• Претрага за:
23мај
МИЛАНКО КОВАЧАВИЋ: Ослобађање чиповане (поданичке) свијести

Специјалним неокортичким ратом Запада који је водио против Срба последњих тридесетак година (поред економског и оружаног рата) многи Срби су индоктронирани – лоботомисани; постали су безличне индивидуе, “затровани” са најнижим осјећањима и страстима потрошачког, риалити друштва; изгубљени у наметнутом, за њих искреираном виртуелном свијету – сами ишчупани из корјена… све више безлична маса, без свијести и савјести… Уствари, великом дијелу Срба промијењена је свијест а том промјеном свијести знатно је нарушен историјски и аутохтони систем вриједности српског националног корпуса а наметнут нови – прозападни, који директно потире сваку човјекову властитост не само као јединке већ и као националног бића. Тако је народ постао обезглављен, и ментално и морално девастиран – неспособан за било какво смисленије дјеловања и пружање отпора наметнутој виртуелној реалности. Такво стање свијести у српском друштву омогућило је Сили зла са Запада да употпуности преузме контролу над српским националним корпусом и српском државом уопште, инсталирајући своје чиповане поданике у све носеће структуре друштва па чак и у најзаначајније државне органе – у власт. У Србији је створена колонијална реалност која је у наметнутом виртуелном свету приказана као напредна западна демократија – а тим сударом двије свијести у народу (слободарске и поданичке-јаничарске) створено је шизофрено стање у скоро свакој српској глави: за Србе части и понос су највеће вриједности а бирају камелеоне који пузе и клањају се; хвале се Срби слободарском историјом а прихватају да живе у колонији; тврде да неизмјерно воле Русију и да су им Руси браћа а гласају за оне који их воде у мрски НАТО и сукоб са Русијом; куну се у своје Косово, срце Србије, а ћутке прихватају његову окупацију и одвајање од матице…
Шизофренија; катастрофално стање менталитета и духа српског народа – и требаће уложити велику енергију да се такво стање промијени! Српско друштво се мора што прије ослободити нагомиланих фрустрација као последице свих манипулација, уцена и претњи агресивног запада – а произведени страх и поданички менталитет најлакше ће се савладати раскринкавањем свих лажи и заблуда које су годинама систематски сејане у народу. Учиповане, отровне, тезе запада у српске главе морају се декодирати јер ће се само тако ослободити умоболних програма – црних чини које су бачене на српски народ а које од њега праве несретне зомбије изгубљене и у простору и у времену…
Уистину, слободним промишљањем, само користећи евидентне чињенице које су на располагању, веома се лако разоткривају све лажи и обмане које долазе са Запада које су затровале српску свијест. Кад се растјерају све „магле и маглине“ отвара се пуна, „ослобођена“ истина – за слободни ум, пројектоване „истине“ са Запада постају најобичније имбецилне манипулације и лажи у функцији „утврђивња“ српске кривице и оправдавања агресије Запада (геноцида над српским народом!) а све ради реализације циљева Новог свјетског поретка. Ову свијест још увијек имају сви грађани Србије, Срби, који до сада нису заражени чиповањем. Она је, та свијест, и најјаче оружје против Силе зла са Запада и њених жртава, савремених српских јаничара – она ће, та слободна свијест, проширити просторе слободе а слобода ће надјачати зло! Слободна свијест то једино и може – борити се против зла уопште али и против подаништва и страха у сваком човјеку – па тако, борити се и за изгубљене душе савремених српских јаничара! И она је, ова слободна свијест, једина нада за будућност. И Срба И Србије! Само тако се, са ослобођеном свешћу, уствари спашава све – и сви Срби као народ али и Србија као њихова држава (са Косовом, наравно!) а то и јесте циљ. Уосталом, другог пута Срби и немају – он води у пропаст и Срба и Србије!
21мај
Ђурђева Јерина

Пошетала Ђурђева Јерина
Испод града б’јела Смедерева
Покрај воде тихога Дунава,
А за њоме Гргуревић Максо,
За Максимом мајка Максимова
Бесједила Ђурђева Јерина:
„Мој унуче, нејачак Максиме!
„Би ли мене нешто сјетовао?
„Ја имадем шћерцу мљезиницу,
„Троји су је просци запросили:
„Једно проси Вилип Маџарине,
„Од Маџарске од земље богате;
„Друго проси од Москова краљу;
„Треће проси цар Отмановићу
„Од Стамбола града Цариграда;
„Сјетуј мене дијете, Максиме,
„Ком ћу просцу моју ћерку дати?“
Бесједи јој дијете Максиме:
„Ја ћу тебе, бако, сјетовати:
„Ако хоћеш мене послушати,
„Подај ћерку Вилипу Маџару,
„Те ће она бити у богату;
„Ако не даш ћерку за Маџара,
„А ти подај од Московске краљу,
„Кад будемо с краљем пријатељи,
„Москови су од боја јунаци,
„Могу нама помоћ’ војевати;
„Ако ли је дадеш за Турчина,
„Турчин хоће земљу од мираза,
„Хоће земљу, хоће и градове.“
Кад то зачу Ђурђева Јерина,
Максима је руком ударила,
Удари га руком по образу,
Како га је лако ударила,
Ударила по бијелу лицу,
Четири му помјерила зуба,
Максим паде у траву зелену,
Свега г’ црна крвца обалила,
Крвцу пљује, а тихо бесједи:
„Бог т’ убио, моја стара бако!
„Куд је дала, у з’о час је дала!
„С њоме дала земљу и градове!“
Како рече, онако се стече:
Даде ћерку за Отмановића,
И с њом даде земљу и градове.
15мај
Диоба Јакшића

Мјесец кара звијезду даницу:
„Ђе си била, звијездо данице?
„Ђе си била, ђе си дангубила?
„Дангубила три бијела дана?“
Даница се њему одговара:
„Ја сам била, ја сам дангубила
„Више б’јела града Бијограда,
„Гледајући чуда великога,
„Ђе дијеле браћа очевину,
„Јакшић Дмитар и Јакшић Богдане.
„Лијепо се браћа погодише,
„Очевину своју под’јелише:
„Дмитар узе земљу Каравлашку,
„Каравлашку и Карабогданску,
„И сав Банат до воде Дунава;
„Богдан узе Сријем земљу равну,
„Сријем земљу и равно Посавље,
„И Србију до Ужица града;
„Дмитар узе доњи крај од града
„И Небојшу на Дунаву кулу;
„Богдан узе горњи крај од града
„И Ружицу цркву насред града.
„О мало се браћа завадише,
„Да око шта, веће ни око шта:
„Око врана коња и сокола:
„Дмитар иште коња старјешинство,
„Врана коња и сива сокола,
„Богдан њему не да ни једнога.
„Кад у јутру јутро освануло,
„Дмитар узја вранца великога,
„И он узе сивога сокола,
„Пак полази у лов у планину,
„А дозива љубу Анђелију;
„“Анђелија, моја вјерна љубо!
„“Отруј мени мог брата Богдана;
„“Ако ли га отровати нећеш,
„“Не чекај ме у бијелу двору.““
„Кад то зачу љуба Анђелија,
„Она сједе брижна, невесела,
„Сама мисли, а сама говори:
„“Што ће ова сиња кукавица!
„“Да отрујем мојега ђевера,
„“Од Бога је велика гријота,
„“А од људи покор и срамота;
„“Рећи ће ми мало и велико:
„“Видите ли оне несретнице,
„“Ђе отрова својега ђевера;
„“Ако ли га отровати нећу,
„“Не см’јем војна у двору чекати.““
„Све мислила, на једно смислила:
„Она оде у подруме доње,
„Те узима чашу молитвену,
„Саковану од сувога злата,
„Што је она од оца донела,
„Пуну рујна наточила вина,
„Пак је носи својему ђеверу,
„Љуби њега у скут и у руку,
„И пред њим се до земљице клања:
„“На част теби, мој мили ђевере!
„“На част теби и чаша и вино,
„“Поклони ми коња и сокола.““
„Богдану се на то ражалило,
„Поклони јој коња и сокола.
„Дмитар лови цијел дан по гори,
„И не може ништа уловити;
„Намјера га пред вече нанесе
„На зелено у гори језеро,
„У језеру утва златокрила,
„Пусти Дмитар сивога сокола,
„Да увати утву златокрилу,
„Она му се не да ни гледати,
„Него шчепа сивога сокола
„И сломи му оно десно крило.
„Кад то виђе Јакшић Димитрије,
„Брже свлачи господско од’јело,
„Пак заплива у тихо језеро,
„Те извади сивога сокола,
„Па он пита сивога сокола:
„“Како ти је, мој сиви соколе,
„“Како ти је без крила твојега?““
„Соко њему писком одговара:
„“Мени јесте без крила мојега,
„“Као брату једном без другога.““
„Тад’ се Дмитар бјеше осјетио,
„Ће ће љуба брата отровати,
„Па он узја вранца великога,
„Брже трчи граду Бијограду,
„Не би л’ брата жива затекао;
„Кад је био на Чекмек-ћуприју,
„Нагна вранца, да преко ње пређе,
„Пропадоше ноге у ћуприју,
„Сломи вранац обје ноге прве
„Кад се Дмитар виђе у невољи,
„Скиде седло с вранца великога,
„Пак заврже на буздован перни,
„Брже дође граду Бијограду,
„Како дође, он љубу дозива:
„“Анђелија, моја вјерна љубо’
„“Да ми ниси брата отровала?“ „
„Анђелија њему одговара:
„“Нијесам ти брата отровала,
„“Веће сам те с братом помирила.““
9мај
Дјевојка надмудрила Марка

Сиротује сирота девојка:
Каде руча, она не вечера,
Кад састави ручак и вечеру,
Онда јој је руа недостало;
Ал’ је за то добре среће била:
Испроси је Краљевићу Марко,
А препроси војевода Јанко,
Прстен дао Уступчићу Павле.
Дигоше се сва три младожење,
Сваки води иљаду сватова,
Право иду двору девојачком:
Напред Марко, а за Марком Јанко,
А за Јанком Уступчићу Павле.
Осврте се Краљевићу Марко,
Па беседи војеводи Јанку:
„Куд си ми се подигао, Јанко?
„Што с’ толике свате потрудио
„И толике коње поморио,
„Кад то није за тебе девојка,
„Већ за мене Краљевића Марка?“
Јанко ћути, ништа не говори,
Већ с’ окрену к Уступчићу Павлу,
Па је њему тијо беседио:
„Куд си ми се подигао, Павле?
„Што с’ толико свате потрудио
„И толике коње поморио?
„Нит’ је твоја, ни моја девојка,
„Већ сокола Краљевића Марка.“
Павле ћути, ништа не говори,
Веће језди напред пред сватови.
Кад су били близу бела двора,
Далеко и угледала мајка,
Весела је пред њи ишетала
И господско коло изводила,
По тројицу у двор уводила:
Сади кума једног до другога,
Старог свата једног до другога,
Младожењу једног до другога;
Па се онда сватом окренула:
„Ви остали кићени сватови!
„Изволите, добри пријатељи!“
Кад се свати мало одморише,
Подиже се Краљевићу Марко,
Па извади сабљу димишћију,
Па је метну себи на колена,
И Јанку се онда окренуо,
Па је њему тијо говорио:
„Чујеш ли ме, војеводо Јанко!
„И ти шњиме Уступчићу Павле!
„Извадимо три златне јабуке,
„Положимо три златна прстена,
„Нек изведу лепоту девојку,
„Нека бира, чију ће јабуку,
„Ил’ јабуку, или прстен златан:
„Машила се за коју јој драго,
„Онога је лепота девојка.“
Ту су Марка ома послушали:
Извадише три златне јабуке,
Положише три златна прстена,
Изведоше лепоту девојку,
Па говори Краљевићу Марко:
„Чујеш ли ме, лепото девојко,
„Саде бирај, чију ћеш јабуку,
„Ил’ јабуку, или прстен златан.“
Кад девојка речи разабрала,
Сирота је, ал’ је мудра била,
Беседила Краљевићу Марку:
„Богом куме, Краљевићу Марко!
„Стари свате војеводо Јанко!
„И остали кићени сватови!
„Богом браћо, добри пријатељи!
Јабука је дечина забава,
„А прстен је јуначка белега;
„Ја ћу поћи за Уступчић-Павла „
Кад је Марко речи разабрао,
Цикну Марко, као горско звере,
Удари се руком по колену,
Па беседи сироти девојки:
„Кучко једна, сирото девојко!
„Мор’о те је когод научити,
„Веће казуј, ко те научио“
Одговара сирота девојка:
„Мили куме, Краљевићу Марко!
„Твоја ме је сабља научила.“
Тад’ се Марко на њу насмејао,
Па је њојзи тијо беседио:
„Срећа твоја, лепото девојко!
„Што се ниси јабуке машила,
Ил’ јабуке, ил’ прстена златна,
„Вера моја тако ми помогла!
„Обе би ти одсекао руке;
„Нити би се наносила главе,
„Ни на глави зеленога венца „
4мај
Болани Дојчин

Разбоље се војвода Дојчине
У Солуну граду бијеломе,
Боловао за девет година;
Па Солуна не зна за Дојчина,
Они мисле, да је преминуо.
То се чудо на далеко чуло,
Чак далеко у земљу Арапску,
Зачуо је Усо Арапине,
Једнак чуо, једнак седла вранца,
Право оде ка Солуну граду,
Те он паде под Солуна града,
Под Солуна у поље широко,
Усред поља шатор разапео,
Од Солуна иште заточника,
Да изиђе њему на мејдана,
Да јуначки мејдан подијеле.
У Солуну не има јунака,
Да изиђе њему на мејдана:
Дојчин био, па се разбољео;
Био Дука, па га боли рука;
Јест Илија луда аџамија,
Оно боја није ни виђело,
А камо ли с киме учинило,
Та ако би оно и изишло,
Ал’ му не да остарила мајка:
„Не, Илија, луда аџамијо!
„Тебе хоће Арап преварити,
„Те ће ми те луда погубити,
„Оставити саморану мајку.“
Кад то виђе црни Арапине,
Ђе јунака у Солуну нема,
Да изиђе њему на мејдана,
На Солун је порез ударио:
Све на двора по јалова овна,
По фуруну љеба бијелога,
И по товар вина црвенога,
И по кондир жежене ракије,
И по двадест жутијех дуката,
И по једну лијепу ђевојку,
Ја ђевојку, ја невјесту младу,
Којано је скоро доведена,
Доведена, јоште не љубљена.
Сав је Солун порез изредио,
Редак дође двору Дојчинову;
Али Дојчин никога не има,
До имаде љубу вијерницу
И Јелицу своју милу сеју;
Оне јадне порез састављале,
Ал’ га нико да однесе нема,
Јер га Арап приватити не ће
Без Јелице лијепе ђевојке.
Оне су се јадне узмучиле;
Сједе Јела брату више главе,
Рони сузе низ бијело лице,
Те је брату лице покапала;
Тад’ се јадан Дојчин разабрао,
Па бесједи болани Дојчине:
„Двори моји, огњем сагорели!
„А каде ми брже прокапасте?
„Да ми није умријети с миром.“
Проговара Јелица ђевојка:
„О мој брате, болестан Дојчине!
„Нису твоји двори прокапали,
„Но су сузе Јелице сестрице.“
Тад’ говори болестан Дојчине:
„Што је селе, ако Бога знадеш!
„Ал’ је вама љеба нестануло?
„Али љеба, ал’ црвена вина?
„Али злата, ал’ бијела платна,
„Немаш чиме на ђерђефу вести,
„Немаш чиме, ал’ немаш по чему?“
Проговара Јелица ђевојка:
„О мој брате, болани Дојчине!
„Доста имам љеба бијелога,
„А још више вина црвенога;
„Доста злата и бијела платна,
„Имам чиме на ђерђефу вести,
„Имам чиме, и имам по чему;
„Ал’ да видиш и друге невоље:
„Јест дошао Усо Арапине
„Под Солуна у поље широко,
„Од Солуна иште заточника,
„Да изиђе њему на мејдана;
„У Солуну не има јунака,
„Да изиђе њему на мејдана;
„А кад виђе црни Арапине,
„Он удари порез на Солуна:
„Све на двора по дебела овна,
„По фуруну љеба бијелога,
„И по товар црвенике вина,
„И по кондир жежене ракије,
„И по двадест жутијех дуката,
„И по једну лијепу ђевојку,
„Ја ђевојку, ја невјесту младу;
„Сав је Солун порез изредио,
„Редак дође на твоје дворове:
„Ти не имаш брата никаквога,
„Да саставља порез Арапину,
„Но смо јадне саме састављале,
„И ми јесмо порез саставиле,
„Ал’ га нико однијети нема,
„Јер га Арап приватити не ће
„Без Јелице баш твоје сестрице;
„А чу ли ме, болестан Дојчине,
„Ја не могу љубит’ Арапина,
„Чу ли брате, за живота твога.“
Таде рече болани Дојчине:
„Хеј Солуне, огњем сагорео!
„Ђе у тебе не има јунака,
„Да изиђе Арапу на мејдан,
„Но ми не би умријети с миром.
Па дозива љубу Анђелију:
„Анђелија, моја вјерна љубо!
„Јел’ ми јоште у животу доро?“
Проговара љуба Анђелија:
„Господару, болестан Дојчине!
„Јесте тебе доро у животу,
„И добро сам угојила дора.“
Тад’ бесједи болани Дојчине:
„Анђелија, моја вјерна љубо!
„Иди узми дора дебелога,
„Те га води моме побратиму,
„Побратиму Петру налбантину,
„Да ми кује вересијом дора,
„Хоћу исти Арапу на мејдан,
„Хоћу исти, ако доћи не ћу.“
Једнак њега љуба послушала,
Она узе дора дебелога,
Одведе га Петру налбантину,
Кад је виђе Перо налбантине,
Још је њојзи био говорио:
„Снахо моја, танка Анђелија!
„Зар је мене побро преминуо,
„Те ти водиш дора на продају?“
Ја говори дилбер-Анђелија:
„Мој ђевере, налбантине Перо!
„Није тебе побро преминуо,
„Но се тебе побро поздравио.
„Да му кујеш вересијом дора,
„Да он иде Арапу на мејдан;
„Кад се врати, да ти потков плати“
Проговара налбантине Перо:
„Анђелија, моја снахо мила!
„Ја не кујем коње вересијом;
„Да ми дадеш твоје оке чарне,
„Да их љубим, док се побро врати
„И док мене потковицу плати.“
Анђелија љута и проклета,
Она плану, како ватра жива,
Па одведе некована дора,
Те доведе болесну Дојчину.
Вели њојзи болани Дојчине:
„Анђелија, моја вјерна љубо!
„Јел’ ми побро дора потковао?“
Писну Анђа, како љута гуја:
„Господару, болани Дојчине!
„Бог убио твога побратима!
„Он не кује коња вересијом,
„Но он иште моје очи црне,
„Да их љуби, док му потков платиш;
„Ја не могу налбанте љубити,
„Та, Дојчине, за живота твога.“
Кад то чуо болестан Дојчине,
Он говори вијерници љуби:
„Анђелија, моја вјерна љубо!
„Оседлај ми дора дебелога,
„Изнеси ми копље убојито.“
Па дозивље сестрицу Јелицу:
„О Јелица, моја мила сејо!
„Донеси ми једну крпу платна,
„Утегни ме, селе, од бедара,
„Од бедара до витих ребара,
„Да се моје кости не размину,
„Не размину кости мимо кости.“
Хитро су га обје послушале:
Љуба седла дебела дората,
И износи копље убојито;
А сеја је доносила платно,
Утегоше болана Дојчина
Од бедард до витих ребара,
Припасаше сабљу Аламанку,
Приведоше дора од мејдана,
Турише га дору на рамена,
Додаше му копље убојито,
Познаде га доро од мејдана,
Па му оде силан поиграват.
Окрену га Дојчин низ чаршију,
Колико му силан подиграва,
Из калдрме искаче камење.
Ал’ говоре Солунски трговци:
„Вала Богу! вала јединоме!
„Од како је Дојчин преминуо,
„Није бољи јунак проишао
„Кроз Солуна града бијелога,
„Ни бољега коња пројахао.“
Оде Дојчин у поље широко
Ка шатору црна Арапина.
Кад га виђе црни Арапине,
Од страха је на ноге скочио,
Па говори црни Арапине:
„Ој Дојчине, да те Бог убије!
„Јоште ли си, море, у животу?
„Ходи, јолдаш, да пијемо вино,
„А прођи се кавге и ђавола,
„Џаба тебе порез од Солуна.“
Ал’ говори болани Дојчине:
„Изиђ’ курво, црни Арапине!
„Изађи ми на мејдан јуначки,
„Да јуначки мејдан дијелимо,
„А ласно је пити рујно вино
„И љубити Солунске ђевојке“
Вели њему црни Арапине:
„Богом брате, војвода Дојчине!
„Ти се прођи кавге и ђавола,
„Но одјаши да пијемо вино,
„Џаба тебе порез од Солуна,
„И џаба ти Солунске ђевојке;
„Кунем ти се Богом истинијем,
„Да ти овђе никад доћи не ћу.“
Кад то виђе болестан Дојчине,
Ђе му Арап изићи не смије,
Он нагони дебела дорина,
На његова бијела шатора,
На копљу му шатор претурио.
Кад да видиш чуда под шатором!
Под шатором триест ђевојака,
Међу њима црни Арапине.
Ја кад виђе црни Арапине,
Ђе га с’ Дојчин оканити не ће,
Он се вати вранцу на рамена,
А у руку копље убојито;
Изиђоше у поље широко,
Наљутише коње од мејдана.
Проговара болесан Дојчине:
„Удри курво, црни Арапине,
„Удри прије да ти жао није.“
Баци копље црни Арапине,
Да удари болесна Дојчина,
Ал’ се доро боју научио,
Клече доро до зелене траве,
Високо га хопље претурило,
Те удара у земљицу црну,
Пола копља у земљу нагнао,
А пола се одломило било,
Кад то виђе црни Арапине,
Плећи даде бијежати стаде,
Право бјежи к бијелу Солуну,
А за њиме болани Дојчине.
Таман Арап на врата Солунска,
А стиже га болани Дојчине,
Па потеже копље убојито,
Прикова га Солуну за врата,
Па повади сабљу Аламанку,
Те Арапу одсијече главу,
Па на сабљи главу дохитио,
Арадове очи извадио,
Очи зави у танка јаглука,
Баци главу у зелену траву.
Па он оде тамо уз чаршију,
Кад је био побратиму своме,
Побратиму Петру налбантину,
Он дозивље свога побратима:
„Изиђ’, побро да ти потков платим,
„Што си мене коња потковао,
„Потковао вересијом дора.“
Проговара Перо налбантине:
„Побратиме, болани Дојчине!
„Нијесам ти дора потковао:
„Ја се, брате, мало нашалио,
„Анђелија љута и проклета,
„Она плану, како ватра жива,
„Па одведе некована дора.“
Њему вели болесан Дојчине:
„Изиђ’ амо, да ти потков платим.“
Он изиђе пред свога дућана,
Ману сабљом болани Дојчине,
Налбантину одсијече главу,
Па на сабљи главу дохитио,
Извадио очи налбантину,
Очи зави у јаглука танка,
Главу баци на мермер-чаршију,
Право оде двору бијеломе,
Пред двором је дора одсједнуо,
Па он сједе на меку ложницу,
Па извади очи Арапове,
Те их баци својој милој сеји:
„Ето, селе, очи Арапове,
„Нека знадеш, да их љубит’ не ћеш,
„Селе моја, за живота мога.“
Па извади очи налбантове,
Те их даје љуби Анђелији:
„Нај ти, Анђо, очи налбантове,
„Нека знадеш, да их љубит’ не ћеш,
„Љубо моја, за живота мога.“
То изусти, а душу испусти.