Женидба Душанова

Кад се жени српски цар Стјепане,
надалеко запроси ђевојку,
у Леђану, граду латинскоме,
у латинског краља Мијаила,
по имену Роксанду ђевојку;
цар је проси, и краљ му је даје.
Цар испроси по књигам’ ђевојку,
пак дозива Тодора везира:
„Слуго моја, Тодоре везире,
да ми идеш бијелу Леђану,
моме тасту, краљу Мијаилу,
да ми с њиме свадбу уговориш:
када ћемо поћи по ђевојку,
колико ли повести сватова;
да ми видиш Роксанду ђевојку:
може л’ бити за цара царица,
може л’ бити свој земљи госпођа;
да је видиш и да прстенујеш.
Вели њему Тодоре везире:
„Хоћу, царе, драги господине.“
Пак с’ опреми, оде у Латине.
Када дође бијелу Леђану,
лијепо га краљу дочекао;
вино пиjе неђељицу дана;
тада рече Тодоре везире:
„Пријатељу, Мијаило краљу,
није мене царе оправио
да ја пијем по Леђану вино,
већ да с тобом свадбу уговорим:
кад ће царе доћи по ђевојку,
у које ли доба од године,
колико л’ ће повести сватова,
и да видим Роксанду ђевојку,
да је видим и да прстенујем.“
Тада рече Мијаило краљу:
„Пријатељу, Тодоре везире,
што ме царе за сватове пита,
нека купи колико му драго;
по ђевојку када њему драго;
него ћеш ми цара поздравити,
нек не води своја два сестрића,
два сестрића, два Војиновића,
Вукашина и с њим Петрашина,
у пићу су тешке пијанице,
а у кавзи љуте кавгаџије,
опиће се, заметнуће кавгу,
пак је тешко џевап дати кавзи
у нашему бијелу Леђану.
А ђевојку сада ћеш виђети,
и прстен јој дати по закону.“
А када је тавна ноћца дошла,
не доносе воштане свијеће,
већ по мраку изводе ђевојку.
Кад то виђе Тодоре везире,
он извади од злата прстење
са бисером и драгим камењем:
разасја се соба од камења;
така му се учини ђевојка,
да је љепша од бијеле виле.
Прстенова Роксанду ђевојку
и даде јој хиљаду дуката,
и ђевојку браћа одведоше.
Кад ујутру освануло,
опреми се Тодоре везире,
пак отиде бијелу Призрену.
Када дође бијелу Призрену,
пита њега српски цар Стјепане:
„Слуго моја, Тодоре везире,
виђе ли ми Роксанду ђевојку?
Виђе ли је, и прстенова ли је ?
Што говори краљу Мијаило ?“
Тодор њему све по реду каже:
„Виђех, царе, и прстеновах је.
Да каква је Роксанда ђевојка,
онакове у Србина нема!
Добро збори краљу Мијаило:
по ђевојку када тебе драго,
свата купи колико ти драго;
само те је краљу поздравио:
да не водиш два сестрића твоја,
два сестрића, два Војиновића:
у пићу су тешке пијанице,
а у кавзи љуте кавгаџије:
опиће се, заметнуће кавгу,
пак је тешко џевап дати кавзи,
у Леђану, граду латинскоме.
Кад то зачу српски цар Стјепане,
удари се руком по кољену:
,,Јао мене до Бога милога!
Дотле ли се зулум огласио
од сестрића, од Војиновића!
А тако ми моје вјере тврде,
докле мене то весеље прође,
обојицу хоћу објесити
о вратима града Вучитрна,
по свијету да ме не срамоте!“
Стаде царе купити сватове,
скупи свата дванаест хиљада,
пак подиже низ Косово равно.
Кад су били испод Вучитрна,
гледала их два Војиновића,
међу собом млади говорили:
„Што л’ се ујак на нас расрдио,
те нас не шће звати у сватове ?
Нетко нас је њему опаднуо,
с њега живо месо отпадало!
Цар отиде у земљу латинску,
а јунака са собом не има
ниједнога од рода својега,
који би му био у невољи,
ако би му било за невољу;
Латини су старе варалице,
ујака ће нашег погубити,
а незвани ићи не смијемо.“
Вели њима остарјела мајка:
„Ђецо моја, два Војиновића,
ви имате брата у планини
код оваца, Милош-чобанина,
најмлађи је, а најбољи јунак,
а за њега царе и не знаде;
пошљите му лист књиге бијеле,
нека дође граду Вучитрну;
не пиш’те му што је и како је,
већ пишите: „Мајкаје на смрти,
пак те зове да те благосови,
да на тебе клетва не остане;
него брже ходи б’јелу двору,
не би л’ живу застануо мајку!“
То су браћа мајку послушала:
брже пишу књигу на кољену,
те је шаљу у Шару планину,
своме брату Милош-чобанину:
„Ој Милошу, наш рођени брате,
брже да си граду Вучитрну,
стара нам је мајка на умору,
пак те зове да те благосови,
да на тебе клетва не остане.“
Када Милош ситну књигу прими,
књигу гледа, а сузе прољева.
Пита њега тридесет чобана:
„О Милошу, наша поглавице,
и досад су књиге долазиле,
ал’ се нису са сузам’ училе;
откуд књига, ако Бога знадеш?“
Скочи Милош на ноге лагане,
па говори својим чобанима:
„Ој чобани, моја браћо драга,
ова књига јест од двора мога:
стара ми је на умору мајка,
пак ме зове да ме благосови,
да на мене клетва не остане;
ви чувајте по планини овце,
док ја одем и натраг се вратим.
Оде Милош граду Вучитрну.
Кад је био близу б’јела двора,
два су брата пред њег’ ишетала,
а за њима остарјела мајка.
Вели њима Милош чобанине:
„Зашто, браћо, ако Бога знате,
без невоље јер градит невољу ?“
Веле њему до два мила брата:
„Ходи, брате, има и невоље!“
У б’јела се лица изљубише,
Милош мајку у бијелу руку.
Стадоше му редом казивати
како царе оде по ђевојку
надалеко у земљу латинску,
а не зове својијех сестрића:
„Већ, Милошу, наш рођени брате,
хоћеш, брате, незван за ујаком
у сватове поћи назорице ?
Ако њему буде до невоље,
да се њему у невољи нађеш;
ако ли му не буде невоље,
можеш доћи, да се не казујеш.“
То је Милош једва дочекао:
„Хоћу, богме, моја браћо драга;
кад ујаку нећу, да коме ћу ?“
Тад га браћа опремат стадоше;
оде Петар опремат кулаша,
а Вукашин опрема Милоша:
на њег’ меће танану кошуљу,
до појаса од чистога злата,
од појаса од бијеле свиле;
по кошуљи три танке ђечерме,
пак доламу од тридест пуцета,
по долами токе саковане,
златне токе од четири оке;
а на ноге ковче и чакшире;
а сврх свега бугар-кабаницу,
и на главу бугарску шубару:
начини се црни Бугарине,
ни браћа га познати не могу;
дадоше му копље убојито
и мач зелен старога Војина;
Петрашин му изведе кулаша
међедином свега опшивена,
да кулаша царе не познаде.
Л’јепо су га браћа сјетовала:
„Кад, Милошу, достигнеш сватове,
питаће те тко си и откуд си,
ти се кажи земље Каравлашке:
„Служио сам бега Радул-бега,
не шће мене службу да исплати,
пак ја пођох у свијет бијели,
да ђегођи боље службе тражим;
пак сам чуо за свате цареве
и присто сам незван за сватови
рад’ комада љеба бијелога
и рад’ чаше црвенога вина.“
Чувај добро дизген од кулаша,
јер се кулаш јесте научио
путовати с коњма царевијем.“
Тада Милош окрену кулаша,
пак за царем оде у сватове.
На Загорју сустиже сватове.
Питају га кићени сватови:
„Откуд идеш, млађано Бугарче?
Милош им се из далека каже,
ко што су га браћа научила.
Лијепо га свати дочекаше:
„Добро дошо, млађано Бугарче,
нек је један више у дружини!“
Кад су били путем путујући
(злу науку Милош научио
код оваца у Шари планини,
поспавати свагда око подне):
он задрема на коњу кулашу.
Како дизгин ослаби кулашу,
диже главу оде кроз сватове,
обаљује коње и јунаке,
докле дође коњма царевијем.
Како дође, с њима у ред стаде.
Лале шћаху бити Бугарина,
ал’ не даде српски цар Стјепане!
„Не удрите млађано Бугарче!
Бугарче се спават научило
по планини овце чувајући;
не удрите, већ га пробудите!“
Буде њега лале и војводе:
„Устан’, море, млађано Бугарче!
Бог ти стару не убио мајку,
која те је такога родила
и у свате цару опремила!
Кад се прену Милош Војиновић,
те сагледа цару очи чарне,
кулаш иде с коњма царевијем;
он покупи дизгене кулашу,
па ишћера њега из сватова:
удара га оштром бакрачлијом,
по три копља упријеко скаче,
по четири небу у висине,
унапредак ни броја се не зна;
из уста му живи огањ сипа,
а из носа модар пламен суче.
Стаде свата дванаест хиљада,
те гледају коња у Бугара;
коња гледе, а сами се чуде:
„Боже мили, чуда великога!
Добра коња, а лоша јунака!
Још такога ни виђели нисмо;
један бјеше у зета царева,
и сада је — у Војиновића.“
Гледале га још три шићарције:
једно јесте Ђаковица Вуче,
а друго је Нестопољче Јанко,
а треће је момче Пријепољче;
гледали га, пак су говорили:
„Добра коња младог Бугарина!
Баш га овђе у сватов’ма нема,
та нема га ни у цара нашег!
Хајде мало да изостанемо,
не би ли га како измамили.
Кад су били до Клисуре близу,
изосташе до три шићарције,
па говоре Милош-чобанину:
„Чујеш море млађано Бугарче,
хоћеш дати коња на размјену?
Даћемо ти коња још бољега,
и још прида стотину дуката,
и сувише рало и волове,
пак ти ори, те се љебом рани.
Вели њима Милош Војиновић:
„Прођ’те ме се, до три шићарџије!
Бољег коња од овог не тражим,
ни овога умирит не могу;
што ће мене стотина дуката ?
На кантар их мјерити не знадем,
а бројем их бројити не ум’јем;
што ће мене рало и волови?
Мене није ни отац орао,
пак је мене љебом одранио.
Тад говоре до три шићарџије:
„Чујеш море, млађано Бугарче,
ако не даш коња на размјену,
ми ћемо га насилу отети!
Ал’ говори Милош Војиновић:
„Сила отме земљу и градове,
камол’ мене коња отет неће!
Волим дати коња на размјену,
јер не могу пјешке путовати.“
Па устави својега кулаша,
пружн руку испод међедине,
они мисле бакрачлију скида,
ал’ он скида златна шестоперца,
те удара Ђаковицу Вука:
колико га лако ударио,
три пута се Вуче преметнуо.
Вели њему Милош Војиновић:
„Толики ти родили гроздови
у питомој твојој Ђаковици!“
Побјеже му Нестопољче Јанко,
стиже њега Милош на кулашу,
удари га међу плећи живе,
четири се пута преметнуо:
„Држ’ се добро, Нестопољче Јанко!
Толике ти јабуке родиле
у питому Нестопољу твоме!“
Бјежи јадно момче Пријепољче,
достиже га Милош на кулашу,
те и њега куцну шестоперцем,
седам се је пута преметнуло:
„Држ’ се добро, момче Пријепољче,
па кад дођеш Пријепољу твоме,
повали се међу ђевојкама
ђе с’ отео коња од Бугара!“
Па окрену коња за сватови.
Кад дођоше бијелу Леђану,
разапеше по пољу шаторе.
Зоб изиђе коњма царевијем,
нема ништа коњу Милошеву.
Кад то виђе Милош Војиновић,
узе торбу на лијеву руку
од зобнице једне те до друге,
док је своју пуну напунио.
Па он оде тражит механџију:
„Механџија, дај да пијем вина!“
Механџија њему одговара:
„Ид’ одатле, црни Бугарине!
Да с’ донио бугарску копању,
ако бих ти и усуо вина;
за те нису чаше позлаћене!
Погледа га Милош попријеко,
удари га руком уз образе:
колико га лако ударио,
три му зуба у грло сасуо.
Моли му се млади механџија:
„Не удри ме више, Бугарине!
Биће тебе вина изобила,
ако цару неће ни достати.“
Милош више не шће ни искати,
већ сам узе, пак се напи вина.
Док се Милош мало поначини,
у том свану и ограну сунце.
Ал’ повика са града Латинче:
„Ој чујеш ли, српски цар-Стјепане,
ето доље под градом Леђаном
изишо је краљев заточниче,
зове тебе на мејдан јуначки;
ваља ићи мејдан дијелити,
или нећеш одавде изићи,
ни извести свата ниједнога,
акамоли Роксанду ђевојку !
Кад то зачу српски цар-Стјепане,
он телала пусти у сватове,
телал виче и тамо и амо:
„Није л’ мајка родила јунака
и у свате цару опремила,
да за цара на мејдан изиђе ?
Честита би њега учинио.“
Ал’ се нитко наћи не могаше.
Цар с’ удари руком по кољену:
„Јао мене до Бога милога!
Сад да су ми два сестрића моја,
два сестрића, два Војиновића,
сад би они на мејдан изишли.“
Истом царе у бесједи бјеше,
Милош иде, а кулаша води
до пред шатор српског цар-Стјепана:
„Је л’ слободно, царе господине,
да ја идем на мејдан у поље ?“
Вели њему српски цар Стјепане:
Јест слободно, млађано Бугарче,
јест слободно, ал’ није прилике;
ако згубиш млада заточника,
честита ћу тебе учинити.“
Узја Милош помамна кулаша,
па окрену од б’јела шатора
заметнувши копље наопако.
Говори му српски цар Стјепане:
„Не нос’, синко, копље наопако,
већ окрени копље унапредак,
јер ће ти се смијати Латини.“
Вели њему Милош Војиновић:
„Чувај, царе, ти господства твога:
ако мене до невоље буде,
ја ћу ласно копље окренути:
ако ли ми не буде невоље,
донети га могу и овако.“
Па отиде низ поље леђанско.
Гледале га Латинке ђевојке,
гледале га, пак су говориле:
„Бо’же мили, чуда великога!
Каква је то царева замјена ?
Та на њему ни хаљина нема!
Весели се,краљев заточниче,
немаш на што сабље извадити,
нит’ је имаш о што крвавити.“
У то доба дође до шатора,
ђе заточник сједи под шатором,
за копље је свезао дората.
Вели њему Милош Војиновић:
„Устан’ море, бијело Латинче,
да јуначки мејдан дијелимо!“
Ал’ говори бијело Латинче:
„Ид’ одатле, црни Бугарине!
Немам о што сабље поганити,
кад на тебе ни хаљина нема.“
Ражљути се Милош Војиновић:
„Устан’ море, бијело Латинче!
На тебе су побоље хаљине,
с тебе ћу их на себе обући!
Тад Латинче на ноге поскочи,
пак посједе помамна дората,
одмах оде пољем разиграват.
Милош њему стаде на биљези.
Баци копље бијело Латинче
на Милоша у прси јуначке;
Милош држи златна шестоперца,
на њега је копље дочекао,
пребио га на три половине.
Вели њему бијело Латинче:
„Чекај мало, црни Бугарине,
лоше су ми копље подметнули,
док отидем да копље пром’јеним.“
Пак побјеже преко поља равна.
Ал’ повика Милош Војиновић:
„Стани мало, бијело Латинче,
мило би ти било побјегнути!“
Пак поћера по пољу Латинче,
доћера га до леђанских врата,
ал’ леђанска врата затворена.
Пусти копље Милош Војиновић
те прикова бијело Латинче,
прикова га за леђанска врата,
пак му русу одсијече главу,
кулашу је баци у зобницу;
па увати његова дората,
одведе га цару честитоме:
„Ето, царе, заточника главе!
Цар му даде благо небројено:
„Иди, синко, те се напиј вина;
честита ћу тебе учинити!“
Тек што Милош сједе пити вино,
ал’ повика са града Латинче:
„Ето, царе, под Леђаном градом
на ливади три коња витеза,
под седлима и под ратовима,
и на њима три пламена мача,
врхови им небу окренути:
да прескочиш три коња витеза!
Ако ли их прескочити нећеш,
нећеш изић, ни извест ђевојке.
Опет викну телал по сватов’ма:
„Није л’ мајка родила јунака
и у свате цару опремила,
да прескочи три коња витеза
и на њима три пламена мача ?
Тај се јунак наћи не могаше.
Ал’ ето ти млада Бугарина
пред шатора српског цар-Стјепана:
„Је л’ слободно царе господине,
да прескочим три коња витеза?“ —
„Јест слободно, моје драго д’јете! –
Него скини бугар-кабаницу:
Бог убио онога терзију
који тије толику срезао
Говори му Милош Војиновић:
„Сједи, царе, пак пиј рујно вино,
не брини се мојом кабаницом;
ако буде срце у јунаку,
кабаница неће ништа смести:
којој овци своје руно смета,
онђе није ни овце ни руна!“
Па он оде у поље лађанско.
Када дође до добријех коња,
он проводи својега кулаша,
па кулашу своме проговара:
„Чекај мене у седло, кулашу!
А он прође с оне друге стране,
заигра се преко поља равна
и прескочи три коња витеза
и на њима три пламена мача,
устави се на својем кулашу;
па он узе три коња витеза,
одведе их српском цар-Стјепану.
Мало време затим постојало,
ал’ повика са града Латинче:
„Хајде сада, царе Србљанине,
под највишу кулу у Леђану,
на кули је копље ударено,
на копљу је од злата јабука:
ти стријељај кроз прстен јабуку!
Милош више не шће ни чекати,
већ он пита цара честитога:
„Је л’ слободно, царе господине,
да стријељам кроз прстен јабуку?“
„Јест слободно, мој рођени синко!
Оде Милош под бијелу кулу,
запе стр’јелу за златну тетиву,
устријели кроз прстен јабуку,
пак је узе у бијеле руке,
однесе је цару честитоме.
Лијепо га царе обдарио.
Мало време затим постајало,
ал’ повика са града Латинче:
„Ето, царе, под бијелом кулом
изишла су два краљева сина,
извели су три л’јепе ђевојке,
три ђевојке, све три једнолике,
и на њима рухо једнолико:
иди познај које је Роксанда;
ако ли се које друге машиш,
нећеш изић ни изнијет главе,
акамоли извести ђевојке!“
Кад је царе р’јечи разумио,
он дозива Тодора везира:
„Иди, слуго, те познај ђевојку!“
Тодор му се право кунијаше;
„Нијесам је, царе, ни виђео,
јер су ми је по мраку извели,
када сам је ја прстеновао.“
Цар с’ ударн руком по кољену:
„Јао мене до Бога милога!
Надмудрисмо и надјуначисмо,
пак нам оста цура на срамоту!“
Кад то зачу Милош Војиновић,
он отиде цару честитоме:
„Је л’ слободно, царе господине,
да ја познам Роксанду ђевојку ?“ –
„Јест слободно моје драго д’јете,
ал’ је јадно у те поуздање:
како ћеш ти познати ђевојку,
кадје нигда ни виђео ниси?“
Ал’ говори Милош Војиновић:
„Не брини се, царе господине!
Кад ја бијах у Шари планини
код оваца дванаест хиљада,
за ноћ буде по триста јањаца;
ја сам свако по овци познавб:
Роксанду ћу по браћи познати.“
Вели њему српски цар Стјепане:
„Иди, иди, моје драго д’јете!
Ако Бог да те познаш Роксанду,
дапу тебе земљу Скендерију
у државу за живота твога.“
Оде Милош низ поље широко.
Када дође ђе стоје ђевојке,
збаци с главе бугарску шубару,
скиде с леђа бугар-кабаницу
(засија се скерлет и кадифа,
засјаше се токе на прсима
и злаћене ковче на ногама:
сину Милош у пољу зелену
као јарко иза горе сунце!)
пак је простре по зеленој трави,
просу по њој бурме и прстење,
ситан бисер и драго камење;
тад извади мача зеленога,
па говори трима ђевојкама:
„Која је ту Роксанда ђевојка,
нек савије скуте и рукаве,
нека купи бурме и прстење,
ситан бисер и драго камење;
ако ли се која друга маши,
вјера моја тако ми помогла,
осјећ’ ћу јој руке до лаката!“
Кад то чуше три л’јепе ђевојке,
обје крајње средњу погледаше,
а Роксанда у зелену траву;
сави скуте и свил’не рукаве,
пак покупи бурме и прстење,
ситан бисер и драго камење;
а ђевојке двије побјегоше
Али Милош утећ им не даде,
веће обје увати за руке,
све три води пред цара Стјепана;
цару даде Роксанду ђевојку,
и даде му једну уз Роксанду,
а трећу је себи уставио.
Цар Милоша међу очи љуби,
ал’ још не зна тко је и откуд је.
Повикаше кићени чауши:
„Спремајте се, кићени сватови,
вријеме је двору путовати!“
Спремише се кита и сватови,
поведоше Роксанду ђевојку,
Кад су били мало иза града,
ал’ говори Милош Војиновић:
„Господине, српски цар-Стјепане,
овђе има у Леђану граду,
има један Балачко војвода,
ја га знадем, и он ме познаје;
краљ га рани седам годин’ дана
да рашћера кићене сватове
и да отме Роксанду ђевојку;
сад ће њега за нама послати.
На Балачку јесу до три главе:
из једне му модар пламен бије,
а из друге ладан вјетар дува;
кад два вјетра из главе изиђу,
Балачкаје ласно погубити;
већ ви ид’те, водите ђевојку,
ја ћу овђе чекати Балачка,
не би ли га како уставио.“
Отидоше кићени сватови,
одведоше лијепу ђевојку;
оста Милош у гори зеленој
и са њиме три стотине друга.
Кад одоше свати из Леђана,
краљ дозива Балачка војводу:
„О Балачко, моја вјерна слуго,
можеш ли се у се поуздати
да рашћераш цареве сватове
и да отмеш Роксанду ђевојку?“
Пита њега Балачко војвода:
„Господине, од Леђана краљу,
какав бјеше јунак у сватов’ма,
што највеће отвори јунаштво?
Вели њему леђанска краљица:
„Слуго наша, Балачко војвода,
ту не има ни једног јунака,
осим једног црна Бугарина,
и то младо, још голобрадасто.“
Ал’ говори Балачко војвода:
„Није оно црни Бугарине,
већ је оно Милош Војиновић,
ни цар Стјепан њега не познаје,
ал’ ја њега одавна познајем.“
Вели њему леђанска краљица:
„Иди, слуго, Балачко војвода,
те ми отми пуру од Србаља,
а ја ћу је тебе поклонити.“
Тад Балачко спреми бедевију,
па отрча друмом за сватови
са шест стотин’ латинских катана.
Кад су били у гори зеленој,
кулаш стоји на друму широку,
а за њиме Милош Војиновић;
викну њега Балачко војвода:
„О Милошу, зар се мене надаш?“
Па он пусти један пламен модар,
опали му црну међедину;
а кад виђе да му не науди,
онда пусти вјетра студенога:
три пута се кулаш преметнуо,
ал’ Милошу ништа не досади;
викну Милош из грла бијела:
„Ето тебе од шта се не надаш!
Па он пусти златна шестоперца:
колико га лако ударио,
из бојна га седла избацио;
пак потеже копље убојито,
прибоде га у зелену траву,
пак му све три одсијече главе,
кулашу их баци у зобницу.
Тад учини јуриш у катане
са својијех три стотине друга:
одсјекоше три стотине глава,
па одоше друмом за сватови.
Кад стигоше цара и сватове,
пред њег баци Балачкову главу;
цар му даде хиљаду дуката,
па одоше бијелу Призрену,
Кад су били кроз поље Косово,
Милош хоће граду Вучитрну,
па говори српском цар-Стјепану:
„Збогом остај, мој мили ујаче,
мој ујаче, српски цар-Стјепане!“
Таде се је царе осјетио
да је оно Милош Војиновић,
па говори својему нећаку:
„Та ти ли си, дијете Милошу!
Та ти ли си, мој мили нећаче!
Благо мајци која те родила,
и ујаку који те имаде!
Зашто ми се отприје не кажеш,
него сам те путем намучио
и конаком и глади и жеђу ?“
Тешко свуда своме без својега!

Зидање Раванице

Службу служи славни кнез Лазаре
У Крушевцу шанцу шареноме,
Службу служи светог Амосија;
Сву господу зове на светога
Са књигама и са здравицама.
Скупи му се сва српска господа,
Па је редом у соври посади
По господству и по старјешинству;
Уврх совре славни кнез Лазаре.
Ту сједоше пити вино ладно.
Таман бише вина највишега,
И о сваком добру бесјеђаху,
Ал’ пошета госпођа Милица,
Лако шета по царском дивану,
На њојзи је до девет ћемера,
Испод грла до девет ђердана,
А на глави девет перишана,
Поврх тога круна позлађена,
А у њојзи три камена драга,
Сјаје ноћом, како дањом сунце:
Па бесједи славноме Лазару:
„Господине, славни кнез-Лазаре!
Зазор мене у те погледати,
А камоли с тобом говорити!
Бит’ не може, говорити хоћу:
Што бијаху Немањићи стари,
Цароваше, па и преминуше;
Не тршпаше на гомиле благо,
Но градише с њиме задужбине,
Саградише много намастире:
Саградише Високе Дечане,
Баш Дечане више Ђаковице;
Паћаршију више Пећи равне;
У Дреници бијела Девича;
И Петрову Цркву под Пазаром;
Мало више Ђурђеве Ступове;
Сопоћане наврх Рашке хладне,
И Тројицу у Херцеговини,
Цркву Јању у Староме Влаху,
И Павлицу испод Јадовника,
Студеницу испод Брвеника;
Цркву Жичу више Карановца;
У Призрену цркву Свету Петку;
Грачаницу у Косову равном:
Све то јесу њине задужбине!
Ти остаде у столу њиноме
И потрпа на гомиле благо,
А не гради нигђе ѕадужбине;
Ето нама неће пристат’ благо
Ни за здравље, ни за нашу душу,
А ни нама, ни коме нашему.“
Тад говори славни кнез Лазаре:
„Чујете ли, сва српска господо,
Шта говори госпођа Милица,
Јер не градим нигђе задужбине?
Хоћу градит’ цркву Раваницу,
У Ресави крај воде Равана;
Имам блага колико ми драго,
Ударићу темељ од олова,
Па ћу цркви саградити платна,
Покрићу је жеженијем златом,
Поднизати дробнијем бисером,
Попуњати драгијем камењем.“
Сва друга господа на ноге устала,
И часно се кнезу поклонила:
„Гради, кнеже, биће ти за душу,
И за здравље Високом Стевану.“
Но ту сједи Обилић Милошу,
Сједи Милош доље удно совре,
Милош сједи, ништа не бесједи.
Ал’ то виђе славни кнез Лазаре
Ђе му Милош ништа не бесједи;
Наздрави му златну купу вина:
„Здрав да си ми, војвода Милошу!
Па ми и ти штогођ проговори,
Јера хоћу задужбину градит’.“
Скочи Милош од земље на ноге,
Скиде с главе самур и чекленке,
Па је часно кнеза подворио;
Додаше му златну купу вина;
Прими Милош златну купу вина;
Не пије је, поче бесједити:
„Хвала, кнеже, на бесједи твојој!
Што ти хоћеш задужбину градит’:
Време није, нити може бити:
Узми кнеже, књиге цароставне,
Те ти гледај што нам књиге кажу:
Настало је пошљедње вријеме,
Хоће Турци царство преузети,
Хоће Турци брзо царовати:
Обориће наше задужбине,
Обориће цркву Раваницу;
Ископаће темељ од олова,
Слијеваће у топе ђулове,
Те ће наше разбијат’ градове;
И цркви ће растурити платна,
Слијеваће на хате рахтове;
Хоће цркви покров растурити,
Кадунама ковати ђердане;
Са цркве ће бисер разнизати,
Кадунама поднизат’ ђердане;
Повадиће то драго камење,
Ударат’ га сабљам’ у балчаке
И кадама и златно прстење;
Већ ме чу ли, славни кнез-Лазаре!
Да копамо мермера камена,
Да градимо цркву од камена;
И Турци ће царство преузети,
И наше ће задужбине служит’
Од вијека до суда Божијега:
Од камена ником ни камена!“
Кад то зачу славни кнез-Лазаре,
Тад Милошу био говорио:
„Хвала тебе, војвода Милошу!
Хвала тебе на твојој бесједи,
Истина је како што говориш.“

Бановић Страхиња

Нетко бјеше Страхинићу бане,
Бјеше бане у маленој Бањској,
У маленој Бањској крај Косова,
Да такога не има сокола.
Једно јутро бане подранио,
Зове слуге и к себе призивље:
„Слуге моје! хитро похитајте,
„Седлајте ми од мегдана ђога,
„Окитите, што љепше можете,
„Опашите, што тврђе можете;
„Јел ја, ђецо, мислим путовати:
„Хоћу Бањску оставити града,
„Мислим ђога коња уморити
„И у гости, ђецо, одлазити,
„У тазбину у била Крушевца,
„К милу тасту старцу Југ-Богдану,
„Ка шурева девет Југовића;
„Тазбина ме та жељкује моја.“
Господара слуге послушаше,
Те сокола ђога оседлаше,
Опреми се Страхинићу бане,
Уд’ри на се дибу и калифу,
Поноситу чоху сајалију,
Што од воде чоха црвенија,
А од сунца чоха руменија;
Окити се један Српски соко,
Па посједе ђога од мегдана,
Одмах пође, у тазбину дође,
У тазбину у била Крушевца,
Ђе од скоро царство постануло,
А виђе га старац Југ Богдане,
И виђе га девет милих шура,
Соколова девет Југовића,
Мила зета једва дочекаше,
У наруче зета загрлише,
Вјерне слуге коња прифатише,
Зета воде на френђију кулу,
Код готове совре засједоше,
Те господску ријеч бесјеђају;
Навалише слуге и слушкиње,
Неко двори, неко вино служи.
Што бијаше ришћанске господе,
Посједаше, те пијаху вино:
Уврх совре стари Југ Богдане,
С десне стране уза рамо своје
Сједе зета Страхинића бана,
И ту сједе девет Југовића,
Низа совру остала господа;
Ко л’ је млађи, двори господаре.
Но бијеше то девет шурњаја,
Но шурњаје дворе упоредо,
Дворе свекра силна Југ-Богдана,
И двораху своје господаре,
А највише зета поносита;
А слуга им једна вино служи,
Служи вино једном купом златном.
Златна купа девет бере литар;
Ја да видиш друге ђаконије,
Ђаконије, млоге госпоштине!
Како, брате, ђе је царевина.
Позадуго бане гостовао,
Позадуго бане зачамао,
Поноси се бане у тазбини.
Госпоштине што је у Крушевцу,
Досадише јутром и вечером
Молећи се силну Југ-Богдану:
„Господару, силан Југ-Богдане!
„Љубимо ти свиленога скута
„И десницу твоју билу руку,
„Ну потруди чудо и госпоство,
„И поведи мила зета твога,
„Ну доведи Страхинића бана
„У дворове и у куће наше,
„Да ми неку пошту учинимо.“
Сваком Јуже хатар навршује.
Доке тако изредили били,
Дуго било и вријеме прође,
И задуго бане зачамао;
Но да видиш јада изненада!
Једно јутро, кад огрија сунце,
Мезил стиже и бијела књига
Баш од Бањске од малена града,
Од његове остарјеле мајке,
Бану књига на кољено паде,
Кад разгледа и проучи књигу,
Ал’ му књига доста грдно каже,
Књига каже, ђе га куне мајка:
„Ђе си, сине, Страхинићу бане?
„Зло ти било у Крушевцу вино!
„Зло ти вино, несретна тазбина!
„Виђи књигу, нечувених јада!
„Из убаха једна паде сила,
„Турски, сине, од Једрене царе,
„А цар паде у поље Косово,
„А цар паде, доведе везире,
„А везире, несретне већиле.
„Што је земље те облада царе,
„Сву је Турску силу подигао,
„У Косово поље искупио,
„Притискао све поље Косово,
„Уватио воде обадвије:
„Покрај Лаба и воде Ситнице
„Све Косово сила притиснула.
„Кажу, сине, и причају људи:
„Од мрамора до сува јавора,
„Од јавора, сине, до Сазлије,
„До Сазлије на ћемер ћуприје,
„Од ћуприје, сине, до Звечана,
„Од Звечана кажу од Чечана,
„Од Чечана врху до планине
„Турска сила притисла Косово.
„Под број, сине, на тефтере кажу
„Но у цара сто хиљада војске
„Некаквога царева спахије,
„Што имају по земљи тимаре
„И што једу љеба царевога
„И што јашу коње од мегдана,
„Што не носе по млого оружа,
„До по једну о појасу сабљу;
„У Турчина, у Турскога цара,
„Кажу, сине, другу војску силну
„Огњевите јањичаре Турке,
„Што Једрене држе кућу билу,
„Јањичара кажу сто хиљада;
„Кажу, сине, и говоре људи
„У Турчина трећу војску силну
„Некакога Туку и Манџуку,
„А што хуче, а што грдно туче.
„У Турчина војске свакојаке,
„У Турчина једну кажу силу,
„Самовољна Турчин-Влах-Алију,
„Те не слуша цара честитога,
„За везире никад и не мисли,
„За цареву сву осталу војску
„А колико мраве по земљици;
„Такву силу у Турчина кажу;
„Он беза зла, сине, проћи не шће,
„Не шће с царем, сине, на Косово,
„Окренуо друмом лијевијем,
„Те на нашу Бањску ударио,
„Те ти Бањску, сине, ојадио
„И живијем огњем попалио,
„И најдоњи камен растурио,
„Вјерне твоје слуге разагнао,
„Стару мајку твоју ојадио,
„Са коњем јој кости изломио,
„Вјерну твоју љубу заробио,
„Одвео је у поље Косово,
„Љуби твоју љубу под чадором,
„А ја, сине, кукам на гаришту,
„А ти вино пијеш у Крушевцу!
„Зло ти вино напокоње било!“
Ја кад бане књигу проучио,
Мука му је и жао је било,
У образ је сјетно невесело,
Мрке брке ниско објесио,
Мрки брци пали на рамена,
У образ се љуто намрдио,
Готове му сузе ударити.
А виђе га старац Југ Богдане,
Виђе зета јутру на уранку,
Плану Јуже, како огањ живи,
Страхинићу зету проговара;
„О мој зете, Бог ми с тобом био!
„Што си, зете, јутрос подранио?
„Д у образ сјетно невесело?
„Од шта си се, зете, раздертио?
„На кога си с’, зете, ражљутио?
„Ал’ се шуре тебе насмијаше,
„У јеглени ружно говорише?
„Ал’ шурњаје тебе не дворише?
„Ал’ махану тој тазбини нађе?
„Кажи, зете, шта је и како је?“
Плану бане па му проговара:
„Прођ’ се тасте, стари Југ-Богдане!
„Ја сам с шурам’ био у лијепо,
„А шурњаје господске госпође
„Дивно зборе, а дивно ме дворе,
„Тој тазбини мојој мане нема,
„Но да видиш, што сам невесео:
„Стиже књига од малене Бањске,
„Баш од моје остарјеле мајке;“
Каже јаде тасту на уранку,
Како су му двори похарани,
Како су му слуге разагнате,
Како ли је мајка прегажена,
Како ли је љуба заробљена:
„Но мој тасте, стари Југ-Богдане!
„И ако је моја данас љуба,
„Љуба моја, ал’ је шћера твоја:
„Срамота је и мене и тебе;
„Но мој тасте, старац Југ-Богдане!
„Мислиш ли ме мртва пожалити,
„Пожали ме док сам у животу.
„Молим ти се и љубим ти руку,
„Да даш мене ђеце деветоро,
„Ђецу твоју, а шуреве моје,
„Да ја, тасте, у Косово пођем,
„Да потражим душманина мога,
„А царева грдна хаинина,
„Који ми је робље заробио;
„А немој се, тасте, препанути,
„Ни за твоју ђецу убринути;
„Ја ћу ђеци, мојим шуревима,
„Хоћу њима рухо пром’јенити,
„А у Турско рухо облачити:
„Око главе бијеле кауке,
„А на плећи зелене доламе,
„А на ноге меневиш чакшире,
„О појасу сабље пламените;
„Призват’ слуге и казаћу јунак,
„Нека слуге коње оседлају,
„Оседлају, тврдо опасују,
„Нек пригрћу мрким међединам’:
„Учинићу ђецу јањичаре;
„Ја ћу ђецу шуре сјетовати,
„Каде са мном биду кроз Косово,
„А кроз војску цара ка Косову,
„Пред њима ћу бити делибаша,
„Нек се стиде и нек се препану,
„Нек се свога боје старјешине;
„Когођ стане у царевој војсци,
„Когођ стане с нама говорити,
„Стане Турски, окрене Мановски,
„Ја с Турцима могу проговорит’,
„Могу Турски, и могу Мановски,
„И Арапски језик разумијем,
„И на крпат ситно Арнаутски;
„Проводићу ђецу кроз Косово,
„Сву ћу војску Турску уводити,
„Док ја нађем душманина мога,
„А Турчина силна Влах-Алију,
„Који ми је робље поробио;
„Нек шуреви биду у невољи,
„Ел сам, тасте, могу погинути,
„Код шурева не ћу погинути
„Јали ране ласно допанути.“
Кад то зачу стари Југ Богдане,
Плану Јуже, како огањ живи,
Страхињ-бану зету проговара:
„Страхињ-бане, ти мој зете мили!
„Виђех јутрос, да памети немаш.
„Што ми ђеце иштеш деветоро,
„Да ми ђецу водиш у Косово,
„У Косово, да их кољу Турци,
„Немој, зете, више проговарат’,
„Не дам ђеце водит’ у Косово,
„Макар шћери нигда не видио.
„Мио зете, дели Страхињ-бане!
„Рашта си се тако раздертио?
„Знаш ли, зете? не зна ли те људи!
„Ал’ ако је једну ноћ ноћила,
„Једну ноћцу шњиме под чадором,
„Не може ти више мила бити,
„Бог ј’ убио, па је то проклето,
„Воли њему, него тебе, сине;
„Нека иде, враг је однесао!
„Бољом ћу те оженити љубом,
„С тобом хоћу ладно пити вино,
„Пријатељи бити до вијека;
„А не дам ти ђецу у Косово.“
Плану бане, како огањ живи,
У иједу и тој муци љутој
Не шће викнут’ ни призвати слугу,
За сеиза ни хабера нема,
Но сам оде к ђогу у ахаре,
Ја како га бане оседлао!
Како ли га тврдо опасао!
Па заузда ђемом од челика,
Пред дворе га води у авлију
К бињекташу бијелу камену,
Па се ђогу фати на рамена
Погледује девет својих шура,
А шуреви у земљицу црну.
Бан погледну пашенога свога,
Некакога млада Немањића,
А Немањић гледа у земљицу.
Кад пијаху вино и ракију,
Сви се фале за добре јунаке,
Фале с’ зету и Богом се куну:
„Волимо те, Страхинићу бане!
„Но сву земљу нашу царевину;“
Ал’ да видиш јада на невољи!
Бану јутрос нема пријатеља:
Није ласно у Косово поћи.
Виђе бане, ђе му друга нема,
Сам отиде пољем Крушевачким
Ја кад био низ широко поље,
Обзире се ка Крушевцу б’јелу,
Не ће ли се шуре присјетити,
Не ће ли се њима ражалити;
А кад виђе јутрос на невољи
Ђе му нема главна пријатеља,
Паде на ум, па се досјетио
За његова хрта Карамана,
Кога воли него добра ђога,
Те привикну из бијела грла,
Остало је хрче у ахару;
Зачу гласа, хитро потрчало
Док у пољу пристиже ђогина,
Покрај ђога хрче поскакује,
А златан му литар позвекује,
Мило било, разговори с’ бане
Оде Бане на коњу ђогину,
Те пријеђе поља и планине,
Ја кад дође у поље Косово,
Кад сагледа по Косову силу,
Ал’ се бане мало препануо,
Па помену Бога истинога,
У ордију пурску угазио.
Иде бане по пољу Косову,
Иде бане на четири стране,
Тражи бане силна Влах-Алију,
Ал’ не може бане да га нађе;
Спушти с’ бане ка води Ситници,
На једно је чудо нагазио:
На обали до воде Ситнице
Један зелен ту бијаше чадор,
Широк чадор поље притиснуо,
На чадору од злата јабука,
Она сија, како јарко сунце,
Пред чадором побијено копље,
А за копље вранац коњиц свезан;
На глави му маха Стамболија
Бије ногом десном и лијевом.
Кад го виђе Страхинићу бане,
Прохесапи и умом премисли,
Баш је чадор силна Влах-Алије,
Те ђогина коња пригоњаше,
Копље јунак скиде са рамена,
Те чадору врата отворио,
А да види, ко је под чадором,
Не бијаше силан Влах-Алија,
Но бијаше један стари дервиш,
Бијела му прошла појас брада,
Шњиме нема нитко под чадором,
Бекрија је тај несрећан дервиш,
Пије Турчин вино кондијером,
Но сам лије, но сам чашу пије,
Крвав дервиш бјеше до очију;
Кад га виђе Страхинићу бане,
Те му селам Турски називаше,
Пијан дервиш оком разгледаше,
Па му мучну ријеч проговара:
„Да си здраво! дели Страхин-бане
„Од малене Бањске крај Косова.“
Плану бане, препаде се љуто,
Те дервишу Турски одговара:
„Бре! дервишу, несретна ти мајка!
„Рашта пијеш? рашта се опијаш
„Те у пићу грдно проговараш
„И Турчина зовеш каурином.
„Шта помињеш некакога бана?
„Ово није Страхинићу бане,
„Но ја јесам цареви делија,
„Једеци се царски покидаше,
„У ордију Турску побјегоше,
„Све делије хитро потрчаше,
„Да једеке цару пофатамо;
„Ако кажем цару, ја везиру,
„Коју си ми ријеч бесједио,
„Хоћеш, стари, јада допанути.“
Грохотом се дервиш осмјенуо:
„Ти делијо, Страхинићу бане!
„Знаш ли, бане, Не знали те јади!
„Да сам саде на Голеч-планини,
„Да те видим у царевој војсци,
„Познао бих тебе и ђогина,
„И твојега хрта Карамана,
„Кога волиш, него добра ђога.
„Знаш ли, бане од малене Бањске
„Познајем ти чело како ти је,
„И под челом очи обадвије,
„И познајем оба мрка брка.
„Знаш ли бане? не знало те чудо!
„Кад западох ропства у вијеку,
„Пандури ме твоји ухитише
„У Сухари врху на планини,
„У руке ме твоје додадоше,
„Ти ме баци на дно од тамнице,
„Те робовах и тамницу трпљех
„И зачамах за девет година,
„Девет прође, а стиже десета,
„А тебе се, бане, ражалило,
„Те ти зовну Рада тамничара,
„Твој тамничар на тамничка врата,
„Изведе ме к тебе у авлију.
„Знаш ли, бане? знаш ли Страхинићу?
„Кад запита и мене упита:
„“Ропче моје, змијо од Турака!
„“Ђе пропаде у тамници мојој!
„“Мож’ ли с’, робе, јунак откупити.““
„Ти ме питаш, ја право казујем:
„“Могао бих живот откупити!
„“Тек да ми се двора доватити,
„“Очевине и пак постојбине;
„“Имао сам нешто мало блага,
„“Млоге лаве и млоге тимаре,
„“Могао бих откуп саставити;
„“Ал’ ми, бане, вјеровати не ћеш,
„“Да ме пустиш двору бијеломе:
„“Тврда ћу ти јамца оставити,
„“Тврда јамца, Бога истинога,
„“Другог јамца Божу вјеру тврду,
„“Како ћу ти откуп донијети.““
„И ти, бане, повјерова мене,
„И пушта ме двору бијеломе,
„Очевини и тој постојбини;
„А кад дођох грдној постојбини,
„Тамо су ме јади забушили:
„У дворове, постојбину моју,
„У дворове куга ударила,
„Поморила и мушко и женско,
„На оџаку нико не остао,
„Но ти моји двори пропанули,
„Пропанули, па су опанули,
„Из дувара зовке проникнуле;
„Што су били лави и тимари,
„Појагмили Турци на миразе;
„Кад ја виђех дворе затворене:
„Неста блага, неста пријатеља;
„Нешто мислих, па на једно смислих:
„Мезилских се ја дофатих коња,
„Те отидох граду Једренету,
„Одох к цару и одох к везиру,
„Виђе везир, па доказа цару,
„Ја какав сам јунак за мегдана;
„Ођеде ме цареви везире,
„Ођеде ме и чадор ми даде;
„Цар ми даде од мегдана вранца,
„И даде ми свијетло оруже;
„Потписа ме цареви везире,
„Да сам војник цару до вијека.
„А ти, бане, данас к мене дође,
„Да ти узмеш твоје дуговање,
„А ја, бане, ни динара немам.
„Страхинићу, јада допануо!
„Ђе ти дође, да погинеш лудо
„У Косову у војсци царевој!“
Виђе бане, познаде дервиша,
Од ђогата коња одсједаше,
Пак загрли стариша дервиша:
„Богом брате! старишу дервишу!
„На поклон ти моје дуговање!
„Ја не тражим, брате, ни динара,
„Ни ја тражим твоје дуговање,
„Но ја тражим силна Влах-Алију,
„Који ми је дворе растурио,
„Који ми је љубу заробио;
„Кажи мене, старишу дервишу,
„Кажи мене мога душманина?
„Братимим те и јоште један пут,
„Немој мене војсци проказати,
„Да ме војска Турска не опколи.“
Но се дервиш Богом проклињаше:
„Ти соколе, Страхинићу бане!
„Тврђа ми је вјера од камена,
„Да ћеш саде сабљу повадити,
„Да ћеш пола војске погубити,
„Невјерети учинити не ћу,
„Ни твојега љеба погазити
„И ако сам био у тамници,
„Доста си ме вином напојио,
„Бијелијем љебом наранио,
„А често се сунца огријао,
„Пуштио си мене вересијом;
„Не издадох ни додадох тебе,
„Не свјеровах, ели немах откуд;
„Од мене се немој побојати.
„А што питаш и разбираш, бане,
„За Турчина силна Влах-Алију,
„Он је бијел чадор разапео
„На Голечу високој планини;
„Тек ти хоћу, бане, проговорит’:
„Јаши ђога, бјежи из Косова,
„Ел ћеш, бане, погинути лудо:
„У себе се поуздати немој,
„Ни у руку, ни у бритку сабљу,
„Ни у твоје копље отровано,
„Турчину ћеш на планину доћи,
„Хоћеш доћи, ал’ ћеш грдно проћи
„Код оружа и код коња твога
„Жива ће те у руке фатити,
„Хоће твоје саломити руке,
„Живу ће ти очи извадити „
Насмија се Страхинићу бане:
„Богом брате, старишу дервишу!
„Не жали ме, брате, од једнога,
„Тек ме војсци Турској не прокажи.“
А Турчин му ријеч проговара:
„Чујеш ли ме, дели Страхин-бане!
„Тврђа ми је Вјера од камена,
„Да ћеш саде ђога наљутити,
„Да ћеш саде сабљу повадити,
„Да ћеш сатрт’ пола цару војске,
„Невјере ти учинити не ћу,
„Ни Турцима проказати тебе.“
Збори бане, не подрани отлен,
Обраћа се са коња ђогина:
„О мој брате, старишу дервишу!
„појиш коња јутром и вечером,
„појиш коња на води Ситници,
„Ну увјеџбај, и право ми кажи,
„Ђе су броди на тој води ладној,
Да ја мога коња не углибим?“
А дервиш му право проговара:
„Страхин-бане, ти соколе Српски!
„Твоме ђогу и твоме јунаштву
„Свуд су броди, ђегођ дођеш води.“
Бан удари, воду пребродио,
И прими се на коњу ђогину,
Прими с’ бане уз Голеч планину,
Он је оздо, а сунашце озго,
Те огрија све поље Косово,
И обасја сву цареву војску.
Ал’ да видиш силна Влах-Алије!
Сву ноћ љуби Страхињову љубу
На планини Турчин под чадором;
У Турчина грдан адет бјеше.
Канал сваки заспат’ на уранку,
На уранку, кад огр’јева сунце;
Очи склопи, те борави санак;
Колико је њему мила била
Та робиња љуба Страхинова,
Пануо јој главом на криоце,
Она држи силна Влах-Алију,
Па чадору отворила врата,
Она гледа у поље Косово,
Те ти Турску силу разгледује.
Прегледује каки су чадори,
Прегледује коње и јунаке;
За јад јој се очи откинуше,
Те погледну низ Голеч планину,
Виђе оком коња и јунака.
Како виђе и оком разгледа,
Турчина је дланом ошинула,
Ошину га по десном образу,
Ошину га, па му проговара:
„Господаре, силан Влах-Алија!
„Ну се дигни, главу не дигао!
„Ну опасуј мукадем-појаса,
„И припасуј свијетло оруже,
„Ето к нама Страхинића бана,
„Сад ће твоју главу укинути,
„Са ће мене очи извадити.“
Плану Турчин, како огањ живи,
Плану Турчин и оком погледну,
Па се Турчин гротом насмијао:
„Душо моја, Страхињова љубо!
„Чудно ли те влашче препануло!
„Од њега си џаса задобила,
„Кад т’ одведем граду Једренету,
„Бан ће ти се и онђе призират’;
„Оно није Страхинићу бане,
„Већ је оно царев делибаша,
„К мене га је царе оправио,
„Јал’ је царе, јал’ Мемед везире,
„Да ме царе зове на предају,
„Да ја војску цару не растурам:
„Препали се цареви везири,
„Да им почем сабљу не ударим;
„Но да можеш оком погледати,
„Ти се, душо, немој препанути,
„Кад потегнем моју бритку сабљу,
„Те ошинем цар’ва делибашу,
„Нека другог већ не шиље к мене.“
Страхинова проговара љуба:
„Господаре, силан Влах-Алија!
„Та л’ не видиш? испале ти очи!
„Ово није цареви делија,
„Мој господар Страхинићу бане,
„Ја познајем чело како му је
„И под челом очи обадвије,
„И његова оба мрка брка,
„И под њиме пуљата ђогата,
„И жутога хрта Карамана;
„Не шали се главом, господару!“
Ја кад зачу Туре Влах-Алија,
Како ли се Туре придрнуло,
Те поскочи на лагане ноге,
Опасује мукадем-појаса,
А пињале остре за појаса,
И ту бритку сабљу припасује,
А све врана коња погледује.
У то доба бане пристасао,
Мудар бане, пак је иштетио:
На јутру му не зва добро јутро,
Нити Турски салем називаше,
Но му грдну ријеч проговара:
„А ту ли си? јадан копилане!
„Копилане, царев хаинине!
„Чије ли си дворе похарао?
„Чије ли си робље поробио?
„Чију л’ љубиш под чадором љубу?
„Излази ми на мегдан јуначки!“
Скочи Турчин ка’ да се придрну,
Једном крочи, до коња докрочи,
Другом крочи, коња појахао,
Притегну му обадва дизђена.
Ал’ не чека Страхинићу бане,
Но на њега ђога нагоњаше,
Па на њега бојно копље пушти;
Удари се јунак на јунака,
Пружи руке силан Влах-Алија,
У руку му копље уфатио,
Па ти бану ријеч проговара:
„Копилане, Страхинићу бане!
„А шта ли си, влашче, промислило?
„Није с’ ове бабе Шумадијнске,
„Да разгониш и да набрекујеш,
„Но је ово силан Влах-Алија,
„Што с’ не боји цара ни везира,
„Што ј’ у цара војске државине,
„Чини ми се сва царева војска,
„Као мрави по зеленој трави;
„А ти, море! мегдан да дијелиш!“
То му рече, бојно копље пушти,
Од прве га обранити шћаше,
Бог поможе Страхинићу бану,
Има ђога коња од мегдана,
Како копље на планини звизну,
Соко ђого паде на кољена,
Изнад њега копље прелетало,
Ударило о камен студени,
На троје се копље саломило:
До јабуке и до десне руке.
Док сатрше она копља бојна,
Потегоше перне буздохане:
Кад удара силан Влах-Алија,
Кад удара Страхинића бана,
Из седла га коњу изгоњаше,
А на уши ђогу нагоњаше,
Бог поможе Страхинићу бану,
Има ђога коња од мегдана,
Што га данас у Србина нема,
У Србина, нити у Турчина,
Узмахује и главом и снагом,
Те у седло баца господара;
Кад удара Страхинићу бане
Мучну алу силна Влах-Алију,
Из седла га маћи не могаше,
Тону вранцу коњу до кољена
У земљицу ноге све четири.
Буздохане перне поломише,
Поломише, и пера просуше,
Па су бритке сабље повадили,
Да јуначки мегдан подијеле.
Но да видиш Страхинића бана!
Кажу има сабљу о појасу:
Ковала су сабљу два ковача,
Два ковача и три помагача,
Од неђеље опет до неђеље,
Од челика сабљу претопили,
У острицу сабљу угодили;
Турчин ману, а дочека бане,
На сабљу му сабљу дочекао,
По поли му сабљу пресјекао:
Виђе бане, па се разрадова,
Љуто сави и отуд и отуд,
Еда би му главу осјекао,
Јал’ Турчину руке обранио;
Удари се Јунак на Јунака,
Не да Турчин главу укинути,
Не да своје руке иштетати,
Но се брани с оном половином:
Половину на врат натураше,
И својега врата заклоњаше,
И банову сабљу оштрпкује,
Све откида по комат и комат
Обадвије сабље исјекоше,
До балчака сабља догонише,
Побацише њине одломчине,
Од хитријех коња одскочише,
За била се грла доватише,
Те се двије але понијеше
На Голечу на равној планини;
Носише се љетни дан до подне,
Док Турчина пјене попануше,
Бијеле су како горски снијег,
Страхин:бана б’јеле, па крваве,
Искрвави низ прси хаљине,
Искрвави чизме обадвије.
А кад бану мука досадила,
Тада бане ријеч проговара
„Љубо моја, тебе бог убио!
„Које јаде гледаш на планини?
„Но ти подби један комат сабље,
„Удри, љубо, мене, ја Турчина:
„Мисли, љубо, кога тебе драго.“
Али Турчин љуто проговара:
„Душо моја, Страхињина љубо!
Немој мене, но удри Страхина,
„Нигда њему мила бити не ћеш,
„Пријекорна бити до вијека:
„Кориће те јутром и вечером,
„Ђе си била са мном под чадором;
„Мене бити мила до вијека,
„Одвешћу те Једренету граду,
„Наредићу тридест слушкињица,
„Нек ти држе скуте и рукаве,
„Ранићу те медом и шећером,
„Окитити тебе дукатима
„Саврх главе до зелене траве;
„Удри саде Страхинића бана!“
Женску страну ласно преварити:
Лако скочи, ка’ да се помами,
Она нађе један комат сабље,
Зави комат у везени јаглук,
Да јој билу руку не обрани,
Па облеће и отуд и отуд,
Чува главу Турчин-Влах-Алије,
А ошину господара свога,
Господара Страхинића бана,
Поврх главе по чекрк-челенци
И по њег’ву бијелу кауку,
Прес’јече му златали челенку,
И прес’јече бијела каука,
Мало рани главу на јунаку,
Поли крвца низ јуначко лице,
Шћаше залит’ очи обадвије.
Препаде се Страхинићу бане,
Ђе погибе лудо и безумно,
А нешто се бане домислио,
Викну бане из бијела грла
Некакога хрта Карамана,
Што је хрче на лов научио,
Викну бане и опет привикну,
Скочи хрче и одмах дотрча,
Те банову љубу доватило;
Ал’ је женска страна страшивица,
Страшивица свака од пашчади,
Баци комат у зелену траву,
Љуто врисну, далеко се чује,
Жута хрта за уши подбила,
Те се шњиме коље низ планину,
А Турчину очи испадоше,
Колико му нешто жао бјеше,
Те он гледа, што се чини шњоме;
Али бану друга снага дође,
Друга снага и срце јуначко,
Те оману тамо и овамо,
Док Турчина с ногу укинуо.
Колико се бане уострио,
Он не тражи ништа од оружа
Но му грлом бане запињаше,
А под грло зубом доваташе,
Закла њега како вуче јагње;
Скочи бане, па из грла викну,
Те набрекну оног хрта жута,
Доке своју курталиса љубу.
Запе љуба бјежат’ низ планину,
Она шћаше бјежат’ у Турака,
Не даде јој Страхинићу бане,
За десну је руку ухитио,
Приведе је к пуљату ђогату,
Па се ђогу фати на рамена,
Тури љубу за се на ђогина,
Па побјеже бане упријеко,
Упријеко, али попријеко,
Отклони се од те силе Турске,
Те долази у равна Крушевца,
У Крушевац, у тазбину своју.
Виђе њега старац Југ Богдане,
А срете га девет милих шура,
Руке шире, у лице се љубе,
За лако се упиташе здравље.
А кад виђе стари Југ Богдане
Обрањена зета у челенку.
Просу сузе низ господско лице:
„Весела ти наша царевина!
„Међер има у цара Турака,
„Међер има силнијех јунака,
„Који зета обранише мога,
„Кога данас у далеко нема.“
Шуреви се њему препадоше.
Проговара Страхинићу бане:
„Немој ми се, тасте, раскарити,
„Ни ви, моје шуре, препанути;
„У цара се не нађе јунака,
„Да дохака мене и обрани;
„Да ви кажем, ко ме обранио,
„Од кога сам ране допануо:
„Кад дијелих мегдан са Турчином,
„О мој тасте, стари Југ-Богдане!
„Онда мене љуба обранила,
„Љуба моја, мила шћера твоја,
„Не шће мене, поможе Турчину.“
Плану Јуже, како огањ живи,
Викну Јуже ђеце деветоро:
„Повадите ноже деветоре,
„На комате кују искидајте.“
Силна ђеца баба послушаше,
Те на своју сестру кидисаше,
Ал’ је не да Страхинићу бане,
Шуревима ријеч говораше:
„Шуре моје, девет Југовића!
„Што се, браћо, данас обрукасте?
„На кога сте ноже потргнули?
„Кад сте, браћо, ви таки јунаци,
„Камо ножи, камо ваше сабље,
„Те не бисте са мном на Косову.
„Да чините с Турцима јунаштво,
„Десите се мене у невољи?
„Не дам вашу сестру похарчити,
„Без вас бих је могао стопити,
„Ал’ ћу стопит’ сву тазбину моју,
„Немам с киме ладно пити вино;
„Но сам љуби мојој поклонио.“
Помало је такијех јунака,
Ка’ што бјеше Страхинићу бане.

Бан Милутин и Дука Херцеговац

Често књиге земљу прехођаху,
ни ко знаде куда, ни откуд су.
Књиге иду од Призрена града,
од српскога силна цар-Стевана,
на Пожегу бану Милутину;
‘вако царе бану говораше:
„Слуго моја, бане Милутине,
опреми се у бијелу двору,
поведи ми тридесет делија
од твојега равна Драгачева,
хајде с њима ка Призрену граду,
јер хоћемо, бане, војевати
надалеко, у земљу Бугарску,
на Мијајла, краља бугарскога;
тамо ћемо, бане, зачамати,
но се спреми за три годинице!“
Дође књига у Пожегу равну
на кољено бану Милутину.
Када бане књигу проучио,
уд’рише му сузе од очију.
А гледа га љуба Иконија,
па му тихо млада говорила:
„Господару, бане Милутине,
откуд књига, од кога ли града ?
Што л’ је учиш, а сузе прољеваш?
Вели њојзи бане Милутине:
„Чу л’ ме, душо; љубо Иконија,
ова ј’ књига од Призрена града,
од нашега силна цар-Стевана;
цар ме зове на његову војску
надалеко, у земљу Бугарску,
на Мијајла, краља бугарскога,
каже, љубо, за три годинице
да ће бити боја с Бугарима.
Но чу ли ме, љубо Иконија,
гледај мене пребијеле дворе,
немој моје дворе опустити;
пази мене два нејака сина,
удоми ми сестрицу Јелицу
у лијепу варош Ђаковицу;
копај мене девет винограда
у Бањици и у Атеници,
у Лозници и у Паковраћу:
а чувај ми девет воденица
низ Бјелицу и низ Моравицу;
гледај нашу славну задужбину
под Баницом ‘цркву Јежевицу;
чекај мене за три годинице,
док се вратим из земље Бугарске.“
А кад бане љуби наручио,
опреми се на цареву војску,
он поведе тридесет делија,
оде право уз воду Мораву,
докле с’ прими ломна Влаха Старог,
а одатле у Сјеницу равну,
од Сјенце у поље Косово,
од Косова уз Шару планину,
докле дође у Призрена града.
Али царе војску подигао
и пошао низ воду Бистрицу.
Сустиже га бане Милутине
на ономе Голешу планини;
ту се бане с царем састануо
и за лако здравље упитао
и сретна му пута честитао.
А вели му силан цар Стеване:
„Слуго моја, Милутине бане,
ако мене Бог и срећа даде
те добијем краља Бугарина,
хоћу тебе, слуго, поклонити
у државу земљу Босну славну,
да банујеш и да господујеш,
Милутине, за живота твога“.
Па с’ отале војска окренула,
низ Србију ка земљи Бугарској.
Кад дођоше у земљу Бугарску,
дочека их краљу Мијаило
украј Лаба, украј воде ладне.
Ту се краље с царем ударио,
били су се три бијела дана.
Кад четврто јутро освануло,
лоша краљу срећа прескочила,
те се краље с царем сусретнуо,
но га добро Стево дочекао,
на добру га коњу поћерао,
сустиже га у по поља равна,
сабљом ману одсјече му главу,
пороби му силовиту војску,
а он сједе у земљу Бугарску,
и умири земљу Бугарију.
Но задуго царе зачамао,
кажу, брате, за три годинице,
зачамао у земљи Бугарској,
и са шњиме бане Милутине.
Но да видиш младе бановице!
Ту не прође ни година дана,
она бана с војске не чекаше:
батали му пребијеле дворе,
опусти му девет винограда,
распродаде девет воденица,
поруши му цркву Јежевицу,
не удаде сестрицу Јелицу,
не пази му два нејака сина, —
него пише лист књиге бијеле,
те је шиље у Херцеговину,
на кољено Дуки Херцеговцу:
„Чу ли мене, Дука Херцеговче,
ти покупи кићене сватове,
с њима хајде у Пожегу равну
а мојему двору бијеломе
те ме узми за вијерну љубу,
јер сам млада данас останула,
та баница млада, удовица,
а бане је мене погинуо
војујући у земљи Бугарској;
но се немој, Дука, затрајати,
јер ме просе млогн просиоци.“
Набрзо му књигу оправила.
А кад Дуки ситна књига дође,
те он виђе што му књига каже,
он не купи кићенијех свата,
већ се спреми на бијелој кули,
удри на се дибу и кадиву,
па се скиде низ бијелу кулу,
оде право у доње подруме,
те опреми дебела кулаша,
па се њему на рамена баци,
оде право преко Босне славне
докле стиже Дрини валовитој,
здраво Дрину воду пребродио,
а маши се ломна Влаха Старог,
докле дође до Ужица града,
па се спусти у Пожегу равну
ка банову двору бијеломе,
пред двором му одсједе кулаша,
а срете га госпођа баница,
руке шире, у лица се љубе,
узеше се за бијеле руке,
отидоше на танке чардаке,
угости га госпођа баница
са шећерли кавом и ракијом,
па дозива своје вјерне слуге,
овако им млада говорила:
„Чујете л’ ме, моје вјерне слуге,
пазите ми мога господара,
господара, Дуку Херцеговца,
боље него старог Милутина!“
Тако стаде за петнаест дана,
док се спреми млада бановица,
па покупи све баново благо,
однесе му свијетло оружје,
одведе му два коња витеза,
зароби му два нејака сина
и са шњима сестрицу Јелицу,
оде с Дуком у Херцеговину.
Тако било, задуго не било,
глас отиде од уста до уста,
докле зачу бане Милутине,
а он скочи на ноге лагане,
оде право цару честитоме,
на јутру му назва добро јутро,
а боље му царе приватио:
„Добро дође, бане Милутине!
Што си, бане, тако уранио ?
А што ли си, сине, невесео?“
Поклања се бане до земљице,
љуби цару руку и кољено,
па му оде смјерно говорити:
„Господару, силан цар-Стеване,
ево има четири године,
како с тобом, царе, војујемо
по Бугарској, по земљи проклетој,
а моје сам дворе оставио
и баницу љубу Иконију,
па сад чујем да се преудала,
и б’јеле ми дворе похарала
са некаким Дуком Херцеговцем,
два ми млада заробила сина
и Јелицу моју милу сеју,
све одвео у Херцеговину,
моје б’јеле дворе баталио;
остало ми девет винограда
нерезани и неокопани,
не меље ми девет воденица,
но их куја свијех распродала,
порушила моју задужбину,
та лијепу цркву Јежевицу;
но ти с’ молим, мили господару,
пусти мене до бијела двора,
да обиђем пребијеле дворе,
да повратим моје млого благо
а и моја два нејака сина
и сестрицу Јелицу ђевојку;
да с’ осветим Дукн зулумћару,
да му вратим жалост за срамоту.“
Кад је царе бана саслушао,
онда њему ‘вако говорио:
„Приустав’ се, бане Милутине,
да ти дадем сићана вермана,
што сам тебе, бане, поклонио
земљу Босну у твоју државу!“
Кад је бане цара саслушао, ,
приклони се до зелене траве,
пољуби га у скут и у руку,
па причека три бијела дана.
Кад четврто јутро освануло,
цар му даде сићана вермана
па с’ отале бане подигао,
оде право кроз земљу Бугарску,
докле дође до Крушевца града,
а отале уз воду Мораву,
докле бане дође под Јелицу,
под Јелицу, у село Бањицу,
те огледа своје винограде;
па се вати равна Драгачева,
стиже бане питомој Пожези
а својему двору бијеломе;
ал’ му б’јели двори потавнили,
полупани срчали пенџери,
обаљени високи чардаци,
обурвати дубоки подруми,
порушена мермерли авлија,
обаљена демирли капија;
у двору му нигђе никог нема,
осим болан слуга Миловане;
пита њега бане Милутине:
„О Бога ти, моја вјерна слуго,
ко похара моје б’јеле дворе ?
Ко л’ одведе два нејака сина
и Јелицу моју милу сеју ?
Ко л’ покупи из ризнице благо ?
Ко л’ одведе коње из арова ?
Ко л’ однесе свијетло оружје
и одведе љубу Иконију ?“
Вели њему слуга Миловане:
„Господару, Милутине бане,
све ти, бане, љуба похарала
са курвићем Дуком Херцеговцем;
све однесе у Херцеговину,
да се слави Дука, зулумћару
на срамоту тебе и твојима.
А кад бане слугу саслушао,
он се маши руком у џепове,
даде њему дванаест дуката:
„Нај то тебе, слуго Миловане,
те се рани и ода зла брани,
док се вратим из Херцеговине.“
Па окрену помамна ђогина,
оде право преко Влаха Старог
доке стиже у Херцеговину
б’јелој кули Дуке Херцеговца;
али Дуке дома не бијаше,
но отишб ка Тројици цркви
и одвео љубу Иконију;
у двору му никог не бијаше,
до банова два нејака сина,
голи, боси стоје у авлији
и мећу се камена с рамена,
па говори млађи старијему:
„Удри, брате, ако боље можеш!“
А старији млађем говорио:
„Како ћу ти, брате, одбацити,
-кад се нисам вином причестио
ни бијелим љебом наранио,
откако сам баба изгубио?“
Кад то чуо бане Милутине,
уд’рише му сузе од очију,
угна ђога у мермер-авлију,
опази га двоје ђеце лудо,
па побјеже у бијеле дворе,
те казују својој милој тетки:
„Тето наша, Јелице ђевојко,
неко дође у мермер-авлију, ју,
и онјаше ђога бабовога.“
А кад чула Јелица ђевојка,
те изиђе пред бијеле дворе,
одмах прзна свога мила брата,
па му паде млада око врата,
рони сузе низ бијело лице;
а тјеши је бане Милутине:
„Немој, сестро, више туговати!
Та доста си млада туговала,
у рукама Дуке зулумћара.“
Те с’ ђевојка мало утјешила,
доведе му два нејака сина,
оде бане ђецу миловати,
а Јелици тихо говорити:
„Отвори ми пребијелу кулу!“
Ал’ му сестра тихо одговара:
„Кучка једна, а не снаха моја,
од куле је кључе однијела,
и отишла с Дуком зулумћаром
ка Тројици пребијелој цркви!“
Кад је бане сестру саслушао,
он подвикну тридесет делија,
те на кули обише капију.
Бан се пење на бијелу кулу
те отвора попете сепете,
нађе бане ђечине хаљине:
од кадиве зелене доламе,
и нађе им танке преобуке,
он обуче два нејака сина
и Јелицу своју милу сеју,
па он оби Дукине подруме,
напоји их вином црвенијем,
а нарани љебом бијелијем,
па их посла у мермер-авлију,
да с’ играју млади по авлији,
а он сакри коње у подруме,
а делије на бијелу кулу;
оде гледат са бијеле куле
шта му ђеца по авлији раде,
и шта ће им Дука учиннти
када с љубом у авлију дође.
Мало било, задуго не било,
ал’ ето ти Дуке Херцеговца
са његовом љубом Иконијом;
како виђе два банова сина,
он потрже плетену канџију,
оде ћерат ђецу по авлији.
Али скочи бане са чардака,
викну бане тридесет делија,
опколише Дуку зулумћара,
шћаху њега жива уватити;
но се не да Дука уватити,
трже сабљу у десницу руку,
двије бану погубио слуге.
Кад то внђе бане Милутине,
он удари Дуку зулумћара
са својијем перним буздованом,
удари га у чело јуначко,
Дука паде у зелену траву,
Дука паде, а бане допаде,
колико му крви жедан бјеше,
сабљом ману, одс’јече му главу.
То кад виђе љуба Иконија,
стаде бјегат млада низ авлију.
Не дадоше два банова снна,
веће одмах кују уватише,
у руке је бану додадоше.
Бане викну на своје делије,
донесоше б’јелу крпу платна,
залише је лојем и катраном,
па увише кују Иконију
саврх главе до зелене траве,
па он сједе пити рујно вино,
а њој русу косу запалише.
Кад догоре доље до очију,
она с’ моли бану Мнлутину:
„Господару, бане Милутнне,
не дај, бане, твоје очи чарне,
доста си их пута пољубио!“
Алн вели бане Милутине:
„Док љубио, дотле и бранио,
сад нек брани Дука зулумћару!“
Кад догоре до бијелих дојки,
она зове два нејака сина:
„Ђецо моја, ако Бога знате,
ви не дајте двије б’јеле дојке,
доста су вас мл’јеком задојиле
и лудијех досад одраниле!“
Али вели двоје ђеце лудо:
„Јесу, мајко, ал’ је скупо стало
та дворећи Дуку зулумћара
голи, боси за три годинице!“
Тако згоре кучка Иконија
саврх главе до зелене траве.
Бане скочи од земље на ноге,
те Дукину похарао кулу,
однесе му благо и оружје,
и одведе коње и соколе,
запали му пребијеле дворе,
па отиде новој бановини,
штоно му је царе поклонно
војујући по земљи Бугарској;
намјести се бане Милутине
у Маглаја, бијелога града.
Ту му дође земља Босна славна
V од Босне тридест капетана,
те се млади бану поклонише.
Бан удаде сестрицу Јелицу
у питому варош Ђаковицу
за сокола Брђанина Павла,
а ожени два нејака сина
спреко мора отуд од Латина:
стече бане млоге пријатеље.
Бог му дао са животом здравље!
Нама, браћо, на сретно весеље!
То велимо да се веселимо,
не би ли нас и Бог веселио!

Дарови светог Јована Владимира

От кад’ одиш, млад делијо?
Весел одиш, весел пејеш!
Кој ти даде то веселие?
„Даде ми го свети Јован
„Свети Јован от Елбасан –
„И ти да си жив и весел!“

От кад’ одиш, богаташе?
Весел одиш с полни руци!
Кој ти даде полни руци?
„Даде ми ги свети Јован
„Свети Јован от Елбасан –
„И ти да си жив и богат!“

От кад’ одиш, стара бако?
Брго одиш като мома!
Кој ти така крепост даде ?
„Даде ми е свети Јован
„Свети Јован от Елбасан –
„И ти да си жив и крепок!“

От кад одиш, аргат мори?
Кој ти зема мрак со чело ?
Кој ти даде лицето светло
Ама светло като солнце?
„Мрак ми с чело светец зема
„И даде ми лицето светло
„Свети Јован от Елбасан –
„И ти да си жив и светел!“

Огњена Марија у паклу

„Дај ми, Боже, од рајевах кључе,
„Да од раја отворимо врата,
„Да ја дођем проз рај у пакао,
„Да ја виђу остаралу мајку,
„Не бих ли јој душу избавила!“
Бога моли, и умолила га,
Од раја јој кључе поклонио,
И шњом посла Петра апостола,
Те од раја отворише врата,
И прођоше проз рај у пакао;
Ал’ три друга по паклу шетају
Једном другу нога горијаше,
А другоме рука до рамена,
А трећему глава горијаше.
Но Марија апостола пита:
„Што су, Петре, Богу згријешили,
„Те се муче муках жестокијех?“ –
„Казаћу ти, Огњана Марија!
„Што овоме руса гори глава,
„Овај није даровао куму:
„Кума њему светога Јована,
„А он њојзи паре ни динара;
„Што овоме гори десна рука,
„Њом је клао овце преходнице;
„Што овоме трећем нога гори,
„Њом је био и оца и мајку.“
Њих минуше, напријед прођоше,
Али сједе до два стара старца,
Њима горе и браде и главе.
Но Марија апостола пита:
„Кажуј, Петре, што су згријешили?“-
„Казаћу ти, моја мила секо!
„Ово бјеху од земље судије,
„Мирили су мртве и рањене
„И у кмество сиједали криво,
„И проклето узимали мито;
„А нијесу јоште дочекали,
„Што чињаху, кад они могаху,
„Каматника, секо, и митника
„До два тези Боже проклетника.“
Па минуше мало понапријед,
Ту нађоше једну невјестицу,
Ђе јој горе и ноге и руке,
А пропа’ јој језик проз вилице,
А висе јој змије о дојаках;
Кад је виђе Огњана Марија,
Он’ ијетко апостола пита:
„Што је, кучка, Богу згријешила,
„Те се мучи муках жестокијех?“-
„Казаћу ти, моја мила секо!
„Гријешница ј’ крчмарица била,
„У вино је воду присипала
„И за воду паре узимала;
„Имала је обречена мужа,
„Ходила је шњега на другога;
„Кад се млада вјенчавала шњиме,
„Бачила је на себе мађије,
„Да шњим нема од срца порода,
„А Бог јој је писа’ седам синах,
„Ето јој их, секо, о дојаках,
„Са њима ће пред Господом поћи.“
И пођоше мало понапријед,
А нађоше бабу остаралу,
То је мајка Огњане Марије,
Њојзи горе и ноге и руке,
И гори јој коса наврх главе;
А Марија стаде поред мајке,
Па упита остаралу мајку:
„Кажи, мајко, што си згријешила?
„Не бих ли ти душу избавила.“
Но Марији мајка говорила:
„Ја немам што, до камена казат’:
„Кад ја бијах на бијес ђевојка,
„Једно јутро ускрсење дође,
„Моја мајка до пред цркву пође,
„Мен’ остави да сигурам ручак,
„Кад ми мајка испред цркве дође,
„Мене голу у хаљине нађе,
„Удари ме руком и прстеном,
„Ја шњом уд’рих о дувар од куле,
„Таде ме је проклињала мајка
„“Залуду се удавала, синко!“
„Удавах се три четири пута,
„И ту ја бих у Бога злочеста,
„Не одржах мужа ни једнога.
„Кад се, синко, удадох четвртом,
„Ту ја нађох двоје пасторчади,
„Једно лудо од двије године,
„Друго, синко, од пуне четири,
„Узеше ме ђеца Богом мајку:
„Кад ми ђеца из игре дођоше,
„Код мене се оба заплакаше,
„Плачући ми стариј’ говораше:
„“Скрој ми, мајко, бијелу кошуљу.“
„Мјерих му је о камену станцу“.
„Млађи рече: „“Дај ми љеба, мајко““
„Ја му дадох комат земље црне „
Још се баба јадити хоћаше,
Но јој не да Петре апостоле.
Но је Петар за руку дофати,
И бачи је међу ђаволима:
„Чекај враже, држи је ђаволе!“
То је било, а Боже помози!

Браћа и сестра

Рани мајка девет мили сина
И десету шћерцу мљезиницу;
Ранила их док их одранила,
Докле били сини на женидбу,
А ђевојка била на удају,
Њу ми просе млоги просиоци
Једно бане, друго џенерале,
Треће проси из села комшија
Мајка даје у село комшији,
Браћа дају с преко мора бану,
Још су браћа сестри бесједила:
„Ја ти пођи, наша мила сејо,
„Ја ти пођи с преко мора бану,
„Ми ћемо те често походити:
„У години свакога мјесеца,
„У мјесецу сваке неђељице.“
То је сестра браћу послушала,
Она пође с преко мора бану.
Ал’ да видиш чуда великога!
Ја Бог пушћа од себе морију,
Те помори девет милих брата,
Сама оста саморана мајка.
Тако стаде три године дана.
Љуто пишти сестрица Јелица:
„Мили Боже, чуда великога!
„Што сам врло браћи згријешила,
„Те ме браћа походити не ће?“
Њу ми коре млоге јетрвице:
„Кучко једна, наша јетрвице!
„Ти си врло браћи омрзнула,
„Те те браћа походити не ће.“
Љуто пишти сестрица Јелица,
Љуто пишти јутром и вечером.
Ал’ се милу Богу ражалило,
Па он посла два своја анђела:
„Ид’те доље, два моја анђела,
„До бијела гроба Јованова,
„Јованова, брата најмлађега,
„Вашијем га духом заданите,
„Од гроба му коња начините,
„Од земљице мијес’те колаче,
„Од покрова режите дарове;
„Спремите га сестри у походе.“
Хитро иду два Божја анђела
До бијела гроба Јованова,
Од гроба му коња начинише,
Њинијем га духом задануше,
Од земљице мијесе колаче,
Од покрова резаше дарове;
Спремише га сестри у походе.
Хитро иде нејачак Јоване;
Кад је био двору на помолу,
Далеко га сеја угледала,
Мало ближе пред њег’ ишетала,
Од жалости врло заплакала,
Руке шире, у лице се љубе;
Па је сеја брату бесједила:
„Јесте л’ ми се, брате, затјецали,
„Кад сте мене младу удавали,
„Да ћете ме често походити:
„У години свакога мјесеца,
„У мјесецу сваке неђељице?
„Ево данас три године дана
„Нијесте ме јоште походили!“
Још је њему сеја бесједила:
„Што си тако, брате, потавњео
„Баш кан’ да си под земљицом био?“
Бесједи јој нејачак Јоване:
„Шути, сејо, ако Бога знадеш!
„Мене јесте голема невоља:
„Док сам осам брата оженио,
„И дворио осам милих снаха;
„А како се браћа иженише,
„Девет б’јелих кућа начинисмо;
„За то сам ти поцрњео, сејо.“
И он био три бијела дана.
Опрема се сестрица Јелица,
И опрема господске дарове,
Да дарује браћу и снашице:
Браћи реже свилене кошуље,
А снахама бурме и прстење.
Ал’ је Јово врло устављаше:
„Ти не иди, моја мила сејо,
„Док још браће у походе дође.“
Ал’ Јелица останути не ће;
Она спреми господске дарове;
Отале се Јово подигао
И са шњиме сестрица Јелица.
А кад близу двора долазише,
Код двора је пребијела црква.
Па бесједи нејачак Јоване:
„Ти почекај, моја мила сејо,
„Док ја одем за бијелу цркву:
„Кад смо средњег брата оженили,
„Ја сам златан прстен изгубио,
„Да потражим, моја мила сејо.“
Оде у гроб нејачак Јоване,
А остаде сестрица Јелица
Чекајући нејачка Јована.
Чекала га, па га потражила,
Ал’ код цркве млого ново гробље:
Ту се одмах јаду осјетила,
Ђе ј’ умр’о нејачак Јоване.
Хитро иде двору бијеломе;
Кад је близу двора долазила,
Ал’ у двору кука кукавица;
То не била сиња кукавица,
Веће њина остарила мајка.
А Јелица на врата долази,
Она виче из грла бијела:
„Јадна мајко, отвори ми врата.“
Стара мајка из двора бесједи:
„Ид’ одатле, од Бога моријо,
„Девет си ми сина уморила,
„И мен’ хоћеш остарилу мајку?“
А Јелица била бесједила:
„Јадна мајко, отвори ми врата,
„Ово није од Бога морија,
„Већ Јелица твоја мила шћерца.“
Па јој мајка отворила врата,
Закукаше, кано кукавице,
Рукама се б’јелим загрлише,
Обје мртве на земљу падоше.

Свеци Благо Дијеле

Мили Боже! чуда великога!
Или грми, ил’ се земља тресе!
Ил’ удара море у брегове?
Нити грми, нит’ се земља тресе,
Нит’ удара море у брегове,
Већ дијеле благо светитељи:
Свети Петар и свети Никола,
Свети Јован и свети Илија,
И са њима свети Пантелија;
Њим’ долази Блажена Марија,
Рони сузе низ бијело лице.
Њу ми пита Громовник Илија:
„Сестро наша, Блажена Марија!
„Каква ти је голема невоља,
„Те ти рониш сузе од образа?“
Ал’ говори Блажена Марија:
„А мој брате, Громовник Илија!
„Како не ћу сузе прољевати,
„Кад ја идем из земље Инђије,
„Из Инђије из земље проклете?
„У Инђији тешко безакоње:
„Не поштује млађи старијега,
„Не слушају ђеца родитеља;
„Родитељи пород погазили,
„Црн им био образ на дивану
„Пред самијем Богом истинијем!
„Кум свог кума на судове ћера,
„И доведе лажљиве свједоке
„И без вјере и без чисте душе,
„И оглоби кума вјенчанога,
„Вјенчанога или крштенога;
„А брат брата на мејдан зазива;
„Ђевер снаси о срамоти ради,
„А брат сестру сестром не дозива.“
Њој говори Громовник Илија:
„Сејо наша, Блажена Марија!
„Утри сузе од бијела лица,
„Док ми овђе благо под’јелимо,
„Отић’ ћемо Богу на диване,
„Молићемо Бога истинога,
„Нек нам даде кључе од небеса,
„Да затворим’ седмера небеса,
„Да ударим’ печат на облаке,
„Да не падне дажда из облака,
„Плаха дажда, нити роса тиха,
„Нити ноћу сјајна мјесечина,
„Да не падне за три годинице;
„Да не роди вино ни шеница,
„Ни за цркву часна летурђија.“
Кад то чула Блажена Марија,
Утр сузе од бијела лица.
Када свеци благо под’јелише:
Петар узе винце и шеницу,
И кључеве од небеског царства;
А Илија муње и громове;
Пантелија велике врућине;
Свети Јован кумство и братимство.
И крстове од часнога древа;
А Никола воде и бродове;
Па одоше Богу на диване,
Молише се три бијела дана
И три тавне ноћи без престанка,
Молише се, и умолише се:
Бог им даде од небеса кључе,
Затворише седмера небеса,
Ударише печат на облаке,
Те не паде дажда из облака,
Плаха дажда, нити роса тиха,
Нит’ обасја сјајна мјесечина:
И не роди вино ни шеница,
Ни за цркву часна летурђија.
Пуно време за три годинице:
Црна земља испуца од суше,
У њу живи пропадоше људи;
А Бог пусти тешку болезању,
Болезању страшну срдобољу,
Те помори и старо и младо,
И растави и мило и драго.
Цио остало, то се покајало,
Господина Бога вјеровало.
И осташе Божји благосови,
Да не падне леда ни снијега
До један пут у години дана;
Како онда, тако и данаске.
Боже мили, на свем тебе вала!
Што је било, више да не буде!