Миланко Ковачевић: МОРАЛНА ДРАМА СРБА (други дио)

Разуђени и велики српски етнички простор који је покривао средишњи дио балканског полуострва био је исто тако немилосрдно нападнут и са друге стране – западнохришћанске, римокатоличке цивилизације. Једноставно, по свом специфичном и јединственом географском положају, Срби су се налазили први на удару и исламске цивилизације из Азије и ”напредне” хришћанске – римокатоличке западне цивилизације Европе – као ни један народ на свјету! Са својом хришћанско православно – светосавском, с косовским митом формираном духовношћу и културом, они нису припадали ни једнима ни другима; били су своји, и другачији, а опет ту су – у клинчу између двије цивилизације били! Увијек на удару и Запада и Истока! Први на “западу Истока” и први на “истоку Запада“! На раскршћу, на вјетрометини… а посебни и различити од других… Зато, уништавањем једне империјалне царевине (Турске) Срби нису одахнули… на Западу је већ одавно створена друга, која, као да је само чекала да нестане прва, па да може на Србију пуном снагом навалити – нова сила хришћанске Европе, Аустроугарска, из истог свијета зла потекла, само формално углађенија и маскама прекривена. У ту чињеницу су се увјерили протеклих вијекова и многи Срби који су тражили спас у бјежању из тамног вилајета у хришћанску Европу али их је И ту, умјесто хришћанске љубави, исто тако дочекивало не-пријатељско окружење, ненаклоност И подозрење. Европа је већ била остала и без душе и без било каквог осјећања солидарности… знала је само за своје интересе-прагматичне, огољеле интересе! Срби их нису занимали; напротив, из несхватања и неразумјевања, расла је општа одбојност према њима и њиховом духовном систему вредности који су доживљавали као реметилачки фактор у складном (јединственом) прогресивном развитку западне цивилизације а та изузетност и (за њих) специфичност српског карактера И духа постајаће све више камен спотицања у односу према Србима (посебно римокатоличке цркве и герменског фактора а затим нажалост и енглеског) Велики, отуђени и зли ће без прекида кидисати на њега (због немогућности разумијевања и овладавања с њим!) свим расположивим овоземаљским средствима а са тим нападима ће само још више потврђивати своју духовну пустош и немоћ-дух се земаљском силом не убија! Нису они имали Марка Краљевића да би разумјели Србе-Марко, није само оличење јунаштва и физичке снаге, већ још више духовне, са широком, племенитом дјечијом душом, из које љубав И разумјевање (а никад мржња!) извире јер ”боље (ти) је изгубити главу, него своју окаљати душу“. Зато Марко и поред све донкихотовске занесености, разбарушености и напраситости суди “ни по бабу ни по стричевима”; увијек уважава вредности и јунаке, увијек штити слабе и нејаке – иако је силан и тврдоглав, иако “орући друмове” не призна никога “до Бога јединога”! Сваки Србин носи (за Запад непознатог, а често И самим Србима!) својеглавог и слободарског Марка у себи за којег не важе никакве наредбе и ограничења – никаква ни сила ни моћ! То Марково богатство духа и неукротива, виолентна снага, Србима ће давати осјећај величине и посебности (понекад не сразмјеран и нереалан па чак и богохулан- неке ће “изгубљене” генерације Срба чак и на Бога похулити!) али нажалост, истовремено ће изазивати и на Западу потпуну одбојност и неразумјевање које ће сталним тензијама и непријатељству водити између та два свијета. Тако ће, српски хероји, ликови из небеске Србије који се на земљу спуштају постати, не само извор српског етичког кодекса и носиоци богате духовности народа, већ и извор свих српских фрустрација које неминовно произилазити из вјечитог судара са западнохришћанском цивилизацијом а што ће, на крају, водити и српском судару са самима собом. Треба помирити Небо и Земљу а то је немогуће!

Дакле, западна цивилизација је, уствари, доживљавала Србе као противнике – а најбоље их је превести на своју страну, ако је то икако могуће! Илирски покрет, а затим идеја југословенства на окупираном српском етничком простору од Хабсбурске монархије, и нису били ништа друго него још једна срачуната подвала српском народу са циљем да се исти уништи или бар поништи његово духовно дјеловање и његово православље и тако изврши денацификацију Срба. Прво се кренуло од манипулације са српским језиком – српска штокавштина, готово непријеметно, дугим перманентним дјеловањем преведена је у хрватски језик (којим се иначе до тада сматрало само чакавско говорно подручје и евентуално, кајкавско) уз сталне притиске на српски живаљ, прекрштавања и унијаћења. Да иронија буде већа Хрвати ће у двадесетом вијеку ту изворну српску штокавштину употпуности усвојити као хрватску те ће је његовати и чувати као своју док ће је расрбљени Срби умногоме заборавити а свој ће језик, некритички и без мјере, украсити интернационализмима и туђизмима. Наравно, Хрвати ће присвојити и писмо латиницу иако латиница није ни по чему више хрватска од српске! Још један парадокс над парадоксима. Својом небригом, уствари, Срби су се, у знатној мјери, одрекли свог језичког коријена и духовног наслеђа и поклонили га Хрватима који га и данас пажљиво његују као свој (уз додавање насилних измишљених кованица да би доказали како је ово њихово оригинално језичко И духовно наслеђе!) Што је најгоре, ту су крађу Срби у данашње вријеме употпуности прихватили, а то много говори о садашњем духовном стању српске нације – о српској небризи, заборавности, неодговорности. Тако је, половином деветнаестог вијека, кренуло прво веће ”срачунато” И профињено организовано расрбљавање Срба под лажним и лицемјерним паролама уједињења Јужних Словена у Хабсбурској монархији под окриљем римокатолицке цркве као заштитника. Тако постадоше преко ноћи многи Срби у почетку Срби католици а потом Хрвати – извршено је још једно цијепање јединственог српског етничког бића! (Наравно, упоредно је вршено присвајање И својатање босанских муслимана, највећим дијелом Срба исламске вјере, чиме се све више ширио утицај жуте монархије који је досезао дубоко на исток све до Земуна И старе Рашке)

Није тешко утврдити – Турци су само више показивали своје азијатско дивљаштво набијајући живе људи на колац, док су, исто тако безобзирно и дивље, лажни фарисеји са Запад, убадали колац у српско срце и душу. Али, није се са Србима само вијековима духовно манипулисало већ и земаљски! Грубо и без скрупула су злоупотребљавани од хришћанске браће И ангажовани у Војној Крајини – на граници с Турском да гину И бране интересе хришћанске Европе. Тако, иронијом несрећне судбине, често се дешавало у историји да многи Срби стоје и са једне и са друге стране границе између двије царевине и тако жртвовани бранили су своје домове и своје непријатеље-своје џелате! Има ли већег зла које може један народ задесити?! Овакву трагедију и људску драму могу имати само ријетки народи свијета а српска је изгледа немјерљива, што је све, наравно, остављало велике ожиљке на души српској… није ни чудо што би се у српском народу на моменте јављало одсуство вјере, беспомоћност, општи фатализам… Можда је најилустративнији примјер апсурдности српске историје и српског страдања српски град Сребреница у Истоцној Босни гдје су много пута Срби, чак и у саставу других сукобљених непријатељских војски, страдали… а зло не посустаје, већ расте… послије протеклих вијекова, крајем двадесетог стољећа, поново ће на том простору Срби доживјети највећу трагедију – страдаће чак и дјеца и жене и старци (неколико хиљада) и то од расрбљене, некадашње браће, Муслимана! Да зло буде веће, ако уопште може бити веће, након кажњавања и протјеривања исламских фундаменталиста и злочинаца са те територије (иако у овој успјешној војној операцији није убијено ни једно дијете, ни једна жена!) десиће се (од стране неконтролисаних појединаца И група “иструисаних” са Запада) и неки злочини над заробљеним муслиманским бојовницима а то ће непријатељски Запад искористити да баци анатему на српски народ као геноцидан а његову војску ће прогласити за хорде агресора и злочинаца. Шта рећи – иронија судбине! Боже, колико само зла око српске Сребренице!!! Иако је то и раније у историји било већ видљиво, у овом периоду ратова за ослобођење од Турака и покушаја ослобађања од аустроугарске монархије, Срби су све јасније сагледавали неумитну истину. Србија нема пријатеље изузев братске Русије (по крви и души везане али далеке земље) Зато је подршка од Русије увијек, ма како мала, веома много значила српском народу. Нажалост, Срби ће доживјети И разочарење у своју браћу, Русе, када се (срећом врло кратко) Бугарима окренуше занемарујући своје, исто тако, једине и искрене пријатеље Србе (Схватиће то убрзо Руси и зажалити, јер су створили будуће не-пријатеље своје) Међутим, ни тада (као ни до сада) Срби не научише до краја истину да у политици и реалном животу нема браће и пријатеја већ само вукова и јагњади – али, такве спознаје су, тешко у српску душу стајале! Зато ће Србе чекати ново болно историјско искуство са новим државама и народима на Балкану, које су практично Срби изњедрили – и створили своје непомирљиве непријатеље! Дакле, однос према Србима је био исти од свих – и од Турака и од Аустроугара и од Азијата и од Европљана. (са изузетком Руса а и то не увијек) А зашто? Како је то могуће? Зар Србима хришћанска Европа није била ближа… Нажалост није! Ту чињеницу, не само да тада Срби нису схватили, него неће употпуности схватити ни до данашњег дана, а своје заблуде ће скупо плаћати кроз историју. Ригидна, германска И римокатоличка Европа, већ тада, по својим основним моралним начелима претварала се у потпуно нови, лицемјеран и агресиван, духовно опустјео и разљуђен, у материјализам и прагматизам утонуо – други свијет, империјалистички! У свему супротан од српског! Зато се положај Срба ван Србије у том времену није много промјенио и није се могао промјенити! Европа је остајала потпуно слијепа на муке и несреће других – посебно Срба. Тиранија и ропство су настављени и под хабсбуршком монархијом као и под турском царевином уз прећутну сагласност свих… али, зато је растао И отпор Срба према тој И таквој Европи што ће ускоро довести до нових свјетских потреса, гдје ће опет, једни од главних актера бити Срби – И највећи страдалници!