МОРАЛНА ДРАМА СРБА (први дио)

Духовна вертикала српског народа И његов етички кодекс формирани су почетком миленијума у средњевјековној српској држави а запечаћени су косовским митом – послије косовске битке (Видовдан, 1389.) и дефинитивно је земаљска Србија поробљена а небеска створена…

Стварност, коју је доносило ропство, била је неумољиво сурова… али носећи небеску Србију у себи, Срби су лакше трпјели земаљску трагедију… хранила их је небеска Србија; наду им одржавала, вјеру враћала и смисао животу давала…

Међутим, и зло је све више и више надирало – дивље, бијесно, без граница; свирепа физичка кажњавања, свакојака иживљавања И понижавања поробљене раје од стране сурових Азијата, нису имала граница… а посебно, најтеже и најморбидније од свих зала, данак у крви – насилно отимање и одвођење српске дјеце у Азију (зато су многи родитељи свјесно сакатили рођену дјецу само да их Турци не би одвели!) од којих су Турци стварали своје јаничаре, најоданије султанове ратнике. Тако, од најнесрећнијих Срба, посташе први Не – Срби! Какво монструозно дјело!!! Дјеца, насилно отета (васпитавана најбезобзирнијим методама) заборављала би и своје родитеље и своју родну кућу и свој завичај и тако, одрастајући са новим идентитетом и са новоствореном мржњом према Хришћанству у души, често би (изопачени и несрећни!) своје ново постојање доказивали бескрупулозним злочинима према властитом народу (ретки су они који су успјели сачувати сјећања и бар дио родног идентитета и ти су, иако сада већ неки други, ипак у свом рањеном срцу, носили још увијек неугашену љубав према свом роду и завичају). Боже, гдје си?! Да ли постоји веће зло; да ли се може замислити већа несрећа!? Тешко!!! Осташе заувијек, болне, незамисливе и непролазне ране на души српској! И оних што посташе неко други и оних што осташе заувјек несрећни док су гледали своје дијете како с караваном нестаје иза кривине…

Оволико зла и несреће – оволика страдања народа која и саму Христову голготу надмашише, било су, ипак, превише за многе Србе. Многи, што је људски и потпуно разумљиво, неиздржаше у дугим вијековима патњи и задња кап њихове снаге и вјере исцури – „промјенише вјеру за вечеру“! (одрекоше се и српства и Хришћанства – прихватише Ислам и посташе потурице а онда у неке друге народе израстоше: Турке, Муслимане, Бошњаке, Арбанасе…) Не имадоше више снаге и душу изгубише! Тешко је и замислити каква ће се, због те проневјере, људска и морална драма одигравати у срцима тих људи и њиховог порода – у душама њихових покољења. Вјечито ће их пратити душе мртвих српских предака!!! Величина те њихове несреће, нажалост, пратиће и Србе заувјек… И биће извор многих зала и заједничких страдања… неће никад престати да разара душе – и једних и других! Како тада, тако и сада!!!
Временом, клонуће духовно у појединим српским крајевима је узимало све више маха И тако је постепено, некад у потпуно чистим српским етничким просторима, оживео Ислам и исламска култура, употпуности потиснувши Хришћанство и Православље док ће истовремено посебно на Космету, долазити до све израженијег насељавања (са албанских планина) исламизираних Арбанаса а Срби ће, због сталних и све већих притисака и напада, спас потражити у напуштању тих простора. Тако је живот Срба вијековима пратила велика морална драма; од послушних вазала, немоћних и изгубљених који се одрекоше себе и свог идентитета, и који и другу вјеру узеше и други народи постадоше, до бунта и пркоса свему и свачему, а највише сили и неправди, што код Срба православних остаде а ти бунтовнички вапаји су и до Бога допирали… И можда су они само Србе одржали!? Можда управо зато већина Срба, и поред толиког зла које се на њих окомило, није клонула духом, напротив – све више је растао отпор завојевачима! Расла је, косовским завјетом ношена, снага српска!

Узалуд су Турци рају на колац набијали, узалуд манастире палили и у џамије их претварали, узалуд куле од српских лобања правили (Ћеле кула у Нишу) узалуд су одводили српску дјецу у далеку мрачну Азију и од њих најжешће српске непријатеље правили, узалуд, узалуд… косовско митско страдање и узлет Срба на небо били су јачи – а у том духовном – небеском летењу изнад најцрње и најбруталније стварности, Срби и поред свег зла које их је нападало, и крв обновише, и физичку снагу повратише… тај тренутак, тренутак нове наде И вјере у слободу је стигао на Сретење 1804. год.

Договорише се истакнути српски домаћини предвођени вождом Карађорђем да се више турски зулум не трпи и да устанак треба дизати. Оживљен је и постао стварност косовски завјет – свјесно страдати за „крст часни и слободу златну“, по узору на Лазара и Милоша! Жртвовати себе за бољу будућност својих потомака, како су их њихови преци научили! Већина Срба више није могла трпити наметнуто ропство. Нагла крв им није дозвољавала да се још мало смире, притрпе и можда боље дане дочекају (као што су чинили многи други народи) Жеђ за слободом је нађачала разум; кренуше на устанак под водством вожда Карађорђа. Опет први у Европи против турске царевине! А Европа? Узалуд су Срби очекивали помоћ – остала су само стидљива обећања. Лажна и лицемјерна, Европа је гледала своје интересе и није бринула за Србе (исто као пре четири вијека!) Њима су били важнији добри односи са великом Турском царевином! Још једном су превладали разум и интереси по западно – европским критеријима, још једном се Европа чудила, шта би овом малом народу? Какви су ово чудаци, што толику силу изазивају и у рат против ње крећу?!

Римокатоличка Европа је према Србима истовремено осјећала зачуђеност и страност али и презир и завист – доживљавајући Србе као страно (необично) тијело у свом јединственом организму. За то није чудо што Срби, опет, остадоше сами у рату са страшном царевином, поново издани од Европе (Запада) И млако готово никако помогнути од далеке браће – Руса. И још веће страдање је било неизбјежно! Али, то је увијек била и биће цијена свјетлости у борби против мрака! Цијену слободе, лучоноше најскупље плаћају! Тако је било и са Србима.

Реалност је била неумољива – крах устанка је био неизбјежан пред несмјерљиво јачом силом… све више су нестајали вјера и нада а расли малодушност и страх… спас се поче тражити у преговорима, у подавању, у умиловљавању азијатскои аждаји…

У муци и немоћи, у општем физичком страдању и расулу, у краху земаљске али и небеске Србије, спас је виђен у другом систему вредности, систему позајмљеном од мудре, лицемјерне и срачунате Европе. Циљ, по европском узору, не бира средство, а то (неморално!) начело, као усађена прва клица зла туђег и девалвираног система вредности, усадиће се први пут у новијој историји у српску душу и биће, поред осталог, извор великог зла и страдања које ће убудуће пратити српски народ. Тако кум (највећа светиња у српском народу) одсјече главу првом вожду српском Карађорђу да би је нови вожд српски у Цариград однио султану на поклон – спојише Срби несрећног Вука Бранковића И „модерну“ Европу! Срби, први пут у својој историји одступише од своје природне и величанствене духовне и моралне вертикале косовског мита усвајајући нови, њима стран и неприпадајући систем вредности. А тај, европски систем (не)вредности, ће се касније све висе инфлитирати у српски народ а конкретно се реализовати југословенством краља Александра, наставити, усвајањем комунистичког система, да би завршио са несрећном прозападном „досовском“ доминацијом на почетку 21. вијека. Кумовским се убиством, за све вијекове запечатила још једна диоба Срба – морална! Док је косовски бој донио величанствену моралну побједу кумовско убиство није положило испит! Злочин је направљен и морал издан, духовно наслеђе оскрнављено и то све због тога да би тадашња генерација Срба привремено умањила своје тренутно зло остављајући потомцима још веће од постојећег (да је то тако ускоро ће се тадашњи Срби и сами увјерити пошто ће морати врло брзо поново дизати устанак и још више страдати!). Нажалост, таква начела ће се и касније појављивати у српској историји па и у савременој (нпр. хапшење и испорука предсједника Србије С. Милошевића тзв. међународном суду у Хагу 2001. од стране З. Ђинђића тада новог проевропског демократског вође Србије. – све исто, само без кумства, и послије 200. год. а умјесто султану глава првог српског предсједника је предата нелегалном хашком суду!) Међутим, глава Карађорђа је само тренутно умилостила крвнике (исто као и глава С. Милошевића!) и врло брзо зло је јос већом снагом притисло Србију и Србе (исто као и послије „испоруке“ Милошевића!). Онај који је куму одсјекао главу због вођења устанка и његовог неодустајања од оружане борбе за слободу и сам је ускоро био присиљен да се оружја лати и поново поведе народ на устанак против Турске царевине и султана кога је до тада вјерно служио – или глумио вјерност, свеједно! (Нажалост, онај који је испоручио С. Милошевића у Хаг није стигао да пружи отпор силницима, јер су га они, поучени историјским искуствима, предухитрили. Убили су га! У томе је разлика између „европских реформатора“, Милоша И Ђинђића – Милош је главу вождову „оправдао“ колико – толико али Ђинђић није Слободанову!) Напокон, након дугогодишње истрајне борбе српског народа, коначно је стигла и слобода за Србе. Створене су, не једна, него двије српске државе – Србија и Црна Гора (која ће због датих историјских околности бити формирана одвојено од Србије, што ће, такођер, касније постати разлог за још једну подјелу Срба а та подјела ће, послије извјесног времена, кулминирати И формирањем нове нације тј, претварањем дијела Срба у Црногорце) а нешто касније, Србија ће, напокон, успјети ослободити и највећи дио својих јужних покрајина. Последња међу њима, која је прва пала, а задња ослобођена, била је Косово!

Историјска драма српског народа и његове средњовјековне државе, започета са супростављањем највећој тадашњој сили свјета у трагичном боју на Косову 1389. и опјевана у величанственој епопеји косовског епског циклуса, завршена је тек 1912. (послије пет вјекова) коначним ослобађањем Косова …, Косова, које, иако силом згажено и поробљено ни један дан, ни један трен, није било изгубљено – Срби су га вијековима, љубоморно носили у свом срцу! Зато и не чуди што су ослободиоци попадали по српској светој земљи, љубећи је халапљиво, у страху да им поново не измакне… као у магновењу, бауљали су по Косову, невјерујући ни сами да су послије дугих пет вјекова путовања кроз беспућа трагичне историје и наметнутог мрака, стигли поново у своју прапостојбину, своје исходиште! Дошли су да остану на својој земљи, земљи светог Саве, земљи Лазара И Милоша… дошли да нађу изгубљено срце у петовјековној тами И да га напокон споје са својим физичким срцем – зато су грлили косовску земљу уживајући, с милошћу божанске љубави, у том јединственом сажимању човјека са земљом И небом… потврђивала се свијест о постојању, о смислу И величини човјека, која их је богу приближавала – а то је највећи осјећај које обично људсако срце може доживјети! Још једном је потврђена једна велика и неуништива истина – бесмртност човјека и његове љубави! Тај спој човјека и љубави и јесте једини смисао постојања живота који до Бога одводи. Само таква божја љубав је могла сачувати снагу у многим генерацијама Срба у дугих пет вијекова ропства, само је она могла донијети неминовну побједу над злом, која у бесмртност води. Али, као што то обично у несрећној човјековој судбини бива (а посебно српској!) достизање врхунца среће, пуноће и смисла човјековог живота, неминовно ка паду води (или је то ипак, само нама нека недокучива и не разумљива божја промисао?!) Тим преданим, у грчу, острашћеним грљењем косовске земље, завршава се циклус чисте божанске љубави и неукаљане земаљском прозаичношћу, небеске Србије и српства, а креће нови животни циклус на сурову земаљску реалност наслоњен… није ни слутила та генерација Срба да се ослобађањем Косова родила истовремено и нова клица српског страдања и поновног његовог губитка. Испуњење сна је доносило празнину и пустошило саму суштину српске душе – њену духовност са тим истим Косовом задојену, још пре пет и више вијекова на косовској трагедији изниклој…

Тако је, као ни код једног народа у свијету, земаљска побједа Србима доносила духовни (а потом и земаљски) пораз, а ослобођење ропству духовном (а потом и земаљском) водило! То је неминовност српске судбине и узрок српске трагедије (нажалост, управо ових дана, скоро сто година после ослобадања Косова, потврђује се поново са Косовом српска трагедија.)

КРАЈ ПРВОГ ДИЈЕЛА