Миланко Ковачевић:СРПСКИ РУЛЕТ 1 (ЈУГОСЛАВИЗАМ – ЈУГОСЛАВЕНСТВО) први дио

Свој модерни и просперитетни развој као држава, Србија је започела радикалским бунтом и Тимочком буном која је “продрмала” однарођену династију Обреновића (што ће оставити великог трага у народу а интересантно је да ће се на неки начин, само без оружја, исто поновити послије сто и више година када ће српски радикали својим бунтом једини “дрмати’ однарођену прозападну власт ДОС -а) а успјешан и интензиван друштвени и привредни развој ће посебно кренути у Србији од 1903. доласком краља Петра Карађорђевића на пријесто послије свргавања династије Обреновића. Иако ће убиство краља Александра Обреновића продубити и онако постојеће подјеле у српском народу ипак, тих година Србија ће, ношена “вирусом” развијене Европе, израсти у релативно стабилну и јаку демократску државу. Међутим, док је технолошки напредак и опште осавремењивање привреде и друштва итекако фалило дуговјековно утамниченој Србији дотле је европски модернизам (и поред свих својих цивилизацијских и културних вредности) као продукт већ дехуманизованог Запада , доносио свој девастирани вредносни систем и тако уносио збуњеност и дезорјентисаност у српски народ који ће од тада бити неповратно заражен новим “модерним европским погледима” на свијет а та “болест” ће му, у будућим временима , доносити велике проблеме и несреће… савремена Србија ће се од тада и дефинитивно наћи на раскршћу – између Европе и себе! Своју Историју ће градити у вјечитом судару са Западом али и са самом собом – а тај ће судар доносити нова, велика страдања Срба…

Развој општег “прогреса и модернизма” на Западу неминовно је доносио и нове подјеле и антагонизме и у самој Европи (које ће касније кулминирати свјетским ратом) али ће своју прву потврду и реализацију, новоизрасли агресивни германски фактор, првенствено потражити на Истоку – ново зло и нова свјетска сила, само овог пута европска (која је замјенила претходну, тек уништену, азијатску) свом силином ће навалити на Србију и цјелокупан српски народ а посебно на српски народ на окупираним српским територијама ван Србије, западно од Дрине и Дунава. Срби – Крајишници, више нису имали тако велики значај за Аустроугарску царевину као војници и борци (јер се турска царевина повлачила са Балкана) и сада су уствари, постали “неупотребљиви” а тиме и сувишни са својим културним и духовним особеностима која се никако нису уклапала у “напредни” западноевропски католичански систем. Зато ће царска власт, заједно с римокатоличком црквом, чинити све (служећи се свим пропагандним средствима али и уцјенама и претњама!) да, једном за увијек, заврши са Србима – изврши асимилацију српског народа! Реметилачки фактор је требало по сваку цијену ставити под контролу а за то је најбоље искористити хрватски етнички корпус… Хрвати су најефикасније оружје помоћу којег се може довршити духовна колонизација, односно денацификација Срба (у име братства Јужних Словена) што су најбоље показали добри резултати Илирског покрета са којим је успјешно вршено потирање српске националне свијести . Тада, у деветнаестом вијеку (под великим притиском Аустроугарске царевине и агресивног прозелитског клерофашистичког католицизма) многи су се Срби одрекли православља и прихватили католичанство а ускоро су престајали и бити кужни Срби католици – постајали су повлашћени Хрвати! Извршено је насилно злочиначко унијаћење и хрватизација многих Срба на тим просторима а нажалост, такви процеси неће престати ни до данашњих дана – почетком 21.вијека ће бити само упаковани у “модерније” форме! Па ипак, упркос свему, већина српског народа у аустроугарској царевини, почетком двадесетог вијека, одољевала је свим притисцима власти и римокатоличке цркве те чувала своју вјеру, свој идентитет и своје духовно наслеђе не продавајући “вјеру за вечеру” – напротив, дух слободе и потребе да се пружи отпор завојевачима сваким даном је био све већи… Срби преко Дрине, нису се мирили са окупацијом, што ће ескалирати формирањем бунтовних омладинских организација а њихово револуционарно дјеловање, пак, постаће добра додатна прилика да се за то оптужи матица Срба – Србија! Тако се “легално” (по тумачењу аустроугарских власти) агресвност царевине окретала према држави Србији, која је оптуживана за пострекивање и подржавање антидржавних дјелатности српског корпуса који живи у Аустроугарској те је зато све више и агресивније истицана потреба за европејизирањем Срба и њиховим уклопањем у европски систем вриједности – све гласније је тражена казна за Србију којом би се и дефинитивно рјешио проблем са Србима на Балкану! Да би остварили своје планове, Србија и Срби су се морали прогласити унапријед одговорним и кривим за све – и проглашени су! Србија је проглашавана за потенцијалног агресора (на српске земље ван Србије!) који хоће да створи велику Србију на штету других народа и аустроугарске царевине. Освајачи и вијековни агресори на српске земље су своје жртве (Србе) проглашавали за освајаче и агресоре ! Тако Срби бијаху оптужени као немилосрдни и дивљи освајачи свог властитог кућног прага који је, управо аустроугарске царевине окупирала! Та замјена теза, та исконструисана, лажна и имбенцилна теорија о освајачкој Великој Србији користиће се увијек кад затреба у историји као аргумент за нове нападе на српски народ и његову матичну државу (све до данашњих дана!) а што је најстрашније и дио Срба – европејаца (већ расрбљених Срба) ће повјеровати у њу! Србија је за све те такве (неком ирационалном, сотонском мржњом) задојене умове, велика, ма колико мала била – докле год постоји!

Тако, Зло више није могло чекати… дошло је вријеме да се напокон и дефинитивно обрачуна са Србима и њиховом матичном државом Србијом; да се ријеши, за свагда, тај вјечито узнемиравајући и реметилачки фактор на Балкану – ако није могућа, баш, потпуна физичка ликвидација, онда мора бити духовна; српски духовни идентитет и интегритет морају и дефинитивно нестати, а Срби остати денацификовани и разљуђени, те као такви, грађани другог реда, припремљени за “утапање” у напредну западну цивилизацију (понавља ли се то и сада историја Србима, и послије сто година!?) Тај тренутак који ће “легализовати” њихове умоболне, злочиначке планове убрзо је дошао. Хитац испаљен из револвера младог бунтовног српског јуноше Гаврила Принципа (на Видовдан 1914.) којим ће у Сарајеву бити убијен окупаторски престолонаследник Фердинанд промијениће Европу и свијет, а млади Гаврило, ношен снагом косовског завјета и култом Милоша Обилића, ући ће у изабрану плејаду српских витезова који су се свјесно жртвовали за свој народ и своју отаџбину – Вјера, Истина, Правда и изнад свега Слобода су тада још увијек биле категорије које су Србима живот значиле… али то вјечито бескомпромисно одупирање и неприхватање зла, то вјечито пркошење сили и неправди водиће неизбјежно физичком, овоземаљском страдању, српског народа…
Узалуд је овоземаљска Србија настојала избјећи сукоб…узалуд је правила којекакве уступке нарогушеној Звери са Запада чинећи све да би задовољила услове из ултиматума… узалуд – они су само измишљали нове и нове захтјеве … и на крају један захтјев Србија није могла прихватити; признати суверенитет Аустријанцима И дозволити им да слободно вршљају по Србији… понос није дозвољавао! Достојанство, Срби нису могли погазити! (Звучи ли ово познато? – треба се сјетити Рамбујеа И ултиматума 1998 . али и уцјена да се “испоруче” у Хаг, истој Звери са Запада, српске вође: Милошевић, Караџић и Младић – имају о чему Срби размишљати!!! нажалост историја се тако често понавља а Срби тако мало уче из ње!!!) Рат је био неизбјежан. Србија није могла избјећи Зло – једноставно до судара је морало доћи! Зло је тражило своју супротност да је уништи! Срби, тек што су протјерали велику азијатску силу са дијела својих простора и створили властиту државу, већ су одмах за неколико година касније, били присиљени да се бране од новог свјетског зла које је стизало из западне хришћанске Европе. Том новом свјетском злу сметала је српска љубав према слободи, православљу… сметало му достојанство, понос… све карактеристике српског човјека које су тако гордо израњале из косовског мита и боле очи разљуђеном човјеку Запада. Зато је Сила напала – а Србима – и онима у Србији, и онима у Црној Гори, и онима на поробљеним српским просторима Аустроугарске, није преостало ништа друго него да дочекају зло достојанствено, исто онако као што га њихови преци дочекаше на Косову пољу 1389! Још увијек, потпуно самосвјесни и са пуним интегритетом и осјећањем припадности својој нацији и држави (“вирус” Европе се још није успио употпуности развити) Срби су били наоружани огромном моралном снагом и зато су дочекали усправно тадашњу највећу и најјачу свјетску силу . Зато се и чудо десило – умјесто катастрофалног пораза Срби су извојевали антологијске побједе на Церу и Колубари над многоструко јачим непријатељем! (што им ови никад неће опростити!)

Међутим, чуда не трају вјечно нити се дешавају стално, иначе не би била чуда! Остављени без помоћи савезника (Русија далеко а мање лоши дио Европе гледао је своја посла и припремао своју сопствену одбрану свјесно жртвујући Србе) српска војска више није имала снаге да зауставља вишеструко већу и јачу силу и неизбјежно је следила голгота преко албанских гудура… и као што се само Србима дешава и овај пораз ће у побједу бити претворен! Срби су својим изгнанством, не само сачували неопходну биолошку снагу и реалне претпоставке за побједнички повратак, већ је с њим спасен слободарски дух код Срба и тако сачувана нада у коначну побједу . Али, коју ли су тргедију и муку носили српски војници у својој души док су напуштали Србију убјеђени да је жртва неизбјежна – док су остављали своје најмилије (нејаке и старе) на милост и немилост разјареној аустроугарској звјери?! Која ли се морална снага морала имати да се може поднијети толика трагедија! Какву је то снагу и вјеру носио у себи беспомоћни народ; дјеца, жене, старци који су стоички чекали разјареног непријатеља да се иживљава над њима док су се они свесрдно молили за спас своје војске?! Овакве изграђене високе моралне и духовне вредности које су подразумјевале свјесно жртвовање за благодети будуће слободе, могао је имати само народ који се напајао из косовског мита и из божје промисли жртвовања “за крст часни и слободу златну”! Величанствена морална епопеја!!! (Можда само нешто слично ће се, бар на тренутак, појавити у Србији крајем двадесетог вијека када је дошло до најбезобзирнијег бомбардовања Срба и Србије од стране сатанског Запада чији је циљ био отимање Србима Косова – оног истог на којем је Србија први пут духовно стасала, пре шест вијекова!) Нажалост, тако је судар са свјетским злом неизбјежно донио страшну и трагичну стварност; велико страдање Срба , понижење и пустошење земаљске Србије од подивљалих и крволочних непријатеља – а страдало је више од трећине становништва! Ипак, побједа је дошла на крају, тријумфалним повратком српске војске 1918. год. и ослобођењем Србије као И свих осталих српских простора али и ослобађањем своје браће, како су Срби тада вјеровали, Хрвата и Словенаца. Све ће се завршити распадом друге велике мрачне свјетске царевине, Аустроугарске, коју Срби, у веома кратком року након прве (послије свега неколико година) испратише на сметљиште историје.

Био је то величанствен завршетак велике трагедије за који су Срби платили највећу могућу цијену – још једном највећу од свих народа у Европи! Зато неумитно и слиједи логично питање: Да ли се, оволико страдање – ова трагична судбина српског народа могла избјећи? Зашто баш Срби, по други пут у својој историји, плаћају највећи данак у судару са свјетским злом оличеним у подивљалим царевинама – највећим силама свијета свог времена, Турском и Аустроугарском? Ако се морало сукобити са надирућом исламском силом зла из Азије зар се није никако могао избјећи сукоб са силом хришћанског Запада?! Постоје ли одговори на ова питања?!!

Тешко… можда се и могао избјећи сукоб са Аустроугарском силом или бар одложити (бар накратко) али да ли би се тиме засигурно избјегло физичко страдање и српска голгота? А шта би било са духовним страдањем, док се живи у ропству и под окупацијом? Шта би доносиле године које долазе? Шта би било са Србијом и српским народом на српским етничким просторима ван Србије? Можда би српско страдање било јос веће, служећи Силу мрака којој се покорише? Једно је сигурно – то не би више била иста Србија (она права, поносна, слободна, своја!) то не би био више исти српски народ! Да, Срби су учинули само оно што су морали… зло је напало… и српски народ је донио одлуку – супроставити се злу! Донесена је једина могућа одлука која произилази из аутохтоног етичког и духовног бића Срба. Тадашња генерација Срба је одлучила – супроставити се злу без одлагања (иако су знали да нису довољно јаки да га униште!) и примити сву несрећу на себе а не пребацивати је на потомке! Да се донијела друга одлука (што би многи народи у сличној ситуацији урадили И радили су) то више не би били Срби! Срби нису никада били довољно мали и нејаки да би могли прихватити силнике и окупацију (иако су често били свјесни да не могу сами савладати зло које их напада) и они ту нису могли ништа промијенити! – а та истина ће им увијек доносити нова земаљска страдања и стална небеска уздизања! У томе је српска посебност и српска величина, али и трагика српске историје!!!

Фото: SrbijaDanas.com