као духовној јединки – система безочне манипулације и лицемјерја! Пред очима савременика, у Европи се, управо, одвијала нова (најперфиднија!) “модерна” колонизација свијета од стране Новог свјетског поредка! – експлоатација новопридружених незападних земаља; њихових сировинских база и других општедруштвених и људских потенцијала; новим чланицама Уније остаће само обећања о бољем животу, којима ће их Запад засипати и то још примамаљивија од оних које су до недавно слушали – од комунистичких! Наивни и изгубљени у насталом друштвеном хаосу, народи Балкана и Истока Европе, поновиће и исте грешке и са истим заблудама кренути (као у комунизму) у нови земаљски рај који им, ето, сад Запад откри! Тако је матрица комунистичка још једном успјешно заживјела на истим просторима Европе али овог пута названа америчка, односно проевропска западна демократија.
Нажалост, ова подвала, ова протурена идеолошка магла постаће најјаче оружје Запада и против Срба! Знатан дио српског народа, заведен обећањима и “сјајем” Запада, а преплашен и фрустриран (уз већ разорену аутохтону духовност и нарушени морални кодекс југославенством, комунистичком идеологијом и “демократизацијом”) неће бити у стању да сагледа превару која се поново извршава над њим; постаће таоц Запада – спреман на све само да се напокон реши овоземаљске биједе и страха – и да се “као сви други слободни и удружени народи Европе”, интегрише у напредну западну демократију. Само са Западом, са прихватањем његовог система вредности, имплементирано је у многе српске главе, може се ићи у “просперитетну будућност” – у свијет општег благостања срећних и задовољних “грађана свјета!” (у “свијетлу будућност”, као што су један вијек говорили комунисти!) Већ неспособне да промишљају, многе ће Србе, опсједнути “богатство” и “слава” Запада а такве “опсједнуте” Запад ће их у чиповане андроиде претворити, као што је, уосталом, већ учинио са својим грађанима – постаће саучесници у злочину над самим собом а да тога и нису свјесни!
Завршни чин реализације злочиначког плана Запада – отимања српске прапостојбине, Косова и Метохије почео је 17. фебруара, 2008. године. Шиптарске власти (практично, директно постављене од Запада) прогласиле су, мимо свих важећих међународних норми и повеље УН, независно Косово (вјештачки, насилно и потпуно нелегитимно и нелегално створену државу) и одмах добиле подршку и званично признање од Запада – злочинци су се поново вратили на мјесто злочина да покрију своје крваве трагове…
Али, велико је Зло, поново пробудило српску снагу! И као до сада, безброј пута у историји, када је изгледало да су Срби пропали, нестали, а они, гле чуда – поново постали! Почели се будити из вишедеценијског халуцинирајућег сна! Зло је пробудило историјско памћење; будила се код Срба исконска снага косовског завјета – рађала се нова,велика и неуништива енергија из духовног Косова и косовског завјета рођена! Косово је постајало не само српска савјест… духовно Косово је рађало слободу – оно је само постајало слобода! Поново је већина Срба постајала свјесна себе и свога Косова – остати свој, достојанствен и постојан у духу часне историје; аутохтоне духовности и величанственог моралног кодекса коју је Србима она донијела. Још једном се потврђивала истина – докле год Срби буду имали снаге да споје прошлост и садашњост има наде и за будућност! Срби су све више постајали свјесни – у евроатланским интеграцијама (и у ЕУ) има мјеста за Србе тек када се одрекну Косова, своје духовности и националног идентитета, те прихвате западне назоре на свијет и њихов вредносни систем – кад постану њихови поданици (савремени јаничари само овог пута у служби Запада а не султана!) јер по тумачењу Запада, ”напредне европске демократе” не могу бити Срби који се, ”гледајући у прошлост а не у будућност,” боре за очување националног идентитета и цјеловитости своје државе. У будућност, по мишљењу Запада, Србе води само заборављање – и прошлости и Косова!!! Само тако, одрицањем себе, Срби ће бити спасени и срећни…

Двије супротности… два погледа на свијет који се не разумију: отуђени Запад је одувијек водио битку против других – против човјека, за разлику од Срба који су одувјек водили битку у себи, борећи се за човјека! У томе је суштинска разлика између ова два свијета – то су два супротна принципа која су у вјечном судару…
Мора се изабрати; или постојати без свијести или можда и страдати али чувати свијест о себи и свом постојању!
Велике нације увијек прате и велике дилеме и обавезно, ваљда је тако суђено, прате их и велике трагедије, које се у епопеје и у христолике величине претварају!
Носити крст свој увијек је тешко али је и славно – а велики се познају по том избору…

Морална драма Срба је достигла свој врхунац!
Срби су поново, послије 619 година, на новом духовном и моралном раскршћу… пред Србима су два, по свему супротна, вредносна система, два етичка кодекса:
један српски; хришћански – болан и страдалачки,
а други антихришћански; западни – разљуђен, често лицемјерјем и мржњом задојен…
један је утемељен на истини која из духа и свјетлости Христове извире а други на сили која из мрака потиче… а да ли ће побједити ропска, глобалистичка свијест уграђена у психу људи, или пак слободна свјест о себи и своме постојању са пуним моралним и духовним интегритетом сазнаћемо ускоро – одлучиће ова генерација Срба! Од те одлуке зависиће судбину српске нације и државе!

Или опстати или нестати!?
У СВАКОМ Србину – сваког трена, сваке минуте, сваког сата, сваког дана, сваког мјесеца и године одиграва се драма у његовој свијести и савјести био он свјестан тога или не! Морална драма КОСОВО!
Ако српски дух остане непоражен, не само да ће Срби спасавати себе већ ће својим слободарским духом спасавати све повређене и понижене! као што су увијек у својој славној историји чинили! Пред Србима стоји тежак задатак, као ни пред једним народом на свијету. Срби морају освајати довољно слободе, не само за себе, него за читав свијет, да би себе спасавали!!!
То је српска судбина – Србија Нојева барка!

(Дио из: ДУХОВНА И МОРАЛНА ДРАМА СРПСКОГ НАРОДА И ДРЖАВЕ
Циклус: Србија Нојева барка)

Београд,мај 2008. год. МИЛАНКО КОВАЧЕВИЋ

НАПОМЕНА АУТОРА:

Од 2008. год. све више се будила код Срба исконска духовна снага косовског завјета… слободарски дух је почео добијати битку против поданичког менталитета наметнутог од отуђеног и разљуђеног глобалистичког Запада.
А онда је Запад употребио своје најјаче оружје – једино које му је преостало!.. и до тада истакнути српски националисти, одједном, преко ноћи, постадоше “велики Европљани” и некадашње српске војводе поведоше “путем без алтернативе” своје послушно, заблуђело и загубљено српско стадо у нову Недођију – ЕУ! Заборавише завјетно Косово…
Српски народ, још једном, на превару, изгуби добијену битку!
Али, “рат” још траје…
КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ још живи у многим Србима… а док КОСОВО буде у срцу биће и Срба!

Београд, децембар 2015. год.
27нов
Миланко Ковачевић: ПОЧЕТАК БУЂЕЊА СРБА ?

Тако је Србија, послије скоро једног вијека, поново постала самостална, “демократска” држава, одлуком других. Какав парадокс – док се сви боре за своје државе, Срби су чинили све задњих деведесет година да је не добију а добили су је насилно заслугом других, и то непријатеља – фантастично! Овако нешто се само Србима могло десити! А у “европској Србији” завладаше “Европљани” насљедници и потомци најтврђих комуниста који се одједном демократе прозваше заговарајући демократски “пут без алтернативе” – ЕУ. Њихова матрица дјеловања и мишљења остала је иста као и њихових очева; његовање само једне “праве” истине – овога пута из Америке и Брисела послате!
Па, ипак, свако Зло даје наду да постоји и Добро! – западноевропска “демокрација” је, све више, рађала супротан ефекат код народа.Умјесто тоталне покоре, све већи дио српског народа се почео ослобађати наметнутог мрака и слободно, отворених очију, суочавати се са истином – а пред његовим очима се одвијала пљачка и распродаја Србије и Срба! “Гледао” је народ својим очима како је у име бољег живота завладала још већа биједа и сиромаштво а у име слободе и демократије потпуно једноумље и све видљивије безумље… и све више се будио из сна… постепено постајао свјестан обмана…

zastava-srbije-srpska-zasta

Српски слободарски дух је право чудо. Таман кад помслиш да је потпуно нестао а он се подигао, постао! – и у Србији и у РС и у Црној Гори и свуда у расијању гдје има Срба! Понижена и поробљена Србија (на зпрапашћење Запада) умјесто да нестаје све више је поново постајала…. новом снагом су је све више хранили, гле чуда, управо,отписани и жртвовани хашки оптуженици и мученици а посебно предсједник С. Милошевић који се са својом великом енергијом и интелектуалном снагом максимално борио у хашком суђењу за истину о несрећним ратовима деведесетих година и злочинима у њима – борио се за част и достојанство свих Срба а тиме и за слободарску и неокаљану Србију каква је она, уистину и била! Раскринкавајући лажи и обмане Запада С. Милошевић је, све више, и то успјешно, доказивао на суду да је Запад највећи кривац (пострекавао и помагао сецесионисте) за зла која су задесиле све народе на просторима бивше Југославије а посебно српски народ. Тако је (а то је још један велики парадокс!) ухапшени социјалистички идеолог прерастао у националног вођу и ослобадјајући се све магле комунистичке идеологије и “демократске” утопије Запада, постао највећи национални српски борац! Утамничен и болестан С.Милошевић је, уствари, донио Србији (и себи) снагом истине највеће моралне побједе! (веће од оних које је донио својом владавином!) Оптуженик и оптужени српски народ постајали су све више слободни, а тамничари Запада – оптужени злочинци! Све је то давало нову снагу српском народу да сачува себе и бар дио свог духовног и моралног интегритета који су толико белосвјетски моћници нападали. Такође, духовну и моралну вертикалу српског народа у овом тешком времену чувале су и подизале српске вође из Босне, Караџић и Младић, који су остали ван домашаја злочиначког суда у Хагу (бар за сада) Уствари, они и јесу једини прави и директи наследници слободарске духовне Карађорђеве вертикале а њихов прогон и лажна оптуживања од стране непријатеља и нису ништа друго него некадшњи захтјеви Аустроугарске монархије да хапси по Србији “организаторе атентата на престолонаследника Фердинанда”, односно захтјев истанбулског султана да му се донесе, као доказ лојалности, Карађорђева глава! Али, гле чуда, ова генерација Срба, бар за сада, има већу духовну и моралну снагу од Карађорђевих Срба; чувају своје највеће јунаке и не дају их – одрубљене главе српским култним јунацима, још увијек, нису однесене џелатима на тацни!!! Тога су, наравно, свјесни силници са Запада и зато настављају још већом жестином општу сатанизацију и бјесомучни прогон ова два српска хероја, који су постали култни за живота – а то Запад највише боли! Својим постојањем они и даље одржавају, дух слободе, непокорности и поноса српског народа – његове најсвјетлије косовске завјетне традиције… наравно, зато ће Србија и Срби бити још више уцјењивани и нападани свим средствима, јер Запад добро зна да, ако не успију разорити њихов култ створен у српском народу (као што су успјели, бар дјеломично, разорити култ С. Милошевића) нису ништа учинили – Срби су остали непобјеђени! Уздизање слободарства у Србији посебно су допринијели и српски радикали који су се цијело вријеме одлучно одупирали агресији Запада и погубном утицају мондијализма и глобализма на српски народ и државу. Такође, веома је интересантна и јединствена у међународном праву, измишљена “нова” оптужница против вође најјаче и једине не “сломљене” политичке и духовне снаге тог времена – СРС, др. В. Шешеља за тзв. вербални деликт и “говор мржње”. Западу је сметао В.Шешељ само зато што је јасно и слободно, помоћу чињеница “открио” истину, показујући каквим се све монструозним конструкцијама и лажима против српског народа служио Запад само да би оправдао своју агресивну, империјалну идеологију и сва учињена недјела према једном малом слободарском народу! Наравно, В.Шешељ је оптужен и што је помагао српски народ у сецесионистичким републикама Хрватској и БиХ у његовој борби за опстанак на родној груди и одбрани голих живота док истовремено, подразумијева се, нико није ни помисли да оптужи било кога за слање хрватских добровољаца или муџахедина у Босну! О каквој је апсурдној оптужби ријеч најбоље говори чињеница да је В. Шешељ, морао чекати пет година у хашком казамату на сами почетак суђења, иако је по подизању оптужнице отишао сам, добровољно у Хаг, док ће се нпр. истовремено, “блиц” суђењем, доказани шиптарски и муслимански злочинци Харадинај и Орић ослободити свих оптужби итд.итд. Дакле, и ако је агресор са Запада све чинио да ”поништи” Србе, ипак, поред свега (у инат) и ако је изгледало све изгубљено за Србе – није било! Напротив, у већини српског народа још увијекје клијала, из распетог Косова изникла, исконска снага… будио се, све више, светосавски и немањићки дух из досовског пепела! .. почела се будити народна свијест из тешког халуцинирајућег сна који им западноевропски демонократори дариваше.
Српски слободарски дух, је дакле, и поред свега, још увијек опстајао у народу али су зато прозападни вазали и даље беспрекорно извршавали налоге својих господара – демократске власти у Србији (модификовани ДОС) су упорно величале и славиле своје пријатеље са Запада и њихову идеологију (ЕУ је постала “једина српска алтернатива и могућност опстанка!”) а тиме, директно и индеректно, подржавале и њихов злочиначки план – одузимање КиМ из суверенитета Србије. Зато ни мало не чуди да су власти употпуности “заборавиле” на страдално Косово на којем су бахато владале тзв. међународне снаге уз стални терор над Србима (и њих и Шиптара!) што ће кулминирати новим прогоном дијела Срба са косовометохијске, српске земље – а све је то Србија посматрала нијема и немоћна! Преостали, мали број Срба на Космету остао је заплашен, у гетоима (уствари, савременим концентрационим логорима!) заробљен! – овај страшни злочин, ова невиђена у савременом свјету дискриминација Срба (као некад Индијанаца и Јевреја – а и извршиоци су исти!) дешава се почетком 21. вјека у “напредној демократској” Европи !!! Чије стадо, тога је и пашњак! То су главни аргументи слободарске, мултиетничке и демократске Европе и САД!!!

Београд,2008. год.

Slijedi nastavak iz ciklusa „Srbija Nojeva barka“
20нов
Миланко Ковачевић: МОРАЛНО БЕСПУЋЕ СРБА – Српски рулет 3

Орвеловска Европа, успјела је створити орвеловску Србију. Уистину, почетком 21. вијека, већина Срба се, у једном моменту, одрече и своје вјере и своје духовности – одрекоше се себе а неки нови, њима стран и изопачен систем вредности примише! што је водило великој деструкцији српске националне свијести и потпуно урушавало српски морални кодекс и интегритет – и народа и државе! Разарано је и готово разорено српско национално и духовно биће!
Ускоро је марионетска српска власт све најпознатије и највиђеније Србе (комплетно војно и политичко руководство свих Срба из доба грађанских ратова деведесетих година – не само из Србије већ и из геноцидом укинуте РСК као и постојеће, сачуване РС) послушно почела хапсити и “испоручивати” у Хаг на тобожно суђење – да “докажу своју невиност”! (не, да им се докаже кривица!) Посебно ће, изузетно морбидно, крајње понизно и разарајуће за психу народа и његов морал, дјеловати хапшење и “испоручивање” бившег предсједника С. Милошевића у Хашки трибунал (какав удомаћен и намјерно пласиран израз ради свјесног понижавања и мимикрије – испоручивати човјека, и то предсједника Србије, као пакет – па, наравно, то и није човјек!) да му се суди за изазване ратове и наводну агресију и злочине српске војске. Хапшење и “испорука” С. Милошевића у Хаг изведена је баш на Видовдан 2001. год. наравно, баш на Видовдан! – да би се он, али и српски народ до краја понизили!!! Тако се настављала духовна вертикала српских страдања и издаја (“започета” још са Вуком Бранковићем на Косову) изграђена на проевропском обреновићевском моралу сјече кумове главе и њено предавање владајућем силнику као доказ за вјерност и покорност (да ли је ово последњи случај у српској историји?) – а све уз правдање да се тим чином, зло, које је притискало српски народ, може избјећи или бар одложити. Отужна слика моралног посрнућа квинслишке власти, потврдиће се и послије неколико година након смрти (убиства!) С. Милошевића у Хашком суду када се власт неће удостијити ни да пристојно сахрани првог предсједника Србије у њеној историји!? (али зато хоће, “гле чуда ненаданог”, скоро милион Срба, који су се тада већ почели “будити” од “демократске” обмане, одавши му последњу почаст као државнику!)
Главни егзикутор свих ових недјела ће, наравно, бити ДОС, предвођен западним Намјесницима (З. Ђинђић и В. Коштуница а касније и Б.Тадић а касније и …) Србија је добила најгоре представнике власти у својој историји! који су, слијепо и без поговора, извршавали налоге Запада, често чинећи и више, него што се од њих тражило! Наравно, све на штету Срба! А то и не чуди јер је на власт постављена одабрана прозападна “демократска елита” – марионете; потпуно морално срозани и испрани ликови који помислише да одрицањем себе, а не преиспитивањем себе, могу постати неко и нешто. Посебно погубно ће на српски народ дјеловати медијско “испирање” мозгова (најсофистициранија психолошко – пропагандна агресија) које ће водити урушавању свих етичких начела произашлих из богате културе (довољно је само упознати српске средњовјековне манастире на КИМ) и историје српског народа (која се систематски брисала и ниподаштавала – а Срби, управо, имају великих разлога да се историјом поносе као ријетко који народ на свијету; Срби су у цијелој својој историји, и у првом и у другом свјетском рату, увијек били на прогресивној страни свијета и истицали се у својој борби за слободу и достојанство човјека и народа) Тако се круг затварао – посљедице таквог дјеловања су биле катастрофалне; све више су се у Србији промовисале “теорија” Запада о српској кривици а таква признања су значила, наравно, не само амнестирање Запада за учињена злодјела до сада већ и оправдање за будућа, нова – за,већ отворено, отимање Косова (негирање резолуције 1244) јер “Срби су криви за све” и нормално је да буду кажњени, што ће изазивати још веће фрустрације, зебњу и страх код обичног човјека – водити великом моралном посрнућу многих Срба. Српски етички кодекс, заснован на славној историји, светосављу и косовском завјету биће скоро потпуно урушен а национална свијест и одговорност потрта (бар привремено) а њихово мјесто заузеће нови, огољели и разљуђени вредносни систем Запада потпуно стран српском бићу (уосталом и многима на Западу) Био је то дефинитивни морални крах и Срба и Србије!!!

Оваквог понижења и самопоништења није било у историји Србије – постало је срамотно и Србином се звати! Потврђена је нула!!! (вјероватно, највећа у модерној српској историји – чак и за време окупације у другом свјетском рату и квинслингшке Недићеве владавине постојале су велике и јаке организоване слободарске снаге – партизани, па и четници, које нису прихватале окупацију и пружале су енергичан отпор а сада, у миру, у овом новом “савременом” наставку окупације по старим плановима из четрдесетих година, готово сваки отпор, бар за кратко, у Србији је био угушен јер су српска духовност, морал и национална свијест били скоро потпуно поново разорени… али, не треба се чудити… оволико зло које се устремило на српски народ ни један други народ не би издржао – нестао би!) Све је перфектно исценирано и разрађено на Западу – све је подузимано свјесно и плански да се Србија као држава уништи а Срби изолују,осуде и пониште као национ! (Срећом, српски национални дух је остао бар дјеломично сачуван код прекодринских Срба а посебно код Срба у РС – који је био, иначе, скоро употпуности нестао код њих прије одбрамбеног рата деведесетих година а онда је, у тој великој несрећи која их је снашла, оживљен)
Оволики морални пад и зло које се обрушило на српски народ, није могло проћи без даљних несрећа а кулминирало је неразјашњеним убиством (гдје су, вјероватно, биле укључене и агентуре западних сила али и врбоване и криминализоване безбједоносне структуре државе које су биле под њиховим патронатом) новог “напредног” (“европског”) лидера Срба, З. Ђинђића, главног извођача нове европско – досовске Србије. Зло се настављало на зло! Ускоро, послије убиства З. Ђинђића и још већег “досманлијског” дивљања и на кратко, увођења диктатуре (“Сабља”) дошло је до цијепања ДОС-а, али и тако располућена и реновирана, та групација је наставила владати Србијом, сада нешто више “умивена” – у складу са њеним новим лидерима В. Коштуницом и Б. Тадићем. Ипак, и ова гарнитуре власти је у себи и даље носила оно “досовско,“ самоуништавајуће и понижавајуће које је прихватано као саставни дио савремене западне демократије (и наравно, као главна улазница за ЕУ! “Пут без алтернативе!” ) Србији је обећавано и даље све – а Срби, само треба да испуне све услове и уцјене; осуђујући и уништавајући себе! Срби, само тако и могу постати дио западне цивилзације, чија суштина, уствари и јесте у поништавању свих различитости и посебности у односу на њу (а посебно цивилизације и културе источно – православних народа на њеним границама – подразумјева се, првенствено Срба и Руса, које је Запад одувијек доживљавао као реметилачко, страно ткиво на европском простору) Манипулаторска улога Запада, посебно је веома видљива, у цијепању “државне заједнице” Србије и Црне Горе коју су, тобоже помагали да се изгради као ново демократско експериментално решење на одређени рок (нигдје виђено у свјету!) Наравно, таква хибридна државна заједница је била неуспјешна и морала се потпуно демонтирати – а то и јесте био циљ! “Демократски” референдум у Црној Гори је донио дефинитивно “демократско” рјешење – створене су двије самосталне државе; нове, од једног народа направљене – готово непријатељске! Е, то је демократски и европски! Док се Европа, уистину,више силом него милом – али уједињује! српски етнос се цијепа и раздробљује!

solana
Foto: news.bbc.co.uk

Да апсурд буде већи, главни архитекта увозне западне демократије у Србији (која се давно у демонократију претворила!) био је европски дипломата Хавијер Солана, исти онај човјек који је био и главни архитекта “Милосрдног анђела” (издао наређење НАТО пакту за злочиначко бомбардовање 1999 – сада високи чиновник, некакав “комесар” у ЕУ) а та чињеница ништа неће сметати досовској власти да изузетно уважава такву “демократску” фигуру, што само по себи говори о моралном беспућу српске демократске елите!

Foto: njuz.net, news.bbc.co.uk

Београд,2008. год.

Slijedi nastavak iz ciklusa „Srbija Nojeva barka“
13нов
Миланко Ковачевић: СЛИЈЕПИ ПУТ ка Европској унији – Српски рулет 3

Суочен бруталношћу бомбардовања и страдањем цивилног становништва као и сулудим претњама НАТО пакта да ће потпуно “спржити земљу” С. Милошевић је морао прихватити преговоре у којима је успио добити потврду СБ УН да је “Косово” српско и да остаје српско, али цијена тапије је било привремено повлачење српске војске са Космета а о безбједности српског народа на тој територији, обавезу су преузеле УН – НАТО снаге инсталиране у име УН! Тако је судбина Срба на КИМ предата у руке НАТО савезника – шиптарских терориста! Следиће геноцид над Србима… Истовремено, настављали су се даљни притисци Запада на Србију, а посебно на њеног предсједника! Запад је схватио да, и поред свега, не може овладати Србијом док се не елеминише С. Милошевић… и док је Милошевић са народом чистио рушевине и кретао у велику обнову разрушене земље Запад је, с инструментализованим својим поданицима у Србији, кренуо у рушење Милошевића…
Стратегија је већ била разрађена – С. Милошевић и његов режим морају се прогласити за главног кривца за сва зла што су се десила на Балкану (а што ће индиректно подразумијевати и кривицу српског народа) те као такав Милошевићев режим мора бити осуђен и демонтиран (“како би се Срби ослободили кривице?!”) и замјењен новом демократском влашћу која ће сарађивати са Западом. Као доказ за злочиначку природу режима и кривицу С.Милошевића стално ће се медијски ”презентовати” поједини злочини који су се стварно десили у претходним ратовима; у Вуковару, Сарајеву,Сребреницу, па и на Косову итд. а који су извршени од стране неконтролисаних појединаца као и неких паравојних српских формација… они су, увећавани, карикарини и агресивно, на све могуће начине, медијски пласирани са циљем да дјелују на свијест народа – како би се ”уградио” злочиначки карактер српског народа, па чак и његова геноцидност (Запад није занимала истина…да су у Вуковару, уствари, борбе вођене између хрватских сецесионистичких усташких формација које су упале у град и кренуле са злочинима над Србима и регуналних јединица ЈНА, још увијек, постојеће савезне државе Југославије… у Сарајеву, гдје је живјело 200000 Срба, рат је почео нападом на Србе и Срби су само бранили своје дијелове града и то не све – није Сарајево било у блокади – град је био подјељен на српски и муслимански дио! а Срби су једнако гранатирали Сарајево као и Муслимани – свако је пуцао на противнички дио града. Највећа страдања цивилног становништва у Сарајеву су била, управо, српска – у муслиманском дијелу града, али и у српском насељу Неџарићи које је било под српском контролом!.. такођер, војну акцију у Сребреници, изазавао је вишегодишњи масакар над Србима у Источној Босни, када је побијено више од 3000 Срба; највећим дијелом, жена дјеце и стараца. Уистину, тада је, у тој акцији, дошло до освете унесрећених Срба и неких злочина над заробљеним муслиманским бојовницима; мада, није убијена ни једна жена,ни једно дијете – сви су организовано евакуисани на муслиманску територију по њиховој жељи… уствари, највећи злочини у Сребреници,све је више података, десили су се у режији Запада и њихових плаћеника… а иста технологија лажи Запада биће примјењена и за злочине на Косову…)
Запад је имао своји истину која је морала постати и српска…
Зато су Срби постали агресори, злочинци и кривци – и својом машинеријом зла, Запад је и успио! Срби су ”постали” криви!!! Та теза Запада – српска кривица, ће се,нажалост, имплементирати у многе српске главе – спаса није било; многи Срби ће почети носити кривицу у себи а ”кривица” ће учинити своје – похрлиће у скуте џелата са Запада! Нападаће свим средствима стварну жртву Милошевића, односно себе – српски народ! И тако…монструозни неокортички рат против Срба, све више је постизао зацртане циљеве. С. Милошевић ће поново постати ”човјек рата”, ” балкански касапин” и ”највећи злочинац” а што је имплиците подразумјевало велику, и највећу могућу, кривицу српског народа а самим тим и његову осуду. (Незаконито основани инквизиторски Хаски трибунал почеће ускоро тражити главу С. Милошевића!.. захтијевати да се С. Милошевићу и комплетном војном и политичком руководству свих Срба! суди по командној одговорности, чиме би Запад, њиховом осудом за “заједнички злочиначки подухват,’’ напокон скинуо терет систематских злочина са себе и сецесиониста као главних узрочника и иницијатора свих ратова. Суђења у Хашком трибуналу, управо ће за то послужити – да “овјере“ главне кривце за све ратове и злочине на простору бивше Југославије, чак и над Србима – а то су,наравно, Срби и њихов предсједник, С. Милошевић!)
Паклени план се успјешно реализовао… преузимањем медија, максималном пропагандом и улагањем великих средстава у тзв. Демократску опозицију Србије (ДОС) али и ангажовањем разних ”стручних” служби и организација – плаћеника (тајних служби, НВО, ОТПОРА, итд.) које су преплавиле земљу… извршена је индоктринација (чиповање) не малог дијела становништва у Србији а многи од њих и нису били свјесни да су ”обрађени” (а многи нису ни данас!) Измучени и обманути, многи Срби (као и све инструментализоване националме мањине у Србији) повјероваће у манипулације демократског Запада као и његових ”европских” промотера у земљи; одрекоше се ”сломљени” Срби свога достојанства, интегритета и националног идентитета и усвојише, исфрустрирани и „испрани“ ”нови систем вриједности” – ”да живимо као сав нормалан свијет”! (као Запад)
”Заборавише” своје историјско памћење и прихватише ”опчарани” Срби девастирану западњачку демократију и ”европејство” у име ”свијетле будућности” – продаше Срби (нажалост, велики дио) душу ђаволу – продаше “вјеру за вечеру”!!! Прихватише своју непостојећу кривицу и своју осуду! Расрбљени Срби! ће своје ништавило, сву своју муку и јед у мржњу преточити према режиму С. Милошевића али и према властитом народу и несебично се ставити на располагање српским непријатељима, постајући ударна песница Запада! Њихова мржња – разараће и њихове душе али и душе њихове браће Срба! (нажалост, није први пут – та појава Србе прати вијековима) Тако је Запад успио реализовати свој циљ – оно што није успио оружаном агресијом Запад је постигао у миру; доларско – “демократском”, психолошко – пропагандном агресијом! Неокортичким ратом против Срба!
Циљ је постигнут – кривица наметнута чиповањем Срба, који су стављени у функцију против самих себе! Аргументима силе и безочне манипулације – омча за Србе је спремљена! На “демократским” изборима, у режији Запада ”изборена” је побједа демократског кандидата опозиције која је овјерена великим насилним демонстрацијама 5. октобра (вођене прозападним организацијама и агентурама) паљењем скупштине и ТВ Београд а наставила се насилном тзв. револуционарном смјеном власти. Помоћу „кризних штабова“ (”комунистичких комитета”) преузета је преко ноћи сва власт у привредним и државним установама и настала је општа револуционарна пљачка уз прогоне свих оних који нису били до краја одани новом глобалистичком поретку, односно, западној демократији и њеној идеологији!
Србија је доживјела највећи ”демократски процват” западне демократије…

solana
Foto: news.bbc.co.uk

На власт у Србији је досао ДОС предвођен прозападним политичарима (З. Ђинђић и В. Коштуница) чије су улоге биле пажљиво и веома стручно ”разрађене” на Западу – они су “програмски” изабрани као личности које могу ”супституисати” лик С. Милошевића, односно, задовољити потребе српског народа у постојећем психолошком и менталном стању.
З. Ђинђић, носилац западног морала (проњемачки политичар) представљао је ”нову” Србију; ”модерну, реформаторску, демократску, слободну” – са потпуним негирањем националног идентитета и историје (то су за њега биле превазиђене и назадне категорије!) Историја је, уствари, према овом западном идеологу,вредна пажње само од сада, од доласка ДОС-а на власт, односно, од увођења ”западне демократије” у Србији. Живот и историја Срба почињу, управо од сада, и они су искључиво ”европски и савремени”! Наравно, као замјену за све деструкције према свом властитом народу и држави, урушавања свих правних и моралних норми (З. Ђинђић: ”Не треба се држати закона к’о пијан плота”, ”коме је до морала нека иде у цркву”, итд.) З. Ђинђић, вођа ”европских” Срба је нудио, по савјету својих ментора, велика празна обећања о бољем животу, која су надмашавала чак и некадашњу комунистичку ”свијетлу будућност”. Ипак, знали су западни стратези да један овакав човјек никад не може привући већину Срба па су нашли допуну – интелектуалца европских манира, некорумпираног и чистог,са још потпуно незамрлим српским националним геном који би могао постати та потребна спона за преостали дио Срба. Пронашли су В. Коштуницу. И тако, двојац са кормиларом је повео Србе у европски рај! Србија је добила нове “вође” – марионете Запада! а остала без “државника с манама,” С. Милошевића.
Наравно, увођењем прозападног демократског система ништа се (поготову набоље) није промијенило у Србији. Србија је (и поред вербалне “подршке” Запада) и даље остала суштински изолована и уцјењивана јер још увијек нису били остварени сви циљеви Запада! Она је и даље (још више!) понижавана и поништавана; и духовно, и морално-тражило се дно. Можда први и једини пут у својој историји (бар на кратко!) Срби су се потпуно одрекли себе у име неке обећане боље будућности – најновијег комунистичког раја који се сад звао, западна демократија! (а та опсјена, нажалост, још увијек траје код многих Срба!) Тако, највећи дио Срба поново, по трећи пут у задњих непуних сто година, заигра свој нови, самоубилачки српски рулет и прихвати (без било какве критичности и ограда) нову “религију” Запада – западну демократију (ЕУ – демонократију!) која са својом лицемјерношћу, искључивошћу и бруталношћу и сами, најтврђи, комунизам надмашује. Комунизам је бар бришући стари морал доносио неки нови а западна демократија свој опстанак веже на деструкцију и уништавање сваког морала! Комунизам, “ослободивши” човјека од свега остављао му је бар илузије а западна демократија “ослобађајући” човјека остави му пустош; остави га и без свијести и без савјести – народе у андроиде претвори!

Фото: news.bbc.co.uk, novosti.rs

Београд,2008. год.

Slijedi nastavak iz ciklusa „Srbija Nojeva barka“
6нов
Миланко Ковачевић: ПОЧЕТАК „ДЕМОКРАТСКЕ ДРАМЕ” СРБА – трећи дио

Ничим изазвани, велики тамни облаци надвили су се над измореним Србима, по ко ће знати који пут у историји – па ипак, у тој општој духовној и идеолошкој збуњености и несналажењу слободарски дух српског народа крајем двадесетог вијека, супротно предвиђањима агресора, није се предавао – и даље је опстајао! У времену кад су Србија и Срби у Србији, и ако нису директно били инволвирани у рат, проглашавани за злочинце и агресоре (изложени општој сатанизацији, највећим притисцима, осудама и санкцијама) а Срби преко Дрине остали сами, опкољени својим непријатељима – старом “браћом” (иза којих је стајао исламски фундаментализам; Ватикан и Запад са својом, “демокртско- мирољубљивом” војном организацијом НАТО пактом) у том општем идејном и духовном кошмару, кад се комунизам урушио у Европи а истовремено никла нова агресивна идеологија још страшнија и разорнија (у плашт западне демократије увијена) С. Милошевић је као државник пружио достојанствен отпор тој новој разгоропађеној новофашистичкој звери (сам – како је знао и умио!) и за то заслужује свако признање! Нажалост, у идеолошком смислу, није био дорастао задатку времена! Његов систем вриједности израстао из идеолошког погледа на свјет једног ученог “европејизираног комунисте” (дупли идеалиста – најгора комбинација!) није му дозвољавао осмишљавање и реализовање националне идеје Срба.Са том идејом, резултати рата сигурно би били друкчији или би бар била српска страдања мања јер би тада (ако ништа више) већина Срба била потпуно укључена у борбу за одбрану српског народа, српских теритотрија и државе. Међутим, С. Милошевић је носио у себи другу, нереалну визију југославизма зачињену комунистичком утопијом, што је стварало јос већу конфузију у српском националном корпусу посебно у Србији, који је и онако био разбијен и разједињен агресивним дјеловањем идеологија Запада и пропагирањем западних вриједности и интереса у свему директно супростављених (уствари, непријатељских) интересима цјелокупног српског народа и Србије као државе.

Ипак, и поред тако здружених и моћних противника, упркос свим недаћама, Слободан Милошевић је успио Дејтонским споразумом, први пут у новијој историји, створити српски ентитет преко Дрине, у БиХ, али нажалост, није имао више снаге да брани РСК, односно, одустао је од њене одбране, да би сачувао мир у Србији (вјерујући у лажна обећања Запада да неће дирати КиМ!) Наравно, слиједио је слом РСК (али касније и Косова!) и егзодус српског народа из РСК (и поред тога сто је РСК била под заштитом УН!) Сломом Крајине, практично се остварују зацртани циљеви Запада – грађански рат је завршен (бар прва фаза!) а Југославија је успјешно разбијена и распарчана ”миротворним” дјеловањем демократског Запада. Створене су нове “банана” државице што и јесте био циљ!.. створена је самостална Словеније злочиначким стрељањем ненаоружаних српских регрута (и општим протјеривање Срба из новостворене “европејске дежеле”) а самостална држава Хрватска је заблистала пуним “тисуљетним” сјајем (без Срба – остварен пројекат Павелићеве фашистичке Хрватске!) и напокон ,створена је Дејтонским споразумом, самостална БиХ, хибрид држава од два ентитета –српског и муслиманско –хрватског, под протекторатом Запада, као и самостална Бивша југословенска република Македонија (какав апсурдан назив!?) а С.Милошевић ће само (привремено!) успјети сачувати Србију и Црну Гору – крњу, скраћену СР Југославију…

Последице завршеног рата на просторима СФРЈ у којем Србија стварно није учествовала (иако су је стално оптуживали и оптужују за то – мада је, што је неспорно, помагала Србе преко Дрине али не довољно, а често ни на прави начин, а што је још најгоре, не национално артикулисано са јасном идејом и циљевима) показаће се велике и веома тешке за Србе, и то не само за то што је велики дио Срба остао ван матичне државе већ, још више за то, што ће већина Срба поново, по трећи пут у овом вијеку, добити нову Југославију – идеолошки затрован српски национални вођа није се могао одрећи идеје југославенства!

Уствари, најтеже последице ратова деведесетих биће на духовном и етичком плану у народу! Срби у Србији и ЦГ ће носити немирну савјест и фрустрације а милиони српских избјеглица из Хрватске и Босне (а ускоро и са Косова) ће тумарати несрећни, поражени и понижени, по исто тако несрећној и разједињеној Србији. До потпуног духовног и моралног краха српског народа није дошло само због тога што је остао сачуван, бар дио слободарског духа и српског идентитета, још увијек жив и непоражен (посебно у Босни, односно у Републици Српској) Уствари, моралном опстанку је највише помогао живи дух слободе и вјере у будућност српског народа изникао у Босни, у великим страдањима, у тешкој борби у одбрани слободе…Срби у РС су тада саградили нову духовну вертикалу цјелокупног српства која ће бити предводник у борби за опстанак српске националне свијести уопште (уосталом и до сада, душа је Србе а не сила, одржала!) и то је уједно и највећи резултат грађанских ратова деведесетих (поред стварања РС) Наравно, свега тога су биле свјесне и западне силе и за то су одмах по званичном завршетку грађанских ратова на тлу Југославије (1991-1995 – на српским етничким просторима дотадашњих република Хрватске и БиХ) још се више ангажовале на започетом растурању СР Југославије и Србије али, истовремено су кренуле и са урушавањем, тек створене, Републике Српске, настављајући тако и даље, већ одавно не скривену агресију на српски народ и његове територије…

Да би завршио започете послове Запад је ускоро активирао и “косовско питање” (којим је и започела “операција” растурања Југославије) директним подржавањем шиптарских сепаратиста и терориста – западне силе, предводјене САД и Њемачком, разним лажним оптужбама и подметачинама али и активним ангажовањем шиптарских терориста, успјели су вратити немире у српску покрајину подржавајући све више, већ нескривено, шиптарске захтјеве за осамостаљењем КиМ. Узалуд је С. Милошевић, чинио све да спречи рат на Космету он се ипак није могао избјећи, јер Запад то није желио! Преговори о миру,који су слиједили у Рамбујеу и нису били ништа друго него обична фарса – њима се отворено тражила, практично, капитулација Србије; не само одустајање од суверенитета на КиМ већ одустајање од суверенитета у читавој Србији, што наравно,српско руководство није могло прихватити. За пропаст преговара, подразумијева се, биће оптужен С. Милошевић, што ће бити нови разлог и оправдање за даљне нападе и притиске на Србе. Ускоро ће се наћи и алиби за директне нападе и рат Запада против Срба у измишљеном српском злочину над цивилима у Рачку и у наводној хуманитарној катастрофи на Косову… (Као илустративан примјер фарсе са “Косовом” може послужити и само коришћење његовог имена – Запад, као ни шиптарски терористи, никад нису користили службени назив за српску покрајину, Косово и Метохија, као ни скраћени, Космет, већ само назив Косово.То су радили свјесно, јер су жељели избјећи термин Метохија који,уствари, означава црквена имања а тиме и доказује да је тај простор српски, што се, по сваку цијену хоће заборавити – њима више одговара “неутрални” назив Косово а, наравно, они нису свјесни шта, управо, значи “Косово” за српски народ – највећи и најјачи српски симбол – колијевка српства – исходишна духовна вертикала српског народа. Све!) Интересантно, да је читавом свијету било потпуно видљиво и јасно насиље над Србијом и српским Косовом, али нажалост, такве су околности биле, да нико није ни покушао пружити озбиљнији отпор западним агресорима -злочинцима који ће почети истресати сваког дана на хиљаде бомби на српски народ у најмонструознијем бомбардовању на тлу Европе (са забрањеним касетним и уранијумским бомбама!) у њеној историји! и то под оперативним називом “Милосрдни андјео”- што само по себи говори о умоболности твораца и извођача такве акције! Такав злочин, нормалан људски ум не може ни замислити а камоли остварити, претворити у дјело – а управо се то дешавало на тлу “демократске” савремене Европе крајем двадесетог вијека и то пред очима цијелог свијета! Творци и извођачи таквог недјела су били, нико други, него перјанице хришћанске западне цивилизације; деветнаест најразвијенијих и најјачих држава – удружене, јединствене и сложне у злу, наравно, предводјене врховним Сотоном, САД. Нажалост, овакав “милосрдни” чин није био случајан; то је био само логичан наставак “милосрдних” дијела Запада – нови рајх (Четврти) који су кренули неуморно да граде, у свему је пратио достигнућа прошлог а у много чему га и надмашивао; софистициранији је, перфиднији и лицемјернији! Звјерским бомбардовањем Србије од стране западних сила (и немоћ остатка свијета да се злу супростави) дефинитивно је наступило доба потпуног краха морала савремене цивилизације а поготово Запада! (поред, наравно, кршења свих принципа међународног права и повеље УН!) Савремена цивилизација је ”пала” на српском Косову, али, као што то обично бива, велика несрећа која је захватила Србе 1999.год. бар на тренутак пробудиће изнова, већ готово разрушен српски дух, идентитет и морал, који ће поново васкрснути – управо, на завјетном Косову! Срби су , тада, опет постали (први пут у својој новијој историји!) јединствени и одлучни -енергично и веома успјешно су бранили КиМ што ће изазвати код западне немани потпуно лудило које ће је водити до бестијалних злочина над цивилним становништвом и на крају до сулудих претњи ”уништавањем” Београда и ”паљењем комплетне земље”. Те умоболне претње ће на крају и натјерати С. Милошевића да прихвати компромисни споразум (можда је и поступио исправно али то ће у политичком и моралном смислу бити његова највећа грешка-дефинитивно је изгубио ореол ”вожда” а српски народ ће одвести у морално беспуће. Та одлука, тај компромисни споразум са агресорима ће и вођу и народ одвести у ”пропаст”! У највећи српски пораз – 5. октобар!) И ако војнички српска војска није била поражена, морала се повући са Космета а у ту српску покрајину су дошле снаге УН на основу резолуције СБ 1244 (у којој је гарантован суверенитет Србије на КиМ!) Наравно, споразум су одмах злоупотребили шиптарски терористи УЧК (уз подршку НАТО снага које су у име УН дошле на КиМ – ускоро је илегално изградјена, на територији КИМ, једна од највећих војних база на свијету! – да ли је то један од разлога њиховог доласка ?!) и преузели сву контролу на КиМ – а српски народ је остао потпуно незаштићен! Злочинци су могли несметано наставити свој крвави пир. На Космету је убијенио и нестало неколико хиљада а своја огњишта је напустило више од 200 000 Срба! Истовремен, биће срушено и спаљено преко 150 српских цркава и средњовјековних манастира а безброј гробаља је оскрнављено и преорано! Извршен је злочин пред очима свијета – геноцид шиптарских терориста над Србима уз подршку тзв. међународне заједнице – лажно представљених НАТО држава! (Послије милосрдног дјеловања ”Милосрдног андјела” и његових помагача на КИМ остало је свега нешто више од сто хиљада Срба на том дијелу српске земље а доселило се више стотина хиљада Албанаца из Албаније) Нажалост, слични процеси су се одвијали и у свим другим српским просторима изван Србије… да ли су коме потребни још какви докази за извршени геноцид над Србима ?! а они (Запад) оптужују Србе за геноцид! али, најгоре тек слиједи… све то зло, сву ту горчину и несрећу која је задесила спски народ крајем двадесетог вијека и која се скупила у његовим изгубљеним душама, Запад је гебелсовом пропагандом све више успијевао ”пројектовати” на режим С.Милошевића, а Србима страдалницима, наметнути кривицу! Наравно, бјесомучно нападајући С. Милошевића, Запад је бранио себе и правдао своје евидентне злочине; сва злодјела која су извршили на Балкану, а посебно у Србији и над српским народом, уопште – а за то је, управо, најбоље оптужити српски режим! Тако се оптужбом српске власти, тобоже аболира српски народ од кривице за ратове деведесетих и ”за агресију и злочине који су починињени над другим народима из бивше Југославије” – Запад великодушно ”прашта” српске гријехе и доказује пријатељство! И ако,само по себи ”болесно”, то пријатељство ће још једном обманути многе Србе који ће тако постати саучесници евидентног геноцида- над српским народом! Над самима собом! Морално сломљени, већ “испраним” мозговима (чипованим!) многи ће Срби прихватити све “сугестије” Запада – духовна колонизација је све више успјевала! Монструозни неокортички рат против Срба је доносио све веће резултате! – многи Срби у заборав утонуше! Заборавише и на историју и на традицију: и на себе и на претке и на потомке – постајали су спремни да за сва зла овог свијета оптуже С. Милошевића и да пригрле спаносни „благородни“ Запад… и сви проблеми српски ће бити решени јер ће Срби постати равноправан члан “слободне и демократске “ Европе и уживати у свим благодетима “европске демократије”. Ратови, велика страдања, економска биједа и најсофистициранија медијска пропаганда учинили су своје!!! На велику сцену су све више ступали мали расрбљени Срби исфрустрирани и несрећни у својој мржњи према самима себи… заморни, заблудио и малодушан, не мали дио народа српског био је “сломљени” и спреман на све да се досадашња агонија прекине! Они више нису имали снаге да и даље пружају отпор сваковрсној (више за њих, неиздрживој) агресији Запада – све више су смртоносни загрљај Запада прихватали као слободу (као што жртва прихвата џелата!) а то је водило тоталном националном краху! Стварали су се услови за потпуни тријумф Запада и његове “истине” – не само за рушење постојеће власти већ и инсталирање нове, марионетске, која ће напокон реализовати циљеве Запада! Могло се прећи на завршни ударац против Срба и српског народа (уз здушну подршку националних мањина у Србији које је Запад у потпуности хомогенизирао у деструктивном дјеловању према властитој држави и већинском српском народу) а шанса, за коначну и потпуну побједу, били су нови “демократски” избори у Србији, ванредни – које је С. Милошевић расписао (и ако им није било вријеме!) а Запад ће се потрудити да их максимално искористи…

Фото: dw.com

Београд,2008. год.

Slijedi nastavak iz ciklusa „Srbija Nojeva barka“
31окт
Миланко Ковачевић: ПОЧЕТАК „ДЕМОКРАТСКЕ ДРАМЕ” СРБА – други дио

Деведесетих година двадесетог вијека, медијска агресија Запада, која је већ давно по свом “богатству”, надмашила Гебелсову, све више је господарила Србијом; најразноврсније манипулације, лажи и обмане остављале су трага у народу – све је водило великом расколу и подјели која ће се код неких, чак и у неизљечиву мржњу изродити – према српском народу! Према себи! Страшно! Посебна је интересантна манипулација националним осјећањима, о “српском идентитету, традицији и српској држави” чиме је, лицемјерно и лажно, фаворизована самостална српска држава, наравно, све са намјером да се прихвати разбијање Југославије (по републичким и покрајинским “авнојевским” границама) што је имплицирало одустајање државе Србије од одбране српског народа ван Србије (тј. одрицање од свог народа и свог етничког и историјског простора) Циљ је био, уствари, створити још већи раздор у српском етничком корпусу! Срби су, посебно у Србији, били потпуно дезорјентисани и збуњени – њима више ништа није било јасно; ни ко су, ни у којој држави живе, ни какви се ратови воде… (таквих проблема, наравно, нису имали Срби у Босни и Крајини јер су се они борили за голе животе – сазнали су све; хтјели не хтјели, морали су постати Срби јер су их тако непријатељи прозвали!)

Уистину, инсталирана “демократска” опозиција у Србији је одрађивала посао за Запад – и то успјешно! Њихов тадашњи лидер, књижевник Вук Драшковић, је окупљао масе на тако припремљеној “демократској” платформи у потпуности заборављајући реалност окружења и трагичан положај разједињеног српског народа. Вука је занимала само идеологија (осуда комунизма!) и слава (ореол демократе!) а све друго је било неважно! Само парадокс до парадокса у Србији и у егзистенцији српског народа. Они који се, готово,више нису ни звали Србима (али су носили у себи неки незамрли вирус косовског завјета) стали су у одбрану нападнуте отаџбине и цјелокупног српског народа а већина оних, који су се “бусали у прса” као велике демократе и “прави” Срби, били су, уствари, потпуно нијеми (у највећој мјери – готово сви, осим Радикала) према страдања Срба и пропасти властите државе – још горе; нове демократе су својим дјеловањем у свему подржавали Запад, а тако директно и српске непријатеље у рату који је трајао! Изгубљене, духовно опустошене и морално срозане, уствари, демократе су се све више, уз помоћ Запада, у “Демонократе” претварали не бирајући средства да се дочепају власти… за то и не чуди да су мирне савјести заговарали (наравно, по инструкцијама Запада и уз његову отворену финанцијску подршку) “европејски” заједнички суживот Срба, као националних мањина (и ако су Срби до тада били на тим просторима конститутивни народ) у новим самосталним државама са сепаратистима, кунући се у разбраћу да ће поново браћа постати чим своје државе добију – одмах ће Срби с њима поново моћи братство и једнство (сада звано “мултиетичност”) градити! и ако у рат “браћа” кренуше јер нису могли више у заједничкој држави са Србима живјети! Све без логике и смисла, али све може у смутном и бесмисленом времену у којем ”демокраске” силе завладаше свијетом!!! Тако је прозападна опозиција са својом голом борбом за власт, уствари, постајала главно оружје Запада у његовим активностима на разградњи српског националног јединства које је тада било потребније више него икад у тешкој борби за очување националног идентитета и цјеловитости народа и државе. Опозиција је, практично, урушавала снагу Србије и кредибилитет предсједника С. Милошевића и тако дјеловала директно против интереса Срба; како Срба у Србији, тако посебно, Срба ван Србије којима је претило потпуно уништење и истребљење. Док су сви српски непријатељи, под будним оком западних сила, дјеловали координисано и уједињено (од ”Вардара па до Триглава”) против Срба, дио Срба заведен (доларима, страхом, лажима, обманама, итд.) практично се прикључио српским непријатељима, мазохистички нападајући сами себе, односно нападајући измучени и већ нападнути са свих страна, српски народ а све у име демократије и ”свијетле европске будућности” којима их Запад наоружа (требало је разбити јединство и саборност српског народа а најлакше се то може “одрадити демократски” са српским демократама и “освјешћеним националистима”, својим већ чипованим поданицима, који се,”свјесно”, као “напредне демократе”, свесрдно боре против “лажног и агресивног Милошевићевог национализма”)
Опозиција је нападала своју државу која је и онако била на издисају, под страховитим политичким притиском, економским санкцијама, претњама и уцјенама а ускоро и војним дејствима…
Иако су представљани као освјешћени српски националисти и демократе, већина новопечених “Европејаца” је, уствари,управо, поступала супротно – веома агресивно и нетолерантно у јавности (како тада тако и данас!) те зато и не чуди да су “демократе” без проблема прихватале цијепање Југославије и није их уопште интересовало шта ће бити са готово половином српског националног корпуса који би остао у другим, Србима непријатељским државама (уосталом, они нису имали осјећај ни за Србе у Србији – они су тај осјећај “чиповањем” од стране Запада већ давно изгубили!) Запад је, својим пропагандно – психолошким ратом, успио створити у Србији виртуелну стварност која ће изњедрити нови парадокс – у Србији су некадашњи комунисти (велики дио) постајали патриоте и све више истинске демократе и Срби а новостворене тзв. прозападне демократе (већина њих) су постајали, са својим нападним дјеловањем, искључивошћу и агресивношћу, уствари, ортодоксни комунисти – “већи” од оних од кјих су настали! Дакле, једни Срби “комунисти” постепено су постајали демократе и истинске патриоте и ако су их и даље “кужним” комунистима звали а други Срби комунисти постајали су суштински још ортодокснији комунисти, Не – срби, програмирани Андроиди Запада – које ће Запад преко ноћи у велике Демократе прогласити (Како је било тада у Србији, тако је и данас! а сличан процес се, иначе, одвијао у читавом свијету – па, шта је мондијализам – глобализам, него агресивни новокомунизам а у идеолошком смислу САД су данас у сваком погледу више искључиве од некадасњег СССР!)
Али, сви ови процеси су водили жељеном циљу. Припреме су успјешно извршене – кренуо је општи рат против Срба као јединог кохезионог фактора на Балкану; рат против свега што је било или је подсјећало на Југославију или српство; и то од Триглава до Ђевђелије – свакако, по унапред спремљеном сценарију! Сви су хтјели своје авнојевске границе и државе без Срба! За Србе је било мјеста само у “Узој Србиј” – Шумадији ( тренутно!) Најтеже је, свакако, било на српским територијама западно преко Дрине, у републикама Хрватској и БиХ, гдје су Срби морали бранити голе животе…

Социјалистичка Југославија се, послије педест година,на исти начин као и краљевина Југославија, фактички убрзо распала а неславни остаци од ЈНА (некада једна од највећих сила Европе коју су одмах, очекивано, напустили и Словенци и Хрвати и Муслимани као што су то исто урадили и почетком другог свјетског рата – наравно, изузев часних изузетака и шпијуна!) покушавали су бранити Србе колико су могли од сепаратистичких хорди у сецесионистичким републикама али ће, убрзо, због издаје војног и политичког руководства Југославије (довољно се само сјетити доказаног националисте и србомрсца Хрвата – комунисте С. Месића, садашњег “демократе” и предсједника самосталне државе Хрватске, који се тада, као предсједник предсједништва СФРЈ, јавно хвалио како је испунио свој задатак јер “Југославије више нема”!) напустити сецесионистичке републике и дислоцирати се у Србију! Та чињеница, тај неминовни распад државе, одмах у почетку сукоба у Словенији и Хрватској, свима је била потпуно видљива али не и српском предсједнику С. Милошевићу… он је, још увијек убједјени Југословен, вјеровао у ЈНА и идеју Југославије јер српска национална идеја (за коју су га сви оптуживали као великосрбина и националисту) није код њега тада ни постојала … он није ни помишљао да ствара српску националну државу ( и то на цјелокупно српском етничком простору ) на коју су Срби имали право као, уосталом, и сви други народи. Али, што је дозвољено другима није дозвољено и Србима – вјероватно је знао то С. Милошевић, те мотивисан жељом да сачува бар Србију у постојећим границама заговарао је и даље опстанак Југославије вјерујући (или се бар надао) у могућност новог договора са другим народима. Српска национална идеја, повратак српству и стварању српске државе, уствари, тек ће се развити касније код српских водја на српским етничким просторима република БиХ и Хрватске, стварањем у градјанском рату РС и РСК. Главни носилац те идеје и водја српског народа преко Дрине постаће др. Радован Караџић. Др. Радован Караџић је први национални вођа прекодринских Срба и први истински обновитељ (послије завршетка првог свјетског рата) духовног бића цјелокупног српског етничког корпуса – управо нови српски Карађорђе (као што ће по војној линији генерал Младић наставити свијетле традиције највећих српских војсковођа -војвода Мишића, Степе и других) Иронија судбине – практично, ето послије скоро осамдесет година, нове српске вође али на другој страни Дрине, бориле су се као и славне вође из Првог свјетског рата у Србији, против истих непријатеља (и страних завојевача и разбраће!) Ово су “голе” историјске чињенице! Праунуци са праунуцима су рачуне сређивали! (За то и не чуди што Караџића и Младића тако бјесомучно прозападна инквизиција још увијек прогони – чине све да их ухапсе, суде и осуде у Хагу као наводне злочинце. Они им представљају вјековну мору!)

У крвавом грађанском рату деведесетих година, који је распириван са Запада директним помагањем сепаратиста, српски народ преко Дрине је био изложен великим страдањима а Србија великим притисцима, уцјенама а на крају и санкцијама од стране Запад који је у том тренутку (на челу са САД и Њемачком) био неприкосновени владар свијета. Била је то неравноправна борба Срба не само против удружених сецесиониста већ и против најјачих (и најмрачнијих!) сила свијета тог времена – западноевропске НАТО алијансе. Уствари, био је то наставак другог свјетског рата са исти плановима, програмима и циљевима – само што сада Срби нису имали ни једног савезника! Бивши савезници (САД, Енглеска, Француска) су се придружили, сада удруженој и ојачалој великој Њемачкој, СССР се распао а друге народе Европе, уствари, нико и није ништа питао, односно, или су већ били покорени или се пак нису смјели ни јавити да постоје! Нови освајачи су,у заштитним плашту “демократије”, бескрупулозно поново газили по Балкану а читав свијет је беспомоћно гледао демонстрацију силе и неофашизма (фашизам – лат. фасцис – свјежањ прућа из кога стрчи сјекира, као знак господарске власти који у су ликтори носили испред римских властодржаца … М. Вујаклија) који је рушио Југославију и међународни поредак – исто тако, као што је прије педесет година, Хитлер уводио Нови свјетски поредак на истим просторима… Хитлер је створио Трећи рајх а ови нови створише Четврти рајх – демократски! Из западног лажног космополитизма развио се агресивни мондијализам који се реализовао у Хитлеровом фашистичком Трећем рајху да би на крају двадесетог вијека уједињењем прво Њемачке а потом Њемачке и “демократског Запада” дошло до стварања новог глобалистичког свјетског пројекта – Четвртиог рајха! Крајем двадесетог вијека завладао је у Европи и САД исти свјетски поредак као и у првој половини двадесетог вијека у Њемачкој, само што су Њемачку замијениле САД (сједињена Њемачка је остала уз раме САД) а Вођу су замјенили, здружени, “демократски” изабрани предсједници највећих западних сила – отуђени центри моћи (империјалистичко – неофашистички; наоружани НАТО пактом и лицемјерством!) који су, са исто тако сулудим амбицијама, бескрупулозно и не бирајући средства, кренули у ново освајање свијета! Српски народ је први, директно и немилосрдно, нападнут од тога зла а С. Милошевић је био прва личност и државник у Европи који је имао снаге да пружи (заједно са српским народом) јасан отпор Новом свјетском поретку и његовој империјалистичкој идеологији! и то му Запад неће никад опростити!!! Управо за то деценијама непрекидно нападају и оптужују за све С. Милошевића – и да је диктатор и да је фашиста и да је комуниста и да је националиста … а он није био ништа од тога! Он је био само “Вожд” једног малог, али поносног и слободарског народа – српског! који се још једном супроставио светском злу – који је још једном у својој историји дочекао усправно Силу и Неправду! За то је нападан С. Милошевић – нападан за то што је морао бити нападнут, нападан за то да би се напала Србија и српски народ у цјелини! Уистину, “није Србија нападана због Милошевића, већ је Милошевић нападан због Србије”!

Фото: dw.com
24окт
Миланко Ковачевић: ПОЧЕТАК „ДЕМОКРАТСКЕ ДРАМЕ” СРБА – први дио

Нови поглед на свијет и нови систем вриједности произашао из комунистичке идеологоје, управо је најпогодније тло нашао у српском етничком корпусу. Ова неумољива чињеница је посебно интересантна јер одсликавала опште духовно посрнуће српског народа које га је задесило средином двадесетог вијека, кад Срби изгубивши везу с прослошћу и безглаво јурнуше у обећану будућност – побркавши Небо и Земљу, Срби повјероваше да је рај небески могући и на Земљи, и тако, у једном пустом тренутку времена, на своје светосавље и Христа заборавише! Овакво духовно растројство, које није постојало код других народа на Балкану (а вјероватно нигдје у свијету) водило је гашењу националних осјећања и саборности у српском корпусу (док ће се код сабраће, у заједничкој држави, одвијати супротан процес еманципације и развитка националне свијести) а што је само слутило нова страдања разједињених и раздуховљених Срба…

Срби су (у највећој мјери, духовно и морално већ разорени као нација) једини од свих народа у СФРЈ искрено и потпуно предано (послије свих искустава – каква иронија!) прихватили Хрвата, комунисту Јосипа Броза Тита као неспорног вођу нове заједничке државе и оца ”нове” нације – Југословена! “Друг” Тито им замјени и Немањиће и Карађорђевиће! Тито ће пак, схвативши да су Срби искрени и одани, вјешто користити ту чињеницу да би успјешно владао – и то уз помоћ Срба! (истовремено имајући пуну контролу над њима – а знао је, док контролише Србе контролисаће и остале народе док буде требало!) Уствари, комунисти су од самог почетка имали јасно разрађену концепцију опстанка и развоја нове социјалистичке Југославије – слаба Србија, јака Југославија! (наравно, све увијено у обланду равноправности, “братства и јединства свих наших народа и народности”). За ту максиму знали су и Срби и они су је, у име општих идеала и “свијетле” будућности, свјесно прихватали! Практично, њима је Србија и престала бити важна јер су усвојили Југославију као своју државу; као што им није било важно ни српство – постали су Југословени! Таквима Србима није требао ни Лазар ни Карађорђе – довољан им је био Тито! Нови вођа за нову будућност! Тако је извршена велика денацификација и расрбљавање Срба у читавој Југославији; а Срби су је мирно прихватали – наивни и занесени идеалима али и разочарани старим друштвом (Краљевином) и утучени сломом (ионако недоречене и стерилним четништвом компромитоване) националне идеје у другом свјетском рату. За то и не чуди да Срби, овако заблудјели и ”изгубљени” заборавише и на Косово и на светосавље – похулише и на Бога и на корјене своје … а представници таквих Срба, што је сасвим логично, били су потпуно незнатне интелектуалне и моралне личности, разгољене и разљуђене и у строгој идеолошкој функцији владајуће бирократије, за коју Срби, заправо, нису ни постојали (уосталом, у сваком времену, народ и има представнике какве заслужује!) Истовремено (потпомогнут ”западним демократама” ) одвијао се сасвим супротан процес код свих других народа у СФРЈ… сви су они све више развијали свој национални идентитет и штитили своје националне интересе и интересе својих република… и тако ”ослепљели” Срби, све су више нестајали а други народи постајали (и Словенци и Хрвати и Муслимани и Албанци и Црногорци и Македонци а што је најинтересантније, већина њих је носила српско корјење на српском етничком простору израсло!) Ови супротни процеси су, наравно, и раније максимално кроз историју помагани са Запада али су свој највећи замах добили у време СФРЈ, када је дошло до потпуног духовног клонућа српског народа због разорног и несрећног утицаја југословенства и комунизма (нажалост, Срби тада нису ни били свјесни да им Запад спрема и нову, још већу подвалу – за Србе посебно припремљену ”еуропску демократију”) идеологија којима су Срби наивно повјеровали а које су, да тога Срби тада и нису били употпуности свјесни (а неки нису ни сада!) самоубилачки дјеловале на српско национално биће и његову аутохтону духовност – водиле су тоталној пропасти и нестанку, не само српске државности, него и српског народа!!! Најтрагичније стање и положај Срба је био на Косову али ниподаштавања, понижавања, напада и притисака на Србе од дојучерашње браће из заједничке државе, било је и у свим другим дијеловима Југославије – њихов заједнички циљ је био “ослобађање” тих територија од Срба и скорашње, како су планирали, стварање нових властитих националних држава (наравно, уз помоћ својих ментора – ”демократа” са Запада!) Али, за те већ отворене нападе на Србе требало је наћи разлог – и нашли су! Расрбљени, непостојећи Срби, само ако би споменули српско име, одмах би били оптуживани као великосрби и хегемонисти – по старом “добром” аустроугарском и комунистичком рецепту!

Насртаји сународника на Србе, постајали су (крајем осамдесетих година) сваким даном све дрскији и безочнији… Срби су сада, већ унапријед, проглашени јединим кривцима за сва зла која су свјетске силе пројектовале на јужнославенским просторима – а они, Срби, збуњени и разједињени, са зебњом су очекивали дане који долазе… Међутим, када је изгледало већ све изгубљено десило се чудо – опет, као и безброј пута до сада, изненадили су Срби сами себе, али и друге! Прогоњени као звијери на читавом простору Југославије (чак и у “Ужој Србији” – Шумадији, није пожељно било бити Србин!) већ непостојећи, расрбљени Срби, можда, управо, највише захваљујући тим бескрупулозним нападима српских непријатеља, изненада су почели постајати све више свјесни себе … српски непријатељи су поново подизали српску нацију из пепела! Ту новорођену, из муке изниклу српску националну свијест, први ће (у почетку и несвјесно) артикулисати нови југословенско – српско – “комунистички” вођа, Слободан Милошевић – који ће настојати да замјени, до сада неприкосновеног, ”оца нације” Јосипа Броза Тита, у наивној вјери да може спасити Југославију и југословенство а тиме како је вјеровао и Србију. Хтјео је спојити, убрзо ће се показати, неспојиво – и јаку Југославију и јаку Србију! Тако је С. Милошевић, декларисани Југословен, уствари постао први Србин тог времена који је увидио погубност досадашње политике, не само за Југославију и југословенство већ и за српски народ и његову матичну државу Србију; покушавајући рјешавати југословенско питање почео је, уствари и несвјесно (бар у почетку свог дјеловања) рјешавати – српско! “Јаке и слободне Југославије има ако има и јаке и слободне Србије” – ово је био један од кључних ставова Југословена С. Милошевића који ће “пробудити” многе Србе (што је парадокс – неће Југословене!) а њега промовисати у српског лидера и ако он тога у први мах неће бити ни свјестан – кренуће духовно и морално преиспитивање и буђење Срба, до тада натурализованих Југословена! Рађала се слобода за Србе!!!

У рјешавању југословенског питања, разједињености и располућености Србије као равноправне федералне јединице, С. Милошевић је кренуо од АП Војводине и КиМ враћајући их под правни суверенитет Републике; Србија је под водством С. Милошевића уједињена а сепаратистичке снаге, бар привремено у републици Србији, поражене! – али, то је уједно водило великом поремећају досадашњих односа у заједничкој држави, што ће сецесионисти ван Србије обилато искористити и кренути, не само у отворено рушење Југославије, већ и Србије као њеног темеља; уследили су још жешћи напади на Србе, уопште, а посебно на С. Милошевића као њиховог вођу (наравно на миг “западних” пријатеља) Али, све је било узалуд – запаљена бакља слободе за Србе се више није могла угасити! Пробуђена енергија српског народа је, без обзира на све, незаустављиво расла дајући нову снагу српском руководству у истрајној борби у одбрани Србије али и права и слободе цјелокупног српског народа у Југославији а реченица “Србе не сме нико да бије” (С. Милошевић) изречена на Косову пољу и “овјерена” на Видовдан 1989. год. на Газиместану (шесто година од Косовске битке) пред два милиона Срба означиће и дефинитивно почетак нове вјере и наде. Та реченица, вратила је Србима самосвјест, свијест о себи и свом постојању (чему ће посебно допринијети и “ослободјено” дјеловање СПЦ и САНУ) Управо због тога, због оживљавања већ, знатно изгубљеног националног и духовног идентитета и већ замрлог слободарског духа Срба, ова реченица је постала антологијска – али у овој реченици се одражава и величина С. Милошевића као лидера, без обзира на све трагичне догађаје који ће Србе задесити касније. Она је рађала слободу за Србе! Ова реченица је покренула милионе Срба, подсјећајући их на косовски завјет и снагу предака иако ју је изрекао један “комуниста” који ће тек касније, послије властитог слома (и политичког и животног) постати српски националиста и велики српски патриота (Још један парадокс српски!) Да није било ове реченице, у злим временима која су слиједила, Срба више вјероватно не би ни било или бар не би ни знали да постоје! Међутим, и Запад је добро разумио снагу ове реченице и њен значај за српски народ! – кренули су, заједно с домаћим “демократама” у бескомпромисни рат против ње да би по сваку цијену поништили њену слободарску снагу и њен утицај на свијест српског народа; пљуштали су напади са свих страна; осуде, ниподаштавање, омаловажавања, исмијавања! (а ти бескрупулози напади трају без престанка и са истом жестином још и данас – Срби још постоје!) Знали су они, уствари, да је С. Милошевић, послије ове реченице (својом појавом и својим енергичним дјеловањем – бар је тако изгледало!) постао одједном, у српској свијести, нови Карађорђе, нови борац против силе и неправде, нови “вожд” који враћа снагу и вјеру утученом српском народу, што он, у то вријеме, и јесте на неки начин био.

Слободан Милошевић је био тада први српски лидер (у задњих седамдесет година) који је о српству и Србима, на почетку и несвјесно (обраћајући се Југословенима) а затим сасвим јасно и слободно, бар проговорио штитећи њихово достојанство (и ако се идеолошки разликовао од српског национализма, што ће проузроковати низ грешака у његовом конкретном дјеловању у времену распада Југославије и грађанских ратова који ће бјеснити јужнословенским просторима). Парадокс над парадоксима – “комуниста” је ослобађао Србе! – јер Срба није било! Својим енергичним дјеловањем и својим бескомпромисним ставом у тражењу равноправности за Србе, С. Милошевић је успио код већине Срба оживјети дух слободе (већ заборављен од давно прошлих четрдесетих година и борбе против фашистичког окупатора) али, управо то ће бити разлог да га Запад и његови марионетски народи у Југославији (као, уосталом, и многи расрбљени Срби!) нападају свим средствима и до краја… здруженим дјеловањем свих српских не – пријатеља С. Милошевић је истовремено оптуживан и као комуниста и као српски националиста и шовиниста а уз то и велики диктатор -и ако је увео вишестраначје и демократију у Србију! Он је, наглашавале су “прозападне демократе”, и велика потенцијална претња за разумјевање и мир међу народима на просторима Југославије – унапријед је оптуживан (а тиме и српски народ!) као потенцијални агресор и растурач постојеће државе! Оваквим бескрупулозним и оркестрираним нападима, Запад је (заједно са новоформираним “демократама” у Србији) уствари, унапријед амнестирао сецесионистичке покрете у другим републикама дајући им директну подршку за њихова нечасна дјела која ће убрзо услиједити . Све је ово био само дио злочиначког плана Запада о разбијању Југославије и Србије (цјелокупног српског националног корпуса на Балкану) Запад је желио, по сваку цијену, спречити релативно успјешно дјеловање српских власти и С. Милошевића на његовом путу стварања уједињене Србије, јер би она, тако уједињена, постала јак ослонац и стожер окупљања свих Срба из Југославије што је реметило његове планове у овом дијелу свијета (а таква политика Запада је и данас!)

Фото: dw.com
15окт
Миланко Ковачевић: СРПСКИ РУЛЕТ 2 (други дио)

Уистину, Срби направише послије Другог свјетског рата, још већу грешку него 1918-усвојише комунистичку утопију!!! и тако, опет – Србима се историја понови! Поново Срби заиграше, у задњих двадесет година други пут, нови, само њима својствен, оригинални српски рулет, који се заврши потпуним крахом српске националне свјести и државотворности; потпуним урушавањем аутохтоне српске духовности и етичког кодекса – комунистичка идеологија ће замјенити све…
Поражене народе из Југославије Срби побједници су, исто као и послије Првог свјетског рата, одмах превели на страну побједника, укључујући дио њихових јединица и појединаца (против којих су до тада ратовали!) а све у име братства и јединства и стварања нове, боље, на комунистичкој утопији засноване, заједничке државе. Тако, поново поражени непријатељи српски, фашистички помагачи, још једном преко ноћи, постадоше српски пријатељи – равноправни побједници!!! И не само то – добиће повлашћен (привилегован) статус, добиће српски благослов и постаће одлучујући фактор у процесу стварања нове државе! Наравно, Срби побједници ће, своју великодушност и прогресивност, показивати првенствено осуђујући бескомпромисно “издајнички” српски четнички покрет – кренуће општа хајка; прогони и убиства четника и њихових симпатизера (тако је осуђен и погубљен и ђенерал Дража Михајловић) док ће истовремено, комунистичко вођство, вјештом манипулацијом у име братства и јединства и заштите мањинских народа, наставити прећутно, дискретно аболирање од злочина стварних квинслиншких фашистичких формација Хрвата, Словенаца, Муслимана и других (већини усташких зликовца ће бити омогућено да напусте земљу и избјегну заслужену казну! ) Наравно, сви су се ови процеси одвијали пред будним оком западне “демократије” и уз њихову помоћ (посебно Ватикана!) а прихватајући овакву игру Срби несвјесно још једном извршише морално самоубиство!!!
Свакако, овако велике моралне метаморфозе и једних и других (и Срба и других народа у заједничкој држави) су произилазиле из тешких фрустрација и ломова у психи и менталитету тих народа и оне, по природи ствари, нису могле носити ништа добро њиховим промотерима – посебно Србима, који су се још једном одрекли себе у име стварање неког новог вапајућег рајског свијета будућности. Мислећи да чини добро и највише што може (земаљским идеалима заробљена ) српска душа, у бунилу и незнању, чинила је, уствари, највеће зло и себи и другима! Посебно себи – Србима! Опустошени и без Бога, Срби су хтјели земаљски рај створити – а то је највеће богохулење! Људска душа се Небом храни и ако не осјећа Небо нема ни душе – човјек престаје бити човјек… нажалост, Срби тада Небо заборавише! Та општа изгубљеност и зло злог времена ће након непуних педесет година испливати пуном жестином и донијети велику нову несрећу свима – разумљиво, Србима највећу!!! Интересантно је, да су главни промотери и управљачи ударне снаге (српске) у реализацији комунистичког поретка, углавном били Не-Срби а вођу Тита, српски партизани су археитипски доживљавали као истинског “српског” вожда који их је повео у борбу за слободу и стварање нове, боље и праведније Југославије, као државе свих Срба и њихове браће – што најбоље осликава обезглављеност српске нације!
Тако ће главни стратези и идеолози новог комунистичког система и нове државе, на антисрпству засноване – у суштини, на фашистичкој основи! (јер је суштински аболирала фашизам и извршени геноцид над српским народом у претходном рату) уствари, постати народи који су већински били на страни фашизма (Хрвати, Словенци, Муслимани и сви други Не-срби) али ће за спровођење бити задужени, као главни носиоци и слијепи извршиоци, управо жртве геноцида,опустошени и разгољени Срби. У њих ће, неприкосновени комунистички вођа Тито, имати највише повјерења јер су се већ доказали уграђујући несебично своју голготу и национално страдање у темеље нове заједничке државе! Наравно, са оваквим моралним хаосом у души, такве Србе, могла је чекати само нова катастрофа у новој држави од “братства и јединства” сазданој – сазданој од народа који су сви, ама баш сви, подржавали фашизам и сви, ама баш сви, били најоданији и највјернији фашистички савезници у злочинима над Србима и који су – а то је истина, више побили Срба него сви њемачки, италијански и други “нејужнословенски” фашисти који су се и сами чудили обиму и свирепостима злочина хрватских и муслиманских усташа над Србима! Али, сва та толика страдања “загубљеним” Србима нису сметала да великодушно забораве и опросте све својим дојучерашњим непријатељима у име новог бољег заједничког живота?!! Опростити јесте хришћанска вредност али заборавити на жртве и страдања није! Заборављање води понављању! Ту историјску лекцију Срби никако да науче! Зато није ни чудо што су још у рату (29. нов. 1943. на другом засједању АВНОЈА у Јајцу – симболично име!) “створени” темељи нових република и народа (у новој држави) а завршиће се формирањем аутономних области (КиМ и Војводина) наравно, само у Србији! Невесела судбина Срба у заједничкој држави биће запечећена уставом 1974. год. кад ће се и републикама и аутономним покрајинама практично дати државност што ће бити почетак распада те нове социјалистичке Југославије и увод у још једно велико и неизбјежно страдање Срба.
Потврдило се правило – Србима је рат доносио побједе али и велика страдања а мир прве поразе и нова страдања! Страдања и у рату и у миру!!!

Посебно је итересантан српски однос према Косову којега су Срби заборавили истог момента када су га и ослободили 1912 – одсањали су свој вијековни сан и све је било завршено! Послије егзалтираног одушевљења и духовног испуњења, дошло је до потпуног пражњења и заборава, што ће Арбанаси (који су популационо све висе расли) знати добро да искористе вршећи перманентне притиске и нападе на Србе а посебно велико страдање Срба и њихов егзодус слиједиће под фашистичком окупацијом. Међутим, прогони и страдање Срба, наставиће се и послије рата а нарочито ће кулминирати доношењем закона нове Југославије о забрани повратка Срба на КиМ а све ће се “легализовати” уставом 1974. год. када КиМ, дефакто, постаје држава у држави! Нажалост, иако се свеопшта трагедија српског народа одвијала пред његовим очима, многи Срби су и даље остајали слијепи – у свом имагинарном свјету под окриљем “братства И јединства”, живјели су свој виртуелни живот! Срби једноставно, нису хтјели, нити су имали снаге да погледају Истину у очи!? До отрежњења их нису могла довести ни отворени прогони Срба (посебно са КиМ) ни евидентно цијепање Републике Србије у АП, ни стварање других република – држава на српском етничком простору, ни стварање других нација и народа од српског националног корпуса! Пропаст је била неизбјежна. Спаса није било – а Срби нису били свјесни чак ни опасности! Срби су били потпуно денацификовани, изгубљени, изморени, сломљени! Такав процес безнађа, изгубљености и општег моралног пада српског народа трајаће све до појаве новог харизматичног српског вође Слободана Милошевића, крајем осамдесетих година, који ће успјети пробудити успавану народну снагу а тиме и готово уништену националну свијест а то ће, још увијек комунисти, С. Милошевићу донијети ореол српског националисте и зато ће бити бјесомучно прозиван и нападан од свих српских непријатеља – а посебно од расрбљених Срба! (и на крају, зато ће му бити и суђено у Хагу!)

У међувремену (осамдесетих година) блоковска подјела свијета се примицала свом расплету и дуго очекиваној и давно пројектованој побједи Запада над Истоком. Свакако, поразу Истока је допринијела и економски и духовно стерилна идеологија комунизма у којој непостојећи идеални човјек није успио замјенити Бога и тако је остао сам, духовно опустошен и економски сиромашан. Али још једна чињеница је веома битна; Запад се први пут у својој историји потпуно ујединио, односно, германски фактор је постао главни фактор интеграције Запада у један нови коегзистентни систем – заправо, Европа није интегрисала Њемачку већ је Њемачка интегрисала Европу! Дух поражене фашистичке Њемачке завладао је Европом! – дух Њемачке фашистичке силе и њене нацистичке идеологије, само четрдесетак година послије завршетка другог свијетског рата и “слома” фашизма, изашао је из боце! Њемачка је постала једини и прави побједник произашао из другог свјетског рата! – завладала је економски и духовно Европом (наравно, уз помоћ саме те Европе – која то није схватала – јер је, по свом духовном и вредносном систему уопште, постала иста као и Њемачка!) Уствари, истински творац опште Њемачке доминације у Европи био је Велики Брат (САД) – Звер која је успјела немогуће: интегрисала је у себе и дух фашистичке Њемачке и прозелитизам клерофашистичког Ватикана и утопију и агресивност комунистичке идеологије (сад преведене на мондијализам и “права човјека”) а то јој је давало сотонску снагу која ће, веома успјешно, преко Њемачке, употпуности ставити под контролу Западну Европу а помоћу тако удружене и јаке Европе (тзв. Европске Уније) кренути у нова освајања остатка свијета; првенствено “традиционалних противника”, енергетски богате Русије и њене испоставе на Балкану, по тумачењу Запада, Југославије (Србије!) Друге народе у Европи и није требало освајати – сами су се “освојили”! Тако ће побједничка, уједињена “демократска” Европа успјешно срушити Исток али и урушити све још властите (још преостале!) вредности западне цивилизације, културе и духовности – постаће провинција САД! Антихрист ће завладати Европом (и свијетом) Успостављен је јединствени свјетски (антиљудски – употпуности разљуђени!) глобалички систем – Нови свјетски поредак! Четрвти Рајх! Велики Брат ће наставити манипулацију са својим новим западноевропским вазалима, помажући истовремено њима да манипулишу поробљеним Истоком а све ће се озваничити рушењем берлинског зида и уједињењем Њемачке, затим сломом и распадом СССР а ускоро и Југославије коју је по плану требало “демонтирати” и створити нове “банана” националне државе, по могућности без Срба и Србије (све су то старе, познате идеје само сада потпуно зреле за реализацију…)
Свакако, тај “величанствени” продор “демократије” са Запада наишао је, као и сваки пут до сада, на пуну подршку свих народа у Југославији – наравно, свих осим Срба…
Тако су се Срби, а да нису били свјесни зашто, одједном поново нашли крајем осамдесетих година двадесетог вијека, сами против свих – уједињене Европе (на челу са Њемачком и САД) и уједињене “браће” из заједничке државе Југославије! Малобројни преостали европски пријатељи су били под великим притиском и ушуткани, СССР већ сломљен и на кољенима – а остатак свијета далеко! Зло је кренуло у нови напад! Запад је небирајући средства ( уз велику идеолошку помоћ отуђене римокатоличке цркве чије претензије за духовним – и не само духовним владањем свијетом – никад нису престајале, већ, напротив, стално расту!) немилосрдно кретао у рат против Срба, тог јединог кохезионог фактора у Југославији! Била је то одличне вјежба за коначни обрачун с Русијом! Срби, збуњени и заблудјели, безглави и плаховити, ношени неконтролисаним осјећањима али и, увелико већ “затровани”, малодушношћу и деструктивношћу… природно дрски и инатни и ако мали и нејаки – само су зло, ионако неминовно, још више привлачили! Једни, Срби – европејци, опчарани “шареним лажама” тог истог Запада, јурили су му мазохистички у загрљај а други – ортодоксни комунисти, оштрили су партизанске бајонете… трагедија је била неизбјежна! Држава СФРЈ је већ, практично, била разбијена а са њом и српски етнички простор и Срби као нација (на многим просторима широм Југославије већ раније је дошло до смањења српске популације што је, поред осталог, била и директна посљедица вијековног геноцида над Србима а посебно у другом свјетском рату који су извршили, управо народи са којима су до сада живјели у “братству и јединству”!)
Такво стање у српском националном корпусу је било уствари, природни резултат, прихваћања идеологија југославенства, комунизма, а све више и “демократизма”, који су вјешто потуране са Запада као главно оружје против Срба у спровођењу хегемоније над српским народом – у овладавању његовим територијама и духовним наслеђем. Било је то вријеме великог духовног и моралног клонућа српског народа! Срби су већ били, ако не уништени, онда бар “поништени” и, бар се тако чинило, потпуно расрбљени… Оно што се морало десити је почело! У Словенији су Срби постајали мрски странци, у Хрватској и Босни више се нису третирали ни као мањински народ већ као национална мањина а Хрвати и Муслимани су сложно замахали новим барјацима док су у Црној Гори и Македонији Срби у међувремену већ постали Црногорци и Македонци (већина) а на КиМ Срба је остало веома мало и Арбанаси су већ (све више се “срачунато” говорило Албанци а не “народски” Шиптари како би се сугерисало да КиМ не припада српском народу и Србији већ Албанцима и Албанији) употпуности завладали покрајином а почели су се јављати и Војвођани у Војводини… у тзв. Ужој Србији постојали су Комунисти и фолклорни Четници а у Београду Европејци… И тада, крајем осамдесетих, када је изгледало да је све изгубљено, појавиће се један човјек, који ће преко ноћи пробудити (макар и несвјесно) свијест знатног броја Срба враћајући им бар за тренутак самопоуздање и достојанство… да парадокс буде већи, тада не Србин, већ Југословен, “европски” комуниста – космополит, социјалиста . Био је то Слободан Милошевић. Тај човјек је успио “пробудити” српски народ и вратити га у “живе” народе али то отрежњење ће донијети Србима много бола и нова велика страдања…
Да ли је то био и почетак спасавања српског народа то још увијек не знамо јер су се и сада, послије тридесетак година, велики тамни облаци надвили над њм – неизвјесност његовог опстанка још траје…

Фото: SrbijaDanas.com
8окт
Миланко Ковачевић: СРПСКИ РУЛЕТ 2 (КОМУНИЗАМ) први дио

 

Поразом и распадом Аустроугарске монархије само је привремено и на веома кратак рок заустављено једно царство зла јер ће ускоро доћи до стварања новог, још већег – и опет германског! Европа је већ озбиљно обољела, све више урушавајући властити вредносни систем (аутохтоно хришћанство) на чијим темељима је западна цивилизација и настала. Зато и није чудо што ће у тој и таквој Европи, један сулуди њемачки каплар постати вођа Новог рајха и носилац најмрачнијих (нациофашистичких) идеја ове цивилизације (уз притајено подржавање осталог дијела Европе и САД) Већ тада (а то ће бити потпуно јасно пола вијека касније када ће се комплетан Запад служити истом идеологијом иако ће је декларативно осуђивати – она ће тада добити само ново име!) Запад, уствари, није имао ништа против фашистичке идеологије, напротив – прихватао ју је прећутно, као пожељно и моћно оружје у његовом даљњем, давно испланираном, походу к Истоку! Јака Њемачка је требала послужити као нова ударна снага у скривеним амбицијама овладавања преосталим свјетским просторима а посебно СССР – ом. Снагу Њемачке, уствари, Запад је доживљавао као своју снагу, а кад су сватили да неман хоће да прогута све,већ је било касно. Рат је био неизбјежан – злo у остатку Европе није било још увијек толико нарасло да би се могло успјешно интегрисати у фашистичког монструма…

Нажалост, у том периоду и Срби су у заједничкој држави (у симбиози са браћом Хрватима и Словенцима ) достигли највиши ниво властитог духовног и етичког пада а погубни утицаји модернистичких ”вредности” са Запада ће (као и комунизма са Истока) само још више водити урушавању морала и општој дезорјентацији српског народа – потирању, већ и онако нарушене, његове националне свијести и аутохтоне духовности. Посебно је интересантан продор комунизма на Исток (па и у Југославију) који је индиректно подржаван и са Запада (чије је извориште иначе на Западу али је примјена искључиво била ексклузивна за славенске народе!) Комунистичка идеологија на Истоку давала је Западу одличан алиби за “срачунате”, непрестане и веома агресивне атаке према Истоку, а та вјечна тензија која ће се стварати измедју Запада и Истока омогућаваће, уствари, и опстанак западне идеологије! Уистину, комунизам је служио као најефикасније оружје против разбарушеног и реметилачког Истока које би требало донијети дефинитивну доминацију и коначну побједу Западу; слом Истока, посебно “руског” СССР-а као и истурене руске испоставе Југославије, односно Србије – како је Запад Србију одувјек доживљавао! (Још тада планирана, освајачка стратегија Запада према Србији, на крају двадесетог вијека, ће се у једном моменту и употпуности остварити. Јединствени у Европи, неочекивани и неразумљиви српски отпор ће -наивни понос и често нескривени презир према силницима, уз познату дрскост и бандоглавост, све са чувеним српским инатом зачињено- потхранити умоболне нападе са Запада; нови, још јачи бијес и патолошку мржњу! Већу и од оне и из 1914. и од оне из 1941.год.) У оваквом катастрофичном окружењу али и исто толико несрећној властитој самодеструкцији и моралном безнађу, дочекао је српски народ потписивање срамног пакта краљевине Југославије с фашистичком Њемачком која је у свом походу на Исток, немилосрдно рушила све препреке пред собом… И ако је изгледало све изгубљено за Србе, ипак није било… од некуда се враћала већ изгубљена снага народа… растао је глас отпора, бунта… непристајања на зло! Био је то глас пробуђеног српског народа на демонстрцијама у Београду 27. марта 1941.год. Српски слободарски дух, одједном је никао из пепела и пркосећи сили зла и мрака одлучно рекао: Не!!! “Не пакт!” “Боље рат него пакт!” “Боље гроб него роб!” – био је то јединствен, високоморални став једног малог народа који је произилазио из његовог историјског, показало се, још увијек неуништеног духовног идентитета (иако су демонстрације вјероватно потпомогнути и неким западним силама као и комунистичким покретом који су у томе видјели своје интересе – у суштини нечасне намјере жртвовања Срба!) Мало је народа у свијету (ако их уопште има!) који су били спремни, да као, већ скоро денацификовани Срби, своју постајање толико вежу за етички кодекс… српска етика је, у најтежим тренуцима њихове историје, увијек избијала на видјело: надјачавала и разум и страх… и саму смрт… Срби су се, просто, ношени само избледјелим остацима високе моралности косовског завјета, морали супроставити европском злу; Над-човјеку, новом монструму са Запада који је кренуо у освајање свијета. Међутим, овакав продуховљени и високоетични приступ свијету и животу у неморалном западноевропском окружењу биће уједно и највећи узрок свих овоземаљских неспоразума и страдања Срба, у судару са немилосрдном реалношћу…
Наравно, сви остали народи у краљевини Југославији, не само да се нису супростављали злу, него су га подржавали – с нестрпљењем су чекали Хитлеров напад и распад Југославије! Ниједан народ у Југославији, осим Срба, није ни помишљао да брани заједничку државу и да се супротстави фашизму (изузев изузетно малог броја, готово занемарљивог, антифашиста – комуниста који ће се прикључити касније српским партизанским јединицама) Наведена чињеница најбоље осликава стање свијести тих народа – фашистичка идеологија и њен систем вредности били су им много ближи него српски антифашизам ( а такво виђење је било само логична посљедица њиховог духовног наслеђа и развитка чије је исходиште, та иста, западна цивилизација) Нажалост, Срби ту истину нису схватили тада (као што је велики дио Срба не схвата ни сада!) иако су пред њиховим очима браћа широм Југославије егзалтирано клицала новом вођи и заштитнику Хитлеру – ослободиоцу! За такву српску наивност убрзо је стигла немилосрдна казна; краљевина Југославија је распарчана и подјељена а Србија окупирана и располућена уз велике жртве. Фашизам је створио нове националне државе!!! Сви народи краљевине Југославије (наравно, сви осим Срба!) постали су задовољни и срећни – захвални новој свјетској сили која је омогућила развој њихове “особености”, “самосталности” и “државности”…

Српски национални корпус се нашао у вртлогу свјетског рата, сам, незаштићен, на удару свих; како фашистичких окупатора тако и његових помагача – свих народа и етничких група из досадашње заједничке државе (исто ће се, у сличној форми, поновити и у ратовима деведесетих година!) а потенцијални тадашњи западни српски савезници, Енглеска, Француска и САД били су далеко и бринули су своју бригу – спремали су нове подвале српском народу! Тако, још једном у историји, остадоше Срби сами, на вјетрометини – у судару са највећим свјетским злом! Сами против свих! А сви се здружили: и страни фашисти (њемачки, италијански, бугарски, мађарски…) и “домаћи” фашисти (хрватски, муслимански, шиптарски…) Сви са само једном идејом: уништити Србе и њихову матичну државу Србију (или бар некако неутралисати ако их је немогуће уништити) а бунтовнички и слободарски дух демонстрација 27. марта у Београду, само их је још више учврстио у њиховој још давно донесеној одлуци.

Највећи добитници у окупацији Југославије, што је сасвим природно, били су Хрвати – најоданији нацистички савезници! Хитлер им оствари “тисућуљетни” сан; Независну државу Хрватску – све до Дрине и Земуна (а “цвијеће” те државе, по идеји прозелитског “хришћанског” Ватикана, постали су Муслимани из Босне!) Наравно, новостворена “еуропска” држава се морала ослободити преосталих Срба – почела су масовна прекрштавања, протјеривања и убијања српског народа. Извршен је геноцид над Србима! (Вршена су најбруталнија масовна убиства Срба која нормални људски ум тешко може и замислити; клање Срба и резантни ударци маљем су били једна од “лакших” егзекуција – много су била тежа, до тада цивилизацији непозната злостављања, морбидна мучења и сакаћења: осјецања екстремитета, вађење очију итд. итд.) У тзв. Независној држави Хрватској убијено је више од миллион Срба – само Јасеновац 700.000 жртава; дјеце, жена, стараца а, што је најгоре, ти злочини нису до краја расвјетљени ни до данас – у 21. вијеку! (Нажалост, исти сценарио, на истим просторима ће се поновити и послије педесет година стварањем нових самосталних држава, Хрватске и БиХ када ће, поново, бити звјерски побијено на десетине хиљада а протјеран нови миллион Срба! наравно, опет уз благослов западних фашиста, како старих тако и нових – који ће се сви тада демократе звати!) Али, нису Срби страдали само у усташкој Хрватској држави – истовремено, њемачки нацисти су са својим квислинзима вршили масовна стрељања широм Србије… и тако… зло је расло… Зло је, на српски народ, са свих страна, немилосрдно нападало…

Послије слома краљевине Југославије српски ослободилачки покрет (у народу у почетку назван четнички – касније подјељен у два фронта, четнички и партизански) све је више растао и јачао на свим српским територијама, посебно у Босанској и Книнској крајини, Кордуну, Банији, Западној Србији итд. Нажалост, убрзо ће доћи до идеолошке подјеле међу устаницама (као послљедица продора, како комунистичке идеологије тако и “демократских западноевропских вредности” ) која ће водити до новог трвења Срба; у неизбјежне нове подјеле и расколе – у нова још већа страдања! Иако су, уствари, оба покрета изникла, у суштини, из заједничких, јединствених темељних вредности српског националног бића, до сукоба је морало доћи јер ни један покрет није носио пуну истинску духовну и националну свијест (истинске вредности српске духовности) већ су били затровани идеолошким и политичким идејама “напредне” западне демократије и још ”напреднијег” , рајског, источног комунизма . Срби су се дијелили између себе јер су изгубили споне са изворном духовношћу и моралом косовског мита прихватајући некритички туђе вредности и идеологије – истовремено остајући сами, напуштени и изгубљени у својој држави док су се сви други народи у истој, уз помоћ окупатора, уједињавали у јединствени фронт против Срба! Тако, у нападу свих против Срба, да парадокс буде већи, придружише се и сами Срби – ударише сами на себе!!! Овакав самоубилачки потез је био, уствари, само посљедица општег моралног посрнућа и дезорјентације српског народа која је настала у двадесетак година трајања заједничке државе и фрустрирајућег суживота са “братским” народима; српско национално биће је било готово потпуно разорено – што је и био основни циљ њихових не-пријатеља са Запада (а тако ће и остати у опустошеној Србији све до појаве Слободана Милошевића, крајем осамдесетих година двадесетог вијека) Дакле, у тој борби два искључиво интересна, за Србе тог времена подједнако страна и једнако опасна идеолошка система и погледа на свијет, превагу је све више носио комунистички! Јаким агитовањем комуниста (не само Срба већ и појединаца из других народа!) све су више многи чланови отпора преко ноћи постајали партизани и комунисти а тако, по природи ствари, велики идеолошки противници браће “демократа” четника – који су остали традиционално вјерни невредној непостојећој држави краљевини Југославији с непостојећим краљем и непостојећом владом (која се изгубили негдје у Европи) У таквом бирању између нечега и ничега, није ни чудо што је већина Срба изабрала нешто… комунисти су бар доносили један нови и смио поглед на свијет – доносили су наду у човјечнији и бољи живот а то им и није било тешко с обзиром на поражавајућа искуства српског народа у задњих двадесет година, када су Срби остали напуштени и издани и од свог краљевског двора и од своје државе; од свих и свега – опште разочарење и безнађе! За то су и пожељели што прије све заборавити и кренути у стварање новог свијета, на новим основама. Повјеровали су лаковјерни Срби у нови живот, нову правду, нову истину – а идеологија комунизма управо зато служи! Због тога није ни чудо, што су наоружани таквим разочарањем, са новом надом прихватили “спасоносну” нову вјеру и нови морал који је она носила… партизанске јединице,вођене чврстом руком комуниста (углавном Не-срба, на челу с “другом” Титом – али, они тога тада и нису били свјесни) су сваког дана постајале све веће и организованије што им је доносило нове успјехе у борби против фашистистичких окупатора, док су четничке, с обзиром на декадентност својих узора (краља, владајуће елите али и лицемјерја западних демократија) постајале све више дезорјентисане, идеолошки недефинисане и морално пољуљане што је водило општој недисциплини и расулу, па чак посустајању и престанку пружања отпора окупатору, а код неких и отвореној колаборацији с непријатељима… неминовно је расла подјела у српском народу – братоубилачки рат је постајао стварност! Срби су, нажалост, и једни и други, све више преко нишана гледали на другу страну, гледали у нове непријатеље – Србе! А српска одлучност је красила и једне и друге… партизани су били спремни поништити све старо и постојеће да би кренули у нови живот, док су четници, пак, били спремни на све да би (од партизана – комуниста) спасили немогуће – одавно пропалу Краљевину Југославију (са којом ни сами нису знали ста хоће !) Тако, сваки Србин, поред свих бројних постојећих непријатеља изван и унутар своје бивше државе, доби још једног највећег непријатеља – свог брата! Србин на Србина удари, а народ дезорјентисан и заблудео још једном се у беспућу нађе! Резултат је био поражавајући; велика страдања свих у братоубилачком рату гдје ће се на крају и једни и други одрећи себе служећи поданички туђе идеологије које усвојише као своје… а посебни губитници постаће побједници комунисти а са њима и цјелокупни српски народ, који већ изморен и сломљен толиким страдањима, прихвати у безнађу комунистичку утопију о новом бољем свијету и новој срећној Републици Југославији (без “омражене” краљевске династије) гдје ће живјети у благостању и разумјевању (у вјечитом, новом и истинском, “братству И јединству”) са старом браћом!!! Понесени лудим,само њима својственим заносом, Срби повјероваше да је могуће и од немогућег направити могуће!

Фото: SrbijaDanas.com
27сеп
Миланко Ковачевић: СРПСКИ РУЛЕТ 1 (ЈУГОСЛАВИЗАМ – ЈУГОСЛАВЕНСТВО) други дио

 

Ако је одлука о пружању отпора Злу у Првом свјетском рату, без обзира на цијену и била исправна и за Србе једина могућа, онда није била једна друга одлука, идеолошка – прихватање концепта југословенства и стварања заједничке државе са ”братским јужнославенским народима”. Усвајање таквог концепта, значило је нажалост и дефинитивно одустајање од српске националне идеје и рјешавања српског националног питања на начин како су и све друге државе и народи то рјешавали – стварање јединствене националне државе. Срби ће направити катастрофалну грешку, којом ће (убрзо ће се успоставити) заиграти свој оригинални и нигдје виђен, самоубилачки српски рулет, а који ће неминовно водити моралном краху и обезглављивању српске нације и државе! Ношени православно – славенском наивношћу и идеалима, Срби су хтјели више него што су могли – да рјешавањем питања и проблема окупиране славенске браће (вјерујући лакомислено у њихову искреност) ријеше и српско национално питање те тако, уједно тим чином, напокон уклоне тај вјечити јаз између себе и других, између себе и своје јужнославенске браће и Европе, уопште . Тако су Срби још једном, преузели на своја нејака плећа велику одговорност и за себе и за друге. Нису ни слутили колико ће им бола и зла донијети такво хуманистичко опредељење које ће се показати као њихов највећи промашај и заблуда. Опсједнути идејом слободе и заједништва, а ношени својом познатом лакомисленошћу, Срби ће остварити свој сан о заједничкој држави али нажалост на лажном и неискреном концепту југословенства (подметнутом од аустроугарско – хрватске братије) који ће им донијети нову трагедију… за разумијевање, за јединство за братство, потребно је двоје! Није била довољна само чиста, неукаљана, славенска српска душа – и друга страна је требала имати отворено срце! а она је срце изгубила давно! У њеном свијету су већ владале сасвим друге категорије… они у својој свијести више нису имали мјеста за осјећања и братску љубав које је доносило ”застарјело, архаично славенско православље”. Срби нису схватали да су браћа већ одавно утопљена у један други, Србима потпуно страни систем вредности, а да је лажно ласкање браће мотивисано само огољелим интересом… Југославија им служи само као прелазна станица ка свом духовном и државном стјецишту – стварању властитих самосталних националних државе и то, великим дијелом, на српским етничким просторима! Они су само хтјели искористи побједничку снагу Србије за свој интерес! Сви осим Срба (и Хрвати и Словенци и Муслимани) су били, уствари, потпуно неискрени према тој племенитој идеји, као, уосталом, и њихови ментори са Запада! Запад је, заправо, у југославенству видио само најбоље оружје за контролу Срба (као највећег и најјачег народа на Балкану) којим се онемогућава стварање велике националне српске државе на свим њеним историјским етничким просторима – а такво схватање се није прекидало до данашњег дана и управо сада, у ово време је, уствари, употпуности разгољено и видљиво! Дакле, у идеји југославизма Западне силе су видјеле своје оружје против Срба а Словенци и Хрвати, по “инструкцијама” Запада, само су лажно глумили југословенство – једноставно, тог заједништва није било ни тада, као што га нема ни сада, јер су се браћа толико међусобно удаљила и формирала у духовном и културолошком смислу сасвим различито као народи. Једни: Хрвати и Словенци, али и Срби католици и мухамеданци, били су под утицајем вредносног система Запада и римокатоличке цркве (а Муслимани још и под јаким утицајем агресивног ислама) а други: Срби, развијали су се у духу источне, византијске културе и православља (светосавља ) и моралних начела косовског мита. Био је то, чак да су сви народи, уистину, имали најбоље намјере, уствари, неостварљив пројекат – утопија!

Спојити неспојиво-Земљу и Небо!

Нажалост, подјела међу јужнославенским народима, крајем деветнаестог вијека запечаћена, никад се више неће избристи и поред искреног (романтичарског) вјеровања Срба да је то могуће. Хрвати, Словенци и Муслимани (као ни Срби католици и мухамеданци, наравно) не само да нису носили братска осјећања (иако су то, бар у почетку, лажно истицали) већ нажалост, фрустрирани својом властитом историјском судбином, гајили су све већу одбојност и непријатељство према Србима, браћи – ослободиоцима, чија су братска љубав и даривана слобода, одједном за њих, постали велико оптерећење! Братска љубав и ничим заслужена слобода, умјесто смирења и задовољства, доносили су у њихове душе немир и патњу – јер су говорила о њима: овисним, слабим и нејаким… а морали су, са горчином и муком у себи пропагирати тобоже јединство и братсво (југословенство) што ће код њих развијати још већу неурозу и потиснуту агресију која ће их све више према мржњи водити. Нису они никад имали проблема овако мали и слаби да служе друге велике царевине али ће зато своју “величину”, ношени својом неславном прошлошћу, стално доказивати својој браћи – ослободиоцима! (а истовремено ће и даље бити свјесни да овисе од њих!) Уствари, Хрвати, Словенци, Муслимани (а касније и Македонци и Црногорци) никада неће моћи прихватити да буду равноправни са Србима – тражиће више! Страх од самих себе тражиће код њих непрестано потврду својих вредности од Срба да би се тако ослободили властитог осјећаја безвредности и слабости – тразиће признање од Срба а не од самих себе, јер га у себи нису могли наћи! Од Срба ће и добити потврду! Примиће их, као равноправне народе, у нову јужнославенску државу, Срба, Хрвата и Словенаца – и то као поражене народе у рату! што ће им бити одличан алиби касније да оптуже Србе за великосрпску хегемонију па чак и за агресију и окупацију?!! Србима ће, пак, тзв.заједништво и југославенство донијети велико урушавање изворне духовности и српског етичког кодекса што ће водити новом разарања националног бића српског народа и његове самосвјести створене на духовним темељима светосавља и косовског завјета. Нажалост, та, за Србе погубна идеја југославенства и стварање заједничке државе свих Јужних Славена реализовала се дефинитивно 1918. године.

Срби су постали јединствени побједници на свијету који су поражене подигли на пијадестал побједника! Вјеровали су да ће тако удружени и равноправни, у братском загрљају, победник и поражени изградити нову државу! И не само то! – већ ради доказивања своје искрене љубави према браћи, Срби су им у старту давали и повољнији и значајнији положај него самима себи!!! Срби су, наивни и лаковјерни, пригрлили нову државу употпуности спремни да се одрекну властитог интегритета и државности – били су довољно јаки да праштају али и довољно луди да се жртвују у име заједништва! Врло брзо, одрекли су се српства у име југославенства (које ће ускоро уствари израсти у антисрбизам!) и замијенили су своју државу Србију за Југославију – нешто ново и њима самима нејасно, али за њих то и није било важно, било је само битно да та вјештачка творевина задовољи њихову тек откривену јужнославенску браћу. Овакву катастрофалну грешку ће плаћати генерације Срба послије тога а можда највише, управо генерација овог времена, која се суочила са свим посљедицама несрећне одлуке (иако, нажалост, многи Срби нису свјесни те грешке ни данас!) Тако су се Срби, рушењем претходне свјетске силе зла (Турске царевине ) дефинитивно ослободили и оформили своју модерну државу да би само пет – шест година касније рушењем новог свјетског зла (Аустроугарске монархије) у Првом свјетском рату, иако побједници, Срби ту исту државу добровољно изгубили! Величанственом побједом у Првом светском рату, Срби ће, уствари, доживјети и свој највећи пораз а такав парадокс је својствен само српском народу! Реализоваће се парадокс нигдје постојећи и нигдје виђен у свијету, парадокс српске историје, који ће створити од бечких коњушара повлаштену елиту нове државе а од побједника, елитних Срба, створити коњушаре – да бечким коњушарима буду коњушари!!! Боже помози!!! Овакво невиђено самопонижење и самопоништење Срба побједника у новој заједничкој држави Југославији је, уствари, проистекло, што је највећи парадокс, због наивности и чистоте српске душе – душе која се небесима хранила, која се својим вишевијековним страдањима Богу приближила у праштању и разумјевању с жељом и надом да се никоме и никада та страдања не понове! Сурови европски практицизам код браће знао је овакву наивну душу добро да искористи!!!

Тако је српска побједа у првом свјетском рату , покушавајући да од ратних непријатеља направи пријатеље дајући им све, уствари направиле вјечне непријатеље! Људска свијест је чудо – не подноси да јој се чини добро, јер то добро, уствари, показује властито зло његовог корисника! Управо зато, што су Срби више давали, то су браћа била више незадовољна; што су се Срби више одрицали, њихова нова браћа су све више и више тражила… и тако у недоглед – до катастрофе која ће убрзо услиједити! (И то, не само једна!) Срби ће остајати све више збуњени, све више притиснути новим наметнутим осјећајем кривице – није им било јасно гдје погрешише кад све дадоше! Зато ће Срби почети и сами давати – давати браћи и оно што не траже (посебно Хрватима) само да се ослободе своје “кривице” која их притисну; наивно су Срби прижељкивали мир међу браћом надајући се да су њихова незадовољства само пролазни политички хирови који никако не могу утицати на природу братских односа и успјешан развитак заједничке државе. Срби су тјешили наивно себе да су то само несташлуци размажене млађе браће који ће, по природи ствари, одрастањем проћи! А, управо је у томе је њихова највећа грешка! У разумјевању и давању !!! (Чак ни убиство краља Александра извршено у Марсељу од стране хрватског усташког покрета није довело до отрежњења Срба!)

Сталним уцјењивањем Срба заједништвом и заједничком државом, Хрвати су успјешно поцијепали српски етнички простор на бановине које су, затим, мирне савјести, прогласили као своје – хрватске! Тако су први пут постали хрватски и Дубровник и Далмација и Крајина и Славонија и Босна … (а све ће се успјешно заокружити стварањем самосталне фашистичке државе Хрватске у другом свјетском рату!) Међутим, Срби су и даље, као нојеви са главом у пјеску, настављали заједнички живот као да се ништа не дешава – настављали су своје батрљање по блату са разбраћом у заједничкој држави сад већ готово потпуно препуштени одлукама и вођењу других. Нису схватали да гаје змију у њедрима! Опчињени и хипнотисани, Срби су и даље маштали о заједништву, разумјевању и братству са браћом, губећи сасвим осјећај за несрећну стварност. Ношени унутрашњим оком слијепог гуслара (духовношћу и ширином душе) разбарушени и занесени, губили су чврсту везу и са временом и са стварношћу – губећи све више осјећај за реалност; бркајући је и с прошлошћу и с будућношћу. Срби су, уствари, своју стварност увијек претварали у снове а западна разбраћа су своје потајне снове помоћу Срба у стварност претварали! У томе је разлика између њих! Наравно, том процесу много је помогла агресивна идеологија Запада која ће све више остваривати погубан утицај на српско национално биће (својом наивношћу потпуно неотпорно на лажи, лицемјерја – прозаичне и баналне интересе материјализованог Запада) и водиће деструкцији српског духовног идентитета и изворног етичког кодекса утемељеног кроз вјекове у српском народу. Тај прозападни, антихришћански поглед на свијет, биће далеко опаснији и погубнији за Србе чак и од исламског утицаја на њих, јер ће трајно нарушавати српску аутохтону духовност и вредносни систем! (док је ислам узео од Срба што је могао а оно што је остало, остало је сачувано и српско)

Та морална ерозија, то морално посртање српског народа, произашло из утицаја лажног југославизма и космополитизма Запада као и надирућег комунизма (и са Истока и са Запада) ће се, нажалост, наставити потписивањем срамног пакта краљевине Југославије с Хитлеровом фашистичком Њемачком, али и његовим раскидом од стране Срба (наравно, не од других народа у Југославији – они су остали вјерни фашизму!) а затим ће слиједити крвави антифашистички али и грађански рат да би се све завршило са комунизмом – великим духовним пустошењем и расрбљављањем Срба у социјалистичкој Југославији! На крају, логична посљедица овог српског путешествија, биће неминовно ново велико страдање Срба – понављање другог свјетског рата крајем двадесетог вијека када ће доћи до нове агресије Запада на Србе, што ће изазвати нови грађански рат на просторима Југославије који још увијек траје у неким својим облицима…

Фото: SrbijaDanas.com