Ђурђева Јерина

Пошетала Ђурђева Јерина
Испод града б’јела Смедерева
Покрај воде тихога Дунава,
А за њоме Гргуревић Максо,
За Максимом мајка Максимова
Бесједила Ђурђева Јерина:
„Мој унуче, нејачак Максиме!
„Би ли мене нешто сјетовао?
„Ја имадем шћерцу мљезиницу,
„Троји су је просци запросили:
„Једно проси Вилип Маџарине,
„Од Маџарске од земље богате;
„Друго проси од Москова краљу;
„Треће проси цар Отмановићу
„Од Стамбола града Цариграда;
„Сјетуј мене дијете, Максиме,
„Ком ћу просцу моју ћерку дати?“
Бесједи јој дијете Максиме:
„Ја ћу тебе, бако, сјетовати:
„Ако хоћеш мене послушати,
„Подај ћерку Вилипу Маџару,
„Те ће она бити у богату;
„Ако не даш ћерку за Маџара,
„А ти подај од Московске краљу,
„Кад будемо с краљем пријатељи,
„Москови су од боја јунаци,
„Могу нама помоћ’ војевати;
„Ако ли је дадеш за Турчина,
„Турчин хоће земљу од мираза,
„Хоће земљу, хоће и градове.“
Кад то зачу Ђурђева Јерина,
Максима је руком ударила,
Удари га руком по образу,
Како га је лако ударила,
Ударила по бијелу лицу,
Четири му помјерила зуба,
Максим паде у траву зелену,
Свега г’ црна крвца обалила,
Крвцу пљује, а тихо бесједи:
„Бог т’ убио, моја стара бако!
„Куд је дала, у з’о час је дала!
„С њоме дала земљу и градове!“
Како рече, онако се стече:
Даде ћерку за Отмановића,
И с њом даде земљу и градове.