Мали Радојица

Мили Боже, чуда големога,
ја ли грми, ја л’ се земља тресе,
ја се бије море о мраморје,
ја се бију на Попина виле?
Нити грми, нит се земља тресе,
ни се бије море о мраморје,
ни се бију на Попина виле;
већ пуцају на Задру топови,
шенлук чини ага Бећир-ага,
уватио Малог Радојицу,
па га меће на дно у тавницу.
У тавници двадесет сужања,
а сви плачу, један попијева,
те остало друштво разговара:
„Не бојте се, браћо моја драга,
еда Бог да каква гођ јунака
који ће нас јунак избавити!“
А кад к њима Радојица дође,
сви у једно грло заплакаше,
Радојицу љуто проклињаху:
„Радојица, допаднуо мука!
И ми смо се и уздали у те
да ћеш ти нас кадгођ избавити,
ето и ти саде к нама дође –
ко ли ће нас јунак избавити?“
Вели њима Мали Радојица:
„Не бојте се, браћо моја драга,
већ ујутру кад данак осване,
ви дозов’те агу Бећир-агу,
па му каж’те да ј’ умро Раде
не би ли ме ага закопао!“
Кад свануло и сунце грануло,
а повика двадесет сужања:
„Бог т’ убио, ага Бећир-ага,
што доведе к нама Радојицу?
Јер га синоћ објесио ниси,
већ се код нас ноћас преставио –
хоће ли нас поморити смрадом?“
Отворише на тавници врата,
изнесоше пред тавницу Рада.
Онда вели ага Бећир-ага:
„Нос’те, сужња, те га закопајте!“
Ал’ говори Бећир-агиница:
„Ев’, богами, ниј’ умро Раде,
ниј’ умро већ се ућутио –
налож’те му ватру на прсима,
хоће ли се помакнути, курва!“
Ложе њему ватру на прсима,
ал’ је Раде срца јуначкога –
ни се миче, ни помиче Раде.
Опет вели Бећир-агиница:
„А, богами, ниј’ умро Раде,
ниј’ умро, већ се ућутио –
већ уват’те змију присојкињу,
те турајте Раду у њедарца,
хоће ли се од ње уплашити,
хоће ли се, курва, помакнути!“
Уватише змију присојкињу,
па турају Раду у њедарца,
ал’ је Раде срца јуначкога –
ни се миче, ни се од ње плаши!
Опет вели Бећир-агиница:
„А, богами, ниј’ умро Раде,
ниј’ умро, већ се ућутио –
већ узмите двадесет клинаца,
удрите их под ноктове Раду,
хоће ли се помакнути, курва!“
И узеше двадесет клинаца,
ударају под ноктове* Раду;
и ту Раде тврда срца био –
ни се миче, ни душицом дише.
Опет вели Бећир-агиница:
„А, богами, ниј’ умро Раде,
ниј’ умро, већ се ућутио –
сакупите кола ђевојака
и пред њима лијепу Хајкуну,
хоће ли се насмијати на њу!“
Сакупише коло ђевојака
и пред њима лијепу Хајкуну.
На Рада је коло наводила,
преко Рада ногама играла.
А каква је, да је Бог убије,
од свију је и већа и љепша,
љепотом је коло зачинила,
а висином коло надвисила –
стоји звека на врату ђердана,
стоји шкрипа гаћа од сандала!
Кад је згледа Мали Радојица,
лијевијем оком прогледује,
деснијем се брком насмијава.
А кад вид’ла Хајкуна ђевојка,
она сними свилена јаглука,
њиме покри Рада по очима
а да друге не виде ђевојке;
па је своме баби говорила:
„Јадан бабо, не гријеши душе,
већ носите сужња, закопајте!“
Онда вели Бећир-агиница:
„Бре, немојте закопати курве,
већ га бац’те у дебело море
те наран’те рибе приморкиње
лијепијем хајдучкијем месом!“
Узе њега ага Бећир-ага,
па га баци у дебело море.
Ал’ је Раде чудан пливач био!
Далеко је Раде отпливао,
пак изиђе на бријегу мора,
па повика из грла бијела:
„Јао, моји б’јели ситни зуби,
повад’те ми клинце из ноката!“
И он сједе и ноге прекрсти,
и повади двадесет клинаца,
па их метну себи у њедарца.
Опет неће да мирује Раде.
Кад је тавна ноћца настанула,
иде двору аге Бећир-аге,
па постаја мало код пенџера.
Истом ага за вечеру сио,
па с кадуном својом бесједио:
„Моја кадо, моја вјерна љубо,
ево има девет годин’ дана
као ј’ отишо Раде у хајдуке,
да не могох сербес вечерати
све од страха Малог Радојице –
Богу вала кад га данас нема,
и кад њему хака главе дођох!
И оно ћу двадес’т објесити
док ујутру бијел дан осване!“
А то Раде и слуша и гледа,
па у собу к њему улетио,
за вечером агу ухватио,
ухвати га за врат до рамена,
истрже му главу из рамена.
Па увати Бећир-агиницу,
па потеже клинце из њедара,
удара их под ноктове кади;
док је пола клина ударио,
и душу је, кучка, испустила.
Њој говори Мали Радојица:
„Нека знадеш, Бећир-агинице,
да каква је мука од клинаца!“
Па ухвати Хајкуну ђевојку:
„О Хајкуна, срце из њедара,
дај ми нађи од тавнице кључе
да испустим двадесет сужања.“
Нађе Хајка од тавнице кључе,
он испусти двадесет сужања.
Опет јој је Раде говорио:
„О Хајкуна, душо моја драга,
дај ми нађи од ризнице кључе
да што мало од ашлука тражим –
далеко ми ј’ дому путовати,
треба ми се путем понапити!“
Отвори му сандук од тал’јера;
онда јој је Раде бесједио:
„О Хајкуна, срце моје драго,
што ће мени таке плочетине –
коња немам да с њима поткивам?
Отвори ми сандук од дуката!“
Он на друштво дукате дијели.
Па увати Хајкуну ђевојку,
одведе је у земљу Србију,
Доведе је у бијелу цркву,
Од Хајкуне гради Анђелију,
па је узе за вјерну љубовцу.