Од како је свијет постануо,
Није веће чудо настануло,
Ни настало, ни се ђегођ чуло,
Што казује чудо у Призрену,
У некаква Леке капетана:
Кажу чудо Росанду ђевојку.
Ја каква је, јада не допала!
Што је земље на четири стране,
Бутун земље Турске и каурске,
Да јој друге у сву земљу није
Ни бијеле буле ни влахиње,
Нити има танане Латинке;
Ко ј’ видио вилу на планини,
Ни вила јој, брате, друга није.
Ђевојка је у кавезу расла.
Кажу, расла петнаест година,
Ни виђела сунца ни мјесеца,
Данас чудо оде по свијету.
Оде хабер од уста до уста,
Док се зачу у Прилипа града,
Зачу јунак Краљевићу Марко.
То је Марку врло мило било,
Њу ми фале, а њега не куде,
Мисли Марко, била би му љуба,
А Лека је красан пријатељу,
Имао би с киме пити вино
И господску ријеч проговорит’.
Зове Марко сестру и призивље:
„Ну похитај, сестро, на чардаке,
„Те отвори сандук на чардаку,
„Извади ми господско ођело,
„Што сам, сестро, био припремио,
„Кад с’ оженим, ја да се обучем;
„Мислим, сестро, данас полазити
„У Призрена под Шару планину,
„Да испросим у Леке ђевојку;
„Кад испросим, сестро, и доведем,
„И тебе ћу онда удомити.“
Брже сестра трчи на чардаке,
Отвори му сандук на чардаку,
Разложи му господске хаљине.
Кад с’ обуче Краљевићу Марко,
Уд’ри чоху и уд’ри кадифу,
И на главу калпак и челенку,
И на ноге ковче и чакшире,
Сваки чифти од дуката жута,
И опаса сабљу димискију,
Златне ките бију по земљици,
У злато је сабља обливена,
У острицу остра и угодна;
А слуге му коња изведоше,
Оседлали седлом од позлате,
Покрили га чохом до копита,
Поврх свега пули рисовина,
Зауздали ђемом од челика.
На походу Марко иштетио:
Викну слуте, трчи подрумџија,
Међу собом вино донијеше,
До два чабра црвенога вина:
Један даше коњу од мегдана,
Крвав коњиц до ушију дође,
Други попи на походу Марко,
Крвав Марко до очију дође;
А кад ала алу појахала,
Фатио се поља Прилипскога.
Прође поље и прође планине,
Стиже Марко близу до Косова,
Не шће Марко равној Дмитровици,
Но окрену првој раскрсници,
Оде право побратиму своме,
Побратиму војводи Милошу.
А кад био пољем испод града,
Виђе њега војвода Милошу,
Виђе њега са бијеле куле,
Те призивље своје млоге слуге:
„Слуге моје! отвор’те капију,
„Изидите пољу широкоме,
„Уфатите друма широкога,
„Капе, ђецо, тур’те под пазухе,
„Поклон’те се до земљице црне,
„Ето к мене побратима Марка;
„Немојте му скуту обискиват’,
„Немојте му сабљу приватати,
„Ни ви к Марку близу прилазити;
„Може бити, да је љутит Марко,
„Може бити, да је пијан Марко,
„Па вас може с коњем прегазити
„И грднијех, ђецо, оставити;
„Док уиђе Марко у капију
„И са мном се у лице пољуби,
„Ондај Марку коња прифатите,
„А ја ћу га водит’ на чардаке.“
Брже слуге отвориш’ капију,
И у пољу сусретоше Марка,
Али Марко слуге не гледаше,
Но мимо њих коња прогоњаше,
У капију коња пригоњаше,
У капији коња одјануо
А ишета војвода Милошу,
Срете Марка побратима свога,
Руке шире, те с’ у лица љубе.
Позивље га Милош на чардаке,
Запе Марко, не ће на чардаке:
„Не ћу тебе, побро, на чардаке,
„Немам каде, побро, гостовати;
„Но ал’ чујеш, али и не чујеш
„У Призрену у бијелу граду
„Поглавицу Лека капетана,
„И у Леке чудно чудо кажу,
„Чудно чудо, Росанду ђевојку,
„Што је земље на четири стране,
„Бутун земље Турске и каурске,
„Да јој друге у сву земљу нема
„Ни бијеле буле ни влахиње,
„Нити има танане Латинке;
„Ко ј’ видио вилу на планини,
„Ни вила јој, брате друга није;
„А њу фале, а ни нас не куде,
„А данас смо оба побратими,
„Десили се оба нежењени;
„Гори нам се, брате, посмијаше,
„И гори се од нас иженише,
„Иженише и пород имаше,
„Ми остасмо, брате, за укора;
„Ми имамо трећег побратима,
„Крилатога Рељу у Пазару
„Више Рашке, више воде ладне,
„Ми смо браћа вјерна од постања;
„Но с’ обуци, што се можеш љепше,
„И понеси блага неколико,
„Понес’ златан прстен на ђевојку,
„Позваћемо Рељу Крилатога,
„Кад одемо здраво у Призрена,
„Нек нас види Лека и ђевојка,
„Нека пође, за кога јој драго:
„Један да је хитар ђувеглија,
„А двојица да су два ђевера,
„С Леком да смо главни пријатељи.“
Зачу Милош, и мило му било,
Оставио у авлији Марка,
Милош оде на танке чардаке,
Те облачи дивно одијело:
Самур:калпак и чекрк:челенку,
А на себе три ката хаљина,
И пригрну коласту аздију,
Које данас ни у краља нема,
Отишло је тридест ћеса блага
Док изнутра уд’рио поставу,
А с лица јој ни хесапа нема,
Ту је млого благо сатрошено;
А слуге му ждрала изведоше,
Док с’ обуче војвода Милошу,
Ал’ се Марко вина напојио,
Попио је раван чабар вина,
Другим чабром коња напојио.
Ја да ти је оком погледати,
Погледати војводу Милоша!
Весео ти Марко ђувеглија
Код овога војводе Милоша[a]!
У висину да већега нема,
У плећима поширега нема,
Како ли је лице у јунака!
Каке ли су очи обадвије!
Какви ли су они мрки брци!
Танки брци пали на рамена;
Благо оној, која ће га узет’!
Добријих се коња дофатише,
Отидоше равној Дмитровици,
Спуштише се ка Јењи Пазару
Покрај Рашке под Рељине дворе.
Виђе Реља, срете побратиме,
Руке шире, у лица се љубе,
У капији коње разјахаше,
Хитре слуге коње прифатише;
Позивље их Реља на чардаке,
Не шће Марко, но Рељи бесједи:
„Ми Не ћемо, побро, на чардаке,
„Ни на чардак, ни на танку кулу,“
Све му каза, куд су походили:
„Хајде Реља, хајде побратиме,
„Ми ћемо те мало почекати,
„Ођени се, што се можеш љепше,
„Нек ти слуге коња оседлају.“
Реља био једва дочекао.
Ја да ти је оком погледати,
Кад с’ обуче један крилат јунак!
Но да видиш дивна ђувеглије,
Ђувеглије, Реље Крилатога!
Није шала један крилат јунак!
Није шала крила и окриље!
А јадан ти према њему Марко!
И јадан ти Милош војевода!
Виловита коња појахао;
Ударише пољем широкијем
Покрај Рашке, покрај воде ладне,
На бродове води ударише,
Пријеђоше воду Јошаницу,
Седамдесет и седам бродова,
Фатише се села Колашина,
Спуштише се равној Метохији,
На Сеновца села ударише,
На Сеновца и пак Ораховца,
Метохију равну пријеђоше,
Фатише се поља Призренскога
Испод Шаре високе планине.
Подалеко у пољу бијаху,
А виђе их Лека капетане,
Пак довати дурбин од биљура,
Да погледне, ко је и откуд је,
Ели види Лека капетане
Ваљаане[b] коње и јунаке;
Како дурбин на око турио,
Позна Лека три Српске војводе,
Позна Лека, за чудо му било,
И мало се Лека препануо
Викну Лека из бијела грла,
Викну Лека и призивље слуге:
„Слуге моје! отвор’те капију,
„Слуге моје! пољу похитајте,
„Иду к мене три Српске војводе,
„Ништа не знам, шта је и како је,
„Ништа не знам, јел’ нам земља мирна.“
Брже слуге отвориш’ капију,
Подалеко пољу излазише,
Поклонише с’ до земљице црне,
Ал’ војводе слуге не гледају,
У капију коње угонише,
Тада слуге њима допадоше,
Витезове коње прифатише;
А ишета Лека капетане,
У авлији три војводе срете,
Руке шире, те с’ у лица љубе,
За јуначко питају се здравље,
За биле се руке уватише,
Иду, брате, на танке чардаке.
Кад дођоше врху на чардаке,
Кудгођ Марко земљу проходио,
Ни чему се није зачудио,
Ни се Марко од шта застидио,
Ту с’ зачуди Марко и застиђе,
Кад у Леке сагледа чардаке
И Лекину виђе госпоштину.
Од шта бјеше на чардак’ простирка?
Бјеше чоха чардаку до врата,
А по чоси лијепа кадифа.
Но каки су у Леке душеци!
Каки ли су под главу јастуци’
Све од суха злата исплетени.
По чардаку млоги чивилуци,
Ђе се вјеша господско оружје,
Чивилуци од бијела сребра;
Што бијаху на чардак’ столови,
Столови су од бијела сребра,
А јабуке од сухога злата.
На чардаку на лијеву страну
Ту бијаше совра постављена,
Низа совру вино наточено,
У злаћане купе напуњено,
Уврх совре једна купа сједи,
Купа бере девет литар’ вина,
Ал’ је купа од сухога злата,
То је купа Леке капетана;
Томе се је Марко зачудио.
Позивље их Лека капетане,
Уврх совре мјесто начинио,
Војводе је једва дочекао.
Онда хитре допадоше слуге,
Те са совре купе подигоше,
У руке их даше војводама,
А најпрвом господару своме,
Господару Леки капетану.
Доста бјеше вина издобила
И у совру сваке госпоштине
И од млого руку ђаконије.
Пише вино па и зачамаше
Од неђеље опет до неђеље.
Марко често оком погледује,
Погледује оба побратима,
А који ће Леки поменути,
Проговорит’ ријеч за ђевојку;
Како Марко у њих погледује,
Он’ преда се у земљицу црну:
Није ласно Леки поменути,
Онакоме главноме јунаку!
Кад се Марко виђе на невољи,
За невољу ријеч проговори:
„Поглавице, Леко капетане!
„Ми сиђесмо и ми писмо вино,
„О свачему, Леко, бесједисмо,
„Све те гледам, све те ослушкујем,
„А кад ћеш ме Леко, приупитат’,
„Што смо даљну земљу походили
„И ми наше коње уморили,
„А ти, Леко, не шће да упиташ.“
Удари се јунак на јунака,
Удари се памет на памецу,
Те му Лека чудно одговара:
„О војводо, Краљевићу Марко!
„Како би те, брате, упитао,
„Кад си, Марко, давно иштетио,
„Што почешће к мени не идете,
„Да с’ за лако здравље упитамо
„И ми рујна вина напојимо,
„И видимо, јел’ нам земља мирна?
„Ви сте к мене, ја ћу сјутра к вама.“
С ријечима дочекао Марка,
За дуго му Марко не мучао,
Но му другу Марко проговара:
„Све је тако, Леко капетане!
„Ал’ ти другу хоћу бесједити,
„Бесједити, а доста је стидно:
„Нама тешки гласи досадише
„А у тебе чудо казујући,
„Чудно чудо, поноситу Росу,
„Што је земље на четири стране,
„Бутун Босне и Уруменлије,
„Што је Шама и што је Мисира,
„Аћолије и Анадолије,
„И влашкијех седам краљевина,
„Да јој друге у сву земљу није;
„А њу фале, а и нас не куде;
„Ми смо дошли, Леко капетане,
„Да у тебе просимо ђевојку.
„Сва тројица јесмо побратими,
„Сва тројица јутрос нежењени;
„Подај сестру за кога ти драго,
„Бирај зета, кога тебе драго:
„Једа да ‘ е хитар ђувеглија,
„А двојица до су два ђевера,
„С тобом да смо главни пријатељи.“
Плану Лека, па се намрдио:
„Прођи ме се, војевода Марко!
„Немој прстен вадит’ на ђевојку,
„Ни вадити просачку буклију:
„Што сам јунак у Бога желио,
„То сам данас једва дочекао,
„Да ја стечем таке пријатеље;
„Ал’ да тебе једну муку кажем:
„Што си чуо, ти војвода Марко,
„Да. љепоте не има ђевојци,
„Истина је баш што људи кажу;
„Ал’ је сестра моја самовољна,
„Не боји се ни кога до Бога,
„А за брата ни хабера нема:
„Седамдесет и четири просца
„Што су сестри дослен доходила,
„Сваком сестра находи махану,
„Код просаца брата застидила;
„Не смијем ти прстен приватити
„Ни попити просачку буклију,
„Ако сестра сјутра не шће поћи,
„Како ћу ти онда одговорит’?“
Грохотом се Марко насмијао,
Па ти Леки ријеч проговара:
„Авај Лека! весела ти мајка[c]!
„А какав би био старјешина
„Те судити једном земљом равном,
„Па се тебе сестра не бојати!
„Кунем ти се и Богом и вјером,
„Да је моја у Прилипу моме,
„Па кад она не би послушала,
„Ја бих њене руке осјекао,
„Ил’ њезине очи извадио.
„А чујеш ли, Леко капетане!
„Ако с’ бојиш миле секе твоје,
„Молим ти се, као старијему,
„Ну отиди на бијелу кулу,
„Иди, Лека, ђе ти сједи сека,
„Те се моли, доведи је амо,
„Нека она сагледа војводе,
„Белћи досле није ни виђела;
„Твоју сестру, Лека, ослободи,
„Нека пође, за кога јој драго,
„А ми браћа кавге не имамо:
„Један да је ђувеглија њезин,
„А двојица да су два ђевера,
„С тобом да смо красни пријатељи.“
Скочи Лека, ријеч не порече,
Оде Лека на високу кулу,
Те Росанди сестри казиваше:
„Хајде, селе, поносита Росо!
„Хајде, селе, на танке чардаке,
„Запало ти у вијеку твоме,
„Да обираш три Српске војводе,
„Што их данас у свијету нема,
„Да ти братац стече пријатеље,
„А ти, селе, да с’ удомиш дивно.“
Сестра брату ријеч проговара:
„Хајде, брале, на танке чардаке,
„Те пиј шњима вино и наздрављај,
„Ето сестре на танке чардаке.“
Оде Лека одмах к војводама,
Те сјеђаху браћа на чардаку,
Стаде звека висока чардака,
Зазвечаше ситни басамаци,
Потковице ситне на папучам’,
Ал’ ето ти буљук ђевојака,
Међу њима Росанда ђевојка;
А кад Роса дође на чардаке,
Сину чардак на четири стране
Од њезина дивна одијела,
Од њезина стаса и образа.
Погледнуше три Српске војводе,
Погледнуше, па се застидише,
Заисто се Роси зачудише.
Млого Марко чуда сагледао,
И виђео виле на планини,
И имао виле посестриме,
Ни од шта се није препануо,
Ни с’ ода шта Марко застидио;
Баш се Роси бјеше зачудио,
И од Леке с’ мало застидише,
Погледнуше у земљицу црну.
А то гледа Лека капетане,
Гледа сестру, погледа војводе,
Не ће л’ који јунак проговорит’
Јали шњиме, јал’ с танком ђевојком;
А кад виђе, ђе војводе муче,
Он ти сестру разумљује своју:
„Бирај, селе, кога тебе драго
„А од ове три војводе младе:
„Ти ако си, сестро, наумила
„Узет’, секо, доброга јунака,
„Који ће нам образ освјетлати,
„Освјетлати на сваком мегдану,
„На мегдана сваког излазити,
„Узми, селе, Краљевића Марка,
„Хајде шњиме у Прилипа града,
„Тамо тебе лоше бити не ће;
„Ако ли си, селе, наумила
„Узет’, селе, дилбера јунака,
„Коме снаге и љепоте нема,
„Нити има стаса и образа
„У свој земљи на четири стране,
„Узми, селе, војводу Милоша,
„Хајде шњиме ка пољу Косову,
„Ни тамо ти лоше бити не ће;
„Ако ли си, сестро, наумила,
„Да ти узмеш крилата јунака,
„Да га грлиш, а да се поносиш,
„Узми, селе, Рељу Крилатога,
„Хајде шњиме ка Јењи Пазару,
„Ни тамо ти лоше бити не ће.“
Ја кад зачу Росанда ђевојка,
По длану се дланом ошинула,
Звекну чардак на четири стране,
Грдну Роса ријеч започела:
„Фала богу, фала истиноме!
„Свакоме се могу дочудити
„И свакоме јаду досјетити,
„А не могу свој Призренској земљи,
„Ја на коме држи капетанство,
„На манитом Леки капетану!
„Камо памет? ти је не имао!
„А у што си, брате, преумио?
„На што си се данас преварио?
„Вољела бих с’једу косу плести
„У Призрену, нашој царевини,
„Но ја поћи у Прилипа града,
„Маркова се називати љуба;
„Јел је Марко Турска придворица,
„Са Турцима бије и сијече,
„Ни ће имат’ гроба ни укопа,
„Ни ће с’ Марку гроба опојати.
„Што ће мене код љепоте моје,
„Бидем љуба Турске придворице[d]?
„Ни ту ти се не бих ражљутила,
„Ђе се вараш Марку рад’ јунаштва,
„Но се на те јесам ражљутила,
„Шта с’ видио, шта си смиловао
„А на томе војводи Милошу,
„Ђе је виђен, ђе је снажан јунак;
„Јеси л’ чуо, ђе причају људи,
„Ђе ј’ Милоша кобила родила,
„А некака сура бедевија,
„Бедевија, што ждријеби ждрале,
„Нашли су га јутру у ерђели,
„Кобила га сисом одојила,
„С тога снажан, с тога висок јесте?
„Ни ту ти се не бих ражљутила,
„Но се јесам, брате, ражљутила,
„Што ми кажеш Рељу Крилатога.
„Камо памет? ти је изгубио!
„Камо језик? њим не говорио!
„Што ти, брате, Рељу не упита,
„Од кога је ђела и кољена,
„Ко ли отац, ко л’ његова мајка?
„Ја сам чула, ђе причају људи,
„Да је Реља Пазарско копиле,
„Нашли су га јутру на сокаку,
„Јеђупкиња њега одојила,
„С тога има крила и окриље.
„Не ћу томе поћи ни једноме.“
То изрече, оде низ чардаке.
Запали се образ од образа,
А застиде јунак од јунака.
Плану Марко, као огањ живи,
Па поскочи на лагане ноге,
Фати бритку сабљу с чивилука,
Шћаше Леки главу да укине;
Милош скочи, те уфати Марка,
У руке му сабљу уфатио:
„К себе руке, Краљевићу Марко!
„Остав’ сабљу, да је Бог убије!
„Би л’ оваког брата иштетио,
„Који нас је красно дочекао,
„А са једне грдне копилице,
„И сву Леки земљу расплакао?“
Не да Милош Леки кидисати.
Виђе Марко, па се досјетио,
Не шће њему сабљу отимати,
Но погледну пињал за појасом,
Па потрча низ танке чардаке;
Кад се Марко земље доватио
И на земљи камене калдрме,
Али Роса близу куле била,
Опколиле Росанду ђевојке,
Држе скуте и држе рукаве,
Виђе Марко, па из грла викну:
„О ђевојко, поносита Росо!
„А тако ти те младости твоје!
„Ну одбаци од себе ђевојке,
„А обрни к мене твоје лице,
„Е се, Росо, јесам застидио
„На чардаку од брата твојега,
„Те те, Росо, добро не сагледах,
„А кад дођем у Прилипа града,
„Хоће мене сестра досадити
„Питајући: „“Каква бјеше Роса?““
„Обрни се, да ти виђу лице.“
А ђевојка одћушну ђевојке,
Поврати се и обрну лице:
„Виђи, Марко, и сагледај Росу.“
Љутит Марко, па се придрнуо,
Једном крочи и далеко скочи,
И за руку дофати ђевојку,
Остар пињал вади од појаса,
Те јој десну осијече руку,
Ос’јече јој руку до рамена,
Десну руку даде у лијеву,
А ,пињалом очи извадио,
Па их зави у свилени јаглук,
Па јој тури у десно њедарце,
Па јој Марко ријеч проговара:
„Бирај саде, Росанда ђевојко!
„Бирај саде, кога тебе драго:
„Ја ти драго Турску придворицу,
„Ја ти драго Кобилић-Милоша,
„Ја ти драго Рељу копилана.“
Пишти Роса, далеко се чује,
Свога брата Леку помињаше:
„А мој брате, Лека капетане!
„Та л’ не видиш, ђе погибох лудо
„Од силнога Краљевића Марка?“
Чује Лека на танке чардаке,
Мучи Лека, како камен студен,
Не смијаше ништа проговорит’,
Јел и Лека може погинути.
Викну Марко, Не шће на чардаке,
Викну Марко оба побратима:
„Хајте, браћо, к земљи низ чардаке,
„Понес’те ми сабљу у рукама,
„Земан дође, да ми путујемо.“
Побратими Марка послушаше,
Допадоше к земљи и калдрми,
Под чардаком Марко сабљу паше,
На добре се коње доватише,
Отидоше пољем широкијем;
Оста Лека, као камен студен,
Оста Роса грдна кукајући.
