Миланко Ковачевић: СОТОНИНА ВОЈСКА

(дио из романа ПРКОСИ СА ГРМЕЧА)

Вече је, Пркоси потамњели, већ у мрак тону а ту, одмах испод брдашца,  назиру се разрушене зидине које су се некад његов дом звале. Гледа силуету ластавице велике старе куће, која се још одржава пркосима ношена са осамдесетгодишњом плочом на којој слути  запис градитеља овог дома . Око ластавице, као неки мртви стражари, тек се наслућују стара стабла шљива и израсли у висине нијеми витки јасенови.

Стара кућа је била на издисају али се још није потпуно предавала…већ обрушена, али једна ластавица још стоји! Преживјела је она свашта- три пута паљена од усташа, пуна народа; стараца, жена, дјеце; Пркошчана који нису успјели на вријеме избјећи у Чаву или Осјеченицу али и избјеглица, највише Банијаца, који су, несрећници ето, своју бјежанију овдје завршавали- у највећој пркошкој кући  и њеном великом подруму, док су пркошки партизани  негдје другдје борбе водили. Али, чим би прошла офанзива народ се враћао кући, чистио горевину и покопавао мртве а онда опет, опет из почетка дизао куће (срећом камене, остали су читави зидови) и тако, три пута горјела и три пута се из пепела дизала велика, стара кућа Крешића, да би поново, ношена несрећном судбином, нестала у најновијој паљевини! Сва та њена страдања и тешке ране Петар је носио на своме срцу, све су то биле и његове ране, које су га бољеле али и још више га везале за стару кућу… кад год би се је сјетио куће, њега би преплавила осјећања неке њежности и пажње, која он није могао разјаснити, била су некако, та осјећања, иста, као она…како се своје чедо воли…и милина би га нека обузела и био би неизмјерно поносан на њу…

Ех, муко моја- јауче у себи– послије четрдесетак година, након задње усташке паљевине, поново се обновило имање Крешића. Била је изграђена и нова кућа, добро се још увијек држала окрепљена велика стара кућа а ту у дворишту је јоћ увијек опстајала најстарија, са веригама и огњиштем, до пола укопана у земљу, кућа ове породице,која је направљена негдје  половини  деветнестог вијека када су се њихови преци из Мазина доселили у ове крајеве…Имање Крешића је, најзад, почело расти; три куће су могле – мирно чекати нови рат! Ново рушење! И дочекале су га, већ послије непуних десет година након изградње нове куће… На његовом огњишту је поново, смрт, умјесто живота, завладала, као и на огњиштима свих осталих комшијских кућа… а памтио  је Петар приче како су се овдје на Крешића брду скупљао недјељом читав збор из тих неколико кућа око брдашцета; по педесетак одраслих, углавном млађих  укућана, би се састало, причало, смијало се, коло играло, уз цику  многобројне дјеце, срећне, са ботом пуре у руци…а сад…све нестало…све…

Шта им згријешисмо?! Шта?! Шта се десило? Гдје нестаде моје огњиште…гдје нестадоше Пркоси… тражио је и тражио без прекида одговоре али их није успјевао пронаћи…увијек је остајало нешто   необјашњиво, скривено…Зашто? 

Какво им  велико зло нанесосмо да „умиру“ од мржње? Шта им толико сметамо – и ту, на тим питањима би увијек запињао, увијек би давао непотпун, незадовољавајући одговор! Питања су од некуда извирала сама и колико год се бранио од њих, Петар није могао ништа учинити. Она су, просто, долазила и нападала га, не тражећи никакву дозволу. Она су тражила само одговоре.Управо зато, морао је, пронаћи неке одговоре јер је то био једини начин да се смири, да нађе какав-такав мир. А одговора нема- негдје су дубоко сакривени у њему и од њега. Наравно, знао је он да су ови простори, на којима Срби живе вјековима, раскршћа путева и утицаја великих свјетских сила, знао је он да је ово једно од ријетких мјеста гдје долази до судара највећих свјетских религија, и идеологија, знао за тезе, да су Срби мали Руси, али опет, ми тако мали и нејаки, не можемо бити никакав разлог  да на нас прво ударају и то- још да нас мрзе!  По чему смо ми важнији од других народа, по чему се, уствари,  разликујемо од других …или се, ипак, разликујемо–питао је непрестано Петар сам себе и остајао би увијек  без одговора, што га је још више излуђивало.

Дан је пролазио… и задње парче сунца је утекло и сакрило се иза  Лупине а опустјеле Пркосе све више је покривао мрак… стоји, а лелуја; ноге клецају, зној пробија на челу, срце луђачки лупа:

На Пркосима све је давно нестало: и црвени кровови, и црквенa звона, и клепет блага, и лавеж паса; и вриска, и дозивања, и смјеха, и дјечије граје…све је нестало; у тамнило, у нигдину, у смрт се прелило! Затријеше живот у Пркосима…темељно, систематски… затријеше!          Коме…коме је то добитак…. какви су то људи што ово урадише: Муџахедини! Усташе! Демократе са Запада!

У тренутку кроз свијест му проструја слика Лазаревих родитеља на кућном прагу закла… заигра пред њим грозна слика, а њега ухвати језа, неки страх, не смије у себи ни изговорити ту страшну ријеч до краја, и готово јауче…а зашто? Зашто?!  Откуда им та страшна  мржња према Србима… да играју фудбал српским главама  одсјечченним- поново замуца и остаде  без икаквог смисленог одговора, док су језиве слике играле пред његовим очима, а он се све више тресао, дрхтао – био је свјестан Петар да је свједок великог зла које се окоми на српски народ али и даље, поред великог труда, ништа ту није до краја разумио. Он није могао пронаћи јасне одговоре из простог разлога што  није носио зло и мржњу у себи а није могао схватити да постоје и друкчији људи – постоје и људи, бесмисла и зла!  То је принцип свијета. Те двије супротност воде борбу у сваком човјеку, у сваком народу, и док је принцип Смисла и Добра остао недостижан и недохватљив за све, људско Зло и Бесмисао су успјели достићи сами свој врх у неким временима, код неких људи и неких народа. А крајње, највеће Зло се често у име Добра достиже, јер никада се Зло не правда злом него добром.

Борећи се за максимално Добро изманипулисани човјек (па чак и народи) спреман је учинити највеће зло. Наравно, све се постиже помоћу Истине која је врхунски арбитар, а та, апсолутна истина која се не доказује, поред религија, постала је западњачка идеологија Новог свјетског поретка – и ту се крије највећа превара! Тако се, често у име Бога или најистинитије западне идеологије  уз асистенцију демокрације  НАТО пакта стиже до њихове Истине– до напредне западне цивилизације, до највећег човјековог пада, до самог ђаволишта…

Свачији Бог је љубав- мора бити љубав! Ако нема љубави, нема ничега – све је лаж и манипулација! По томе се разликују и људи и идеологије и нације и вјере и Богови. Ако нема љубави у њима и око њих све је лаж и сотонска превара -све су то само ђавољска посла. Вјера у само свог Бога, вјера  само у своју нацију, вјера у своју идеологију… и што је већи циљ којем изманипулисани човјек тежи то је и његов пад већи! Умјесто љубави у срцу у тој безграничној вјери ти несрећници мржњу носе.                                                                                                                            А џихадисти и Запад су само два лица истог новчића… само из двије супротне крајности наступају.  Зато су и највећа зла и несреће, управо донијели  тероризам џихадиста  и идеолошки ратови које Запад, са својим поданицима, води за своју сатанистичку религију –долар. Борећи се за највећи циљ, за лажни божји благослов и лажну бесмртност чине највећа, незамислива људска недјела и злочине против човјека, уживајући у њима као праве сотонине слуге; желећи да све потпуно и заувијек затру другачије и посебно, да сваку могућу разлику укину, да заувијек униште и пониште све што није Они… Зато убијају све редом, са болесном мржњом и са страшћу…зато између Запада, усташа и џихадиста нема суштинске разлике: постоји само разлика у методама реализације злочина.                                                                                                                                        Муџахедински и усташки злочини су неизрециво брутални и перверзни а злочини разљуђеног Запада  подлији, прикривенији и софистициранији, захваљујући богатом историјском искуству…а једнима и другима су смртни непријатељи- друкчији Срби!                                                                                                                                         

Миланко Ковачевић: КУКАВИЧЈЕ ЈАЈЕ ЛУЦИФЕРА СА ЗАПАДА

Није ни примјетио Петар, да је сунце, већ кренуло на починак иза Лупине…Стајао је и даље на Крешића брду и борио се са тешким мислима. Знао је он да је рат зло. Зло! Велико зло… Нису само Срби страдали…Сви страдају! Сви!-био свјестан, да су и Срби, појединци, учинили велике злочине у рату… као што је и оно несрећно стријељање заробљених муслиманских бојовника! Кажу… неколико хиљада…стријељани су људи, без суда…стријељани!  Ужас…велика љага на Србиновом лицу -и препукао би од бола и стида, кад се сјетио тих стријељања, да до његове свијести не дође истина, да ни једна жена и ни једно дијете тада нису убијени -стријељани су само бојовници који су монструозне злочине, под надзором својих ментора са Запада, чинили  по  српским селима- а убијали су све; затирали темељно све; да ни траг…било какав спомен на Србе у тим просторима, да не остане…

Геноцид су над Србима извршили…

И велика несрећа изазва нову несрећу. Геноцид над Србима роди злочин! Човјек је ипак, само човјек! Није светац –врела крв, и несрећа из неких Срба прокуља неконтролисано – не, у уништавању муслиманског народа,  јер нису страдали цивили, већ у уништавању бојовника који злочине учинише -у освету, над зликовцима се претвори… кад ти запале кућу, оскрнаве гробље...кад ти закољу на кућном прагу дијете, мајку, сестру…

Ово је истина, ово!..Ова истина мора изаћи на видјело! Мора!

Петар је вапио за истином и још увијек није разумио да су они, здружени српски непријатељи, добро знали истину и зато свјесно, себе-злочинце, у борце за слободу претворали а Србима за поклон геноцид измислили… хоће да Србе, клане, недоклане, намаме; у клопку их убаце… да своје злочине оправдају и да бескруполозним лажима те исте злочине Србима упакују. И зато, без престанка, сикћу сваког дана са свих страна и муџахедини и усташе и западни сатанисти; сви здружени, у сотнском строју Србе нападају – осуђују Србе за геноцид који су они спровели над Србима и тако жртве џелатима прогласише а џелате у жртве претворише!

Прогласише геноцидним оне који су вјековима бранили  европску  цивилизацију  и  својим главама плаћали, у Ћеле кули сазиданим…као што су и у последњем рату плаћали својим одсјеченим главама којима су  муџахедини, у сред Европе, фудбал играли.

Проглашавају геноцидним оне о чијој геноцидности и данас свједочи  спомен плоча Mеђународног црвеног крста у Женеви Буди хуман као што су били хумани Срби 1885. у  рату са Бугарима када непријатељске рањенике спасише…проглашавају  геноцидним оне који и у задњем рату спасише десетине хиљада хрватских цивила од масакра који им Муслимани у централној Босни спремаше, проглашавају геноцидним оне који су споменике  и непријатељима заједно са својим борцима подизали! Проглашавају геноцидним оне који се први супроставише њемачкој империји зла два пута у овом вјеку; оне који страдаше на Проклетијама, оне који доживјеше вјешања по Мачви и стријељања у Крагујевцу…

Постадоше геноцидни они, који претекоше од страдалних Срба, измасакрираних у Јасеновцу и другим безбројним  јамама и логорима НДХ, којима се ни данас број не зна.                                            Постадоше геноцидни они, њих неколико милиона Срба, које само у двадесетом вијеку, са њихових кућних прагова протјераше и више од два милиона убише.                                                            Постадоше  геноцидни Срби који их одгојише, из пелена подигоше, име им и државу створише и примише их као браћу и пријатеље иако су Србима непријатељи били у оба свјетска рата, јер су били на страни Зла.

Захвалише се бивша браћа Србима уз лудачки смјех Луцифера са Запада!

Неправда до неба. Највећа!-бунцао је и даље у грозници…Постали смо геноцидни, за оне, које и данас, послије свих зала што нам учинише у задњем рату, прихватисмо поново братски  и  у Србији и у Републици Српској а они нам се захвалише тако што све Србе из Хрватске и Српске Крајине, али и из, некада великог српског  града, Сарајева, и осталих крајева Федерације протјераше…проглашавају геноцидним нас, који смо их увијек прихватали као браћу-посебно га је бољело та спознају –што они уствари и јесу били, али однарођена, изопачена браћа, која у себи мржњу, умјесто братске љубави носе…

Као да тражи спас, излаз из овог зла које га је поклопило, Петар се загледа  у далеке личке планине. Пукло пространство. Све пусто; у чемер се и јад претворило. Мртво…све мртво – од Книна и Карина до Калина, али и даље, све до Братунца и Сребренице… побише и заклаше  хиљаде српске нејачи, жена и стараца… и разрушише, запалише све; и куће и богомоље и гробља…ни травка, ни клас да не остану усправни. Гледао је спржену српску земљу! Десетине хиљада квадратник километара, пусто, без живих душа. Био је свједок библијског страдања српског народа -његовог  систематског, планског, затирање! Свједок геноцида над Србима!                                                         

Не, није то исто! Није… ако постоји геноцид, онда је геноцид извршен над Србима!

То је геноцид! То! А не стријељање злочинаца!- остајао је Петар без даха; срце му се цијепало, мозак горио, док је, већ полугласно, шаптао у себи молитву у име свих Срба… скрушен, сузних очију, гледајући замрле Пркосе пред собом.

Молио се за снагу и истину…а са Дулибе задува благи повјетарац и уми му лице…

фото: bs.birmiss

(дио из романа „ПРКОСИ СА ГРМЕЧА“)

Миланко Ковачевић: ШТА НАМ ТО КАЖУ, ШТА НАМ ТО ЛАЖУ, ЧИПОВАНИ СРБИ (ДРУГОСРБИЈАНЦИ)

До тада често прикривени, напади Запада на Србе у 20. вијеку су постали отворено непријатељски а на крају вијека се све завршило тоталним ратом против њих и то на цијелој територији бивше Југославије (а посебно на Косову и Метохији) Али, погубнији од бомби је био психолошки и неокортички рат, који многи Срби не издржаше. Разне технике специјалног рата, свe врстe пропаганде и манипулација и стално сијање страха успјели су код неких људи довести до сужења свијести, до парализе и сламања. Неки несрећни Срби  постадоше жртве а да тога и нису постали свјесни као што ће ускоро несвјесно постати и џелати – себи самима и својима. Извршена је, нажалост, лоботомија многих српских мозгова који су “чиповани” са новим  “вриједносним” системом Запада и мржњом према себи и своме –ти Срби остадоше без свијести и савјести! Постадоше аутошовинисти и србомрзитељи, са “учипованим” разарајућим системом самопорицања! Потурицe, постадоше преко ноћи, горе од Турака! То су ти “другови”, чиповани Срби – Другосрбијанци (углавном дио тзв. интелектуалне и политичке елите и НВО сектора) Они функционишу као усавршени компјутер по строго дефинисаним алгоритмима, а упрограмирана идеологија, вриједносни ставови и мишљење, “учиповани” су у њихове мозгове као аксиоми (све зачињено са неизмјерном мржњом према народу од којег су отпали, односно, подсвјесном мржњом према себи, конвертиту!) Са таквм људима, ма колико се трудили, немогући je дијалог. Једноставно, за њих постоји само  “учиповани програм” у њиховом мозгу (нпр. „ЕУ нема алтернативе”или “Косово је изгубљено”, али у мозак је учипован и нови назив српске покрајине, из којег је избачена ријеч Метохија-црквена имања итд.итд.)

 Па, пођимо редом да демистификујемо упрограмиране тезе у умовима чипованих Срба (Другосрбијанаца) о Косову и Метохији, које они тако страсно заступају а које све, обавезно, воде предаји и губљењу Косова (ове и сличне тезе, наравно, заступају и многе уплашене, уцјењене и купљене српске душе, али то је већ друга прича – болест је бенингнија)

1.ТЕЗА

Косово је изгубљено још у рату 1999 год – и није више српско! Немогуће га је повратити. To је реалност!

Главни доказ је за ову тезу је тврдња да је на Косову рат изгубљен и сада на њему живи веома мало Срба, а Албанаца има чак 2. мил. – а чији пашњак тога су и овце! (Свјесно се лаже о изгубљеном рату, лажирају подаци; увећава број Албанаца којих нема више од један милион на Косову, смањује се број Срба, а о протјереним Србима (око 250 хиљ.) се уопште и не говори!)  Другосрбијанци су спремни хиљаде пута изрећи ову тезу, уз додатно убјеђивање о опасности од Албанаца ако вратимо Косово, јер би Албанац могао бити чак и предсједник владе Србије а Албанци имати 80 посланика у скупштини (наравно, и то је лаж- Албанаца, вјероватно, може бити максимално четрдесетак од 250 делегата у српској скупштини) Најружније од свега што прича о опасности од повратка Албанаца у државноправни систем Србије, потиче од “демократа,” “најевропљана”, од “грађана свјета”, од људи који се званично залажу за мултикултиларност! Тужно и болесно! Лудило! Благо Албанцима кад овакве људске величине брину о њима!

А истина је тако проста! Рат за Косово се завршио мировним преговорима послије којих су се српске снаге морале повући са Косова и Метохије до коначног решења (изузев што су имале право вратити извјестан број војника, граничара итд.) а усвојеном резолуцијом СБ 1244, потврђен је територијални интегритет Србије. Дакле, Косово није никако изгубљено, оно је стављено само привремено под окриље УН док се не дефинише његов статус у оквирима СР Југославије, односно Републике Србије, а злоупотребљавање те чињенице од стране НАТО трупа и протјеривање Срба из српске покрајине је други проблем. То је само привремена, наметнута реалност!  Уистину, узалуд све лажи и подвале – истина се не може сакрити. Уосталом, највећи доказ, да је Косово саставни дио Србије, управо даје, перманентно инзистирање Запада, да Србија призна Косово као независну државу. Што рече М. Бећковић- Ако је њихово, што онда траже да га дамо! Дакле, тврдња да је Косово изгубљено у рату је најобичнија лаж и свјесна интресна манипулација Запада и његових чипованих поданика. Не могу нам узети Косово ако га не дамо а да могу не би тражили да га предамо! Треба само издржати и чекати! Догодине у Призрену…

2.ТЕЗА

Бранити Косово је само још једна утопија. Косово се не може одбранити јер  његовеу независности подржава међународна заједница, највеће и најјаче силе свијета.

Још једна перфидна лаж и манипулацја упрограмирана у “чиповане” Србе. Прво, није уопште ријеч о мећународној заједници већ само о мањем дијелу мећународне заједнице. Напротив, већина свијета и држава са Русијом и Кином, није и неће признати насилну испостављену “независност” Косова (а то је посебно видљиво по податку да је двадесетак држава свијета у задњих неколико година извршила одпризнање Косова тј поништила претходне своје одлуке о признању које су донесене под притиском и нечасним манипулацијама западних држава) А, није Запад (та њихова “међународна заједница”) више ни најјачи, већ напротив, сваким даном је све слабији! Па чија је, онда, прича утопија!? Oчито, одбрана Косова и Метохије није утопија! Нема ту никакве утопије! Утопија је само у многим српским главама; у неспособној, чипованој и уцијењеној, политичкој и интелектуалној елити – у чипованим поданицима НСП (људима испраног мозга који су слијепи дрогирани сљедбеници) којима је извршена лоботомија и успјешно развијен механизам деструкције, самопорицања и аутошовинизма. Уосталом, чему нас учи искуство других народа и држава; Израела, Кипра, Кине, Русије, или пак Енглеске која је бранила камење и стадо оваца на, хиљаде миља далеким, Фокландима, итд. итд. Уистину, народ који није способан да мирно, демократски и аргументовано, у складу са међународним правом, брани своју земљу и то њено срце Косово, и не заслужује да постоји!

3.ТЕЗА

Ако не предамо Косово изазваћемо бијес западних сила које ће пробудити нова жаришта у Србији, па ћемо онда изгубити и Војводину и Санџак, итд.

Развијање страха је најефикасније методе, помоћу којег се остварују задани циљеви. Ту чињеницу најбоље потврђује и сама контрола Запада над “чипованим” Србима, који као жртве, сада заступају џелате. Ако смо свјесни ових чињеница имаћемо снаге и да се суочимо са овом тезом. Одговор на ову тезу дале су деведесете – што смо више попуштали они су више нападали. Да смо бранили Книн, можда не бисмо дочекали рат 1999.год. за Косово. Можда бисмо одбранили Косово и Метохију у Книну! Теза да предамо велики дио своје и материјално и духовно највредније територије да би задовољили агресора и да нам не би тражио и друге дијелове земље, је, у најмању руку имбецилна. Ова теза, осим што говори о празноглавости њених подржаваоца – “чипованих” Срба, она и веома увјерљиво говори о злочиначкој суштини Запада и његовом моралном беспућу, откривајући стварне агресорске намјере. У њиховом болесном уму се, уистину, налазе идеје за даљно цијепање Србије!  Чим им предамо Косово и Метохију тражиће Врање, Рашку и Војводину и ко ће знати шта још, све до Београда, јер ће бити осокољени нашом слабошћу. Урадили би то одмах, али не могу све одједном напасти! Зато им се жури да што прије ријеше Косово! Чим заврше са Косовом крећу даље а Срби ће им, предајом Косова, много помоћи. Предаће све! Ко ће нормалан у Србији бранити Врање, Санџак,Војводину, или можда РС, кад није Косово! – тако злочиначки умови са Запада размишљају. Нажалост, управу су! Срби, тек предајом Косова губе све!  Управо због наведеног Срби морју бранити Косово- не само што Косово јесте стварно срце Србије него што Срби и Србија, предајом Косова стварно нестају  – и физички и духовно! Ако предамо Косово, пропали смо! “Српска прича” се завршава! Ова теза нам, управо, помаже да схватимо истину- ако будемо бранили Косово имамо шанси да га сачувамо али имамо шансу да сачувамо и Рашку и Врање и Војводину и РС , имамо шансу да сачувамо цјеловиту Србију и не само то, имамо шансу да се изборимо за слободу свих Срба ма гдје живјели.

4.ТЕЗА

Само предајом Косова можемо сачувати мир и помирити се и са Западом и Албанцима.

Чувамо мир кад дамо своје, али шта мислите хоће ли се они задовољити добијеним? Зар нисмо из искуства до сада научили да они увијек хоће више и више! Мислите да неће Албанци удружени у једну државу – Велику Албанију, уз помоћ својих менторе,затражити одмах и „Прешевску долину” (ако је већ нису узели уз Косово) па затражити Врање, па Санџак (ту ће имати проблема јер ће и Бошњаци тражити исто) па ће тако и до Ниша догурати и до пола Шумадије, итд. итд. А што и не би!? Знају они, ако смо им дали Косово и Метохију, наше духовно и културно исходиште, ако смо ишчупали, сами себи, властити корјен, ко ће гране бранити кад их крешу – ионако ће се све осушити. Уосталом, зар не научисмо ништа из ратова деведесетих? Зар не предасмо Крајину ради обећања да нас више (Србију) неће „дирати”? Зар С. Милошевић не постаде човјек мира и „нобеловац“ а онда, кад убрзо дође на ред Косово, послаше хиљаде авиона на Србију а  Милошевића, “балканског касапина,“ послаше у Хаг. Свакоме нормалном човјеку је сада јасно да се предајом не може сачувати ништа, па ни мир! Предајом се добија само презир и даљна понижења од (не)пријатеља, који неће стати до српског коначног, у том случају, заслуженог нестанка.

5. TEЗА

Бесмисленом одбраном Косова кочимо наш пут у ЕУ . Без ЕУ, која је спремна да инвестира милијарде еура у Србију, слиједи нам економски слом.

Развијање страха од економске пропасти ако  не наставимо “наш пут без алтернативе” и истовремено развејавање магле о просперитету и милијардама еура којим ће ЕУ частити Србију, су тезе које су најопасније за устрашене и лаковјерне Србе. Малигна тврдња да ћемо економски пропасти ако не уђемо у ЕУ је још једна, наравно, неутемељена тврдња јер и у том случају економија има своју логику и економска сарадња ће се наставити са многим државама билатерално, па можда и са Њемачком.Чак и да не буде употпуности тако, нећемо пропасти. Сада је ипак сасвим друго вријеме, него деведесетих. Већина свијета нам остаје за сарадњу, и нећемо „јести корјење“. Напротив, нећемо бити сурово искоришћавани (тржиште, храна, сировине) као до сада од стране Запада а тиме нам се пружа и већа шанса за економски просперитет. А напредна обећања да ће нас ЕУ  обасути милијардама еура а ми, Срби, “све четири увис” и уживај, нису ни за коментар. Боже помози!

Уосталом, ЕУ је на путу нестанка, хтјели ми то или не… а да фарса о нашем уласку у ЕУ буде већа, уствари – ЕУ и не жели Србију! То показује из дана у дан својом политиком. Своју љубав према Србији ЕУ показује успостављањем уцјењивачких услова да предамо Косово – и то ради општег просперитета и напредка. Благо теби Србине! Дајеш своје за “лудом” обећањa, и постајеш богатији, срећнији! Апсурдно! Који нормалан мозак може тврдити да смо на добитку кад предамо 15% своје територије (поред осталог изузетно богате рудним богатством) да смо на добитку када се одрекнемо свога народа са те територије и да смо на добитку кад се одрекнемо свих културних и духовних споменика; корјена одакле смо и никли као народ – корјена којима дугујемо своје постојање! Боже помози! Зар треба наставити испуњавати захтјеве уцјењивача и чекати нове!? Зар нисте свјесни Срби да ће уцјењивачи тражити све више и више, док вам не дође до гуше, када ћете, ако се још увијек будете осјећали живи, морати реаговати!

6.ТЕЗА

Ако се не одрекнемо Косова, изазваћемо нестабилност која ће довести до новог рата.

Управо обрнуто! Рат ће нам доћи, хтјели ми то или не, сигурно онда, тек када се одустане од међународног права и Р1244 и евентуално Срби предају Косово и Метохију или њен један дио. Тек у том случају наши (не)пријатељи, наставиће још јаче са уцјенама а шта ће Срби урадити? Ко једном изда светињу, издаће увијек и све! Хоћете рећи да ће неко бранити из матице Србије „Прешевску долину“ и Врање (или ћемо их одмах дати у старту) или да ће неко од оних што су предали Косово бранити нпр. РС; хоће ли бранити неко Рашку (Санџак) или пак Војводину… и тако до шљиве у предграђу Београда (душу би, свакако, још раније изгубили!) Коме нормалном ово није јасно и коме нормалном треба доказивати ове чињенице?! Народу сигурно НЕ – али чипованим Србима (другосрбијанцима) и некима из власти, изгледа, ДА! Дакле, ми Косово и Метохију не смијемо предати, управо ради мира, јер ако предамо Косово, то је већ извјесно, страшно ћемо страдати и на крају ипак, ако нас и даље буде, завршити у крвавом рату у којем не можемо бити побједници! Можемо само нестати! Чињенице и логика су немиосрдне – Косово и Метохија се мора бранити! Наравно, данас не можемо и нећемо ратовати и силеџије са Запада га можда могу силом узети (срећом, нису ово деведесете, ни у ком случају!) али је битно да га ми никада нећемо добровољно дати ни потписати било шта слично предаји и верификацији права Албанаца на самостално Косово. То нам је и једина шанса да сачувамо мир! ( евентуиална подјела Косова, може доћи по неким другим принципима међународног права али то право тада мора важити и за Србе а онда је то и друга прича- мењање свих граница на подручју бивше Југославије и рјешавање комплетног српског националног питања)

Одговарајући на ове тезе Другосрбијанаца (1- 6) показали смо и доказали да је ријеч о веома примитивним конструкцијама чија снага није у њиховим вриједносним ставовима и аргументима већ у непрекидним андроидским понављањима – најобичнија гебелштвина. Носиоци ових идеја су они људи који су већ затроване свијести; искомплексирани отпадници, који су негдје изгубили себе! Постали су нешто и неко други! Ко и шта – ни они не знају, али знају шта нису! Нису Срби – то им је у чипу кодирано! А то доказују у јуришу на Косово и Метохију. Косово, у сваком случају мора нестати, јер је то и први услов да нестану и Срби. А Срби морају нестати да би они –Другосрбијанци постали! Oтуда та страшна страст и мржња у њиховим “учипованим” мозговима, којима, свуда око себе, сију смутњу и страх. Трују! Србима преостаје само да их спријече у њиховим намјерама – упорно и упорно аргументима раскринкавати њихове исконструисане, лажне, тезе а то је и једини начин да се Срби боре и за спас пропалих душа (ако им спаса има) бивше браће.

Миланко Ковачевић: КАКО СУ ПОСТАЛИ ОТПАДНИЦИ (КОНВЕРТИТИ) И ЗАШТО НАС МРЗЕ?!

Срби, као народ, су изузетни по много чему, али нажалост и по неславним појавама у српском друштву као што су самопорицање,аутошовинизам и конвертитства свих врста. То су, посебно данас, веома раширене и малигне појава, које са својом великом агресивношћу умногоме разарају српско друштво.

СРБИН, НИЈЕ ЛАКО, АЛИ ЈЕ ЧАСНО БИТИ!

А откуд тако изражен самоубилачки нагон код неких Срба, као ни код једног другог народа? Зашто се по томе толико разликујемо од других? Иако, у први мах останемо збуњени и нијеми, без одговора на постављана питања, ипак, здравим резоном и логичким размишљањем долазимо до објашњења тог феномена. Срби ,уствари, као народ, носе у себи врхунску етику косовског завјета на чијим темељима је формирано њихово слободарство, њихова духовност и њихов етички кодекс. “Царство небеско” није рoмантичарска тлапња, већ је то стварно царство којег Срби и на земљи носе у себи; то је њихово морално и духовно царство и царство слободе. Царство које не познаје и не признаје границе. Носећи такве високо постављене духовне и етичке вриједности, “за крст часни и слободу златну” као мало који народ на свијету, неминовно  долазиле у судар са суровом збиљом. Те високе духовне и етичке вриједности, то царство слободе које носе у себи, не може и не прихвата, по природи ствари, било какву агресију и Зло ма које врсте. Зато и не чуди чињеница да су Срби први пружили отпор, не само војнички него, прије свега духовни, свјетској турској царевини и дочекали њен пад, па исто тако први пружили отпор и дочекалиа слом и аустроугарске царевине…једини су народ на свијету  који је, уствари, у 20.вијеку бранио своју слоободу, свој духовни и морални интегритет, у судару са пет, тада највећих и најјачих свјетских сила – са Турском, са Аустроугарском, са фашистичком Њемачком, са Совјетским Савезом и са највећим и најопаснијим агресорима свијета, злом званим НАТО пакт. Нема ни једне државе, ни једног народа на свијету, који се супроставио пет највећих царстава и сила свијета! Узалуд ћете тражити! Непостоји! А то је велики терет. Није лако „увијек” бити против највећих сила свијета, није лако “увијек” бити “сам против свих”! Није лако носити свој крст! Српски крст! И многи Срби под тим теретом не издржаше – сломише се, одбацише тај терет и остадоше изгубљени у нигдини, у моралном беспућу, биједни, ишчупани, без корјена…

РАЂАЊЕ КОНВЕРТИТА

Ти страшни судари, та непрестална борба за највећим свјетским злом које је непрекидно и до краја агресивно надирало на Србе, оставили су великог трага на сваког човјека и зато не чуди што неки Срби неиздржаше, прихватише конвертитство, предају,самопотирање, издају… на страну зла пређоше! Ти судари са царствима зла су на крају Србима доносили слободу али имали су и огромну цијену у великим страдањима и многим  жртвама- и рађању отпадника! који су постајали други народи и други Срби (Другосрбијанци)  Једноставно, многи Срби нису издржали – отпадоше и у друге се народе претворише и Антисрби постадоше! Конвертити, отпадници, Антисрби, аутошовинисти! Таква појава је много пута била видљива у српској историји, почевши од јањичара па преко усташа, до нажалост, данашњих Милогораца и Другосрбијанаца. Тако постадоше и многи католици и муслимани тако настадоше и многи Хрвати и данашњи Бошњаци, и Црногорци и Монтегренини, Македонци, и Југословени итд. до данашњих Другосрбјанаца. Уствари, сви су они Другосрбијанци, конвертити, ни довољно самостални, јаки и велики да постану неко али опет, нажалост, што би рекао Меша, ни довољно мали да нестану. И тако батргају се од немила до недрага, пуни мржње и страха! .. батргају се у бјеснилу и мржњи да себе новог пронађу – а оно пустиња на све стране! Зато они тако „пјене”, и  Другосрбијанци и многи Хрвати, Бошњаци, Црногорци, итд. кад српско име спомињу (све је то познато и сатанистима са Запада, зато, управо, предано и непрестано подстиче мржњу према Србим код њихове некадашње браће; Хрвата, Бошњака, Црногораца, Другосрбијанаца…) Проблем је, што сви ови отпадници, да би потврдили свој нови идентитет, чине све да потру своју прошлост, свој пређашњи идентитет, и да га некако сакрију, пониште а то је немогуће – а та немогућност код њих рађа мржњу. Они, конвертити, су своју животну битку изгубили! Зло је постало јаче од њих! а то код Срба, поред туге, понекад чак и сажаљење изазива а што, опет код конвертита још већу мржњу ствара. И, тако у круг! У круг! Без краја!

АНТИСРБИЗАМ КАО ПОСТОЈАЊЕ

Та нова држава и та нова нација, на антисрбизму изграђене, су им све! Конвертити не постоје, нити би постојали да није њиховог антисрбизма на  конвертитству насталом, насталом због властите немоћи; људског, духовног и моралног пада.Тај конфликт у њиховим душама је вјечан и нерјешив и створио је рану непреболну. И, онда је логично, да ти и такви многи тзв. Хрвати, Бошњаци, итд. неће и не могу се превјерити у Србе, као што неће ни Другосрбијанци…неће и не могу јер су се они код Срба осрамотали; утекли, отпали, издали…

Они се више не могу промјенити. Они су већ превјерили! Они, сада, могу само остати оно што јесу. Антисрби! И треба чудо да се деси да се ту нешто промијени!

У овом смислу можемо сагледати и директне нападе свих српских отпадника на српско Косово, које је српски корјен и српско исходиште и зато сви они желе да га се што прије ријеше , да сакрију трагове свог поријекла. Зато су сва разбраћа, толико жустро боре за самостално Косово – хоће своје корјене сакрити! Њихова бол и несрећа је огромна, а нас Србе, поред свих несрећа и њихова несрећа боли. Боже помози и нама и њиховим напаћеним душама!