Миланко Ковачевић: СРПСКИ РУЛЕТ 2 (КОМУНИЗАМ) први дио

Поразом и распадом Аустроугарске монархије само је привремено и на веома кратак рок заустављено једно царство зла јер ће ускоро доћи до стварања новог, још већег – и опет германског! Европа је већ озбиљно обољела, све више урушавајући властити вредносни систем (аутохтоно хришћанство) на чијим темељима је западна цивилизација и настала. Зато и није чудо што ће у тој и таквој Европи, један сулуди њемачки каплар постати вођа Новог рајха и носилац најмрачнијих (нациофашистичких) идеја ове цивилизације (уз притајено подржавање осталог дијела Европе и САД) Већ тада (а то ће бити потпуно јасно пола вијека касније када ће се комплетан Запад служити истом идеологијом иако ће је декларативно осуђивати – она ће тада добити само ново име!) Запад, уствари, није имао ништа против фашистичке идеологије, напротив – прихватао ју је прећутно, као пожељно и моћно оружје у његовом даљњем, давно испланираном, походу к Истоку! Јака Њемачка је требала послужити као нова ударна снага у скривеним амбицијама овладавања преосталим свјетским просторима а посебно СССР – ом. Снагу Њемачке, уствари, Запад је доживљавао као своју снагу, а кад су сватили да неман хоће да прогута све,већ је било касно. Рат је био неизбјежан – злo у остатку Европе није било још увијек толико нарасло да би се могло успјешно интегрисати у фашистичког монструма…

Нажалост, у том периоду и Срби су у заједничкој држави (у симбиози са браћом Хрватима и Словенцима ) достигли највиши ниво властитог духовног и етичког пада а погубни утицаји модернистичких ”вредности” са Запада ће (као и комунизма са Истока) само још више водити урушавању морала и општој дезорјентацији српског народа – потирању, већ и онако нарушене, његове националне свијести и аутохтоне духовности. Посебно је интересантан продор комунизма на Исток (па и у Југославију) који је индиректно подржаван и са Запада (чије је извориште иначе на Западу али је примјена искључиво била ексклузивна за славенске народе!) Комунистичка идеологија на Истоку давала је Западу одличан алиби за “срачунате”, непрестане и веома агресивне атаке према Истоку, а та вјечна тензија која ће се стварати измедју Запада и Истока омогућаваће, уствари, и опстанак западне идеологије! Уистину, комунизам је служио као најефикасније оружје против разбарушеног и реметилачког Истока које би требало донијети дефинитивну доминацију и коначну побједу Западу; слом Истока, посебно “руског” СССР-а као и истурене руске испоставе Југославије, односно Србије – како је Запад Србију одувјек доживљавао! (Још тада планирана, освајачка стратегија Запада према Србији, на крају двадесетог вијека, ће се у једном моменту и употпуности остварити. Јединствени у Европи, неочекивани и неразумљиви српски отпор ће -наивни понос и често нескривени презир према силницима, уз познату дрскост и бандоглавост, све са чувеним српским инатом зачињено- потхранити умоболне нападе са Запада; нови, још јачи бијес и патолошку мржњу! Већу и од оне и из 1914. и од оне из 1941.год.) У оваквом катастрофичном окружењу али и исто толико несрећној властитој самодеструкцији и моралном безнађу, дочекао је српски народ потписивање срамног пакта краљевине Југославије с фашистичком Њемачком која је у свом походу на Исток, немилосрдно рушила све препреке пред собом… И ако је изгледало све изгубљено за Србе, ипак није било… од некуда се враћала већ изгубљена снага народа… растао је глас отпора, бунта… непристајања на зло! Био је то глас пробуђеног српског народа на демонстрцијама у Београду 27. марта 1941.год. Српски слободарски дух, одједном је никао из пепела и пркосећи сили зла и мрака одлучно рекао: Не!!! “Не пакт!” “Боље рат него пакт!” “Боље гроб него роб!” – био је то јединствен, високоморални став једног малог народа који је произилазио из његовог историјског, показало се, још увијек неуништеног духовног идентитета (иако су демонстрације вјероватно потпомогнути и неким западним силама као и комунистичким покретом који су у томе видјели своје интересе – у суштини нечасне намјере жртвовања Срба!) Мало је народа у свијету (ако их уопште има!) који су били спремни, да као, већ скоро денацификовани Срби, своју постајање толико вежу за етички кодекс… српска етика је, у најтежим тренуцима њихове историје, увијек избијала на видјело: надјачавала и разум и страх… и саму смрт… Срби су се, просто, ношени само избледјелим остацима високе моралности косовског завјета, морали супроставити европском злу; Над-човјеку, новом монструму са Запада који је кренуо у освајање свијета. Међутим, овакав продуховљени и високоетични приступ свијету и животу у неморалном западноевропском окружењу биће уједно и највећи узрок свих овоземаљских неспоразума и страдања Срба, у судару са немилосрдном реалношћу…
Наравно, сви остали народи у краљевини Југославији, не само да се нису супростављали злу, него су га подржавали – с нестрпљењем су чекали Хитлеров напад и распад Југославије! Ниједан народ у Југославији, осим Срба, није ни помишљао да брани заједничку државу и да се супротстави фашизму (изузев изузетно малог броја, готово занемарљивог, антифашиста – комуниста који ће се прикључити касније српским партизанским јединицама) Наведена чињеница најбоље осликава стање свијести тих народа – фашистичка идеологија и њен систем вредности били су им много ближи него српски антифашизам ( а такво виђење је било само логична посљедица њиховог духовног наслеђа и развитка чије је исходиште, та иста, западна цивилизација) Нажалост, Срби ту истину нису схватили тада (као што је велики дио Срба не схвата ни сада!) иако су пред њиховим очима браћа широм Југославије егзалтирано клицала новом вођи и заштитнику Хитлеру – ослободиоцу! За такву српску наивност убрзо је стигла немилосрдна казна; краљевина Југославија је распарчана и подјељена а Србија окупирана и располућена уз велике жртве. Фашизам је створио нове националне државе!!! Сви народи краљевине Југославије (наравно, сви осим Срба!) постали су задовољни и срећни – захвални новој свјетској сили која је омогућила развој њихове “особености”, “самосталности” и “државности”…

Српски национални корпус се нашао у вртлогу свјетског рата, сам, незаштићен, на удару свих; како фашистичких окупатора тако и његових помагача – свих народа и етничких група из досадашње заједничке државе (исто ће се, у сличној форми, поновити и у ратовима деведесетих година!) а потенцијални тадашњи западни српски савезници, Енглеска, Француска и САД били су далеко и бринули су своју бригу – спремали су нове подвале српском народу! Тако, још једном у историји, остадоше Срби сами, на вјетрометини – у судару са највећим свјетским злом! Сами против свих! А сви се здружили: и страни фашисти (њемачки, италијански, бугарски, мађарски…) и “домаћи” фашисти (хрватски, муслимански, шиптарски…) Сви са само једном идејом: уништити Србе и њихову матичну државу Србију (или бар некако неутралисати ако их је немогуће уништити) а бунтовнички и слободарски дух демонстрација 27. марта у Београду, само их је још више учврстио у њиховој још давно донесеној одлуци.

Највећи добитници у окупацији Југославије, што је сасвим природно, били су Хрвати – најоданији нацистички савезници! Хитлер им оствари “тисућуљетни” сан; Независну државу Хрватску – све до Дрине и Земуна (а “цвијеће” те државе, по идеји прозелитског “хришћанског” Ватикана, постали су Муслимани из Босне!) Наравно, новостворена “еуропска” држава се морала ослободити преосталих Срба – почела су масовна прекрштавања, протјеривања и убијања српског народа. Извршен је геноцид над Србима! (Вршена су најбруталнија масовна убиства Срба која нормални људски ум тешко може и замислити; клање Срба и резантни ударци маљем су били једна од “лакших” егзекуција – много су била тежа, до тада цивилизацији непозната злостављања, морбидна мучења и сакаћења: осјецања екстремитета, вађење очију итд. итд.) У тзв. Независној држави Хрватској убијено је више од миллион Срба – само Јасеновац 700.000 жртава; дјеце, жена, стараца а, што је најгоре, ти злочини нису до краја расвјетљени ни до данас – у 21. вијеку! (Нажалост, исти сценарио, на истим просторима ће се поновити и послије педесет година стварањем нових самосталних држава, Хрватске и БиХ када ће, поново, бити звјерски побијено на десетине хиљада а протјеран нови миллион Срба! наравно, опет уз благослов западних фашиста, како старих тако и нових – који ће се сви тада демократе звати!) Али, нису Срби страдали само у усташкој Хрватској држави – истовремено, њемачки нацисти су са својим квислинзима вршили масовна стрељања широм Србије… и тако… зло је расло… Зло је, на српски народ, са свих страна, немилосрдно нападало…

Послије слома краљевине Југославије српски ослободилачки покрет (у народу у почетку назван четнички – касније подјељен у два фронта, четнички и партизански) све је више растао и јачао на свим српским територијама, посебно у Босанској и Книнској крајини, Кордуну, Банији, Западној Србији итд. Нажалост, убрзо ће доћи до идеолошке подјеле међу устаницама (као послљедица продора, како комунистичке идеологије тако и “демократских западноевропских вредности” ) која ће водити до новог трвења Срба; у неизбјежне нове подјеле и расколе – у нова још већа страдања! Иако су, уствари, оба покрета изникла, у суштини, из заједничких, јединствених темељних вредности српског националног бића, до сукоба је морало доћи јер ни један покрет није носио пуну истинску духовну и националну свијест (истинске вредности српске духовности) већ су били затровани идеолошким и политичким идејама “напредне” западне демократије и још ”напреднијег” , рајског, источног комунизма . Срби су се дијелили између себе јер су изгубили споне са изворном духовношћу и моралом косовског мита прихватајући некритички туђе вредности и идеологије – истовремено остајући сами, напуштени и изгубљени у својој држави док су се сви други народи у истој, уз помоћ окупатора, уједињавали у јединствени фронт против Срба! Тако, у нападу свих против Срба, да парадокс буде већи, придружише се и сами Срби – ударише сами на себе!!! Овакав самоубилачки потез је био, уствари, само посљедица општег моралног посрнућа и дезорјентације српског народа која је настала у двадесетак година трајања заједничке државе и фрустрирајућег суживота са “братским” народима; српско национално биће је било готово потпуно разорено – што је и био основни циљ њихових не-пријатеља са Запада (а тако ће и остати у опустошеној Србији све до појаве Слободана Милошевића, крајем осамдесетих година двадесетог вијека) Дакле, у тој борби два искључиво интересна, за Србе тог времена подједнако страна и једнако опасна идеолошка система и погледа на свијет, превагу је све више носио комунистички! Јаким агитовањем комуниста (не само Срба већ и појединаца из других народа!) све су више многи чланови отпора преко ноћи постајали партизани и комунисти а тако, по природи ствари, велики идеолошки противници браће “демократа” четника – који су остали традиционално вјерни невредној непостојећој држави краљевини Југославији с непостојећим краљем и непостојећом владом (која се изгубили негдје у Европи) У таквом бирању између нечега и ничега, није ни чудо што је већина Срба изабрала нешто… комунисти су бар доносили један нови и смио поглед на свијет – доносили су наду у човјечнији и бољи живот а то им и није било тешко с обзиром на поражавајућа искуства српског народа у задњих двадесет година, када су Срби остали напуштени и издани и од свог краљевског двора и од своје државе; од свих и свега – опште разочарење и безнађе! За то су и пожељели што прије све заборавити и кренути у стварање новог свијета, на новим основама. Повјеровали су лаковјерни Срби у нови живот, нову правду, нову истину – а идеологија комунизма управо зато служи! Због тога није ни чудо, што су наоружани таквим разочарањем, са новом надом прихватили “спасоносну” нову вјеру и нови морал који је она носила… партизанске јединице,вођене чврстом руком комуниста (углавном Не-срба, на челу с “другом” Титом – али, они тога тада и нису били свјесни) су сваког дана постајале све веће и организованије што им је доносило нове успјехе у борби против фашистистичких окупатора, док су четничке, с обзиром на декадентност својих узора (краља, владајуће елите али и лицемјерја западних демократија) постајале све више дезорјентисане, идеолошки недефинисане и морално пољуљане што је водило општој недисциплини и расулу, па чак посустајању и престанку пружања отпора окупатору, а код неких и отвореној колаборацији с непријатељима… неминовно је расла подјела у српском народу – братоубилачки рат је постајао стварност! Срби су, нажалост, и једни и други, све више преко нишана гледали на другу страну, гледали у нове непријатеље – Србе! А српска одлучност је красила и једне и друге… партизани су били спремни поништити све старо и постојеће да би кренули у нови живот, док су четници, пак, били спремни на све да би (од партизана – комуниста) спасили немогуће – одавно пропалу Краљевину Југославију (са којом ни сами нису знали ста хоће !) Тако, сваки Србин, поред свих бројних постојећих непријатеља изван и унутар своје бивше државе, доби још једног највећег непријатеља – свог брата! Србин на Србина удари, а народ дезорјентисан и заблудео још једном се у беспућу нађе! Резултат је био поражавајући; велика страдања свих у братоубилачком рату гдје ће се на крају и једни и други одрећи себе служећи поданички туђе идеологије које усвојише као своје… а посебни губитници постаће побједници комунисти а са њима и цјелокупни српски народ, који већ изморен и сломљен толиким страдањима, прихвати у безнађу комунистичку утопију о новом бољем свијету и новој срећној Републици Југославији (без “омражене” краљевске династије) гдје ће живјети у благостању и разумјевању (у вјечитом, новом и истинском, “братству И јединству”) са старом браћом!!! Понесени лудим,само њима својственим заносом, Срби повјероваше да је могуће и од немогућег направити могуће!

Фото: SrbijaDanas.com