Бацаjу Бацају да се потроше Бацају без циља и смисла Бацају бомбе на Србе Што душу нису продали ђаволу И за то За то Плаћају Срби још једном Мајчици Земљи Да ли последњи пут Данак у крви За Наставите са читањем →
Још једном су Срби свјесно постали грешници Жртве Који бране своје и себе И непријатеља од њега самога А свјесно жртвовање жртве излуђује џелата Поништава понижава Не може се жртва два пута убити Зато џелатово лудило постаје највеће у немоћи А српска судбина најтежа Замјенише и Јевреје и Христа Наставите са читањем →
Био је то пркос Опстати из ината Завјет предака Зов потомака ““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““““ Наставите са читањем →
На крају другог миленијума Десило се највеће зло што је могло задесити човјека Да хода по земљи погнуте главе —————————————————————————————————- Постао је НАТО пакт Нестао је човјек Долар је мјерило Човјека Цивилизације Власник живота Наставите са читањем →
На крају другог миленијума Почело је на српском Косову Са српском крвљу У режији Антихриста Који завлада Земљом Ова књига је посвећена једном малом народу Србима Србима Који у самосвјесној (Несвјесној) Игри Смрти и ината Затварају Свој круг смисла Са Својим Косовом Остатак свијета и народа Моћи ће читати ову Наставите са читањем →
Цар Сулејман јасак учинио: Да с’ не пије уз рамазан вино, Да с’ не носе зелене доламе, Да с’ не пашу сабље оковане, Да с’ не игра колом уз кадуне; Марко игра колом уз кадуне, Марко паше сабљу оковану, Марко носи зелену доламу, Марко пије уз рамазан вино, Још нагони оџе и аџије, Да и Наставите са читањем →
Поранио Краљевићу Марко, поранио низ Косово равно. Кад је био на води Сервани, сукоби га Косовка девојка, божју помоћ назива јој Марко: „Божја помоћ, Косовко девојко!“ Девојка се до земље поклања: „Здраво да си, делијо незнана! Ал’ јој Марко поче беседити: „Драга сестро, Косовко девојко, лепа ти си, секо, млађа била! Красна ти си стаса Наставите са читањем →
Вино пије Муса Арбанаса у Стамболу у крчми бијелој. Кад се Муса накитио вина, онда поче пијан бесједити: ,,Ево има девет годиница како дворим цара у Стамболу, ни издворих коња ни оружја, ни доламе нове ни половне; ал’ тако ми моје вјере тврде, одврћ ћу се у равно приморје, затворићу скеле око мора и друмове Наставите са читањем →
Пораниле три Српске војводе Од Косова уз кршно приморје: Једно бјеше од Прилипа Марко, Друго бјеше Реља од Пазара, Треће бјеше Милош од Поцерја; Ударише покрај винограда, Винограда Љутице Богдана. Игра коња Реља од Пазара, Нагони га преко винограда, Па он ломи грозна винограда; Вели њему од Прилипа Марко: „Прођ’ се, Реља, грозна винограда; „Да Наставите са читањем →
Од како је свијет постануо, Није веће чудо настануло, Ни настало, ни се ђегођ чуло, Што казује чудо у Призрену, У некаква Леке капетана: Кажу чудо Росанду ђевојку. Ја каква је, јада не допала! Што је земље на четири стране, Бутун земље Турске и каурске, Да јој друге у сву земљу није Ни бијеле буле Наставите са читањем →