Браћа и сестра

Рани мајка девет мили сина
И десету шћерцу мљезиницу;
Ранила их док их одранила,
Докле били сини на женидбу,
А ђевојка била на удају,
Њу ми просе млоги просиоци
Једно бане, друго џенерале,
Треће проси из села комшија
Мајка даје у село комшији,
Браћа дају с преко мора бану,
Још су браћа сестри бесједила:
„Ја ти пођи, наша мила сејо,
„Ја ти пођи с преко мора бану,
„Ми ћемо те често походити:
„У години свакога мјесеца,
„У мјесецу сваке неђељице.“
То је сестра браћу послушала,
Она пође с преко мора бану.
Ал’ да видиш чуда великога!
Ја Бог пушћа од себе морију,
Те помори девет милих брата,
Сама оста саморана мајка.
Тако стаде три године дана.
Љуто пишти сестрица Јелица:
„Мили Боже, чуда великога!
„Што сам врло браћи згријешила,
„Те ме браћа походити не ће?“
Њу ми коре млоге јетрвице:
„Кучко једна, наша јетрвице!
„Ти си врло браћи омрзнула,
„Те те браћа походити не ће.“
Љуто пишти сестрица Јелица,
Љуто пишти јутром и вечером.
Ал’ се милу Богу ражалило,
Па он посла два своја анђела:
„Ид’те доље, два моја анђела,
„До бијела гроба Јованова,
„Јованова, брата најмлађега,
„Вашијем га духом заданите,
„Од гроба му коња начините,
„Од земљице мијес’те колаче,
„Од покрова режите дарове;
„Спремите га сестри у походе.“
Хитро иду два Божја анђела
До бијела гроба Јованова,
Од гроба му коња начинише,
Њинијем га духом задануше,
Од земљице мијесе колаче,
Од покрова резаше дарове;
Спремише га сестри у походе.
Хитро иде нејачак Јоване;
Кад је био двору на помолу,
Далеко га сеја угледала,
Мало ближе пред њег’ ишетала,
Од жалости врло заплакала,
Руке шире, у лице се љубе;
Па је сеја брату бесједила:
„Јесте л’ ми се, брате, затјецали,
„Кад сте мене младу удавали,
„Да ћете ме често походити:
„У години свакога мјесеца,
„У мјесецу сваке неђељице?
„Ево данас три године дана
„Нијесте ме јоште походили!“
Још је њему сеја бесједила:
„Што си тако, брате, потавњео
„Баш кан’ да си под земљицом био?“
Бесједи јој нејачак Јоване:
„Шути, сејо, ако Бога знадеш!
„Мене јесте голема невоља:
„Док сам осам брата оженио,
„И дворио осам милих снаха;
„А како се браћа иженише,
„Девет б’јелих кућа начинисмо;
„За то сам ти поцрњео, сејо.“
И он био три бијела дана.
Опрема се сестрица Јелица,
И опрема господске дарове,
Да дарује браћу и снашице:
Браћи реже свилене кошуље,
А снахама бурме и прстење.
Ал’ је Јово врло устављаше:
„Ти не иди, моја мила сејо,
„Док још браће у походе дође.“
Ал’ Јелица останути не ће;
Она спреми господске дарове;
Отале се Јово подигао
И са шњиме сестрица Јелица.
А кад близу двора долазише,
Код двора је пребијела црква.
Па бесједи нејачак Јоване:
„Ти почекај, моја мила сејо,
„Док ја одем за бијелу цркву:
„Кад смо средњег брата оженили,
„Ја сам златан прстен изгубио,
„Да потражим, моја мила сејо.“
Оде у гроб нејачак Јоване,
А остаде сестрица Јелица
Чекајући нејачка Јована.
Чекала га, па га потражила,
Ал’ код цркве млого ново гробље:
Ту се одмах јаду осјетила,
Ђе ј’ умр’о нејачак Јоване.
Хитро иде двору бијеломе;
Кад је близу двора долазила,
Ал’ у двору кука кукавица;
То не била сиња кукавица,
Веће њина остарила мајка.
А Јелица на врата долази,
Она виче из грла бијела:
„Јадна мајко, отвори ми врата.“
Стара мајка из двора бесједи:
„Ид’ одатле, од Бога моријо,
„Девет си ми сина уморила,
„И мен’ хоћеш остарилу мајку?“
А Јелица била бесједила:
„Јадна мајко, отвори ми врата,
„Ово није од Бога морија,
„Већ Јелица твоја мила шћерца.“
Па јој мајка отворила врата,
Закукаше, кано кукавице,
Рукама се б’јелим загрлише,
Обје мртве на земљу падоше.