• Претрага за:
31окт
Миланко Ковачевић: ПОЧЕТАК „ДЕМОКРАТСКЕ ДРАМЕ” СРБА – други дио

Деведесетих година двадесетог вијека, медијска агресија Запада, која је већ давно по свом “богатству”, надмашила Гебелсову, све више је господарила Србијом; најразноврсније манипулације, лажи и обмане остављале су трага у народу – све је водило великом расколу и подјели која ће се код неких, чак и у неизљечиву мржњу изродити – према српском народу! Према себи! Страшно! Посебна је интересантна манипулација националним осјећањима, о “српском идентитету, традицији и српској држави” чиме је, лицемјерно и лажно, фаворизована самостална српска држава, наравно, све са намјером да се прихвати разбијање Југославије (по републичким и покрајинским “авнојевским” границама) што је имплицирало одустајање државе Србије од одбране српског народа ван Србије (тј. одрицање од свог народа и свог етничког и историјског простора) Циљ је био, уствари, створити још већи раздор у српском етничком корпусу! Срби су, посебно у Србији, били потпуно дезорјентисани и збуњени – њима више ништа није било јасно; ни ко су, ни у којој држави живе, ни какви се ратови воде… (таквих проблема, наравно, нису имали Срби у Босни и Крајини јер су се они борили за голе животе – сазнали су све; хтјели не хтјели, морали су постати Срби јер су их тако непријатељи прозвали!)

Уистину, инсталирана “демократска” опозиција у Србији је одрађивала посао за Запад – и то успјешно! Њихов тадашњи лидер, књижевник Вук Драшковић, је окупљао масе на тако припремљеној “демократској” платформи у потпуности заборављајући реалност окружења и трагичан положај разједињеног српског народа. Вука је занимала само идеологија (осуда комунизма!) и слава (ореол демократе!) а све друго је било неважно! Само парадокс до парадокса у Србији и у егзистенцији српског народа. Они који се, готово,више нису ни звали Србима (али су носили у себи неки незамрли вирус косовског завјета) стали су у одбрану нападнуте отаџбине и цјелокупног српског народа а већина оних, који су се “бусали у прса” као велике демократе и “прави” Срби, били су, уствари, потпуно нијеми (у највећој мјери – готово сви, осим Радикала) према страдања Срба и пропасти властите државе – још горе; нове демократе су својим дјеловањем у свему подржавали Запад, а тако директно и српске непријатеље у рату који је трајао! Изгубљене, духовно опустошене и морално срозане, уствари, демократе су се све више, уз помоћ Запада, у “Демонократе” претварали не бирајући средства да се дочепају власти… за то и не чуди да су мирне савјести заговарали (наравно, по инструкцијама Запада и уз његову отворену финанцијску подршку) “европејски” заједнички суживот Срба, као националних мањина (и ако су Срби до тада били на тим просторима конститутивни народ) у новим самосталним државама са сепаратистима, кунући се у разбраћу да ће поново браћа постати чим своје државе добију – одмах ће Срби с њима поново моћи братство и једнство (сада звано “мултиетичност”) градити! и ако у рат “браћа” кренуше јер нису могли више у заједничкој држави са Србима живјети! Све без логике и смисла, али све може у смутном и бесмисленом времену у којем ”демокраске” силе завладаше свијетом!!! Тако је прозападна опозиција са својом голом борбом за власт, уствари, постајала главно оружје Запада у његовим активностима на разградњи српског националног јединства које је тада било потребније више него икад у тешкој борби за очување националног идентитета и цјеловитости народа и државе. Опозиција је, практично, урушавала снагу Србије и кредибилитет предсједника С. Милошевића и тако дјеловала директно против интереса Срба; како Срба у Србији, тако посебно, Срба ван Србије којима је претило потпуно уништење и истребљење. Док су сви српски непријатељи, под будним оком западних сила, дјеловали координисано и уједињено (од ”Вардара па до Триглава”) против Срба, дио Срба заведен (доларима, страхом, лажима, обманама, итд.) практично се прикључио српским непријатељима, мазохистички нападајући сами себе, односно нападајући измучени и већ нападнути са свих страна, српски народ а све у име демократије и ”свијетле европске будућности” којима их Запад наоружа (требало је разбити јединство и саборност српског народа а најлакше се то може “одрадити демократски” са српским демократама и “освјешћеним националистима”, својим већ чипованим поданицима, који се,”свјесно”, као “напредне демократе”, свесрдно боре против “лажног и агресивног Милошевићевог национализма”)
Опозиција је нападала своју државу која је и онако била на издисају, под страховитим политичким притиском, економским санкцијама, претњама и уцјенама а ускоро и војним дејствима…
Иако су представљани као освјешћени српски националисти и демократе, већина новопечених “Европејаца” је, уствари,управо, поступала супротно – веома агресивно и нетолерантно у јавности (како тада тако и данас!) те зато и не чуди да су “демократе” без проблема прихватале цијепање Југославије и није их уопште интересовало шта ће бити са готово половином српског националног корпуса који би остао у другим, Србима непријатељским државама (уосталом, они нису имали осјећај ни за Србе у Србији – они су тај осјећај “чиповањем” од стране Запада већ давно изгубили!) Запад је, својим пропагандно – психолошким ратом, успио створити у Србији виртуелну стварност која ће изњедрити нови парадокс – у Србији су некадашњи комунисти (велики дио) постајали патриоте и све више истинске демократе и Срби а новостворене тзв. прозападне демократе (већина њих) су постајали, са својим нападним дјеловањем, искључивошћу и агресивношћу, уствари, ортодоксни комунисти – “већи” од оних од кјих су настали! Дакле, једни Срби “комунисти” постепено су постајали демократе и истинске патриоте и ако су их и даље “кужним” комунистима звали а други Срби комунисти постајали су суштински још ортодокснији комунисти, Не – срби, програмирани Андроиди Запада – које ће Запад преко ноћи у велике Демократе прогласити (Како је било тада у Србији, тако је и данас! а сличан процес се, иначе, одвијао у читавом свијету – па, шта је мондијализам – глобализам, него агресивни новокомунизам а у идеолошком смислу САД су данас у сваком погледу више искључиве од некадасњег СССР!)
Али, сви ови процеси су водили жељеном циљу. Припреме су успјешно извршене – кренуо је општи рат против Срба као јединог кохезионог фактора на Балкану; рат против свега што је било или је подсјећало на Југославију или српство; и то од Триглава до Ђевђелије – свакако, по унапред спремљеном сценарију! Сви су хтјели своје авнојевске границе и државе без Срба! За Србе је било мјеста само у “Узој Србиј” – Шумадији ( тренутно!) Најтеже је, свакако, било на српским територијама западно преко Дрине, у републикама Хрватској и БиХ, гдје су Срби морали бранити голе животе…

Социјалистичка Југославија се, послије педест година,на исти начин као и краљевина Југославија, фактички убрзо распала а неславни остаци од ЈНА (некада једна од највећих сила Европе коју су одмах, очекивано, напустили и Словенци и Хрвати и Муслимани као што су то исто урадили и почетком другог свјетског рата – наравно, изузев часних изузетака и шпијуна!) покушавали су бранити Србе колико су могли од сепаратистичких хорди у сецесионистичким републикама али ће, убрзо, због издаје војног и политичког руководства Југославије (довољно се само сјетити доказаног националисте и србомрсца Хрвата – комунисте С. Месића, садашњег “демократе” и предсједника самосталне државе Хрватске, који се тада, као предсједник предсједништва СФРЈ, јавно хвалио како је испунио свој задатак јер “Југославије више нема”!) напустити сецесионистичке републике и дислоцирати се у Србију! Та чињеница, тај неминовни распад државе, одмах у почетку сукоба у Словенији и Хрватској, свима је била потпуно видљива али не и српском предсједнику С. Милошевићу… он је, још увијек убједјени Југословен, вјеровао у ЈНА и идеју Југославије јер српска национална идеја (за коју су га сви оптуживали као великосрбина и националисту) није код њега тада ни постојала … он није ни помишљао да ствара српску националну државу ( и то на цјелокупно српском етничком простору ) на коју су Срби имали право као, уосталом, и сви други народи. Али, што је дозвољено другима није дозвољено и Србима – вјероватно је знао то С. Милошевић, те мотивисан жељом да сачува бар Србију у постојећим границама заговарао је и даље опстанак Југославије вјерујући (или се бар надао) у могућност новог договора са другим народима. Српска национална идеја, повратак српству и стварању српске државе, уствари, тек ће се развити касније код српских водја на српским етничким просторима република БиХ и Хрватске, стварањем у градјанском рату РС и РСК. Главни носилац те идеје и водја српског народа преко Дрине постаће др. Радован Караџић. Др. Радован Караџић је први национални вођа прекодринских Срба и први истински обновитељ (послије завршетка првог свјетског рата) духовног бића цјелокупног српског етничког корпуса – управо нови српски Карађорђе (као што ће по војној линији генерал Младић наставити свијетле традиције највећих српских војсковођа -војвода Мишића, Степе и других) Иронија судбине – практично, ето послије скоро осамдесет година, нове српске вође али на другој страни Дрине, бориле су се као и славне вође из Првог свјетског рата у Србији, против истих непријатеља (и страних завојевача и разбраће!) Ово су “голе” историјске чињенице! Праунуци са праунуцима су рачуне сређивали! (За то и не чуди што Караџића и Младића тако бјесомучно прозападна инквизиција још увијек прогони – чине све да их ухапсе, суде и осуде у Хагу као наводне злочинце. Они им представљају вјековну мору!)

У крвавом грађанском рату деведесетих година, који је распириван са Запада директним помагањем сепаратиста, српски народ преко Дрине је био изложен великим страдањима а Србија великим притисцима, уцјенама а на крају и санкцијама од стране Запад који је у том тренутку (на челу са САД и Њемачком) био неприкосновени владар свијета. Била је то неравноправна борба Срба не само против удружених сецесиониста већ и против најјачих (и најмрачнијих!) сила свијета тог времена – западноевропске НАТО алијансе. Уствари, био је то наставак другог свјетског рата са исти плановима, програмима и циљевима – само што сада Срби нису имали ни једног савезника! Бивши савезници (САД, Енглеска, Француска) су се придружили, сада удруженој и ојачалој великој Њемачкој, СССР се распао а друге народе Европе, уствари, нико и није ништа питао, односно, или су већ били покорени или се пак нису смјели ни јавити да постоје! Нови освајачи су,у заштитним плашту “демократије”, бескрупулозно поново газили по Балкану а читав свијет је беспомоћно гледао демонстрацију силе и неофашизма (фашизам – лат. фасцис – свјежањ прућа из кога стрчи сјекира, као знак господарске власти који у су ликтори носили испред римских властодржаца … М. Вујаклија) који је рушио Југославију и међународни поредак – исто тако, као што је прије педесет година, Хитлер уводио Нови свјетски поредак на истим просторима… Хитлер је створио Трећи рајх а ови нови створише Четврти рајх – демократски! Из западног лажног космополитизма развио се агресивни мондијализам који се реализовао у Хитлеровом фашистичком Трећем рајху да би на крају двадесетог вијека уједињењем прво Њемачке а потом Њемачке и “демократског Запада” дошло до стварања новог глобалистичког свјетског пројекта – Четвртиог рајха! Крајем двадесетог вијека завладао је у Европи и САД исти свјетски поредак као и у првој половини двадесетог вијека у Њемачкој, само што су Њемачку замијениле САД (сједињена Њемачка је остала уз раме САД) а Вођу су замјенили, здружени, “демократски” изабрани предсједници највећих западних сила – отуђени центри моћи (империјалистичко – неофашистички; наоружани НАТО пактом и лицемјерством!) који су, са исто тако сулудим амбицијама, бескрупулозно и не бирајући средства, кренули у ново освајање свијета! Српски народ је први, директно и немилосрдно, нападнут од тога зла а С. Милошевић је био прва личност и државник у Европи који је имао снаге да пружи (заједно са српским народом) јасан отпор Новом свјетском поретку и његовој империјалистичкој идеологији! и то му Запад неће никад опростити!!! Управо за то деценијама непрекидно нападају и оптужују за све С. Милошевића – и да је диктатор и да је фашиста и да је комуниста и да је националиста … а он није био ништа од тога! Он је био само “Вожд” једног малог, али поносног и слободарског народа – српског! који се још једном супроставио светском злу – који је још једном у својој историји дочекао усправно Силу и Неправду! За то је нападан С. Милошевић – нападан за то што је морао бити нападнут, нападан за то да би се напала Србија и српски народ у цјелини! Уистину, “није Србија нападана због Милошевића, већ је Милошевић нападан због Србије”!

Фото: dw.com
24окт
Миланко Ковачевић: ПОЧЕТАК „ДЕМОКРАТСКЕ ДРАМЕ” СРБА – први дио

Нови поглед на свијет и нови систем вриједности произашао из комунистичке идеологоје, управо је најпогодније тло нашао у српском етничком корпусу. Ова неумољива чињеница је посебно интересантна јер одсликавала опште духовно посрнуће српског народа које га је задесило средином двадесетог вијека, кад Срби изгубивши везу с прослошћу и безглаво јурнуше у обећану будућност – побркавши Небо и Земљу, Срби повјероваше да је рај небески могући и на Земљи, и тако, у једном пустом тренутку времена, на своје светосавље и Христа заборавише! Овакво духовно растројство, које није постојало код других народа на Балкану (а вјероватно нигдје у свијету) водило је гашењу националних осјећања и саборности у српском корпусу (док ће се код сабраће, у заједничкој држави, одвијати супротан процес еманципације и развитка националне свијести) а што је само слутило нова страдања разједињених и раздуховљених Срба…

Срби су (у највећој мјери, духовно и морално већ разорени као нација) једини од свих народа у СФРЈ искрено и потпуно предано (послије свих искустава – каква иронија!) прихватили Хрвата, комунисту Јосипа Броза Тита као неспорног вођу нове заједничке државе и оца ”нове” нације – Југословена! “Друг” Тито им замјени и Немањиће и Карађорђевиће! Тито ће пак, схвативши да су Срби искрени и одани, вјешто користити ту чињеницу да би успјешно владао – и то уз помоћ Срба! (истовремено имајући пуну контролу над њима – а знао је, док контролише Србе контролисаће и остале народе док буде требало!) Уствари, комунисти су од самог почетка имали јасно разрађену концепцију опстанка и развоја нове социјалистичке Југославије – слаба Србија, јака Југославија! (наравно, све увијено у обланду равноправности, “братства и јединства свих наших народа и народности”). За ту максиму знали су и Срби и они су је, у име општих идеала и “свијетле” будућности, свјесно прихватали! Практично, њима је Србија и престала бити важна јер су усвојили Југославију као своју државу; као што им није било важно ни српство – постали су Југословени! Таквима Србима није требао ни Лазар ни Карађорђе – довољан им је био Тито! Нови вођа за нову будућност! Тако је извршена велика денацификација и расрбљавање Срба у читавој Југославији; а Срби су је мирно прихватали – наивни и занесени идеалима али и разочарани старим друштвом (Краљевином) и утучени сломом (ионако недоречене и стерилним четништвом компромитоване) националне идеје у другом свјетском рату. За то и не чуди да Срби, овако заблудјели и ”изгубљени” заборавише и на Косово и на светосавље – похулише и на Бога и на корјене своје … а представници таквих Срба, што је сасвим логично, били су потпуно незнатне интелектуалне и моралне личности, разгољене и разљуђене и у строгој идеолошкој функцији владајуће бирократије, за коју Срби, заправо, нису ни постојали (уосталом, у сваком времену, народ и има представнике какве заслужује!) Истовремено (потпомогнут ”западним демократама” ) одвијао се сасвим супротан процес код свих других народа у СФРЈ… сви су они све више развијали свој национални идентитет и штитили своје националне интересе и интересе својих република… и тако ”ослепљели” Срби, све су више нестајали а други народи постајали (и Словенци и Хрвати и Муслимани и Албанци и Црногорци и Македонци а што је најинтересантније, већина њих је носила српско корјење на српском етничком простору израсло!) Ови супротни процеси су, наравно, и раније максимално кроз историју помагани са Запада али су свој највећи замах добили у време СФРЈ, када је дошло до потпуног духовног клонућа српског народа због разорног и несрећног утицаја југословенства и комунизма (нажалост, Срби тада нису ни били свјесни да им Запад спрема и нову, још већу подвалу – за Србе посебно припремљену ”еуропску демократију”) идеологија којима су Срби наивно повјеровали а које су, да тога Срби тада и нису били употпуности свјесни (а неки нису ни сада!) самоубилачки дјеловале на српско национално биће и његову аутохтону духовност – водиле су тоталној пропасти и нестанку, не само српске државности, него и српског народа!!! Најтрагичније стање и положај Срба је био на Косову али ниподаштавања, понижавања, напада и притисака на Србе од дојучерашње браће из заједничке државе, било је и у свим другим дијеловима Југославије – њихов заједнички циљ је био “ослобађање” тих територија од Срба и скорашње, како су планирали, стварање нових властитих националних држава (наравно, уз помоћ својих ментора – ”демократа” са Запада!) Али, за те већ отворене нападе на Србе требало је наћи разлог – и нашли су! Расрбљени, непостојећи Срби, само ако би споменули српско име, одмах би били оптуживани као великосрби и хегемонисти – по старом “добром” аустроугарском и комунистичком рецепту!

Насртаји сународника на Србе, постајали су (крајем осамдесетих година) сваким даном све дрскији и безочнији… Срби су сада, већ унапријед, проглашени јединим кривцима за сва зла која су свјетске силе пројектовале на јужнославенским просторима – а они, Срби, збуњени и разједињени, са зебњом су очекивали дане који долазе… Међутим, када је изгледало већ све изгубљено десило се чудо – опет, као и безброј пута до сада, изненадили су Срби сами себе, али и друге! Прогоњени као звијери на читавом простору Југославије (чак и у “Ужој Србији” – Шумадији, није пожељно било бити Србин!) већ непостојећи, расрбљени Срби, можда, управо, највише захваљујући тим бескрупулозним нападима српских непријатеља, изненада су почели постајати све више свјесни себе … српски непријатељи су поново подизали српску нацију из пепела! Ту новорођену, из муке изниклу српску националну свијест, први ће (у почетку и несвјесно) артикулисати нови југословенско – српско – “комунистички” вођа, Слободан Милошевић – који ће настојати да замјени, до сада неприкосновеног, ”оца нације” Јосипа Броза Тита, у наивној вјери да може спасити Југославију и југословенство а тиме како је вјеровао и Србију. Хтјео је спојити, убрзо ће се показати, неспојиво – и јаку Југославију и јаку Србију! Тако је С. Милошевић, декларисани Југословен, уствари постао први Србин тог времена који је увидио погубност досадашње политике, не само за Југославију и југословенство већ и за српски народ и његову матичну државу Србију; покушавајући рјешавати југословенско питање почео је, уствари и несвјесно (бар у почетку свог дјеловања) рјешавати – српско! “Јаке и слободне Југославије има ако има и јаке и слободне Србије” – ово је био један од кључних ставова Југословена С. Милошевића који ће “пробудити” многе Србе (што је парадокс – неће Југословене!) а њега промовисати у српског лидера и ако он тога у први мах неће бити ни свјестан – кренуће духовно и морално преиспитивање и буђење Срба, до тада натурализованих Југословена! Рађала се слобода за Србе!!!

У рјешавању југословенског питања, разједињености и располућености Србије као равноправне федералне јединице, С. Милошевић је кренуо од АП Војводине и КиМ враћајући их под правни суверенитет Републике; Србија је под водством С. Милошевића уједињена а сепаратистичке снаге, бар привремено у републици Србији, поражене! – али, то је уједно водило великом поремећају досадашњих односа у заједничкој држави, што ће сецесионисти ван Србије обилато искористити и кренути, не само у отворено рушење Југославије, већ и Србије као њеног темеља; уследили су још жешћи напади на Србе, уопште, а посебно на С. Милошевића као њиховог вођу (наравно на миг “западних” пријатеља) Али, све је било узалуд – запаљена бакља слободе за Србе се више није могла угасити! Пробуђена енергија српског народа је, без обзира на све, незаустављиво расла дајући нову снагу српском руководству у истрајној борби у одбрани Србије али и права и слободе цјелокупног српског народа у Југославији а реченица “Србе не сме нико да бије” (С. Милошевић) изречена на Косову пољу и “овјерена” на Видовдан 1989. год. на Газиместану (шесто година од Косовске битке) пред два милиона Срба означиће и дефинитивно почетак нове вјере и наде. Та реченица, вратила је Србима самосвјест, свијест о себи и свом постојању (чему ће посебно допринијети и “ослободјено” дјеловање СПЦ и САНУ) Управо због тога, због оживљавања већ, знатно изгубљеног националног и духовног идентитета и већ замрлог слободарског духа Срба, ова реченица је постала антологијска – али у овој реченици се одражава и величина С. Милошевића као лидера, без обзира на све трагичне догађаје који ће Србе задесити касније. Она је рађала слободу за Србе! Ова реченица је покренула милионе Срба, подсјећајући их на косовски завјет и снагу предака иако ју је изрекао један “комуниста” који ће тек касније, послије властитог слома (и политичког и животног) постати српски националиста и велики српски патриота (Још један парадокс српски!) Да није било ове реченице, у злим временима која су слиједила, Срба више вјероватно не би ни било или бар не би ни знали да постоје! Међутим, и Запад је добро разумио снагу ове реченице и њен значај за српски народ! – кренули су, заједно с домаћим “демократама” у бескомпромисни рат против ње да би по сваку цијену поништили њену слободарску снагу и њен утицај на свијест српског народа; пљуштали су напади са свих страна; осуде, ниподаштавање, омаловажавања, исмијавања! (а ти бескрупулози напади трају без престанка и са истом жестином још и данас – Срби још постоје!) Знали су они, уствари, да је С. Милошевић, послије ове реченице (својом појавом и својим енергичним дјеловањем – бар је тако изгледало!) постао одједном, у српској свијести, нови Карађорђе, нови борац против силе и неправде, нови “вожд” који враћа снагу и вјеру утученом српском народу, што он, у то вријеме, и јесте на неки начин био.

Слободан Милошевић је био тада први српски лидер (у задњих седамдесет година) који је о српству и Србима, на почетку и несвјесно (обраћајући се Југословенима) а затим сасвим јасно и слободно, бар проговорио штитећи њихово достојанство (и ако се идеолошки разликовао од српског национализма, што ће проузроковати низ грешака у његовом конкретном дјеловању у времену распада Југославије и грађанских ратова који ће бјеснити јужнословенским просторима). Парадокс над парадоксима – “комуниста” је ослобађао Србе! – јер Срба није било! Својим енергичним дјеловањем и својим бескомпромисним ставом у тражењу равноправности за Србе, С. Милошевић је успио код већине Срба оживјети дух слободе (већ заборављен од давно прошлих четрдесетих година и борбе против фашистичког окупатора) али, управо то ће бити разлог да га Запад и његови марионетски народи у Југославији (као, уосталом, и многи расрбљени Срби!) нападају свим средствима и до краја… здруженим дјеловањем свих српских не – пријатеља С. Милошевић је истовремено оптуживан и као комуниста и као српски националиста и шовиниста а уз то и велики диктатор -и ако је увео вишестраначје и демократију у Србију! Он је, наглашавале су “прозападне демократе”, и велика потенцијална претња за разумјевање и мир међу народима на просторима Југославије – унапријед је оптуживан (а тиме и српски народ!) као потенцијални агресор и растурач постојеће државе! Оваквим бескрупулозним и оркестрираним нападима, Запад је (заједно са новоформираним “демократама” у Србији) уствари, унапријед амнестирао сецесионистичке покрете у другим републикама дајући им директну подршку за њихова нечасна дјела која ће убрзо услиједити . Све је ово био само дио злочиначког плана Запада о разбијању Југославије и Србије (цјелокупног српског националног корпуса на Балкану) Запад је желио, по сваку цијену, спречити релативно успјешно дјеловање српских власти и С. Милошевића на његовом путу стварања уједињене Србије, јер би она, тако уједињена, постала јак ослонац и стожер окупљања свих Срба из Југославије што је реметило његове планове у овом дијелу свијета (а таква политика Запада је и данас!)

Фото: dw.com