Драгица Вигњевић Ковачевић: АВИОНИ

                  Авионе сам одувек волео. На згради у којој сам живео био је постављен семафор за авионе, тако да су свакодневно више пута прелетали врло ниско па сам их могао добро видети. Дивио сам се њиховој снази и лепоти и гледао их задивљено. Маштао сам да једног дана и ја путујем једним таквим авионом и замишљао сам себе да летим високо међу облацима. Сећам се да су ме та маштања чинила врло срећним. Нисам тада ни слутио да ће се мој сан остварити још тог пролећа кад сам напунио шесту годину.

                   Тада нисам схватао, али сам знао да се нешто догађа, врло чудно и мени нејасно. Престао сам ићи у обданиште, сестра више није ишла у школу, а мама и тата нису одлазили на посао. Нису нам дозвољавали да излазимо пред зграду, већ смо се са осталом децом играли на степеништу, а ноћу ме је често будила нека пуцњава и тада бих видео да мама и тата не спавају, већ обучени седе у мраку. После једне ноћи кад се много, много пуцало, одмах ујутро смо се спремили да некуда идемо. Рекли су ми да идемо на пут, а ја сам се чудио што не носимо кофере и што смо сви обукли по две јакне. Колима смо се довезли до аеродрома. Тамо нас је дочекао прави хаос. Било је пуно народа и војске. Једва смо се пробили до зграде аеродрома. Сећам се уплашених и забринутих лица око себе и умора који сам осећао, јер сам сатима стајао и чекао. Чекао сам да путујем авионом. Не сећам се сада шта сам тада осећао, али се сећам свог разочарења кад сам ушао у авион. Одрасли су седели на седиштима и држали децу у крилу, а омладина је седела на поду између седишта. Неки су били задовољни јер су успели ући у авион, неки су плакали за онима који су остали, а неки су само ћутали. А ја… ја нисам могао ни замислити да је то оно што сам толико желео, јер нисам био ни мало срећан, нити сам видео оне беле облаке на плавом небу.

                       Убрзо смо слетели и изашли из авиона. На лицима својих родитеља и других људи приметио сам олакшање. Од тада се мој живот променио. Од тада сам живео у другом граду и имао друге другове. Од тада је прошло много година. Моја соба је облепљена постерима разних типова авиона и нисам престао да маштам о једном лепом путовању авионом високо по плавом небу и белим облацима, баш као што сам маштао некад давно кад сам био дете у мом родном Сарајеву…