Марко пије уз рамазан вино

Марко Краљевић укида свадбарину

Поранио Краљевићу Марко,
поранио низ Косово равно.
Кад је био на води Сервани,
сукоби га Косовка девојка,
божју помоћ назива јој Марко:
„Божја помоћ, Косовко девојко!“
Девојка се до земље поклања:
„Здраво да си, делијо незнана!
Ал’ јој Марко поче беседити:
„Драга сестро, Косовко девојко,
лепа ти си, секо, млађа била!
Красна ти си стаса и узраста,
руменила, господска погледа!
Ал’ те, секо, коса покварила;
јер си тако, секо, оседила?
С ког си млада срећу изгубила?
Ил’ са себе, ил’ са своје мајке,
или са свог стара родитеља?“
Проли сузе Косовка девојка,
па говори Краљевићу Марку:
„Драги брато, делијо незнана,
с себе срећу изгубила нисам,
ни са себе, ни са своје мајке,
ни са свога стара родитеља;
већ сам јадна срећу изгубила:
ево има девет годин’ дана
како дође Арап прекоморац,
па од цара Косово закупи,
и наметну зулум на Косово:
Косово га и поји и храни.
Па је други зулум наметнуо:
ко с’ удаје, тридесет дуката;
ко се жени, тридест и четири.
Који има те толико даде,
тај се јунак може оженити
и девојка млада удомити;
а у мене браћа сиромашна,
нема блага да Арапу даду,
у томе сам јадна заостала,
те се нисам млада удомила;
са тога сам срећу изгубила.
Па још за то не бих ни жалила,
што нам с’ не да младим удавати
и јунаком младим оженити;
него ево и веће невоље,
још је већи зулум наметнуо:
на ноћ иште младу и девојку,
па девојку Арапине љуби,
а невесту слуге Арапове.
Обреди се све Косово редом:
даваше му младе и девојке,
ево мени тужној реда дође
да довече одем Арапину,
да му ноћас, јадна, будем љуба,
па ја мислим и размишљам:
мили боже, што ћу и како ћу?
Ил’ ћу јадна у воду скочити,
или ћу се млада обесити?
Волим, брате, изгубити главу
нег’ љубити свој земљи душмана“
Ал’ беседи Краљевићу Марко:
„Драга сестро, Косовко девојко,
не шали се, у воду не скачи,
немој себи смрти учинити,
немој, секо, душе огрешити!
Већ ми кажи Арапове дворе,
,гди су двори Арапина црна?
Имам речи беседити с њиме“.
Девојка му поче беседити:
„Драги брато, незнана делијо,
а што питаш Арапове дворе?
Што их питаш? Остали му пусти!
Може да си нашао девојку,
пак му идеш, носиш свадбарину;
а можда си јединац у мајке,
па ћеш, брате, тамо погинути,
па што ће ти самохрана мајка?“
Марко с’ маши руком у џепове,
те извади тридесет дуката.
па их даје Косовки девојки:
„На, ти, секо, тридесет дуката,
пак ти иди своме белом двору,
пак се храни док ти с’ срећа јави;
само кажи Арапове дворе,
ја ћу платит свадбарину за те.
Зашто би ме Арап погубио,
кад ја имам, сестро, доста блага,
мого б’ платит све Косово равно,
камол’ не бих за се свадбарину?“
Девојка му поче беседити:
„Нису двори, већ шатори пусти.
Погледајде доле низ Косово:
гди се онај свилен барјак вије,
онде ј’ шатор црног Арапина,
око њега зелена авлија,
сва авлија главам’ накићена:
ево нема још недеља дана
како ј’ проклет Арап исекао
седамдесет и седам јунака,
Косоваца тужних ђувегија.
Арап има четрдесет слугу,
што чувају стражу око њега“
А кад Марко саслушао речи,
крену Шарца, оде низ Косово,
добра Шарца врло расрдио,
из копита жива ватра сева,
из ноздрва модар пламен лиже.
Срдит Марко језди низ Косово,
рони сузе низ јуначко лице,
а кроз сузе гњевно проговара:
„Ој давори, ти Косово равно!
Што си данас дочекало, тужно,
после нашег кнеза честитога,
да Арапи сад по теби суде!
Ја срамоте поднети не могу,
ни жалости велике трпити,
да Арапи таки зулум чине
и да љубе младе и девојке
Данас ћу вас, браћо, осветити,
осветити, или погинути“.
Оде Марко право пред шаторе,
угледа га Арапова стража,
па казује црну Арапину:
„Господине, Арап-прекоморче,
чудан јунак језди низ Косово
на витезу коњу шареноме,
добра коња врло расрдио,
из копита жива ватра сева,
из ноздрва модар пламен лиже;
хоће јунак на нас у.дарити“.
Ал’ беседи Арапине црни:
„Децо моја, четрдесет слугу,
не сме јунак на нас ударити,
ваљада је нашао девојку,
па нам иде, носи свадбарину,
жао му је што ће дати благо,
са тога се врло расрдио;
већ изид’те пред нашу авлију,
па јунака дочекајте лепо,
пред њиме се смерно поклоните,
под њим добра коња прихватите,
примите му коња и оружје,
пустите га мени под шаторе:
нећу блага, узећу му главу,
да добијем коња према себи“.
Испадоше Арапове слуге
да под Марком добра коња приме,
а кад близу угледаше Марка,
не смедоше пред Марка изићи;
беже слуге под шатор Арапу,
па се крију за Арапа слуге,
покривају сабље јапунџети,
да им Марко не види сабаља.
И сам Марко у авлију уђе;
пред шатором одседнуо Шарца,
своме Шарцу тако беседио:
„Ходај, Шаро, и сам по авлији,
а ја идем под шатор Арапу,
находи се шатору на врати,
ако б’ мени до невоље било“.
Пак се Марко под шатора шеће:
Арап седи, пије вино хладно,
служи му га млада и девојка.
Божју помоћ називао Марко:
„Божја помоћ, драги господине!“
Арап њему лепше одговара:
„Здрав, јуначе, делијо незнана!
Ход’, јуначе, да пијемо вина,
па ми кажи што си ми дошао“.
Ал“ беседи Краљевићу Марко:
„Немам каде с тобом пити вина,
а добро сам до тебе дошао,
врло добро, боље бит не може:
ја испросих лепоту девојку,
осташе ми на друму сватови,
дошао сам, доно свадбарину,
да дам благо, да водим девојку,
да ми нико на пута не стане;
кажи мени што је свадбарине?“
Арап лепо Марку проговара:
,,Та ти за то и одавно знадеш:
ко с’ удаје, тридесет дуката;
ко се жени, тридест и четири;
ти се видиш јунак од мејдана,
није квара да стотину дадеш!“
Марко с’ маши руком у џепове,
пред Арапа три дуката баци:
„Веруј мени, више немам блага,
већ кад би ме хтео причекати
док се вратим с лепотом девојком,
тамо ће ме даривати лепо,
све ћу теби поклонити даре,
теби даре, а мени девојка“.
Цикну Арап као змија љута:
„У мен’, кујо, вересије нема!
Не даш блага, са мном се подсмеваш!
Па потрже тешка буздована,
те удара Краљевића Марка,
удари га три-четири пута.
Насмеја се Краљевићу Марко:
„О јуначе, Арапине црни,
ил’ се шалиш, ил’ од збиље бијеш?“
Цичи Арап као змија љута:
„Не шалим се, већ од збиље бијем“.
Али Марко поче беседити:
„А ја мислим да се шалиш, тужан;
а кад, море, ти од збиље бијеш,
и ја имам нешто буздована,
да те куцнем три-четири пута;
колико си мене ударио,
толико ћу тебе ударити,
па ћем’ онда на поље изићи
и изнова мејдан започети“.
Трже Марко буздована свога,
пак удари Арапина црна.
Како га је лако ударио,
искиде му из рамена главу!
Насмеја се Краљевићу Марко:
„Боже мили, на свем теби хвала,
кад брж’ оде са јунака глава!
Канда није на њему ни била!“
Трже Марко сабљу од појаса,
пак зареди Арапове слуге,
исече му четрдесет слугу,
а четири не хте погубити,
већ их Марко остави за правду,
кој’ ће сваком право казивати
како ј’ било Арапу и Марку.
Све с авлије поскидао главе,
па је главе сахранио лепо,
да ј’ не кљују орли и гаврани,
па авлију пусту накитио,
накити је арапским главама.
Арапово благо покупио;
а четири слуге Арапове,
које није хтео погубити,
оправи их по Косову Марко,
оправи их на четири стране,
те телале по Косову слуге:
„Гди девојка има за удају,
нека тражи себи господара,
нек с’ удаје док је за младости;
а гди јунак има за женидбу,
нек се жени, нека љубу тражи;
одсад више нема свадбарине,
Марко за све свадбарину плати“.
Све повика мало и велико:
,,Бог да живи Краљевића Марка,
који земљу од зла избавио,
који сатре земљи зулумћара;
проста м’ била и душа и тело!“

Марко Краљевић и Муса кесеџија

Вино пије Муса Арбанаса
у Стамболу у крчми бијелој.
Кад се Муса накитио вина,
онда поче пијан бесједити:
,,Ево има девет годиница
како дворим цара у Стамболу,
ни издворих коња ни оружја,
ни доламе нове ни половне;
ал’ тако ми моје вјере тврде,
одврћ ћу се у равно приморје,
затворићу скеле око мора
и друмове около приморја,
начинићу кулу у приморју,
око куле гвоздене ченгеле,
вјешаћу му хоџе и хаџије“.
Што гођ Туре пјано говорило,
то тријезно бјеше учинило:
одврже се у приморје равно,
позатвара скеле око мора
и друмове около приморја,
куд пролази царевина благо,
на годину по триста товара,
све је Муса себе уставио;
у приморју кулу начинио,
око куле гвоздене ченгеле,
вјеша цару хоџе и хаџије.
Када цару тужбе додијаше,
посла на њег’ Ћуприлић-везира
и са њиме три хиљаде војске.
Кад дођоше у равно приморје
све поломи Муса по приморју
и ухвати Ћуприлић-везира,
савеза му руке наопако,
а свеза му ноге испод коња,
па га посла цару у Стамбола.
Стаде царе мејданџије тражит,
обећава небројено благо
тко погуби Мусу Кесеџију.
Како који тамо одлазаше,
већ Стамболу он не долазаше.
То се царе љуто забринуо;
ал’ му вели хоџа Ћуприлићу:
,,Господине, царе од Стамбола,
да је сада Краљевићу Марко,
згубио би Мусу Кесеџију“.
Погледа га царе попријеко,
па он проли сузе од очију:
,,Прођи ме се, хоџа Ћуприлићу!
Јер помињеш Краљевића Марка?
И кости су њему иструнуле;
има пуно три године дана
како сам га врго у тавницу,
нијесам је више отворио“.
Вели њему хоџа Ћуприлићу:
„На милости, царе господине!
Шта би дао ономе јунаку
који би ти жива казо Марка?“
Вели њему царе господине:
„Дао бих му на Босни везирство
без промјене за девет година
да не тражим паре ни динара“.
Скочи хоџа на ноге лагане,
те отвори на тавници врата,
и изведе Краљевића Марка,
изведе га пред цара честитог:
коса му је до земљице црне,
полу стере, полом се покрива;
нокти су му орати би мого;
убила га мемла од камена,
поцрнио као камен сињи.
Вели царе Краљевићу Марку:
,,Јеси л’ ђегод у животу, Марко?“
„Јесам, царе, али у рђаву“.
Сједе царе казивати Марку
шта је њему Муса починио;
па он пита Краљевића Марка:
„Можеш ли се, Марко, поуздати
да отидеш у приморје равно,
да погубиш Мусу Кесеџију?
Даћу блага колико ти драго“.
Вели њему Краљевићу Марко:
„Аја, богме, царе господине!
Убила ме мемла од камена,
ја не могу ни очима гледат,
камол’ с Мусом мејдан дијелити!
Намјести ме ђегод у механу,
примакни ми вина и ракије,
и дебела меса овнујскога,
и бешкота хљеба бијелога;
да посједим неколико дана,
казаћу ти кад сам за мејдана“.
Цар добави три бербера млада:
један мије, други Марка брије,
а трећи му нокте сарезује;
намјести га у нову механу;
примаче му вина и ракије,
и дебела меса овнујскога,
и бешкота хљеба бијелога.
Сједе Марко три месеца дана,
док је живот мало повратио.
Пита царе Краљевића Марка:
„Можеш ли се веће поуздати?
Досади ми љута сиротиња
све тужећи на Мусу проклетог“.
Вели Марко цару честитоме:
,,Донеси ми суве дреновине
са тавана од девет година,
да огледам може ли што бити“.
Донеше му суву дреновину,
стеже Марко у десницу руку,
прште дрво надвоје, натроје;
ал’ из њега вода не удари:
„Богме, царе, јоште није време“.
Тако стаде јоште мјесец дана,
док се Марко мало поначини.
Када виђе да је за мејдана,
онда иште суву дреновину.
Донесоше дреновину Марку:
кад је стеже у десницу руку,
прште пуста надвоје, натроје,
и дв’је капље воде искочише.
Тада Марко цару проговара:
„Прилика је, царе, од мејдана“.
Па он оде Новаку ковачу:
,,Куј ми сабљу, Новаче ковачу,
какву ниси прије саковао!“
Даде њему тридесет дуката,
па он оде у нову механу,
пије вино три-четири дана,
пак пошета опет до Новака:
,,Јеси л’, Ново, сабљу саковао?“
Изнесе му сабљу саковану.
Вели њему Краљевићу Марко:
,,Је ли добра, Новаче ковачу?“
Новак Марку тихо говорио:
„Ето сабље, а ето наковња,
ти огледај сабљу каква ти је“.
Ману сабљом по наковњу Марко,
наковња је пола пресјекао,
па он пита Новака ковача:
„Ој, бога ти, Новаче ковачу,
јеси л’ икад бољу саковао?“
Вели њему Новаче ковачу:
„Ој, бога ми, Краљевићу Марко,
јесам једну бољу саковао,
бољу сабљу, а бољем јунаку:
кад с’ одврже Муса у приморје,
што сам њему сабљу саковао,
кад удари њоме по наковњу,
ни трупина здрава на остаде“.
Ражљути се Краљевићу Марко,
па говори Новаку ковачу:
„Пружи руку, Новаче ковачу!
Пружи руку, да ти сабљу платим“
Превари се, уједе га гуја,
превари се, пружи десну руку,
ману сабљом Краљевићу Марко,
одс’јече му руку до рамена:
,,Ето сада, Новаче ковачу,
да не кујеш ни боље ни горе;
а нај теби стотину дуката,
те се храни за живота твога“.
Даде њему стотину дуката,
пак посједе Шарца од мејдана,
оде право у приморје равно,
све се скита, а за Мусу пита.
Једно јутро бјеше поранио
уз клисуру тврда Качаника,
ал’ ето ти Мусе Кесеџије,
на вранчићу ноге прекрстио,
топузину баца у облаке,
дочекује у бијеле руке.
Кад се један другом прикучише,
рече Марко Муси Кесеџији:
„Дели-Муса, уклон’ ми се с пута,
Ал’ говори Муса Арбанаса:
,,Прођи, Марко, не замећи кавге,
ил’ одјаши да пијемо вино;
а ја ти се уклонити нећу,
ако т’ и јест родила краљица
на чардаку на меку душеку,
у чисту те свилу завијала,
а злаћаном жицом повијала,
отхранила медом и шећером;
а мене је љута Арнаутка
код оваца на плочи студеној,
у црну ме струку завијала,
а купином лозом повијала,
отхранила скробом овсенијем;
и још ме је често заклињала
да се ником не уклањам с пута“.
Кад то зачу од Прилипа Марко,
он тад пушћа своје бојно копље
своме Шарцу између ушију,
дели Муси у прси јуначке.
На топуз га Муса дочекао,
преко себе копље претурио,
пак потеже своје бојно копље
да удари Краљевића Марка.
На топуз га Марко дочекао,
пребио га на три половине.
Потегоше сабље оковане,
један другом јуриш учинише:
ману сабљом Краљевићу Марко,
дели Муса буздован подбаци,
преби му је у три половине,
пак потеже своју сабљу нагло,
да удари Марка Краљевића,
ал’ подбаци топузину Марко,
и изби му сабљу из балчака.
Потегоше перне буздоване,
стадоше се њима ударати;
буздован’ма пера обломише,
бацише их у зелену траву,
од добријех коња одскочише,
шчепаше се у кости јуначке
и погнаше по зеленој трави.
Намјери се јунак на јунака,
дели-Муса на Краљевић Марка;
нити може да обори Марка,
нит’ се даде Муса оборити.
Носише се љетни дан до подне:
Мусу б’јела пјена попанула,
Краљевића б’јела и крвава.
Проговара Муса Кесеџија:
„Мани, Марко, јали да оманем!
Омахује Краљевићу Марко,
ал’ не може ништа да учини.
Тад оману Муса Кесеџија,
уд’ри Марка у зелену траву,
пак му сједе на прси јуначке.
Ал’ процвиље Краљевићу Марко:
„Ђе си данас, посестримо вило?
Ђе си данас? Ниђе те не било!
Еда си се криво заклињала,
ђе год мене до невоље буде,
да ћеш мене бити у невољи?“
Јави му се из облака вила:
„Зашто брате, Краљевићу Марко!
Јесам ли ти, болан, говорила
да не чиниш у неђељу кавге?
Срамота је двома на једнога;
ђе су тебе гује из потаје?“
Гледну Муса брду и облаку,
откуд оно вила проговара;
маче Марко ноже из потаје,
те распори Мусу Кесеџију
од учкура до бијела грла.
Мртав Муса притиснуо Марка,
и једва се ископао Марко.
А кад стаде Марко преметати,
ал’ у Муси три срца јуначка,
троја ребра једна по другијем;
једно му се срце уморило,
а друго се јако разиграло,
на трећему љута гуја спава.
Када се је гуја пробудила,
мртав Муса по ледини скаче,
још је Марку гуја говорила:
„Моли бога, Краљевићу Марко,
ђе се нисам пробудила била
док је Муса у животу био,
од тебе би триста јада било“.
Кад то виђе Краљевићу Марко,
проли сузе низ бијело лице:
,,Јаох мене до бога милога,
ђе погубих од себе бољега!“
Па он Муси одсијече главу,
и баци је Шарцу у зобницу,
однесе је бијелу Стамболу.
Кад је баци пред цара честитог,
цар је од стра’ на ноге скочио;
вели њему Краљевићу Марко:
„Не бој ми се, царе господаре!
Како би га жива дочекао,
кад од мртве главе поиграваш?“
Цар му даде три товара блага.
Оде Марко бијелу Прилипу,
оста Муса уврх Качаника.

Марко Краљевић и Љутица Богдан

Пораниле три Српске војводе
Од Косова уз кршно приморје:
Једно бјеше од Прилипа Марко,
Друго бјеше Реља од Пазара,
Треће бјеше Милош од Поцерја;
Ударише покрај винограда,
Винограда Љутице Богдана.
Игра коња Реља од Пазара,
Нагони га преко винограда,
Па он ломи грозна винограда;
Вели њему од Прилипа Марко:
„Прођ’ се, Реља, грозна винограда;
„Да ти знадеш, чиј су виногради,
„Далеко би коња обгонио:
„Виноград је Љутице Богдана.
„Ја сам једном овуда прошао
„И ломио грозна винограда,
„Припази ме Љутица Богдане
„На кобили танкој бедевији;
„Ја не смједох шчекати Богдана,
„Већ побјегох уз кршно приморје;
„Поћера ме Љутица Богдане
„На његовој танкој бедевији:
„Да ми не би Шарца од мејдана,
„Доиста ме уватити шћаше;
„Већ ми Шарац стаде одмицати,
„А кобила поче остајати;
Кад то виђе Љутица Богдане,
„Он потеже тешку топузину,
„Пушћа за мном уз кршно приморје,
„Довати ме по свилену пасу,
„Побратиме, сапом од топуза,
„Шћера мене за уши Шарину,
„Једва му се у седло повратих
„И утекох уз кршно приморје.
„Има од тад’ седам годиница,
„Већ овуда нијесам прошао.“
Истом они у бесједи бјеху,
Док се прамен запођеде таме
Винограду уз равно приморје;
Погледаше три Српске војводе,
Ал’ ето ти Љутице Богдана
И са њиме дванаест војвода!
Кад то виђе Краљевићу Марко,
Он бесједи Рељи и Милошу:
„Чујете ли, до два побратима!
„Ето нама Љутице Богдана,
„Сва три ћемо изгубити главе,
„Већ ходите, да ми побјегнемо.“
Ал’ говори Милош од Поцерја:
„Побратиме, Краљевићу Марко!
„Данас мисле и говоре људи,
„Да три боља не има јунака
„Од нас ове три Српске војводе;
„Боље нам је сва три погинути,
„Нег’ срамотно данас побјегнути.“
Кад то зачу Краљевићу Марко,
Он им онда другу проговара:
„Чујете ли, до два побратима!
„А ви ход’те, да их дијелимо:
„Ил’ волите на сама Богдана,
„Ил’ његових дванаест војвода?“
Вели њему и Милош и Реља:
„Ми волимо на сама Богдана.“
То је Марко једва дочекао.
У то доба и Богдан допаде.
Трже Марко тешку топузину,
Пак поћера дванаест војвода;
Док с’ окрену неколика пута,
Свих дванаест од коња растави
И бијеле савеза им руке,
Поћера их око винограда;
Ал’ ето ти Љутице Богдана,
Ђе он гони Рељу и Милоша,
Обојици савезао руке.
Кад то виђе Краљевићу Марко,
Препаде се, како никад није,
Пак ста гледат’, куд ће побјегнути,
Али њему одмах на ум паде,
Ђе су с’ један другом завјерили:
Ђе се један у невољи нађе,
Да му други у помоћи буде;
Пак потеже дизгене Шарину,
Самур:калпак на чело намаче,
Те састави самур и обрве,
А потеже сабљу оковану,
На Богдана погледа попреко.
Стаде Богдан украј винограда,
Кад сагледа црне очи Марку,
И какав је на очима Марко,
Под Богданом ноге обумреше.
Гледа Марко Љутицу Богдана,
Богдан гледа Краљевића Марка,
А не смије један на другога;
Доцкан рече Љутица Богдане:
„Ходи, Марко, да се помиримо:
„Пусти мене дванаест војвода,
„Да ти пустим Рељу и Милоша.“
То је Марко једва дочекао,
Пусти њему дванаест војвода,
Богдан пусти Рељу и Милоша.
Скиде Марко мјешину са Шарца,
Пак сједоше пити рујно вино,
Мезете га грозним виноградом;
А када се вина накитише,
Устадоше три војводе Српске,
Добријех се коња доватише;
Рече Марко Љутици Богдану:
„С Богом остај, Љутица Богдане!
„Да с’ у здрављу опет састанемо
„И црвена вина напијемо!“
Вели њему Љутица Богдане:
„С Богом пош’о, Краљевићу Марко!
„Већ те моје очи не виђеле!
„Како си ме данас препануо,
„Никада те пожељети не ћу.“
Оде Марко уз кршно приморје,
Оста Богдан украј винограда.

Сестра Леке капетана

Од како је свијет постануо,
Није веће чудо настануло,
Ни настало, ни се ђегођ чуло,
Што казује чудо у Призрену,
У некаква Леке капетана:
Кажу чудо Росанду ђевојку.
Ја каква је, јада не допала!
Што је земље на четири стране,
Бутун земље Турске и каурске,
Да јој друге у сву земљу није
Ни бијеле буле ни влахиње,
Нити има танане Латинке;
Ко ј’ видио вилу на планини,
Ни вила јој, брате, друга није.
Ђевојка је у кавезу расла.
Кажу, расла петнаест година,
Ни виђела сунца ни мјесеца,
Данас чудо оде по свијету.
Оде хабер од уста до уста,
Док се зачу у Прилипа града,
Зачу јунак Краљевићу Марко.
То је Марку врло мило било,
Њу ми фале, а њега не куде,
Мисли Марко, била би му љуба,
А Лека је красан пријатељу,
Имао би с киме пити вино
И господску ријеч проговорит’.
Зове Марко сестру и призивље:
„Ну похитај, сестро, на чардаке,
„Те отвори сандук на чардаку,
„Извади ми господско ођело,
„Што сам, сестро, био припремио,
„Кад с’ оженим, ја да се обучем;
„Мислим, сестро, данас полазити
„У Призрена под Шару планину,
„Да испросим у Леке ђевојку;
„Кад испросим, сестро, и доведем,
„И тебе ћу онда удомити.“
Брже сестра трчи на чардаке,
Отвори му сандук на чардаку,
Разложи му господске хаљине.
Кад с’ обуче Краљевићу Марко,
Уд’ри чоху и уд’ри кадифу,
И на главу калпак и челенку,
И на ноге ковче и чакшире,
Сваки чифти од дуката жута,
И опаса сабљу димискију,
Златне ките бију по земљици,
У злато је сабља обливена,
У острицу остра и угодна;
А слуге му коња изведоше,
Оседлали седлом од позлате,
Покрили га чохом до копита,
Поврх свега пули рисовина,
Зауздали ђемом од челика.
На походу Марко иштетио:
Викну слуте, трчи подрумџија,
Међу собом вино донијеше,
До два чабра црвенога вина:
Један даше коњу од мегдана,
Крвав коњиц до ушију дође,
Други попи на походу Марко,
Крвав Марко до очију дође;
А кад ала алу појахала,
Фатио се поља Прилипскога.
Прође поље и прође планине,
Стиже Марко близу до Косова,
Не шће Марко равној Дмитровици,
Но окрену првој раскрсници,
Оде право побратиму своме,
Побратиму војводи Милошу.
А кад био пољем испод града,
Виђе њега војвода Милошу,
Виђе њега са бијеле куле,
Те призивље своје млоге слуге:
„Слуге моје! отвор’те капију,
„Изидите пољу широкоме,
„Уфатите друма широкога,
„Капе, ђецо, тур’те под пазухе,
„Поклон’те се до земљице црне,
„Ето к мене побратима Марка;
„Немојте му скуту обискиват’,
„Немојте му сабљу приватати,
„Ни ви к Марку близу прилазити;
„Може бити, да је љутит Марко,
„Може бити, да је пијан Марко,
„Па вас може с коњем прегазити
„И грднијех, ђецо, оставити;
„Док уиђе Марко у капију
„И са мном се у лице пољуби,
„Ондај Марку коња прифатите,
„А ја ћу га водит’ на чардаке.“
Брже слуге отвориш’ капију,
И у пољу сусретоше Марка,
Али Марко слуге не гледаше,
Но мимо њих коња прогоњаше,
У капију коња пригоњаше,
У капији коња одјануо
А ишета војвода Милошу,
Срете Марка побратима свога,
Руке шире, те с’ у лица љубе.
Позивље га Милош на чардаке,
Запе Марко, не ће на чардаке:
„Не ћу тебе, побро, на чардаке,
„Немам каде, побро, гостовати;
„Но ал’ чујеш, али и не чујеш
„У Призрену у бијелу граду
„Поглавицу Лека капетана,
„И у Леке чудно чудо кажу,
„Чудно чудо, Росанду ђевојку,
„Што је земље на четири стране,
„Бутун земље Турске и каурске,
„Да јој друге у сву земљу нема
„Ни бијеле буле ни влахиње,
„Нити има танане Латинке;
„Ко ј’ видио вилу на планини,
„Ни вила јој, брате друга није;
„А њу фале, а ни нас не куде,
„А данас смо оба побратими,
„Десили се оба нежењени;
„Гори нам се, брате, посмијаше,
„И гори се од нас иженише,
„Иженише и пород имаше,
„Ми остасмо, брате, за укора;
„Ми имамо трећег побратима,
„Крилатога Рељу у Пазару
„Више Рашке, више воде ладне,
„Ми смо браћа вјерна од постања;
„Но с’ обуци, што се можеш љепше,
„И понеси блага неколико,
„Понес’ златан прстен на ђевојку,
„Позваћемо Рељу Крилатога,
„Кад одемо здраво у Призрена,
„Нек нас види Лека и ђевојка,
„Нека пође, за кога јој драго:
„Један да је хитар ђувеглија,
„А двојица да су два ђевера,
„С Леком да смо главни пријатељи.“
Зачу Милош, и мило му било,
Оставио у авлији Марка,
Милош оде на танке чардаке,
Те облачи дивно одијело:
Самур:калпак и чекрк:челенку,
А на себе три ката хаљина,
И пригрну коласту аздију,
Које данас ни у краља нема,
Отишло је тридест ћеса блага
Док изнутра уд’рио поставу,
А с лица јој ни хесапа нема,
Ту је млого благо сатрошено;
А слуге му ждрала изведоше,
Док с’ обуче војвода Милошу,
Ал’ се Марко вина напојио,
Попио је раван чабар вина,
Другим чабром коња напојио.
Ја да ти је оком погледати,
Погледати војводу Милоша!
Весео ти Марко ђувеглија
Код овога војводе Милоша[a]!
У висину да већега нема,
У плећима поширега нема,
Како ли је лице у јунака!
Каке ли су очи обадвије!
Какви ли су они мрки брци!
Танки брци пали на рамена;
Благо оној, која ће га узет’!
Добријих се коња дофатише,
Отидоше равној Дмитровици,
Спуштише се ка Јењи Пазару
Покрај Рашке под Рељине дворе.
Виђе Реља, срете побратиме,
Руке шире, у лица се љубе,
У капији коње разјахаше,
Хитре слуге коње прифатише;
Позивље их Реља на чардаке,
Не шће Марко, но Рељи бесједи:
„Ми Не ћемо, побро, на чардаке,
„Ни на чардак, ни на танку кулу,“
Све му каза, куд су походили:
„Хајде Реља, хајде побратиме,
„Ми ћемо те мало почекати,
„Ођени се, што се можеш љепше,
„Нек ти слуге коња оседлају.“
Реља био једва дочекао.
Ја да ти је оком погледати,
Кад с’ обуче један крилат јунак!
Но да видиш дивна ђувеглије,
Ђувеглије, Реље Крилатога!
Није шала један крилат јунак!
Није шала крила и окриље!
А јадан ти према њему Марко!
И јадан ти Милош војевода!
Виловита коња појахао;
Ударише пољем широкијем
Покрај Рашке, покрај воде ладне,
На бродове води ударише,
Пријеђоше воду Јошаницу,
Седамдесет и седам бродова,
Фатише се села Колашина,
Спуштише се равној Метохији,
На Сеновца села ударише,
На Сеновца и пак Ораховца,
Метохију равну пријеђоше,
Фатише се поља Призренскога
Испод Шаре високе планине.
Подалеко у пољу бијаху,
А виђе их Лека капетане,
Пак довати дурбин од биљура,
Да погледне, ко је и откуд је,
Ели види Лека капетане
Ваљаане[b] коње и јунаке;
Како дурбин на око турио,
Позна Лека три Српске војводе,
Позна Лека, за чудо му било,
И мало се Лека препануо
Викну Лека из бијела грла,
Викну Лека и призивље слуге:
„Слуге моје! отвор’те капију,
„Слуге моје! пољу похитајте,
„Иду к мене три Српске војводе,
„Ништа не знам, шта је и како је,
„Ништа не знам, јел’ нам земља мирна.“
Брже слуге отвориш’ капију,
Подалеко пољу излазише,
Поклонише с’ до земљице црне,
Ал’ војводе слуге не гледају,
У капију коње угонише,
Тада слуге њима допадоше,
Витезове коње прифатише;
А ишета Лека капетане,
У авлији три војводе срете,
Руке шире, те с’ у лица љубе,
За јуначко питају се здравље,
За биле се руке уватише,
Иду, брате, на танке чардаке.
Кад дођоше врху на чардаке,
Кудгођ Марко земљу проходио,
Ни чему се није зачудио,
Ни се Марко од шта застидио,
Ту с’ зачуди Марко и застиђе,
Кад у Леке сагледа чардаке
И Лекину виђе госпоштину.
Од шта бјеше на чардак’ простирка?
Бјеше чоха чардаку до врата,
А по чоси лијепа кадифа.
Но каки су у Леке душеци!
Каки ли су под главу јастуци’
Све од суха злата исплетени.
По чардаку млоги чивилуци,
Ђе се вјеша господско оружје,
Чивилуци од бијела сребра;
Што бијаху на чардак’ столови,
Столови су од бијела сребра,
А јабуке од сухога злата.
На чардаку на лијеву страну
Ту бијаше совра постављена,
Низа совру вино наточено,
У злаћане купе напуњено,
Уврх совре једна купа сједи,
Купа бере девет литар’ вина,
Ал’ је купа од сухога злата,
То је купа Леке капетана;
Томе се је Марко зачудио.
Позивље их Лека капетане,
Уврх совре мјесто начинио,
Војводе је једва дочекао.
Онда хитре допадоше слуге,
Те са совре купе подигоше,
У руке их даше војводама,
А најпрвом господару своме,
Господару Леки капетану.
Доста бјеше вина издобила
И у совру сваке госпоштине
И од млого руку ђаконије.
Пише вино па и зачамаше
Од неђеље опет до неђеље.
Марко често оком погледује,
Погледује оба побратима,
А који ће Леки поменути,
Проговорит’ ријеч за ђевојку;
Како Марко у њих погледује,
Он’ преда се у земљицу црну:
Није ласно Леки поменути,
Онакоме главноме јунаку!
Кад се Марко виђе на невољи,
За невољу ријеч проговори:
„Поглавице, Леко капетане!
„Ми сиђесмо и ми писмо вино,
„О свачему, Леко, бесједисмо,
„Све те гледам, све те ослушкујем,
„А кад ћеш ме Леко, приупитат’,
„Што смо даљну земљу походили
„И ми наше коње уморили,
„А ти, Леко, не шће да упиташ.“
Удари се јунак на јунака,
Удари се памет на памецу,
Те му Лека чудно одговара:
„О војводо, Краљевићу Марко!
„Како би те, брате, упитао,
„Кад си, Марко, давно иштетио,
„Што почешће к мени не идете,
„Да с’ за лако здравље упитамо
„И ми рујна вина напојимо,
„И видимо, јел’ нам земља мирна?
„Ви сте к мене, ја ћу сјутра к вама.“
С ријечима дочекао Марка,
За дуго му Марко не мучао,
Но му другу Марко проговара:
„Све је тако, Леко капетане!
„Ал’ ти другу хоћу бесједити,
„Бесједити, а доста је стидно:
„Нама тешки гласи досадише
„А у тебе чудо казујући,
„Чудно чудо, поноситу Росу,
„Што је земље на четири стране,
„Бутун Босне и Уруменлије,
„Што је Шама и што је Мисира,
„Аћолије и Анадолије,
„И влашкијех седам краљевина,
„Да јој друге у сву земљу није;
„А њу фале, а и нас не куде;
„Ми смо дошли, Леко капетане,
„Да у тебе просимо ђевојку.
„Сва тројица јесмо побратими,
„Сва тројица јутрос нежењени;
„Подај сестру за кога ти драго,
„Бирај зета, кога тебе драго:
„Једа да ‘ е хитар ђувеглија,
„А двојица до су два ђевера,
„С тобом да смо главни пријатељи.“
Плану Лека, па се намрдио:
„Прођи ме се, војевода Марко!
„Немој прстен вадит’ на ђевојку,
„Ни вадити просачку буклију:
„Што сам јунак у Бога желио,
„То сам данас једва дочекао,
„Да ја стечем таке пријатеље;
„Ал’ да тебе једну муку кажем:
„Што си чуо, ти војвода Марко,
„Да. љепоте не има ђевојци,
„Истина је баш што људи кажу;
„Ал’ је сестра моја самовољна,
„Не боји се ни кога до Бога,
„А за брата ни хабера нема:
„Седамдесет и четири просца
„Што су сестри дослен доходила,
„Сваком сестра находи махану,
„Код просаца брата застидила;
„Не смијем ти прстен приватити
„Ни попити просачку буклију,
„Ако сестра сјутра не шће поћи,
„Како ћу ти онда одговорит’?“
Грохотом се Марко насмијао,
Па ти Леки ријеч проговара:
„Авај Лека! весела ти мајка[c]!
„А какав би био старјешина
„Те судити једном земљом равном,
„Па се тебе сестра не бојати!
„Кунем ти се и Богом и вјером,
„Да је моја у Прилипу моме,
„Па кад она не би послушала,
„Ја бих њене руке осјекао,
„Ил’ њезине очи извадио.
„А чујеш ли, Леко капетане!
„Ако с’ бојиш миле секе твоје,
„Молим ти се, као старијему,
„Ну отиди на бијелу кулу,
„Иди, Лека, ђе ти сједи сека,
„Те се моли, доведи је амо,
„Нека она сагледа војводе,
„Белћи досле није ни виђела;
„Твоју сестру, Лека, ослободи,
„Нека пође, за кога јој драго,
„А ми браћа кавге не имамо:
„Један да је ђувеглија њезин,
„А двојица да су два ђевера,
„С тобом да смо красни пријатељи.“
Скочи Лека, ријеч не порече,
Оде Лека на високу кулу,
Те Росанди сестри казиваше:
„Хајде, селе, поносита Росо!
„Хајде, селе, на танке чардаке,
„Запало ти у вијеку твоме,
„Да обираш три Српске војводе,
„Што их данас у свијету нема,
„Да ти братац стече пријатеље,
„А ти, селе, да с’ удомиш дивно.“
Сестра брату ријеч проговара:
„Хајде, брале, на танке чардаке,
„Те пиј шњима вино и наздрављај,
„Ето сестре на танке чардаке.“
Оде Лека одмах к војводама,
Те сјеђаху браћа на чардаку,
Стаде звека висока чардака,
Зазвечаше ситни басамаци,
Потковице ситне на папучам’,
Ал’ ето ти буљук ђевојака,
Међу њима Росанда ђевојка;
А кад Роса дође на чардаке,
Сину чардак на четири стране
Од њезина дивна одијела,
Од њезина стаса и образа.
Погледнуше три Српске војводе,
Погледнуше, па се застидише,
Заисто се Роси зачудише.
Млого Марко чуда сагледао,
И виђео виле на планини,
И имао виле посестриме,
Ни од шта се није препануо,
Ни с’ ода шта Марко застидио;
Баш се Роси бјеше зачудио,
И од Леке с’ мало застидише,
Погледнуше у земљицу црну.
А то гледа Лека капетане,
Гледа сестру, погледа војводе,
Не ће л’ који јунак проговорит’
Јали шњиме, јал’ с танком ђевојком;
А кад виђе, ђе војводе муче,
Он ти сестру разумљује своју:
„Бирај, селе, кога тебе драго
„А од ове три војводе младе:
„Ти ако си, сестро, наумила
„Узет’, секо, доброга јунака,
„Који ће нам образ освјетлати,
„Освјетлати на сваком мегдану,
„На мегдана сваког излазити,
„Узми, селе, Краљевића Марка,
„Хајде шњиме у Прилипа града,
„Тамо тебе лоше бити не ће;
„Ако ли си, селе, наумила
„Узет’, селе, дилбера јунака,
„Коме снаге и љепоте нема,
„Нити има стаса и образа
„У свој земљи на четири стране,
„Узми, селе, војводу Милоша,
„Хајде шњиме ка пољу Косову,
„Ни тамо ти лоше бити не ће;
„Ако ли си, сестро, наумила,
„Да ти узмеш крилата јунака,
„Да га грлиш, а да се поносиш,
„Узми, селе, Рељу Крилатога,
„Хајде шњиме ка Јењи Пазару,
„Ни тамо ти лоше бити не ће.“
Ја кад зачу Росанда ђевојка,
По длану се дланом ошинула,
Звекну чардак на четири стране,
Грдну Роса ријеч започела:
„Фала богу, фала истиноме!
„Свакоме се могу дочудити
„И свакоме јаду досјетити,
„А не могу свој Призренској земљи,
„Ја на коме држи капетанство,
„На манитом Леки капетану!
„Камо памет? ти је не имао!
„А у што си, брате, преумио?
„На што си се данас преварио?
„Вољела бих с’једу косу плести
„У Призрену, нашој царевини,
„Но ја поћи у Прилипа града,
„Маркова се називати љуба;
„Јел је Марко Турска придворица,
„Са Турцима бије и сијече,
„Ни ће имат’ гроба ни укопа,
„Ни ће с’ Марку гроба опојати.
„Што ће мене код љепоте моје,
„Бидем љуба Турске придворице[d]?
„Ни ту ти се не бих ражљутила,
„Ђе се вараш Марку рад’ јунаштва,
„Но се на те јесам ражљутила,
„Шта с’ видио, шта си смиловао
„А на томе војводи Милошу,
„Ђе је виђен, ђе је снажан јунак;
„Јеси л’ чуо, ђе причају људи,
„Ђе ј’ Милоша кобила родила,
„А некака сура бедевија,
„Бедевија, што ждријеби ждрале,
„Нашли су га јутру у ерђели,
„Кобила га сисом одојила,
„С тога снажан, с тога висок јесте?
„Ни ту ти се не бих ражљутила,
„Но се јесам, брате, ражљутила,
„Што ми кажеш Рељу Крилатога.
„Камо памет? ти је изгубио!
„Камо језик? њим не говорио!
„Што ти, брате, Рељу не упита,
„Од кога је ђела и кољена,
„Ко ли отац, ко л’ његова мајка?
„Ја сам чула, ђе причају људи,
„Да је Реља Пазарско копиле,
„Нашли су га јутру на сокаку,
„Јеђупкиња њега одојила,
„С тога има крила и окриље.
„Не ћу томе поћи ни једноме.“
То изрече, оде низ чардаке.
Запали се образ од образа,
А застиде јунак од јунака.
Плану Марко, као огањ живи,
Па поскочи на лагане ноге,
Фати бритку сабљу с чивилука,
Шћаше Леки главу да укине;
Милош скочи, те уфати Марка,
У руке му сабљу уфатио:
„К себе руке, Краљевићу Марко!
„Остав’ сабљу, да је Бог убије!
„Би л’ оваког брата иштетио,
„Који нас је красно дочекао,
„А са једне грдне копилице,
„И сву Леки земљу расплакао?“
Не да Милош Леки кидисати.
Виђе Марко, па се досјетио,
Не шће њему сабљу отимати,
Но погледну пињал за појасом,
Па потрча низ танке чардаке;
Кад се Марко земље доватио
И на земљи камене калдрме,
Али Роса близу куле била,
Опколиле Росанду ђевојке,
Држе скуте и држе рукаве,
Виђе Марко, па из грла викну:
„О ђевојко, поносита Росо!
„А тако ти те младости твоје!
„Ну одбаци од себе ђевојке,
„А обрни к мене твоје лице,
„Е се, Росо, јесам застидио
„На чардаку од брата твојега,
„Те те, Росо, добро не сагледах,
„А кад дођем у Прилипа града,
„Хоће мене сестра досадити
„Питајући: „“Каква бјеше Роса?““
„Обрни се, да ти виђу лице.“
А ђевојка одћушну ђевојке,
Поврати се и обрну лице:
„Виђи, Марко, и сагледај Росу.“
Љутит Марко, па се придрнуо,
Једном крочи и далеко скочи,
И за руку дофати ђевојку,
Остар пињал вади од појаса,
Те јој десну осијече руку,
Ос’јече јој руку до рамена,
Десну руку даде у лијеву,
А ,пињалом очи извадио,
Па их зави у свилени јаглук,
Па јој тури у десно њедарце,
Па јој Марко ријеч проговара:
„Бирај саде, Росанда ђевојко!
„Бирај саде, кога тебе драго:
„Ја ти драго Турску придворицу,
„Ја ти драго Кобилић-Милоша,
„Ја ти драго Рељу копилана.“
Пишти Роса, далеко се чује,
Свога брата Леку помињаше:
„А мој брате, Лека капетане!
„Та л’ не видиш, ђе погибох лудо
„Од силнога Краљевића Марка?“
Чује Лека на танке чардаке,
Мучи Лека, како камен студен,
Не смијаше ништа проговорит’,
Јел и Лека може погинути.
Викну Марко, Не шће на чардаке,
Викну Марко оба побратима:
„Хајте, браћо, к земљи низ чардаке,
„Понес’те ми сабљу у рукама,
„Земан дође, да ми путујемо.“
Побратими Марка послушаше,
Допадоше к земљи и калдрми,
Под чардаком Марко сабљу паше,
На добре се коње доватише,
Отидоше пољем широкијем;
Оста Лека, као камен студен,
Оста Роса грдна кукајући.