Коње јашу до два побратима, Бег Костадин и Краљевић Марко, Бег Костадин беседио Марку, „Побратиме, Краљевићу Марко, Да ти мени о јесени дођеш, О јесени, о Дмитрову данку, А о моме крсноме имену, Па да видиш части и поштења, А и лепа, брате, дочекања, И господске ђаконије редом.“ Ал’ беседи Краљевићу Марко: „Не хвали се, Наставите са читањем →
Појездише до два побратима преко красна Мироча планине; Та једно је Краљевићу Марко, А друго је војвода Милошу; Напоредо језде добре коње, Напоредо носе копља бојна, Један другом бело лице љуби, Од милоште до два побратима; Паке Марко на Шарцу задрема, Пак беседи побратиму своме: „А мој брате, војвода Милошу, Тешко ме је санак обрвао, Наставите са читањем →
Славу слави српски кнез Лазаре у Крушевцу, мјесту скровитоме. Сву господу за софру сједао, сву господу и господичиће: с десне стране старог Југ-Богдана, и до њега девет Југовића; а с лијеве Вука Бранковића, и осталу сву господу редом; у заставу војводу Милоша, и до њега дв’је српске војводе: једно ми је Косанчић Иване, а друго Наставите са читањем →
Кулу гради црни Арапине, Кулу гради од двадест тавана, Украј сињег мора дебелога; Кад је Арап кулу начинио, Ударио стакла у пенџере, Престрьо је свилом и кадифом, Па је онда кули говорио: „Што ћеш пуста у приморју, куло? „Кад по тебе нитко шетат’ нема: „Мајке немам, а сестрице немам, „А јоште се оженио нисам, „Да Наставите са читањем →
Боже мили! Чуда великога! Кад се ћаше по земљи Србији, По Србији земљи да преврне И да друга постане судија, Ту кнезови нису ради кавзи,; Нит’ су ради Турци изјелице, Ал’ је рада сиротиња раја, Која глоба давати не може, Ни трпити Турскога зулума; И ради су Божји угодници,; Јер је крвца из земље проврела, Наставите са читањем →
Полећела два врана гаврана са Мишара‚ поља широкога‚ а од Шапца‚ града бијелога‚ крвавијех кљуна до очију и крвавих ногу до кољена‚ Прелећеше сву богату Мачву‚ валовиту Дрину пребродише‚ и честиту Босну прејездише‚ те падоше на крајину љуту‚ баш у Вакуп‚ проклету паланку‚ а на кулу Кулин–капетана; како па’ше‚ оба загракташе. Ту излази када Кулинова‚ Наставите са читањем →
Рани мајка два нејака сина, У зло доба у гладне године, На преслицу и десницу руку. Лепа им је имена надела: Једном Предраг, а другом Ненаде. Предраг мајци до коња дорасте, А до коња, и до бојна копља, Пак одбеже своју стару мајку И прибеже гори у ајдуке. Оста мајка ранећи Ненада, Ненад браца ни Наставите са читањем →
Ђевојка је своје очи клела: „Чарне очи, да би не гледале! Све гледасте, данас не виђесте Ђе прођоше Турци Лијевњани, Проведоше из горе хајдуке: Вујадина са обадва сина; На њима је чудно одијело: На ономе старом Вујадину, На њем’ бињиш од сувога злата, У чем паше на диван излазе; На Милићу Вујадиновићу, Још је на Наставите са читањем →
Мили Боже, чуда големога, ја ли грми, ја л’ се земља тресе, ја се бије море о мраморје, ја се бију на Попина виле? Нити грми, нит се земља тресе, ни се бије море о мраморје, ни се бију на Попина виле; већ пуцају на Задру топови, шенлук чини ага Бећир-ага, уватио Малог Радојицу, па Наставите са читањем →
Санак снила Иванова мајка, Ђе је Сење тама попанула, Ђе се ведро небо проломило, Сјајан мјесец пао на земљицу На Ружицу насред Сења цркву; Ђе звијезде крају прибјегнуле, А даница крвава ижљегла, А кука јој тица кукавица Усед Сења на бијелој цркви. Кад се баба из сна пробудила,; Узе штаку у десницу руку, Оде право Наставите са читањем →