• Претрага за:
15сеп
Миланко Ковачевић:СРПСКИ РУЛЕТ 1 (ЈУГОСЛАВИЗАМ – ЈУГОСЛАВЕНСТВО) први дио

Свој модерни и просперитетни развој као држава, Србија је започела радикалским бунтом и Тимочком буном која је “продрмала” однарођену династију Обреновића (што ће оставити великог трага у народу а интересантно је да ће се на неки начин, само без оружја, исто поновити послије сто и више година када ће српски радикали својим бунтом једини “дрмати’ однарођену прозападну власт ДОС -а) а успјешан и интензиван друштвени и привредни развој ће посебно кренути у Србији од 1903. доласком краља Петра Карађорђевића на пријесто послије свргавања династије Обреновића. Иако ће убиство краља Александра Обреновића продубити и онако постојеће подјеле у српском народу ипак, тих година Србија ће, ношена “вирусом” развијене Европе, израсти у релативно стабилну и јаку демократску државу. Међутим, док је технолошки напредак и опште осавремењивање привреде и друштва итекако фалило дуговјековно утамниченој Србији дотле је европски модернизам (и поред свих својих цивилизацијских и културних вредности) као продукт већ дехуманизованог Запада , доносио свој девастирани вредносни систем и тако уносио збуњеност и дезорјентисаност у српски народ који ће од тада бити неповратно заражен новим “модерним европским погледима” на свијет а та “болест” ће му, у будућим временима , доносити велике проблеме и несреће… савремена Србија ће се од тада и дефинитивно наћи на раскршћу – између Европе и себе! Своју Историју ће градити у вјечитом судару са Западом али и са самом собом – а тај ће судар доносити нова, велика страдања Срба…

Развој општег “прогреса и модернизма” на Западу неминовно је доносио и нове подјеле и антагонизме и у самој Европи (које ће касније кулминирати свјетским ратом) али ће своју прву потврду и реализацију, новоизрасли агресивни германски фактор, првенствено потражити на Истоку – ново зло и нова свјетска сила, само овог пута европска (која је замјенила претходну, тек уништену, азијатску) свом силином ће навалити на Србију и цјелокупан српски народ а посебно на српски народ на окупираним српским територијама ван Србије, западно од Дрине и Дунава. Срби – Крајишници, више нису имали тако велики значај за Аустроугарску царевину као војници и борци (јер се турска царевина повлачила са Балкана) и сада су уствари, постали “неупотребљиви” а тиме и сувишни са својим културним и духовним особеностима која се никако нису уклапала у “напредни” западноевропски католичански систем. Зато ће царска власт, заједно с римокатоличком црквом, чинити све (служећи се свим пропагандним средствима али и уцјенама и претњама!) да, једном за увијек, заврши са Србима – изврши асимилацију српског народа! Реметилачки фактор је требало по сваку цијену ставити под контролу а за то је најбоље искористити хрватски етнички корпус… Хрвати су најефикасније оружје помоћу којег се може довршити духовна колонизација, односно денацификација Срба (у име братства Јужних Словена) што су најбоље показали добри резултати Илирског покрета са којим је успјешно вршено потирање српске националне свијести . Тада, у деветнаестом вијеку (под великим притиском Аустроугарске царевине и агресивног прозелитског клерофашистичког католицизма) многи су се Срби одрекли православља и прихватили католичанство а ускоро су престајали и бити кужни Срби католици – постајали су повлашћени Хрвати! Извршено је насилно злочиначко унијаћење и хрватизација многих Срба на тим просторима а нажалост, такви процеси неће престати ни до данашњих дана – почетком 21.вијека ће бити само упаковани у “модерније” форме! Па ипак, упркос свему, већина српског народа у аустроугарској царевини, почетком двадесетог вијека, одољевала је свим притисцима власти и римокатоличке цркве те чувала своју вјеру, свој идентитет и своје духовно наслеђе не продавајући “вјеру за вечеру” – напротив, дух слободе и потребе да се пружи отпор завојевачима сваким даном је био све већи… Срби преко Дрине, нису се мирили са окупацијом, што ће ескалирати формирањем бунтовних омладинских организација а њихово револуционарно дјеловање, пак, постаће добра додатна прилика да се за то оптужи матица Срба – Србија! Тако се “легално” (по тумачењу аустроугарских власти) агресвност царевине окретала према држави Србији, која је оптуживана за пострекивање и подржавање антидржавних дјелатности српског корпуса који живи у Аустроугарској те је зато све више и агресивније истицана потреба за европејизирањем Срба и њиховим уклопањем у европски систем вриједности – све гласније је тражена казна за Србију којом би се и дефинитивно рјешио проблем са Србима на Балкану! Да би остварили своје планове, Србија и Срби су се морали прогласити унапријед одговорним и кривим за све – и проглашени су! Србија је проглашавана за потенцијалног агресора (на српске земље ван Србије!) који хоће да створи велику Србију на штету других народа и аустроугарске царевине. Освајачи и вијековни агресори на српске земље су своје жртве (Србе) проглашавали за освајаче и агресоре ! Тако Срби бијаху оптужени као немилосрдни и дивљи освајачи свог властитог кућног прага који је, управо аустроугарске царевине окупирала! Та замјена теза, та исконструисана, лажна и имбенцилна теорија о освајачкој Великој Србији користиће се увијек кад затреба у историји као аргумент за нове нападе на српски народ и његову матичну државу (све до данашњих дана!) а што је најстрашније и дио Срба – европејаца (већ расрбљених Срба) ће повјеровати у њу! Србија је за све те такве (неком ирационалном, сотонском мржњом) задојене умове, велика, ма колико мала била – докле год постоји!

Тако, Зло више није могло чекати… дошло је вријеме да се напокон и дефинитивно обрачуна са Србима и њиховом матичном државом Србијом; да се ријеши, за свагда, тај вјечито узнемиравајући и реметилачки фактор на Балкану – ако није могућа, баш, потпуна физичка ликвидација, онда мора бити духовна; српски духовни идентитет и интегритет морају и дефинитивно нестати, а Срби остати денацификовани и разљуђени, те као такви, грађани другог реда, припремљени за “утапање” у напредну западну цивилизацију (понавља ли се то и сада историја Србима, и послије сто година!?) Тај тренутак који ће “легализовати” њихове умоболне, злочиначке планове убрзо је дошао. Хитац испаљен из револвера младог бунтовног српског јуноше Гаврила Принципа (на Видовдан 1914.) којим ће у Сарајеву бити убијен окупаторски престолонаследник Фердинанд промијениће Европу и свијет, а млади Гаврило, ношен снагом косовског завјета и култом Милоша Обилића, ући ће у изабрану плејаду српских витезова који су се свјесно жртвовали за свој народ и своју отаџбину – Вјера, Истина, Правда и изнад свега Слобода су тада још увијек биле категорије које су Србима живот значиле… али то вјечито бескомпромисно одупирање и неприхватање зла, то вјечито пркошење сили и неправди водиће неизбјежно физичком, овоземаљском страдању, српског народа…
Узалуд је овоземаљска Србија настојала избјећи сукоб…узалуд је правила којекакве уступке нарогушеној Звери са Запада чинећи све да би задовољила услове из ултиматума… узалуд – они су само измишљали нове и нове захтјеве … и на крају један захтјев Србија није могла прихватити; признати суверенитет Аустријанцима И дозволити им да слободно вршљају по Србији… понос није дозвољавао! Достојанство, Срби нису могли погазити! (Звучи ли ово познато? – треба се сјетити Рамбујеа И ултиматума 1998 . али и уцјена да се “испоруче” у Хаг, истој Звери са Запада, српске вође: Милошевић, Караџић и Младић – имају о чему Срби размишљати!!! нажалост историја се тако често понавља а Срби тако мало уче из ње!!!) Рат је био неизбјежан. Србија није могла избјећи Зло – једноставно до судара је морало доћи! Зло је тражило своју супротност да је уништи! Срби, тек што су протјерали велику азијатску силу са дијела својих простора и створили властиту државу, већ су одмах за неколико година касније, били присиљени да се бране од новог свјетског зла које је стизало из западне хришћанске Европе. Том новом свјетском злу сметала је српска љубав према слободи, православљу… сметало му достојанство, понос… све карактеристике српског човјека које су тако гордо израњале из косовског мита и боле очи разљуђеном човјеку Запада. Зато је Сила напала – а Србима – и онима у Србији, и онима у Црној Гори, и онима на поробљеним српским просторима Аустроугарске, није преостало ништа друго него да дочекају зло достојанствено, исто онако као што га њихови преци дочекаше на Косову пољу 1389! Још увијек, потпуно самосвјесни и са пуним интегритетом и осјећањем припадности својој нацији и држави (“вирус” Европе се још није успио употпуности развити) Срби су били наоружани огромном моралном снагом и зато су дочекали усправно тадашњу највећу и најјачу свјетску силу . Зато се и чудо десило – умјесто катастрофалног пораза Срби су извојевали антологијске побједе на Церу и Колубари над многоструко јачим непријатељем! (што им ови никад неће опростити!)

Међутим, чуда не трају вјечно нити се дешавају стално, иначе не би била чуда! Остављени без помоћи савезника (Русија далеко а мање лоши дио Европе гледао је своја посла и припремао своју сопствену одбрану свјесно жртвујући Србе) српска војска више није имала снаге да зауставља вишеструко већу и јачу силу и неизбјежно је следила голгота преко албанских гудура… и као што се само Србима дешава и овај пораз ће у побједу бити претворен! Срби су својим изгнанством, не само сачували неопходну биолошку снагу и реалне претпоставке за побједнички повратак, већ је с њим спасен слободарски дух код Срба и тако сачувана нада у коначну побједу . Али, коју ли су тргедију и муку носили српски војници у својој души док су напуштали Србију убјеђени да је жртва неизбјежна – док су остављали своје најмилије (нејаке и старе) на милост и немилост разјареној аустроугарској звјери?! Која ли се морална снага морала имати да се може поднијети толика трагедија! Какву је то снагу и вјеру носио у себи беспомоћни народ; дјеца, жене, старци који су стоички чекали разјареног непријатеља да се иживљава над њима док су се они свесрдно молили за спас своје војске?! Овакве изграђене високе моралне и духовне вредности које су подразумјевале свјесно жртвовање за благодети будуће слободе, могао је имати само народ који се напајао из косовског мита и из божје промисли жртвовања “за крст часни и слободу златну”! Величанствена морална епопеја!!! (Можда само нешто слично ће се, бар на тренутак, појавити у Србији крајем двадесетог вијека када је дошло до најбезобзирнијег бомбардовања Срба и Србије од стране сатанског Запада чији је циљ био отимање Србима Косова – оног истог на којем је Србија први пут духовно стасала, пре шест вијекова!) Нажалост, тако је судар са свјетским злом неизбјежно донио страшну и трагичну стварност; велико страдање Срба , понижење и пустошење земаљске Србије од подивљалих и крволочних непријатеља – а страдало је више од трећине становништва! Ипак, побједа је дошла на крају, тријумфалним повратком српске војске 1918. год. и ослобођењем Србије као И свих осталих српских простора али и ослобађањем своје браће, како су Срби тада вјеровали, Хрвата и Словенаца. Све ће се завршити распадом друге велике мрачне свјетске царевине, Аустроугарске, коју Срби, у веома кратком року након прве (послије свега неколико година) испратише на сметљиште историје.

Био је то величанствен завршетак велике трагедије за који су Срби платили највећу могућу цијену – још једном највећу од свих народа у Европи! Зато неумитно и слиједи логично питање: Да ли се, оволико страдање – ова трагична судбина српског народа могла избјећи? Зашто баш Срби, по други пут у својој историји, плаћају највећи данак у судару са свјетским злом оличеним у подивљалим царевинама – највећим силама свијета свог времена, Турском и Аустроугарском? Ако се морало сукобити са надирућом исламском силом зла из Азије зар се није никако могао избјећи сукоб са силом хришћанског Запада?! Постоје ли одговори на ова питања?!!

Тешко… можда се и могао избјећи сукоб са Аустроугарском силом или бар одложити (бар накратко) али да ли би се тиме засигурно избјегло физичко страдање и српска голгота? А шта би било са духовним страдањем, док се живи у ропству и под окупацијом? Шта би доносиле године које долазе? Шта би било са Србијом и српским народом на српским етничким просторима ван Србије? Можда би српско страдање било јос веће, служећи Силу мрака којој се покорише? Једно је сигурно – то не би више била иста Србија (она права, поносна, слободна, своја!) то не би био више исти српски народ! Да, Срби су учинули само оно што су морали… зло је напало… и српски народ је донио одлуку – супроставити се злу! Донесена је једина могућа одлука која произилази из аутохтоног етичког и духовног бића Срба. Тадашња генерација Срба је одлучила – супроставити се злу без одлагања (иако су знали да нису довољно јаки да га униште!) и примити сву несрећу на себе а не пребацивати је на потомке! Да се донијела друга одлука (што би многи народи у сличној ситуацији урадили И радили су) то више не би били Срби! Срби нису никада били довољно мали и нејаки да би могли прихватити силнике и окупацију (иако су често били свјесни да не могу сами савладати зло које их напада) и они ту нису могли ништа промијенити! – а та истина ће им увијек доносити нова земаљска страдања и стална небеска уздизања! У томе је српска посебност и српска величина, али и трагика српске историје!!!

Фото: SrbijaDanas.com
6сеп
Миланко Ковачевић: МОРАЛНА ДРАМА СРБА (други дио)

 

Разуђени и велики српски етнички простор који је покривао средишњи дио балканског полуострва био је исто тако немилосрдно нападнут и са друге стране – западнохришћанске, римокатоличке цивилизације. Једноставно, по свом специфичном и јединственом географском положају, Срби су се налазили први на удару и исламске цивилизације из Азије и ”напредне” хришћанске – римокатоличке западне цивилизације Европе – као ни један народ на свјету! Са својом хришћанско православно – светосавском, с косовским митом формираном духовношћу и културом, они нису припадали ни једнима ни другима; били су своји, и другачији, а опет ту су – у клинчу између двије цивилизације били! Увијек на удару и Запада и Истока! Први на “западу Истока” и први на “истоку Запада“! На раскршћу, на вјетрометини… а посебни и различити од других… Зато, уништавањем једне империјалне царевине (Турске) Срби нису одахнули… на Западу је већ одавно створена друга, која, као да је само чекала да нестане прва, па да може на Србију пуном снагом навалити – нова сила хришћанске Европе, Аустроугарска, из истог свијета зла потекла, само формално углађенија и маскама прекривена. У ту чињеницу су се увјерили протеклих вијекова и многи Срби који су тражили спас у бјежању из тамног вилајета у хришћанску Европу али их је И ту, умјесто хришћанске љубави, исто тако дочекивало не-пријатељско окружење, ненаклоност И подозрење. Европа је већ била остала и без душе и без било каквог осјећања солидарности… знала је само за своје интересе-прагматичне, огољеле интересе! Срби их нису занимали; напротив, из несхватања и неразумјевања, расла је општа одбојност према њима и њиховом духовном систему вредности који су доживљавали као реметилачки фактор у складном (јединственом) прогресивном развитку западне цивилизације а та изузетност и (за њих) специфичност српског карактера И духа постајаће све више камен спотицања у односу према Србима (посебно римокатоличке цркве и герменског фактора а затим нажалост и енглеског) Велики, отуђени и зли ће без прекида кидисати на њега (због немогућности разумијевања и овладавања с њим!) свим расположивим овоземаљским средствима а са тим нападима ће само још више потврђивати своју духовну пустош и немоћ-дух се земаљском силом не убија! Нису они имали Марка Краљевића да би разумјели Србе-Марко, није само оличење јунаштва и физичке снаге, већ још више духовне, са широком, племенитом дјечијом душом, из које љубав И разумјевање (а никад мржња!) извире јер ”боље (ти) је изгубити главу, него своју окаљати душу“. Зато Марко и поред све донкихотовске занесености, разбарушености и напраситости суди “ни по бабу ни по стричевима”; увијек уважава вредности и јунаке, увијек штити слабе и нејаке – иако је силан и тврдоглав, иако “орући друмове” не призна никога “до Бога јединога”! Сваки Србин носи (за Запад непознатог, а често И самим Србима!) својеглавог и слободарског Марка у себи за којег не важе никакве наредбе и ограничења – никаква ни сила ни моћ! То Марково богатство духа и неукротива, виолентна снага, Србима ће давати осјећај величине и посебности (понекад не сразмјеран и нереалан па чак и богохулан- неке ће “изгубљене” генерације Срба чак и на Бога похулити!) али нажалост, истовремено ће изазивати и на Западу потпуну одбојност и неразумјевање које ће сталним тензијама и непријатељству водити између та два свијета. Тако ће, српски хероји, ликови из небеске Србије који се на земљу спуштају постати, не само извор српског етичког кодекса и носиоци богате духовности народа, већ и извор свих српских фрустрација које неминовно произилазити из вјечитог судара са западнохришћанском цивилизацијом а што ће, на крају, водити и српском судару са самима собом. Треба помирити Небо и Земљу а то је немогуће!

Дакле, западна цивилизација је, уствари, доживљавала Србе као противнике – а најбоље их је превести на своју страну, ако је то икако могуће! Илирски покрет, а затим идеја југословенства на окупираном српском етничком простору од Хабсбурске монархије, и нису били ништа друго него још једна срачуната подвала српском народу са циљем да се исти уништи или бар поништи његово духовно дјеловање и његово православље и тако изврши денацификацију Срба. Прво се кренуло од манипулације са српским језиком – српска штокавштина, готово непријеметно, дугим перманентним дјеловањем преведена је у хрватски језик (којим се иначе до тада сматрало само чакавско говорно подручје и евентуално, кајкавско) уз сталне притиске на српски живаљ, прекрштавања и унијаћења. Да иронија буде већа Хрвати ће у двадесетом вијеку ту изворну српску штокавштину употпуности усвојити као хрватску те ће је његовати и чувати као своју док ће је расрбљени Срби умногоме заборавити а свој ће језик, некритички и без мјере, украсити интернационализмима и туђизмима. Наравно, Хрвати ће присвојити и писмо латиницу иако латиница није ни по чему више хрватска од српске! Још један парадокс над парадоксима. Својом небригом, уствари, Срби су се, у знатној мјери, одрекли свог језичког коријена и духовног наслеђа и поклонили га Хрватима који га и данас пажљиво његују као свој (уз додавање насилних измишљених кованица да би доказали како је ово њихово оригинално језичко И духовно наслеђе!) Што је најгоре, ту су крађу Срби у данашње вријеме употпуности прихватили, а то много говори о садашњем духовном стању српске нације – о српској небризи, заборавности, неодговорности. Тако је, половином деветнаестог вијека, кренуло прво веће ”срачунато” И профињено организовано расрбљавање Срба под лажним и лицемјерним паролама уједињења Јужних Словена у Хабсбурској монархији под окриљем римокатолицке цркве као заштитника. Тако постадоше преко ноћи многи Срби у почетку Срби католици а потом Хрвати – извршено је још једно цијепање јединственог српског етничког бића! (Наравно, упоредно је вршено присвајање И својатање босанских муслимана, највећим дијелом Срба исламске вјере, чиме се све више ширио утицај жуте монархије који је досезао дубоко на исток све до Земуна И старе Рашке)

Није тешко утврдити – Турци су само више показивали своје азијатско дивљаштво набијајући живе људи на колац, док су, исто тако безобзирно и дивље, лажни фарисеји са Запад, убадали колац у српско срце и душу. Али, није се са Србима само вијековима духовно манипулисало већ и земаљски! Грубо и без скрупула су злоупотребљавани од хришћанске браће И ангажовани у Војној Крајини – на граници с Турском да гину И бране интересе хришћанске Европе. Тако, иронијом несрећне судбине, често се дешавало у историји да многи Срби стоје и са једне и са друге стране границе између двије царевине и тако жртвовани бранили су своје домове и своје непријатеље-своје џелате! Има ли већег зла које може један народ задесити?! Овакву трагедију и људску драму могу имати само ријетки народи свијета а српска је изгледа немјерљива, што је све, наравно, остављало велике ожиљке на души српској… није ни чудо што би се у српском народу на моменте јављало одсуство вјере, беспомоћност, општи фатализам… Можда је најилустративнији примјер апсурдности српске историје и српског страдања српски град Сребреница у Истоцној Босни гдје су много пута Срби, чак и у саставу других сукобљених непријатељских војски, страдали… а зло не посустаје, већ расте… послије протеклих вијекова, крајем двадесетог стољећа, поново ће на том простору Срби доживјети највећу трагедију – страдаће чак и дјеца и жене и старци (неколико хиљада) и то од расрбљене, некадашње браће, Муслимана! Да зло буде веће, ако уопште може бити веће, након кажњавања и протјеривања исламских фундаменталиста и злочинаца са те територије (иако у овој успјешној војној операцији није убијено ни једно дијете, ни једна жена!) десиће се (од стране неконтролисаних појединаца И група “иструисаних” са Запада) и неки злочини над заробљеним муслиманским бојовницима а то ће непријатељски Запад искористити да баци анатему на српски народ као геноцидан а његову војску ће прогласити за хорде агресора и злочинаца. Шта рећи – иронија судбине! Боже, колико само зла око српске Сребренице!!! Иако је то и раније у историји било већ видљиво, у овом периоду ратова за ослобођење од Турака и покушаја ослобађања од аустроугарске монархије, Срби су све јасније сагледавали неумитну истину. Србија нема пријатеље изузев братске Русије (по крви и души везане али далеке земље) Зато је подршка од Русије увијек, ма како мала, веома много значила српском народу. Нажалост, Срби ће доживјети И разочарење у своју браћу, Русе, када се (срећом врло кратко) Бугарима окренуше занемарујући своје, исто тако, једине и искрене пријатеље Србе (Схватиће то убрзо Руси и зажалити, јер су створили будуће не-пријатеље своје) Међутим, ни тада (као ни до сада) Срби не научише до краја истину да у политици и реалном животу нема браће и пријатеја већ само вукова и јагњади – али, такве спознаје су, тешко у српску душу стајале! Зато ће Србе чекати ново болно историјско искуство са новим државама и народима на Балкану, које су практично Срби изњедрили – и створили своје непомирљиве непријатеље! Дакле, однос према Србима је био исти од свих – и од Турака и од Аустроугара и од Азијата и од Европљана. (са изузетком Руса а и то не увијек) А зашто? Како је то могуће? Зар Србима хришћанска Европа није била ближа… Нажалост није! Ту чињеницу, не само да тада Срби нису схватили, него неће употпуности схватити ни до данашњег дана, а своје заблуде ће скупо плаћати кроз историју. Ригидна, германска И римокатоличка Европа, већ тада, по својим основним моралним начелима претварала се у потпуно нови, лицемјеран и агресиван, духовно опустјео и разљуђен, у материјализам и прагматизам утонуо – други свијет, империјалистички! У свему супротан од српског! Зато се положај Срба ван Србије у том времену није много промјенио и није се могао промјенити! Европа је остајала потпуно слијепа на муке и несреће других – посебно Срба. Тиранија и ропство су настављени и под хабсбуршком монархијом као и под турском царевином уз прећутну сагласност свих… али, зато је растао И отпор Срба према тој И таквој Европи што ће ускоро довести до нових свјетских потреса, гдје ће опет, једни од главних актера бити Срби – И највећи страдалници!
2сеп
Миланко Ковачевић: МОРАЛНА ДРАМА СРБА (први дио)

Духовна вертикала српског народа И његов етички кодекс формирани су почетком миленијума у средњевјековној српској држави а запечаћени су косовским митом – послије косовске битке (Видовдан, 1389.) и дефинитивно је земаљска Србија поробљена а небеска створена…

Стварност, коју је доносило ропство, била је неумољиво сурова… али носећи небеску Србију у себи, Срби су лакше трпјели земаљску трагедију… хранила их је небеска Србија; наду им одржавала, вјеру враћала и смисао животу давала…

Међутим, и зло је све више и више надирало – дивље, бијесно, без граница; свирепа физичка кажњавања, свакојака иживљавања И понижавања поробљене раје од стране сурових Азијата, нису имала граница… а посебно, најтеже и најморбидније од свих зала, данак у крви – насилно отимање и одвођење српске дјеце у Азију (зато су многи родитељи свјесно сакатили рођену дјецу само да их Турци не би одвели!) од којих су Турци стварали своје јаничаре, најоданије султанове ратнике. Тако, од најнесрећнијих Срба, посташе први Не – Срби! Какво монструозно дјело!!! Дјеца, насилно отета (васпитавана најбезобзирнијим методама) заборављала би и своје родитеље и своју родну кућу и свој завичај и тако, одрастајући са новим идентитетом и са новоствореном мржњом према Хришћанству у души, често би (изопачени и несрећни!) своје ново постојање доказивали бескрупулозним злочинима према властитом народу (ретки су они који су успјели сачувати сјећања и бар дио родног идентитета и ти су, иако сада већ неки други, ипак у свом рањеном срцу, носили још увијек неугашену љубав према свом роду и завичају). Боже, гдје си?! Да ли постоји веће зло; да ли се може замислити већа несрећа!? Тешко!!! Осташе заувијек, болне, незамисливе и непролазне ране на души српској! И оних што посташе неко други и оних што осташе заувјек несрећни док су гледали своје дијете како с караваном нестаје иза кривине…

Оволико зла и несреће – оволика страдања народа која и саму Христову голготу надмашише, било су, ипак, превише за многе Србе. Многи, што је људски и потпуно разумљиво, неиздржаше у дугим вијековима патњи и задња кап њихове снаге и вјере исцури – „промјенише вјеру за вечеру“! (одрекоше се и српства и Хришћанства – прихватише Ислам и посташе потурице а онда у неке друге народе израстоше: Турке, Муслимане, Бошњаке, Арбанасе…) Не имадоше више снаге и душу изгубише! Тешко је и замислити каква ће се, због те проневјере, људска и морална драма одигравати у срцима тих људи и њиховог порода – у душама њихових покољења. Вјечито ће их пратити душе мртвих српских предака!!! Величина те њихове несреће, нажалост, пратиће и Србе заувјек… И биће извор многих зала и заједничких страдања… неће никад престати да разара душе – и једних и других! Како тада, тако и сада!!!
Временом, клонуће духовно у појединим српским крајевима је узимало све више маха И тако је постепено, некад у потпуно чистим српским етничким просторима, оживео Ислам и исламска култура, употпуности потиснувши Хришћанство и Православље док ће истовремено посебно на Космету, долазити до све израженијег насељавања (са албанских планина) исламизираних Арбанаса а Срби ће, због сталних и све већих притисака и напада, спас потражити у напуштању тих простора. Тако је живот Срба вијековима пратила велика морална драма; од послушних вазала, немоћних и изгубљених који се одрекоше себе и свог идентитета, и који и другу вјеру узеше и други народи постадоше, до бунта и пркоса свему и свачему, а највише сили и неправди, што код Срба православних остаде а ти бунтовнички вапаји су и до Бога допирали… И можда су они само Србе одржали!? Можда управо зато већина Срба, и поред толиког зла које се на њих окомило, није клонула духом, напротив – све више је растао отпор завојевачима! Расла је, косовским завјетом ношена, снага српска!

Узалуд су Турци рају на колац набијали, узалуд манастире палили и у џамије их претварали, узалуд куле од српских лобања правили (Ћеле кула у Нишу) узалуд су одводили српску дјецу у далеку мрачну Азију и од њих најжешће српске непријатеље правили, узалуд, узалуд… косовско митско страдање и узлет Срба на небо били су јачи – а у том духовном – небеском летењу изнад најцрње и најбруталније стварности, Срби и поред свег зла које их је нападало, и крв обновише, и физичку снагу повратише… тај тренутак, тренутак нове наде И вјере у слободу је стигао на Сретење 1804. год.

Договорише се истакнути српски домаћини предвођени вождом Карађорђем да се више турски зулум не трпи и да устанак треба дизати. Оживљен је и постао стварност косовски завјет – свјесно страдати за „крст часни и слободу златну“, по узору на Лазара и Милоша! Жртвовати себе за бољу будућност својих потомака, како су их њихови преци научили! Већина Срба више није могла трпити наметнуто ропство. Нагла крв им није дозвољавала да се још мало смире, притрпе и можда боље дане дочекају (као што су чинили многи други народи) Жеђ за слободом је нађачала разум; кренуше на устанак под водством вожда Карађорђа. Опет први у Европи против турске царевине! А Европа? Узалуд су Срби очекивали помоћ – остала су само стидљива обећања. Лажна и лицемјерна, Европа је гледала своје интересе и није бринула за Србе (исто као пре четири вијека!) Њима су били важнији добри односи са великом Турском царевином! Још једном су превладали разум и интереси по западно – европским критеријима, још једном се Европа чудила, шта би овом малом народу? Какви су ово чудаци, што толику силу изазивају и у рат против ње крећу?!

Римокатоличка Европа је према Србима истовремено осјећала зачуђеност и страност али и презир и завист – доживљавајући Србе као страно (необично) тијело у свом јединственом организму. За то није чудо што Срби, опет, остадоше сами у рату са страшном царевином, поново издани од Европе (Запада) И млако готово никако помогнути од далеке браће – Руса. И још веће страдање је било неизбјежно! Али, то је увијек била и биће цијена свјетлости у борби против мрака! Цијену слободе, лучоноше најскупље плаћају! Тако је било и са Србима.

Реалност је била неумољива – крах устанка је био неизбјежан пред несмјерљиво јачом силом… све више су нестајали вјера и нада а расли малодушност и страх… спас се поче тражити у преговорима, у подавању, у умиловљавању азијатскои аждаји…

У муци и немоћи, у општем физичком страдању и расулу, у краху земаљске али и небеске Србије, спас је виђен у другом систему вредности, систему позајмљеном од мудре, лицемјерне и срачунате Европе. Циљ, по европском узору, не бира средство, а то (неморално!) начело, као усађена прва клица зла туђег и девалвираног система вредности, усадиће се први пут у новијој историји у српску душу и биће, поред осталог, извор великог зла и страдања које ће убудуће пратити српски народ. Тако кум (највећа светиња у српском народу) одсјече главу првом вожду српском Карађорђу да би је нови вожд српски у Цариград однио султану на поклон – спојише Срби несрећног Вука Бранковића И „модерну“ Европу! Срби, први пут у својој историји одступише од своје природне и величанствене духовне и моралне вертикале косовског мита усвајајући нови, њима стран и неприпадајући систем вредности. А тај, европски систем (не)вредности, ће се касније све висе инфлитирати у српски народ а конкретно се реализовати југословенством краља Александра, наставити, усвајањем комунистичког система, да би завршио са несрећном прозападном „досовском“ доминацијом на почетку 21. вијека. Кумовским се убиством, за све вијекове запечатила још једна диоба Срба – морална! Док је косовски бој донио величанствену моралну побједу кумовско убиство није положило испит! Злочин је направљен и морал издан, духовно наслеђе оскрнављено и то све због тога да би тадашња генерација Срба привремено умањила своје тренутно зло остављајући потомцима још веће од постојећег (да је то тако ускоро ће се тадашњи Срби и сами увјерити пошто ће морати врло брзо поново дизати устанак и још више страдати!). Нажалост, таква начела ће се и касније појављивати у српској историји па и у савременој (нпр. хапшење и испорука предсједника Србије С. Милошевића тзв. међународном суду у Хагу 2001. од стране З. Ђинђића тада новог проевропског демократског вође Србије. – све исто, само без кумства, и послије 200. год. а умјесто султану глава првог српског предсједника је предата нелегалном хашком суду!) Међутим, глава Карађорђа је само тренутно умилостила крвнике (исто као и глава С. Милошевића!) и врло брзо зло је јос већом снагом притисло Србију и Србе (исто као и послије „испоруке“ Милошевића!). Онај који је куму одсјекао главу због вођења устанка и његовог неодустајања од оружане борбе за слободу и сам је ускоро био присиљен да се оружја лати и поново поведе народ на устанак против Турске царевине и султана кога је до тада вјерно служио – или глумио вјерност, свеједно! (Нажалост, онај који је испоручио С. Милошевића у Хаг није стигао да пружи отпор силницима, јер су га они, поучени историјским искуствима, предухитрили. Убили су га! У томе је разлика између „европских реформатора“, Милоша И Ђинђића – Милош је главу вождову „оправдао“ колико – толико али Ђинђић није Слободанову!) Напокон, након дугогодишње истрајне борбе српског народа, коначно је стигла и слобода за Србе. Створене су, не једна, него двије српске државе – Србија и Црна Гора (која ће због датих историјских околности бити формирана одвојено од Србије, што ће, такођер, касније постати разлог за још једну подјелу Срба а та подјела ће, послије извјесног времена, кулминирати И формирањем нове нације тј, претварањем дијела Срба у Црногорце) а нешто касније, Србија ће, напокон, успјети ослободити и највећи дио својих јужних покрајина. Последња међу њима, која је прва пала, а задња ослобођена, била је Косово!

Историјска драма српског народа и његове средњовјековне државе, започета са супростављањем највећој тадашњој сили свјета у трагичном боју на Косову 1389. и опјевана у величанственој епопеји косовског епског циклуса, завршена је тек 1912. (послије пет вјекова) коначним ослобађањем Косова …, Косова, које, иако силом згажено и поробљено ни један дан, ни један трен, није било изгубљено – Срби су га вијековима, љубоморно носили у свом срцу! Зато и не чуди што су ослободиоци попадали по српској светој земљи, љубећи је халапљиво, у страху да им поново не измакне… као у магновењу, бауљали су по Косову, невјерујући ни сами да су послије дугих пет вјекова путовања кроз беспућа трагичне историје и наметнутог мрака, стигли поново у своју прапостојбину, своје исходиште! Дошли су да остану на својој земљи, земљи светог Саве, земљи Лазара И Милоша… дошли да нађу изгубљено срце у петовјековној тами И да га напокон споје са својим физичким срцем – зато су грлили косовску земљу уживајући, с милошћу божанске љубави, у том јединственом сажимању човјека са земљом И небом… потврђивала се свијест о постојању, о смислу И величини човјека, која их је богу приближавала – а то је највећи осјећај које обично људсако срце може доживјети! Још једном је потврђена једна велика и неуништива истина – бесмртност човјека и његове љубави! Тај спој човјека и љубави и јесте једини смисао постојања живота који до Бога одводи. Само таква божја љубав је могла сачувати снагу у многим генерацијама Срба у дугих пет вијекова ропства, само је она могла донијети неминовну побједу над злом, која у бесмртност води. Али, као што то обично у несрећној човјековој судбини бива (а посебно српској!) достизање врхунца среће, пуноће и смисла човјековог живота, неминовно ка паду води (или је то ипак, само нама нека недокучива и не разумљива божја промисао?!) Тим преданим, у грчу, острашћеним грљењем косовске земље, завршава се циклус чисте божанске љубави и неукаљане земаљском прозаичношћу, небеске Србије и српства, а креће нови животни циклус на сурову земаљску реалност наслоњен… није ни слутила та генерација Срба да се ослобађањем Косова родила истовремено и нова клица српског страдања и поновног његовог губитка. Испуњење сна је доносило празнину и пустошило саму суштину српске душе – њену духовност са тим истим Косовом задојену, још пре пет и више вијекова на косовској трагедији изниклој…

Тако је, као ни код једног народа у свијету, земаљска побједа Србима доносила духовни (а потом и земаљски) пораз, а ослобођење ропству духовном (а потом и земаљском) водило! То је неминовност српске судбине и узрок српске трагедије (нажалост, управо ових дана, скоро сто година после ослобадања Косова, потврђује се поново са Косовом српска трагедија.)

КРАЈ ПРВОГ ДИЈЕЛА
30авг
Мilanko Kovačević: MORALNO RASKRŠĆE SRBA

 

Narod koji je jedan od najstarijih evropskih naroda, narod sa velikim državotvornim, duhovnim I kulturnim nasledjem starim hiljadama godina, narod koji je prvi na Balkanu stvorio svoju državu ali I pomogao svim južnoslavenskim narodima da stvore svoj nacionalni identitet I državnost, dočekao je da početkom 21. stoljeća bude na rubu propasti – urušavanja svoje državnosti I nacionalne svijesti…

Malo je naroda na svijetu koji su u svojoj istoriji toliko stradali kao Srbi;
razapeti na krst I stalno napadani, oskrnavljeni I prokuženi,

Hrista zamjeniše!
Zašto?! Zašto?!
Ima li načina da Srbi izbjegnu Zlo, da ga zaobidju, preskoče… ili da ga bar umanje…

Da li je Srbija Nojeva barka… jesu li Srbi božji izabranici ili samo hulnici… ili je svemu krivo njihovo ognjište što ga na raskršću zasnovaše… ni na Istoku ni na Zapadu ni na Sjeveru ni na Jugu ili ili…

ili je, pak, stradanje, samo srpsko postojanje…

MORALNO RASKRŠĆE SRBA – FENOMEN „SLIJEPOG“ ČOVEKA
Vidovdan, 1389.

Srbija je u doba Nemanjića, po svim mjerilima, bila jedna od najrazvijenijih I najuspješnijih država svog vremena a Srbi su već tada u potpunosti stasali kao narod s punim kulturnim I duhovnim identitetom o čemu posebno svjedoče veličanstveni srednjovjekovni manastiri (najviše ih je na KiM) kao živi spomenici kulture I duhovnosti jednog naroda – ali, upravo te vrednosti srpske duhovnosti koje su nastale na temeljima izvornog pravoslavlja I srpskog svetosavlja najviše će I dijeliti Srbe od ostatka Evrope… ta stvorena posebnost, ta blistava duhovna vertikala koja je znatno nadmašivala svoje zapadnohrišćansko okruženje, ta moralna grandioznost Srba iz nje proizašla, upravo će I biti najveći razlog upornog izopštavanja Srba, od strane Zapada, iz novostvarane zapadnoevropske civilizacije (vatikansko – rimokatoličkog hrišćanstva koje se sve više udaljavalo od vrednosti izvornog hrišćanstva pretvarajući hrišćansku dogmu u pragmatizam – u moćno oružje manipulacije kako s drugim narodima, tako I s vlastitim masama).

Nažalost, Srbi nisu bili tada svjesni te činjenice, kao što neće biti ni dugi niz stoljeća ubuduće, a mnogi, naivni I zabludjeli ni danas, što će, pak, biti jedan od najvećih uzročnika srpskog stradanja kroz istoriju…

Unaprijed žrtvovana od hrišćanske Evrope, Srbija je ostala sama na evropskom braniku dok je azijatska neman nezadrživo nadirala sa Istoka… Uzalud su Srbi pozivali hrišćansku braću da im se pridruže I da zajedno dočekaju nadiruće zlo, odgovora nije bilo – samo će zvonjavina zvona pariskih crkava poslije kosovskog boja odati „priznanje“ Srbima za njihovu hrabrost I žrtvovanje…

Evropa izda Srbe I ostavi! – već tada Zapad nije imao problema sa odgovornošću, solidarnošću, savešću… već tada se na Zapadu samo brinula svoja briga, brinulo o svojim interesima – bilo je normalno žrtvovati Srbe (ostavljajući ih same na Kosovu da uspore prodor islamskih osvajača!) kako bi se oni, Zapad, spremili za rat; da dočekaju Turke pred Bečom I spasu sebe! Srbima je dovoljno dati samo lažna obećanja o pomoći I izraziti licemjernu solidarnost…

Da, već tada su na tlu Evrope paralelno rasla dva svijeta, dva različita sistema vrednosti; jedan zapadnoevropski, zemaljski usmjeren, sasvim interesan I pragmatičan, sve više bez duše I srca, Neba I Hrista – koji drugome sistemu, duhovnim Srbima pripadoše! To je prva činjenica – istina koja je, onima koji se smiju suočiti s njom, potpuno vidljiva (mnogi je Srbi, nažalost, ni danas ne smiju sagledati!) Zato je sasvim prirodno (i ništa tu nema čudno) da je Srbija, u kojoj je već prošao zenit Dušanovog carstva (razudjena I podijeljena po despotovinama) ostala sama 1389. god. – prva na udaru velike turske carevine. I šta sad?! Šta su Srbi mogli uraditi?! Ili dočekati silu uspravno (pa šta bog da) ili se pokloniti?! – to je bilo jedno od onih istorijski „zbijenih“ vremena kad „ili jesi, ili nisi“, kada svaki čovjek sebi I Bogu na crtu izlazi…

Raskršće!

Moralna drama Srba. Teška vremena traže donošenje teških odluka! Ne bira se izmedju dobroga I lošega već izmedju dva zla! To je uvijek tako u zlim vremenima I ne može biti drugačije, a narodi I veličina njihove odluke poznaju se po tome šta biraju – da li manje zlo sebi ostavljaju a veće potomcima koji dolaze ili pak veće na sebe primaju da bi manje ostavili potomcima. To je vječita moralna dilema koje svaki narod nosi u sebi! Tako je bilo I sa Srbima… jedni su zaboravljali i na otadžbinu I na slobodu I na buduća pokoljenja a drugi su bili svjesni svoje odgovornosti I pred Bogom I pred narodom… jedne simbolizuje Vuk Branković, kojeg je narod u svojoj epici prozvao najvećim izdajnikom srpskim, a druge car Lazar I devet Jugovića sa svojom svjesnom veličanstvenom žrtvom za „krst časni I slobodu zlatnu“. Na toj odrednici I pravi se prva dioba naroda; kako reče srpski vitez, Miloš Obilić, da se vidi „ko je vjera a ko nevjera”. Bila je to moralna raskrsnica Srba – I Srbi su kao narod položili teški ispit! Većina najpoznatijih Srba je donijela odluku: zlo ne priznati, dočekati ga uspravno, pružiti otpor – I pored pune svijesti o nemogućnosti pobjede nad Turskom imperijom, tada, najvećom svjetskom silom… Srbi ne pristaše da budu crvi zemaljski I izabraše carstvo nebesko! Ovjeri se I trajno zapečati kosovskim zavjetom I veličanstvenim moralnim kodeksom srpska duhovnost! Srbi spasiše dušu svoju I duše svojih potomaka!
Moralni kodeks kod Srba je nadjačao racionalno rasudjivanje, koje bi vjerovatno donijelo suprotnu odluku – prihvatilo realnost postojanja zla i pomirilo se s tim…da; da se razum pitao ne bi se pružao otpor sili… a možda bi tada I dalje postojali jaki, zdravi I sposobni Srbi (a ne žene, starci I bogalji) I možda bi I dalje živjeli u zemlji Srbiji ali to više ne bi bila Srbija I oni ne bi više bili Srbi. Postojali bi a ne bi – izgubili bi svijest o sebi I o svom postojanju! Tako, kao što kod Srba samo može biti: srpsko bježanje od stradanja bilo bi I konačno srpsko propadanje I nestajanje, a zemaljsko srpsko stradanje vodilo je spasenju I opstanku! Srbi su izabralu teži, mučenički put; otpor, stradanje I nebesku slavu – nebesku Srbiju!

Zemaljska Srbija je morala biti porobljenja ali je zato nebeska ostala slobodna. Poraz je Srbe u najveću pobjedu odveo! Ima trenutaka u životu svakog čovjeka I svakog naroda kada se I nesvjesno donosi odluka – ili vječni život ili vječna smrt. Srbi su na Kosovu donijeli tu odluku. Svojim stradanjem I fizičkim umiranjem, kao njihov učitelj Hrist, izborili su se za vječni život – stvorili kosovski mit koji je veličanstvenom epskom narodnom poezijom ovjeren I u srpske duše pretočen. Tu, u kosovskom zavjetu, je ishodište I srpske duhovnosti I srpskog etičkog kodeksa; tu je I nebeska Srbija I kult uzvišene žrtve – što ni jedan narod u Evropi nema! Snaga tog mita je neuništiva i ostaće zauvijek utisnuti u sva srca srpska… kosovski mit će, ubuduće za sva vremena, hraniti Srbiju I snagu joj vraćati… i Karadjordju, prvom oslobodiocu moderne Srbije i hiljadama drugih znanih I neznanih junaka koji će se žrtvovati za ideale – ta svjest o neophodnosti da se žrtvuje za svoj narod I njegovo duhovno opstajanje ostaće trajno u svakom Srbinu. (I proćiće vijekovi da bi se kod nekih, pod uticajem zapadnog sistema vrednosti, izgubila) a hrabri srpski vitezovi (bez obzira na ideologiju) kao vječiti pobjednici nad zlom, postaće najsvjetliji dio srpske istorije – Miloš Obilić, Sindjelić, Gavrilo Princip, major Gavrilović, Sava Kovačević, Tepić I mnogi drugi znani I neznani. Taj kult svjesne žrtve postao je jedna od glavnih odrednica srpskog duhovnog identiteta, njegove veličine I snage.

Srbija je, posle boja na Kosovu polju, polako nestajala kao država jer je fizička snaga njenog naroda turskom sabljom sasječena I prepolovljena; ali nestankom fizičke snage naroda rasla je jedna nova velika, duhovna Srbija – rasla je duhovna snaga Srba! Ustvari, iako, potlačeni I robovi, Srbi su poslije kosovskog boja, sve više stasali I jačali – duhovno se razvijajući na blagodetima srpskog mita o Kosovu I kosovskom zavjetu… postajali su nebeski narod jer zemaljski (fizički) nisu još uvijek mogli biti… ali je zato duhovno carstvo slobode njima pripadalo kao što je pripalo I njihovom uzoru, najvećem stradalniku na zemlji – Isusu Hristu… Vijekovi su prolazili… porobljena zemaljska Srbija je roptala u bolu I stradanjima a duhovna, nebeska Srbija, sve se više dizala… Ta, hrana za Srbe; duhovnost Nemanjićke Srbije I kosovskog zavjeta ostala je zauvijek u srpskom narodu opjevana u veličanstvenoj narodnoj epici, jednoj od „najvrednijih I najljepših na svijetu
(kako reče genije, njemački pjesnik Gete) Tragična sudbina Srba, u pjesmu pretočena, biće nepresušni izvor srpske nade, vjere I snage koju nikakve svireposti I zvjerstva azijskih (I drugih) osvajača nisu mogli uništiti. Srbi su još čvršće čuvali svoje bogomolje I vjeru, svoje svetosavlje I krst časni sa kojim su ponosno umirali a novi junaci, hajduci I uskoci otimali su od silnika slobode I bogatstva koliko su mogli I sirotinji raji dijelili… Glavni I najveći nosioci srpske duhovnosti u obogaljenoj I porobljenoj Srbiji bili su, ustvari, narodni pjesnici – guslari, bogalji, slijepci! A slijepci najbolje vide! – slijep čovjek gleda unutrašnjuim duhovnim očima kojima se ne vidi ovozemaljska ružna realnost; ni glad ni bijeda sirotinje raje, ni poniženja I stradanja u ogoljelom I nesretnom ovozemaljskom životu – on, zapravo vidi sve to ali I daleko više; sav smisao I veličinu čovjekovog postojanja! Zato se I desio srpskom narodu taj uzvišeni I neprevazidjeni uzlet u duhovnu sferu: „krst časni I sloboda zlatna“, nada, vjera I ljubav a ne mržnja – jesu smisao ljudskog življenja, te zato u srpskoj poeziji kao I životu Srba mržnja ne postoji! – što je još jedna odrednica koja će ih dijeliti od mnogih – i izazivati još veću mržnju prema njima!!! Slijepi čovek je svoju nesreću I stradanje prihvatao kao nešto prirodno I normalno, ne kao hendikep, nego kao dar; najviše što je od zla moglo stati u njegovu dušu je blagi prezir u teškim trenucima – I inat kojim ga je njegova tragedija obdarila.  Tako je fenomen „slijepog“ čovjeka, ustvari I obdario Srbe svim glavnim karakteristikama njihovog karaktera I najvećim dostignućima njihovog duha, sa svim njegovim specificnostima, koje će, pak , donositi nove nevolje I nesporazume… izazivaće često nerazumijevanje kod drugih, bijes, pa čak I mržnju; što ce Srbe voditi u nova stradanja a ta stradanja će, opet, još više isticati I jačati sve izuzetnosti srpskog duha…

Vječiti krug!!!

Slijedi nastavak iz ciklusa „Srbija Nojeva barka“