• Претрага за:
15јун
Иво Сенковић и ага од Рибника

Књигу пише ага од Рибника,
Па је шаље Сенковићу Ђурђу:
„О јуначе, Сенковићу Ђурђу!
„Ја сам чуо и људи ми кажу,
„Да си добар јунак од мејдана;
„А и мене не куди дружина:
„Ако с’, Ђурђу, јунак од мејдана,
„Од мејдана и од сабље бритке,
„Оди к мени под бела Рибника,
„Од’ на мејдан, да се огледамо;
„Ако л’, Ђурђу на мејдана нећеш,
„Преди мени гаће и кошуљу,
„Нек ја знадем, да си ми покоран.“
Гледа књигу Сенковићу Ђурђе,
Гледа књигу, а сузе пролива,;
Ал’ га пита Сенковићу Иво:
„Родитељ, што сузе проливаш?
„До сад су ти књиге долазиле
„И кроз твоје руке пролазиле,
„Али ниси суза проливао.“;
Ал’ беседи Ђурађ Сенковићу:
„Драго чедо, Сенковићу Иво!
„Јесу до сад књиге долазиле,
„Ал’ овака нигда дошла није;
„Ако ли је кад и дошла ‘вака,;
„А баба је онда млађи био,
„Па се није од књига плашио:
„Ово ј’ књига аге од Рибника.
„Ага мене на мејдан зазива,
„Ја сам, сине, врло остарио,;
„Не могу се ни коња држати,
„Камо л’ терат’ по мејдану с Турци,
„А прести се нисам научио,
„Турком прести не могу кошуља.“
Ал’ беседи Сенковићу Ива:;
„Родитељу, Сенковићу Ђурђу!
„Ако с’, бабо, остарио врло,
„Те не можеш на мејдан изићи,
„Од Бога си мене испросио,
„Бог је мене теби поклонио,;
„Ја ћу, бабо, на мејдан изићи,
„Оћу твоју заменити главу.“
Ал’ му Ђурађ поче беседити:
„Драго чедо, Сенковићу Иво!
„Можеш, сине, на мејдан изићи,;
„Отићи ћеш, ал’ ми доћи нећеш;
„Јер си, сине, јако неразуман,
„Још ти нема ни шеснаест лета,
„А Турчин је јунак од мејдана,
„Да му нема у крајини пара;
„На њему је руво страовито:
„Рисовина и самуровина,
„А на коњу сама међедина,
„Бојно копље вуком покројено;
„Само ћеш се рува поплашити,;
„А камо ли кад подвикне Турчин,
„И поцикне коњиц под Турчином,
„Од стра ћеш пасти са коњица,
„И своју ћеш изгубити главу;
„па што ћ’ тужан после тебе баба?;
„Ко л’ ће бату лебом доранити?
„Ко л’ по смрти стара саранити?“
Ал’ говори Сенковићу Иво:
„Што б’ се, бабо, рува поплашио?
„Ја с’ не бојим ни жива курјака,;
„А камо ли мртви кожетина;
„Ако може Турчин подвикнути,
„И ја могу, бабо, подвикнути:
„Већ дај мени тестир и благослов,
„Да Турчину на мејдан изиђем;
„Док је, бабо, твога чеда Иве,
„Нећеш Турком ти прести кошуља.“
То се Ђурђу на ино не може.
Свог му добра дору оседлао,
Дору седла, испод гриве љуби:;
„Ао, доро, врло добро моје“
„Доста ли смо, доро, војевали,
„Из Турака робље изводили,
„Од Турака глава доносили“
„Сад сам доро, остарио, врло;
„Ја не могу више војевати,
„Сад те шиљем с главом неразумном,
„Са Иваном, са јединим сином:
„Ива ј’, доро, глава неразумна,
„Чувај, доро, моје чедо, Иву.“;
Па Ивана оправио лепо;
Се му своје руво обукао
И своју му сабљу припасао,
Па Ивана лепо световао:
„Ао Иво, моје чедо драго!
„Пођи сине, пош’о у добри час!;
„Тамо, сине, добре среће био!
„Бог те здраво и мирно носио,
„Од душманске руке заклонио!
„Грдне ране и руке душманске!
„И крепка ти десна рука била!;
„И оштра ти бритка сабља била!
„Слободне ти очи на Турчина!
„Кад ти дођеш под Рибника бела,
„Ти се немој поплашити, сине!;
„Оштро гледај, а оштро беседи,
„Оштро агу на мејдан зазивај.
„Кад с Турчином на мејдан изиђеш,
„Немој доре уздом забунити,
„Ја сам дору боју научио,;
„Вешт је дора боју и мејдану,
„Дора ће те собом заклањати,
„Испод бритке сабље уклањати.“
А кад Иван примио благослов,
Љуби бабу у скуг и у руку,;
И у земљу, гди он чизмом стаје,
Стару мајку целива у руку:
„Простите ми, моји родитељи!“
Па се Ива коња приватио,
Па на мејдан оде певајући,;
Родитељи осташе плачући.
Кад је био на пољу Рибничком,
Угледа се један шатор бели,
Пред шатором копља ударена,
а за копља коњи повезани,;
Под шатором ага од Рибника,
Седи ага, пије малвасију,
С њиме пију два пашина сина;
Кад је дорат коње угледао,
Завриштао дорат под Иваном;
Ал’ беседе два пашина сина:
„Господине, аго од Рибника“
„Ето старца Сенковића Ђурђа!
„Сад ћеш, аго, изгубити главу,
„Данас ћеш се с нама растанути.“;
Кад погледа ага од Рибника,
Ал’ угледа Сенковића Иву:
„Не бојте се, моја браћо драга!
„Оно није Ђурађ Сенковићу,
„Већ је оно Сенковићу Ива;
„У з’о час га баба оправио,
„Лудо ти ће данас погинути!
„Ал’ га, браћо, погубити нећу,
„Јер је Ива дете неразумно,
„Већ га оћу жива уватити;
„А у Ђурђа млого кажу блага,
„Зањ ћу узет’ шест товара блага.“
У том Ива пред шатором дође,
Божју помоћ Турком називао:
„Божја помоћ, Рибничани Турци!“;
Лепо Турци помоћ приватише:
„Здрав јуначе, Сенковићу Иво?
„Које добро, што си до нас дош’о?“
Ал’ беседи Сенковићу Иво:
„Ко је овде ага од Рибника,;
„Нека мени на мејдан изиђе;
„Агине ми књиге досадише,
„Родитеља на мејдан зазива;
„Родитељ је врло остарио,;
„Он не може на мејдан изићи,
„Ја сам дош’о за мог родитеља.“
Ал’ беседи ага од Рибника:
„Ман’ се, Иво, врага и мејдана“
„Још мејдана ни видио ниси,;
„А камо ли да си излазио;
„Већ од’, Иво, да пијемо вино:
„Греота је тебе погубити,
„Јер си теке на свет настануо:
„Већ се предај, Сенковићу Иво!;
„И без ране и без мртве главе;
„А ево ти тврду веру дајем,
„Да ти ништа учинити нећу:
„У твог бабе млого кажу блага,
„Подај благо, па откупи главу.“;
Ал’ беседи Сенковићу Иво!
„О Турчине, аго од Рибника“
„Нисам дош’о, да ти се предајем,
„Већ сам дош’о, да се огледамо
„И јуначки мејдан поделимо;
„Јер ми није дуго за стајање.
„Цикну ага, кано змија љута,
Па он скочи на ноге јуначке,
Па се добра вранца приватио,;
Па беседи ага од Рибника:
„О јуначе, Сенковићу Иво!
„Играј коња, па удри на мене.
„Ал’ беседи Сенковићу Ива:
„О Турчине, аго од Рибника!;
„Ја сам мога заморио дору
„Из далеке земље путујући,
„Па не могу дору заиграти,
„Већ ти оћу стати на белегу,
„Играј вранца, па удри на мене,;
„С белеге се уклонити нећу,
„Јуначки ћу тебе дочекати.“
То Турчину врло мило било,
Па разигра вранца по мејдану,
Па потеже бојно копље оштро,;
По повикну, као змај планински:
„Држ’ се добро, Сенковићу Иво!
„Немој рећи, да је пријевара.“
На Ивана јуриш учинио,
Гледа копљем у срце јунака;
Клече дорат у зелену траву,
иву копље високо надмаши,
Не може се калпак оборити,
А камо ли ранити јунака;
Ману сабљом Сенковићу Ива,;
Аги копље до руке просече.
А кад види ага од Рибника
Да му ниша нема од мејдана,
Даде плећа, стаде бијегати,
Да утече у бела Рибника;
За њи Ива напусти дората,
Колико се дорат уморио,
Брзо дорат вранца састигао,
На сапи му главу наслонио,
Аги кида ките на појасу;
Ал’ беседи ага од Рибника:
„Боже мили, гди ћу погинути“
„Од јунака да би погинуо,
„Не би мени ни по јада било,
„Већ од добра коња Иванова!“;
Ал’ је Иван дете неразумно,
Он се сабљом не маша Турчина,
Не ће њему да одсече главу,
Веће ради, да увати жива,
Да га води баба за поштење;
У том с’ Турчин пушке досетио,
Преко себе пушку опалио,
Ал’ Бог даде, не погоди Иве,
Већ дората међу очи чарне,
Паде дорат у зелену траву,;
А Иван се на ноге дочека;
А кад види ага од Рибника,
Да ј’ Ивана с коњем раставио,
Врати вранца натраг на Ивана:
„Што сад мислиш, Сенковићу Иво?;
„Што сад мислиш, чему ли се надаш?
„С добрим сам ате дором раставио;
„Већ предај се, Сенковићу Иво!
„Робом и кад, а гробом никада.“
Цичи Иван, ка’ змија љута:;
„О Турчине, аго од Рибника!
„Жив се теби ја предати нећу:
„Ако си ме с коњем раставио,
„Са сабљом ме раставио ниси,
„Ево сабље родитеља мога,;
„Која ј’ доста на мејдану била,
„Одсекла је доста Турски глава,
„Бог је добар, и данас ће твоју.“
Цикну Турчин, к’о и змија љута,
Натерује вранца на Ивана,;
Ал’ је Иван јунак од мејдана,
Не хтеде се с пута уклонити,
Ни с’ Турчину теде покорити,
Већ јуначки чека на мејдану,
Ману сабљом и десницом руком,;
Добру вранцу главу одсекао,
Паде вранац и притиште агу,
„Насмеја се Сенковићу Иво:
„Што сад мислиш, аго од Рибника?
„Што сад мислиш, чему ли се надаш?“;
Поче ага Иву братимити:
„Богом брате, Сенковићу Иво!
„Немој мене данас погубити;
„Ишти блага, колико ти драго.“
Ал’ беседи Сенковићу Ива:;
„Воли твоју једну мртву главу,
„Него благо цара честитога.“
Ману сабљом, одсече му главу,
Метну главу у јанкесу пасу,
Брже с аге поскида одело,;
С аге скида, на себе обуче.
Угледаше два пашина сина,
Гди погибе ага од Рибника,
Пак беседе два пашина сина:
„Да душмана жива не пустимо,;
„Да ми нашег агу осветимо!“
Брзо Турци коње уседоше,
Па Ивана брзо потераше,
Бежи Иван, како горско звере,
Док Бог даде, у гору замаче;
Ето Турком невоље велике:
На коњма га терати не могу,
Добре Турци коње одседоше,
Па за јелу коње повезаше,
Пак пешице терају Ивана;
Ал’ је мудра глава у Ивана;
Он је Турком очи заварао,
Докле њега протрчаше Турци;
Онда с’ Иван коњма повратио,
Па одреши два коња витеза,;
Једног јаше, а другога води;
Кличе Ива кроз луг попевати
„Фала Турци, два пашина сина!
„Кој’ ми данас коње поклонисте!“
Кад зачуше два пашина сина,
Брже трче на друм пред Ивана,
Али на друм не смеше изићи,
Већ из горе братише Ивана
„Богом брате, Сенковићу Иво!
„Врати нама два коња витеза,;
„Даћемо ти шест стотин’ дуката.“
Ал’ беседи Сенковићу Ива:
„Не будалте, два пашина сина!
„Волим ова два коња витеза,
„Него благо од вашег Рибника;
„Не могу вас кроз гору терати,
„Не би вама коњи требовали;
„Ено вама вранца и дората,
„Који није на крајини било.“
Оде Иван двору певајући,;
Кад је Иван близу двора био,
Угледа га стара мила мајка,
Па свог сина познати не може,
Јер је Иван руво променио,;
Променио руво и коњица,
Пак запишта, као љута змија,
Проли сузе низу бијело лице,
Она трчи у дворе Ђурђу:
„Јао Ђурђу, драги господару!;
„У з’о час си Иву оправио,
„Оправио, да т’ замени главу!
„Иво нам је тамо погинуо,
„Ево иде ага од Рибника,
„Сад ће наше дворе поарати,;
„А нас оће, Ђурђу, заробити,
„Да под старост служимо Турчина!“
А кад Ђурађ саслушао речи,
Проли сузе низ јуначко лице,
Пак он ђипи на ноге јуначке,;
Пак припаса мача зеленога,
Пак он брже на чаире трчи,
Те увати стару бедевију,
Нема каде да седлом оседла,
Већ се голој на рамена баци;
Пак излети Ђурађ пред Ивана,
Ал’ свог сина познати не може,
Јер је Иво руво променио,
Променио коња и одело;
Пак повика Сенковићу Ђурђу:;
„Стани курво, аго од Рибника!
„Ласно ти је дете погубити,
„Коме нема ни шеснаест лета;
„Ал’ од’, аго, те погуби старца!“
Ал’ беседи Сенковићу Иво:;
„Бог ми с тобом, родитељу Ђурђу!
„Нисам, бабо, ага од Рибника,
„Ја сам, бабо, твоје чедо Ива.“
Од жалости јунак и не чује,
Он не чује, што беседи Ива,;
Већ салети своје чедо Иву,
Салети га, да одсече главу;
Ето Иви големе невоље!
Оће јунак да изгуби главу,
Да од кога, већ од бабе свога!;
А кад види, да ће погинути,
Даде плећа, пак стаде бегати,
За њим Ђурађ пусти бедевију:
„Стани, аго утећи ми нећеш!“
Брзо Ђурађ састигао Иву,;
И оће му да одсече главу;
Кад се види Ива у невољи,
Он се маши у јанкесу пасу,
Баци главу аге од Рибника,
Баци главу пред свог родитеља:;
„Бог ми с тобом, родитељу Ђурђу
„Ето т’ главе аге од Рибника!“
Кад је Ђурађ угледао главу,
Баци мача у зелену траву,
Пак он скочи с бедевије старе,;
Под Иваном коња приватио,
Своје чедо на руке привати,
Пак Ивана и грли и љуби:
„Вала, Иво, моје чедо драго!
„Који с’ баби заменио главу,;
„Свој господи образ осветлао,
„Свој господи и нашој крајини!
„Ал’ што с’ Турско руво облачио?
„Мало бабо душу не огреши,
„Мало тебе не погуби, сине!“;
Али Ива поче беседити:
„Родитељу, Сенковићу Ђурђу!
„По чем би се могао познати,
„Да сам био тамо на мејдану
„Кад с господом у диван изиђем?;
„Господа ми не би веровала,
„Да сам тамо био на мејдану,
„Да оданде обележја немам.“
12јун
Женидба од Задра Тодора

Пију вино до два побратима
У Удбини на ћемерли лонџи:
Једно ми је Боичић Алија,
А друго је Танковић Османе.
Кад се побре накитиле вина,
Онда рече Танковић Османе:
„Побратиме, Боичић-Алија!
„Јеси л’ био скоро у приморју,
„У приморју, у влашком Котару?
„А јеси ли, побро, долазио
„Под танану Смиљанића кулу,
„Јеси ли се пењ’о на пенџере?
„Јес’ видио Косу Смиљанића?”
Вели њему Боичић Алија:
„Побратиме, Танак Осман-ага!
„Ја сам био скоро у приморју,
„Долазио у влашке Котаре,
„И под танку Смиљанића кулу,
„Пењ’о сам се кули на пенџере,
„Видио сам Косу Смиљанића,
„Код ње сједи Јела Мандушића,
„Ево Коса хитар везак везе,
„Код ње Јела танко рухо преде;
„Ал’ каква је Коса Смиљанића!
„Што је земље на четири стране
„Да је љевше у свијету нема,
„И нарасла цура за удају:
„Сад је Коси дванаест година,
„Нагојила лице за љубљење;
„Ал’ залуду, сладак побратиме!
„Јер је Коса скоро испрошена
„За копиле од Задра Тодора;
„У суботу, која прва дође,
„Хоће доћи Косини сватови,
„У неђељу данак преданити,
„Понеђељак јутра дочекати,
„И одвести Косу Смиљанића
„За копиле од Задра Тодора.”
Кад то чуо Танак Осман-ага,
Удраи се руком по кољену,
Нова чоха на кољену пуче;
„Јао њему до Бога милога!
„Ја је чекам четири године,
„Па ми данас оде за другога!
„Боичићу, Богом побратиме!
„Да си брже на вашу Цетињу!
„Покупи ми тридест Цетињана
„По избору добрих коњаника,
„Поведи их мени на Удбину
„У суботу, која прва дође.”
А Алија не рече ни ријечи,
Већ од земље на ноге скочио,
Па посједе дебела дората,
Оћера га право на Цетињу.
Осман-ага оста на Удбини,
Па он књигу на кољену пише,
Те је шаље на Херцеговину
На кољено Шарац-Махмут-аги
И до њега старац-Мердан-аги:
„Ето књига, двије аге старе!
„Да сте брже мени на Удбину
„У суботу, која прва дође!
„Повед’те ми по тридест Турака,
„Све атлије и добра коњика.”
Па је другу књигу накитио,
Те је шаље од Авале Порчи
И до њега Топал-Каматару:
„Ето књига, двије аге драге!
„Да сте брже мени на Удбину
„У суботу, која прва дође!
„Повед’те ми по тридест Турака,
„Све атлије и добра коњика.”
Па је трећу књигу накитио,
Те је шаље на Турску Кладушу
На кољено Хрњи Мустаф-аги
И његову Гојену Алилу:
„Ето књига, два брата родјена!
„Да сте брже мени на Удбину
„У суботу, која прва дође!
„Повед’те ми по тридест Турака,
„Све атлије и добра коњика.”
Па је четврту књигу накитио,
Те је шаље ка Пећини Ст’јени,
На кољено Ковачевић-Раму
И до њега од Ст’јене диздару:
„Ето књига, двије аге драге!
„Да сте брже мени на Удбину
„У суботу, која прва дође!
„Повед’те ми по тридест Турака,
„Све атлије и добра коњика.”
Па је пету књигу накитио,
Те је шаље Лики и Крбави
На кољено Личком Мустај-бегу
И до њега од Орашца Талу:
„Ето књига, двије четобаше!
„Да сте брже мени на Удбину
„У суботу, која прва дође!
„Повед’те ми по тридест Турака,
„Све атлије и добра коњика.”
Таке књиге Осман растурио,
Па изнесе зелена барјака,
Те га поби у рудину траву,
Па под барјак купи Удбињане.
Кад сакупи тридест Удбињана,
Све атлије и добра коњика,
Шњима сједе пити вино ладно,
Дан по данак док субота дође,
Кад субота јутро освануло,
А јошт није обасјало сунце,
Ал’ ето ти Боичић-Алије
Од Цетиње града бијелога
И за њиме тридест Цетињана
По избору добрих коњаника;
На селам их Осман дочекао,
Од добријех коња одјахали,
Одмах сјели за пуну трпезу,
Па стадоше пити вино ладно.
Првом су се чашом обредили,
Ал’ ето ти од Херцеговине
А на име Шарац-Махмут-аге,
Шњим поредо старац-Мердан-аге
И за сваким по тридест Турака;
На селам их Осман дочекао,
И они су коње одјахали,
Одмах сјели за пуну трпезу,
Па стадоше пити вино ладно.
Првом су се чашом обредили,
Ал’ ето ти од Авале Порче,
Шњим поредо Топал-Каматара,
Сваки води по тридест Турака;
На селам их Осман дочекао,
И они су коње одјахали,
Одмах сјели за пуну трпезу,
Па стадоше пити вино ладно.
Првом су се чашом обредили,
Ал’ ето ти са Кладуше Муја,
Шњим поредо његова Алила,
Сваки води по тридест Турака;
На селам их Осман дочекао,
Од добријех коња одјахали,
Одмах сјели за пуну трпезу,
Па стадоше пити вино ладно.
Првом су се чашом обредили,
Ал’ ето ти од Пећине Ст’јене,
Ал’ ето ти, Ковачевић-Рама,
Шњим поредо од Ст’јене диздара,
Сваки води по тридест Турака;
На селам их Осман дочекао,
И они су коње одјахали,
Одмах сјели за пуну трпезу,
Па стадоше пити вино ладно.
Првијем се чашам’ обредише,
Ал’ ето ти Личког Мустај-бега,
Шњим поредо од Орашца Тала
На кулашу коњу великоме
(Заврг’о се дреновом батином,
У батини хиљада клинаца);
Сваки води по тридест Турака;
На селам их Осман дочекао,
Од добријех коња одјахали,
Одмах сјели за пуну трпезу,
Па стадоше пити вино ладно.
Ту њих бијел данак оставио,
И тамо су ноћцу преноћили
Све пијући вино и ракију.
Кад у јутру бијел дан освану,
Стадоше се Турци опремати,
Опремише и себе и коње
Па на добре коње усједоше,
Под Удбином поље прегазише,
Униђоше у Кунару Турци,
И Кунару здраво прегазише,
Па сиђоше у Тељигу Турци,
Газе Турци Тељигу планину,
И Тељигу здраво прегазише,
Па сиђоше у Динару Турци,
Газе Турци Динару планину,
И Динару здраво прегазише,
Па сиђоше мору у отоку,
Ту их бијел данак оставио,
У отоци конак учинише,
Добре коње Турци изводаше,
Па им онда зопцу устакоше,
Па сједоше аге вечерати,
Сира, љеба, ракије и вина,
И дебела меса овнујскога;
Полегоше санак боравити.
Понеђељник јутро освануло,
Јоште није обасјало сунце,
Скочио је од Кладуше Мујо.
Па он буди свог брата Алила:
„Устан’ горе, мој брате Алиле!
„Да идемо на Црвене ст’јене,
„Сехир’ чинит камене Котаре.”
И одоше на црвене ст’јене.
Кад изишли на Црвене ст’јене.
Ондар Мујо говори Алилу:
„Да се попни јели на кичицу,
„И понеси дурбин од биљура,
„Па му пружи седам кољенаца,
„Наслони га на јелову грану,
„Окрени га камену Котару.
„Па покупи поље под Котаром,
„И уфати на граду капију,
„Јесу ли се отворила врата,
„А јесу ли изишли сватови,
„Хоће л’, брате, у морску отоку.”
У млађега поговора нема.
Оде Алил јели у кичицу
И однесе дурбин од биљура.
Па му пружи седам кољенаца,
Наслони га на јелову грану,
Окрену га камену Котару,
Под Котаром поље покупио,
И на граду уфати капију,
Па он стаде Мују бесједити:
„А мој брате, Хрњо Мустаф-ага!
„Котару се врата отворила.
„Из Котара изишли сватови,
„Међу њима од злата кочије
„Прекривене црвеном кадифом,
„На њима су четири јабуке
„Све од чиста саљевене злата,
„И на њима драги каменови,
„При њима се види путовати
„У по ноћи, кано у по дана;
„И ето их право кроз отоку.
„Ал’ да видиш, мој брате Мујага!
„Да ти видиш, с јеле гледајући,
„А напријед пред сватов’ма, Мујо,
„У црвеној чохи Веденичкој,
„Туда иду девет коњаника,
„А под њима коњи алатасти,
„А напријед јунак на алату,
„Риђих, Мујо, до рамена брка,
„Панули му до малих пушака,
„Необична ока и погледа.
„Па да видиш, мој брате Мујага!
„За њима је седам коњаника
„У зеленој чохи Веденичкој,
„У зелену, на зеленим коњма,
„А напријед јунак на зеленку
„Смеђих, Мујо, до рамена брка,
„И у њега пали до пушака.
„Па да видиш, мој брате Мујага!
„За њима је до пет коњаника
„Све у црној чохи Веденичкој,
„Све у црну, на вранијем коњма,
„А напријед јунак на вранчићу
„Црних, Мујо, до рамена брка
„Панули му по малим пушкама,
„Сјају му се токе кроз бркове,
„Кано мјесец од петнаест дана
„Кад обасја кроз јелове гране;
„Необична ока и погледа,
„Необичне слике и прилике.
„Па да видиш, мој брате Мујага!
„За њима су до три коњаника
„У бијелој чохи Веденичкој,
„А под њима коњи ђогатасти,
„А напријед јунак на ђогату,
„Плави су му до рамена брци.
„Па да видиш, мој брате Мујага!
„Што је младо влашче уз кочије
„На вранчићу коњу од мејдана.
„Он не има браде ни бркова,
„А љевши је од сваке ђевојке.
„Па да видиш, мој брате Мујага!
„Што је момак јандал од сватова
„На дорату коњу од мејдана
„Гарила га мрка наусница,
„Све му доро зечки поиграва,
„А јунака пјеном пребацује.
„Па да видиш, мој брате Мујага!
„Што ј’ острагу јунак за сватов’ма
„На путаљу коњу од мејдана,
„Смеђих, Мујо, до рамена брка,
„И у њег’ су пали по пушкама,
„И покрили пушкам’ тепелуке,
„Сјају му се токе кроз бркове,
„Кано мјесец кроз јелове гране
„Кад обасја од петнаест дана;
„Око главе пера и челенке,
„Девет пера, дван’ест челенака,
„А трин’есто ноја тице крило,
„Па се крило на чекрк окреће,
„Те казује, који вјетар пуше;
„А путаљ га главом заклонио;
„Необичан јунак погледати.
„А остало кићени сватови.”
Онда рече Хрњо Мустаф-ага:
„Мој Алиле, мој брате од мајке!
„Добро није, нити му се надај.
„Све јунаке по имену знадем:
„Што је напр’јед девет коњаника
„У црвеној чохи Веденичкој,
„А под њима коњи алатасти,
„Оно ти је девет Томковића;
„Што је напр’јед јунак на алату,
„Што му риђи по рамену брци,
„Необична ока и погледа,
„Оно ти је Томковић Илија;
„Оно су ти све браћа рођена,
„Оно су ти под каменом гује.
„Што за њима седам коњаника
„У зелену на зеленим коњма,
„Мој Алиле, мој брате рођени!
„Оно ти је седам Даничића;
„А напријед јунак на зеленку
„Смеђих, брате, до рамена брка,
„Панули му брци по пушкама,
„Оно ти је Даничићу Ђуро;
„Оно су ти све браћа рођена,
„Оно су ти под каменом гује,
„Којих жешћих у приморју нема.
„Што з ањима до пет коњаника
„Све у црну на вранијем коњма,
„Оно ти је све пет Мркоњића;
„Што је напр’јед јунак на вранчићу,
„Црни брци пали до пушака,
„Сјају му се токе кроз бркове,
„Кано мјесец од петнаест дана
„Кад обасја кроз јелове гране,
„Необична ока и погледа,
„Необичне слике и прилике,
„Оно ти је Петар Мркоњићу;
„Оно су ти све браћа рођена.
„Сви изгинут’ један за другога,
„Не побјећи један од другога;
„Жешћих гуја у приморју нема;
„Оно су ти гује присојкиње.
„Што за њима до три коњаника
„У бијелој чохи Веденичкој,
„У бијелој, а на ђогатима,
„Оно су ти сва три Кулишића,
„Оно су ти три брата рођена;
„Што је јунак напр’јед на ђогату,
„Што му плави до рамена брци,
„Оно ти је Нико Кулишићу;
„Оно су ти приморски хајдуци,
„Све изгинут’ једно код другога,
„Не ће побјећ’ један од другога.
„Што је младо момче уз кочије
„На вранчићу коњу од мејдана,
„А не има браде ни бркова,
„А љевши је од сваке ђевојке,
„Оно ти је ђевер уз ђевојку,
„Оно ти је курвино копиле,
„А на име од Сења Тадија;
„Жешће гује у крајини нема
„У Турчина ни у каурина.
„Што је јунак јандал од сватова,
„Гарила га мрка наусница,
„Па му дорат зечки поиграва,
„Господара пјеном пребацује,
„Оно ти је од курве копиле,
„Оно ти је цури ђувегија,
„А на име од Задра Тодоре,
„Три године био у Млецима,
„Па оков’о себе и дората,
„Не море га сјећи оштра ђорда,
„Ни пробити пушка из кубура.
„Што ј’ острагу јунак за сватов’ма
„На путаљу коњу од мејдана,
„Смеђих, брате, до рамена брка,
„И у њега пали до пушака,
„И покрили пушкам’ тепелуке,
„Сјају му се токе кроз бркове,
„Кано мјесец од петнаест дана
„Кад обасја кроз јелове гране;
„Око главе перје и челенке,
„Девет пера, дван’ест челенака,
„А трин’есто ноја тице крило,
„Па се крило на чекрк окреће,
„Те казује, који вјетар пуше;
„А путаљ га главом заклонио,
„Необичан јунак погледати;
„Оно ти је Стојан Јанковићу,
„Оно ти је стари мејданџија,
„Љута, брате, под каменом гуја;
„Додиј’о је цару и ћесару,
„У Латинској краљу Латинскоме.
„Добро није, мој брате Алиле!
„Дочекати: изгинути листом,
„Не дочекат’: зазор и срамота,
„Ругаће се нама крајишници.”
Сиђе Алил с високе јелике,
И одоше, ддруштво избудише,
По отоци бусије метнуше.
До отоке свати дојездише.
Кад су дошли свати под отоку,
Тодор викну грлом бијелијем:
„Стан’те браћо, кићени сватови!
„Уставите бубње и свирале,
„Угасите свирке свеколике,
„Да ја јунак пред сватове прођем,
„Јер отока нигда није сама
„Брез хајдука, ја брез мрка вука,
„Ја брез чете Турске, ја каурске.”
Нап’рјед прође од Задра Тодоре,
Пред сватов’ма уђе у отоку
И за њиме кићени сватови.
Нађе Тодор на друму широку,
Нађе Тодор Шарац-Махмут-агу
И код њега старац-Мердан-агу,
Држе дуге преко крила диљке,
Држе добре коње за дизгене,
Код свакога по тридест Турака;
Њима Тодор добро јутро виче,
Они њему боље прифатили;
Мимо њих је Тодор проходио
И сватове здраво проводио.
Мало Тодор кроз отоку иде,
Нађе Тодор на друму широку,
Нађе Тодор од Авале Порчу
И код њега Топал-Каматара,
Држе дуге преко крила диљке,
Држе добре коње за дизгене,
Код свакога тридесет Турака:
Њима Тодор добро јутро виче,
Они њему љевше прифатили;
И мимо њих Тодор проходио
И сватове здраво проводио.
Мало иде Тодор кроз отоку,
Нађе Тодор на друму широку,
Нађе Тодор са Кладуше Муја,
Шњим поредо Гојена Алила,
Оба држе преко крила диљке,
Држе добре коње за дизгене,
Код свакога по тридест Турака;
Њима Тодор добро јутро виче,
Они њему љевше прифатили:
И мимо њих Тодор проходио
И сватове здраво проводио.
Мало Тодор кроз отоку иде,
Нађе Тодор на друму широку,
Нађе Тодор Ковачевић-Рама,
Шњим поредо од Ст’јене диздара,,
Држе дуге преко крила диљке,
Држе добре коње за дизгене,
Код свакога по тридест Турака;
Њима Тодор добро јутро виче,
Они су му Бога прифатили.
И мимо њих Тодор проходио
И сватове здраво проводио.
Мало Тодор кроз отоку иде,
Нађе Тодор на друму широку
Од Цетиње Боичић-Алију.
И код њега Танковић-Османа,
Штоно јесте цури муштерија;
Оба држе преко крила диљке,
Држе добре коње за дизгене,
Код свакога по тридест Турака;
Њима Тодор добро јутро виче,
Оба су му Бога прифатили.
И мимо њих Тодор проходио
И сватове здраво проводио.
Мало Тодор кроз отоку иде,
Нађе Тодор н друму широку,
Нађе Тодор Личког Мустај-бега,
Шњим поредо Тала од Орашца,
Држе коње добре за дизгене,
Бег Мустај-бег преко крила диљку,
Тале држи дренову бутину,
У којој је хиљада клинаца.
Њима Тодор добро јутро виче,
Мустај-бег му Бога прифатио,
Ал’ му Тале прифатити не ће,
Већ он скочи на ноге лагане,
Па овако говори Тодору:
„Курво једна, од Задра Тодоре!
„Стани мало, да јегледнишемо,
„Ти чију ћеш одвести ђевојку
„На срамоту свим крајишницима;
„Не море те сјећи оштра ђорда,
„Ни пробити пушка из кубура,
„А море ли моја дреновача!”—
Па потеже дренову батину,
Ал’ се саже Тодор на дорату,
На двоје му седло разломио.
Кад удари дреновачом Тале,
Ту се с мјеста заметнула кавга,
Паде тама од неба до земље,
Није тама од Бога послана,
Већ од брза праха и олова;
Земља јечи, а отока звечи,
Неки вели: „Јао моја мајко!”
Неки вели: „Прифати ме, друже!”
Неки вели: „Уклони ме с пута,
„Да ме добри коњи не погазе.”
Неки друже уз долину струже.
Она браћа, што се добро фале,
Братац брата познат’ не могаше,
Камо ли ће Турчин каурина!
А да видиш Јанковић-Стојана!
Он острагу иде за сватов’ма,
Кад нагази на прву бусију
С’ својим слугом Јероглавац-Марком,
Који јунак за Бога не знаде;
Стојан нађе двије аге старе,
Нађе Стојан Шарац-Махмут-агу
И код њега старац-Мердан-агу,
Обојици савезао руке,
Па их даје Јероглавац-Марку,
Марко веже за јеле зелене.
Ондар Стојан иза гласа виче
По имену од Задра Тодора:
„Ђе си, побро, од Задра Тодоре?
„Какве тебе савладаше виле
„Данас, брате, у морској отоци?
„И твојијех девет Томковића?”
Тодор му се у лугу одзива:
„Брате драги, сердар-Јанковићу!
„Нијесу ме савладале виле,
„Већ ето ме теби по авазу.”
Ал’ ето ти од Задра Тодора,
Шњиме иде девет Томковића,
Они воде Личког Мустај-бега
Свезанијех руку наопако,
Шњим поредо Тала од Орашца,
Сав је Тале у крви огрезао,
Јер се не да савезати Тале,
Јер је Тале јунак на мејдану;
Шњиме воде Боичић-Алију
Од Цетиње града каменога,
Шњим поредо Танковић-Османа;
Дадоше их Јанковић-Стојану,
Стојан даде Јероглавац-Марку,
Марко веже за јеле зелене.
Онда Стојан иза гласа виче
По имену Даничића Ђура:
„Ђе си, брате, Даничићу Ђуро?
„Какве тебе савладаше виле
„Данас, брате, у морској отоци,
„С твојом браћом до шест Даничића?”
Ђуро му се у лугу одзива:
„А мој брате, сердар-Јанковићу!
„Нијесу ме савладале виле,
„Већ ето ме теби по авазу
„Са мојијех до шест миле браће.”
Ал’ ето ти Даничића Ђура
И он води од Авале Порчу
Свезанијех руку наопако,
Шњим поредо Топал-Каматара;
Дадоше их Јанковић-Стојану,
Стојан даде Јероглавац-Марку,
Марко веже за јеле зелене,
Ондар Стојан иза гласа виче
По имену Петра Мркоњића:
„Ђе си, брате, Петре Мркоњићу?
„Какве тебе савладаше виле
„Данас, брате, у морској отоци
„А са твоја четири брата,
„До четири брата Мркоњића?”
Петар му се у лугу одзива:
„А мој брате, Јанковић-Стојане!
„Нијесу ме савладале виле,
„Већ ето ме теби по авазу.”
Ал’ ето ти Петра Мркоњића
А са своја до четири брата,
До четири брата Мркоњића,
И шњима су сва три Кулишића;
Они воде Ковачевић-Рама.
Свезанијех руку наопако,
Дадоше га Јанковић-Стојану,
Стојан даде Јероглавац-Марку,
Марко веже за јеле зелене.
Састаше се и Срби и Турци,
Искупише одсјечене главе,
Изнесоше рањене јунаке.
Кад погледа Јанковић-Стојане
По дружини и тамо и амо,
Удари се руком по кољену:
„Јао њему, до Бога милога!
„Нема нама друга најбољега,
„Нема нама од Сења Тадије!
„Богме нам је Таде погинуо.”
Онда Стојан иза гласа виче:
„Ђе си, брате, од Сења Тадија?
„Какве тебе савладаше виле
„Данас, брате, у морској отоци?”
Стојан виче, нико не одвиче.
Опет Стојан иза гласа виче:
„Ђе си, брате, од Сења Тадија?
„Јеси ли ми данас у животу?”
Онда јунак у лужини викну:
„Ђе си, брате, од Задра Тодоре?
„Погибох ти данас у лужини.”
К њему Тодор трчи по авазу,
Кад допаде Тодор до Тадије,
Али на њег’ нагазила гуја,
Љута гуја са Кладуше Мујо
С’ својим братом Гојеним Алилом
Хоће Мујо цуру и кочије,
Да он шњоме бјежи на Удбину,
Али не да од Сења Тадија,
Већ се туку дрвљем и камењем,
Најпотље се с Мујом уфатио,
Уфатио у кости јуначке,
Па се носе по зелену лугу;
Тадија је пјенам’ запјенио,
Запјенио пјенам’ бијелијем,
А Мујо је пола крвавијем;
А око њих Алил опскакује,
Голу носи сабљу у рукама,
Па удара од Сења Тадију,
Седам га је ударио пута,
Седам му је начинио рана,
Седам рана од седам педаља;
Кад допаде од Задра Тодоре,
На Алила ршум учинио,
Алил баци оковану ђорду,
Тодор му је савезао руке,
Па он дође, те говори Мују:
„Чујеш ли ме, са Кладуше Мујо!
„Пушти мени побратима мога,
„Жао ми те погубити, Мујо,
„Јер сам чуо, говоре ми људи,
„Да си добар јунак на мејдану.”
За то Мујо хаје и не хаје,
А кад виђе од Задра Тодоре,
Он потеже тешку топузину,
Па удара са Кладуше Муја,
Док је њега трипут ударио,
С Тадијом је њега раставио,
А с црном га земљом саставио,
Па му свеза наопако руке.
Под Тадију џиде подметнуше,
Тадију су ране освојиле,
Рањена га носе Јанковићу,
А везана Муја одведоше
И дијете Гојена Алила.
У кочије Тадију метнуше,
Код ђевојке рањена Тадију;
Цура дере везене јаглуке,
Те Тадији крвцу устављаше.
Отале се свати подигоше,
Повезане Турке поведоше,
И дођоше Задру бијеломе;
Побацаше Турке у тавницу,
А Тадији хећиме нађоше;
Кад Тадији ране извидаше,
Онда Турке за благо пустише,
И вјенчаше Косу за Тодора.
Давно било, сад се спомињало,
Кано Ђурђев данак у години,
Баш к’о добар јунак у дружини:
Тамо расло клење и јасење,
Међу нама здравље и весеље!
10јун
Смрт војводе Кајице

Подиже се господине краљу
Од прекрасне од Маћедоније
Из питома места Смедерева
Од својега двора честитога,
С’ собом води дванаест војвода;
Подиже се итар лов ловити.
На Ковину Дунав пребродио,
Па се маши Влашке земље равне,
Док с’ доити Вршачке планине,
Лов ловио Вршачком планином,
Лов ловио летњи дан до подне
Тако краљу Бог и срећа дала,
Те од лова ништа не улови:
Ни јелена, ни кошуте брзе,
Нити каква од ситна звериња,
Добар краља кобак сукобио,
Сукоби га војвода Сибињска,
С’ собом води три стотин’ Маџара
И шездесет деце Каравлаа,
Краљ му Божју помоћ називао.
„Божја помоћ, војводо Сибињска!“
Војвода му боље одазива:
„Здраво, краљу од Маћедоније!
„Златна круно под небом на земљи,
„Јасна звездо на Маћедонији!
„Звао би те, да се напијемо,
„Немам овде вина ни ракије,
„А да си ме затекао, краљу
„Код Немеша бана Вршачкога,
„Може бити, да би се напили;
„Већ сам с децом игру заметнуо,
„Оди, краљу, да се поиграмо.“
Ал’ беседи господине краљу:
„Брате Јанко, будаласта главо!
„За нас није вика, ни скакање,
,Већ је за нас вино и ракија,
„И господство, да господујемо,
„Мудра памет, да паметујемо,
„У мен’ има и млађи војвода,
„који би се ради поиграти,
„Своме краљу образ осветлати.“
Распе краљу свилена шатора,
Зелен шатор од зелене свиле,
На њем’ златни дванаест крстова,
Тринаеста јабука од злата,
У њој сјаји бесцен камен драги;
Под шатором седе ш ти вино.
Посађује до десна колена
Елчибашу Дојчетића Вука,
Па до Вука Бошка Рајчевића,
Па Стојана Степојева сина,
Па до њега Јовицу Ресавца,
Кучајинска бојна копљеника
Од Ресаве лепе воде ладне;
Па до њега Големовић-Ђуру,
Па до Ђуре Орловића Павла,
Па до Павла Радо-бег-Мијајла,
До Мијајла Грчића Манојла,
До Манојла Шајновић-Дамњана,
До Дамњана Облачића Рада,
А до Рада Кајицу Радоњу;
Каицом је совру зачелио
Спроћ’ честитог лица краљевога.
Каква ј’ красна Каица војводо!
У каквом ли господском оделу!
На плећи му зелена долама
Од кадиве, извезена златом,
На долами токе сува злата,
А покрај њи тридесет путаца,
Свако му је од по литре злата,
А под грлом литра и по злата,
Које му се на бурму одвија,
Те војвода њиме пије вино;
На војводи чизме и чакшире,
Чизме су му сребром потковане,
А чакшире од плаве кадиве;
По долами коласта аздија,
Сва од сребра и од чиста злата;
На војводи калпак свиле беле,
За калпаком од сребра челенка,
О њој златни триста трепетљика,
Свака ваља два дуката златна,
У челенки два камена драга,
војводи се види путовати,
Кроз крајину водити војводе,
У по ноћи, кано и у подне;
Око врата колајна од злата,
За појасом две убојне стреле;
Висок јунак, танак у појасу,
Бела лица, црни наусница,
Црн му перчин појас премашио;
Преко крила гола сабља бритка,
Преко голе сабље пије вино;
Покрај чизме буздован позлаћен.
Кад се трипут обредише вином,
Каица ти на ноге устаде,
Па се своме он поклања краљу:
„Краљу Ђурђу, родитељу красни!
„Пусти мене међ’ Маџаре, бабо!
„Да се мало поиграм с Маџари.“
А краљ Ђурађ заче беседити:
„О Каица, моје чедо драго!
„Мој пернати од сунашца штите!
„Дико моја свагда на дивану!
„Сабљо бритка свагда на мејдану!
„А крепости међу војводама!
„Пустићу те међ’ Маџаре, сине!
„Ал’, тако ти улеве од краља!
„И тако ти леба царевога!
„Немој, сине, заметати кавге;
„Нас је мало, а млого Маџара:
„Што нас има? дванаест војвода,
„Није шала три стотин’ Маџара
„И шездесет деце Каравлаа!“
Ал’ Кајица беседио краљу:
„Краљу Ђурђу, родитељу красни!
„Не ћу, бабо, заметати кавге
„А тако ми улеве краљеве!
„И тако ми леба царевога!“
Краљ га не сме отправити сама,
Већ шњим посла Облачића Рада;
Обе љуте змије од крајине.
Војводе се међ’ Маџаре шећу,
А Маџари игру започеше,
Прву игру, трка пешачкога;
Кад потрча Облачићу Раде,
Он натрча три стотин’ Маџара
И шездесет деце Каравлаа,
Маџар:Јанка од Ердељ-крајине.
А Маџари игру започеше,
Другу игру, кола Маџарскога;
Кад заигра Каица Радоња,
Он надигра три стотин’ Маџара
И шездесет деце Каравлаа,
Маџар:Јанка од Ердељ-крајине.
А Маџари игру започеше,
Трећу игру, скока јуначкога;
А кад скочи Облачићу Раде,
Он натскочи три стотин’ Маџара
И шездесет деце Каравлаа,
Маџар:Јанка од Ердељ-крајине.
А Маџари игру започеше,
Започеше камена с рамена;
Камен дође Каици војводи,
Кад се баци Каица војвода,
Он надбаци три стотин’ Маџара
И шездесет деце Каравлаа,
Маџар:Јанка од Ердељ-крајине.
Ал’ беседи војвода Сибињска:
„Мили Боже, да луда каура!
„Што би снаге, камену предаде.“
Кад Каица разумео речи,
Он отима камен од Маџара,
Да белегу своју посведочи;
Кад се баци Каица војвода,
Од белега даље одбацио.
Расрди се војвода Сибињска,
Па припаса сабљу оковану,
Па се краљу под шатора шеће:
„Краљу Ђурђу од Маћедоније!
„Оди краљу, да се променимо:
„Дај ти мени дванаест војвода,
„Голе, босе, у кошуљи танкој,
„Ја ћу теби три стотин’ Маџара
„Све на коњма под оружјем светлим,
„И даћу ти шесет Каравлаа,
„И даћу ти на сваку годину
„За живота три товара блага.“
Славан Ђурађ заче беседити:
„Брате Јанко, будаласта главо!
„Јеси л’ чуо да ли запамтио:
„Да је била проја за шеницу?
„Да ли Маџар за Маћедонију?
„Да ли Србин за Ердељ-крајину?
„Не дам саме Каице војводе
„За четири на крајини бана:
„За Немеша бана Вршачкога,
„За Гецију бана Тителскога,
„За Иштвана бана Сланкаменска
„И за Петра бана Варадинског,
„Све од Вршца па до Варадина,
„За сву земљу и четири бана;
„За то не дам војводе Каице,
„А камо ли остали војвода!“
Расрди се војвода Сибињска,
Па ишета пред шатора свил’на,
Па дозива војводу Каицу:
„Од’ јуначе, да с’ надстрељујемо!
„Да бијемо нишан За облаком.“
Гди је Маџар оком погледао,
Ту Каица стрелом ударио,
Зла Каици срећа приступила,
Те де гледа стреле у Маџара,
Већ он гледа нишан за облаком:
Запе стреле од Сибиња Јанко,
И устрели војводу Каицу
На зло место баш под сису леву,
Токе разби, срце му расече;
Земљи паде војвода Кајица,
Врисну јунак, као соко сиви:
„Краљу Ђурђу родитељу красни!
„Уби мене Маџар изненада
„Брез јуначког мога огледања
„Моје сабље и деснице руке!“
Скочи краљу на ноге лагане,
Па Каицу узима на крило,
Па Каицу и грли и љуби:
„Мој пернати од сунашца штите!
„Дико моја свагда на дивану!
„Бритка, сабљо свагда на мејдану!
„А крепости међу војводама!
„Можеш ли ми преболети, сине?
„Да те баба на лекаре даде?“
„А Каица једва изговара;
„Краљу Ђурђу, родитељу красни!
„Ја ти, бабо, преболети не ћу;
„Јер су стреле пусте отроване,
„На змијину једу накаљене;
„Ако можеш, освети ме, бабо!“
То изрече, па се с душом раста.
Краљ закука, кано кукавица:
„Ј’о Каица, мој соколе сиви!
„Ал’ ти баби крила одломише
„И обадва ока извадише!
„Како ћете преболети баба?
„На Бељацу оставити сама,
„Да ми чуваш брез промене стражу?“
Па погледа оком на војводе,
А војводе један на другога,
Па се добри доитише коња,
Бојна копља земљи положише,
За бритке се сабље преватише,
Међ’ Маџаре јуриш учинише,
Погнаше се по пољу Бељацу.
Да Је коме стати погледати,
Шта војводе од Маџара раде!
Тако краљу Бог и срећа даде,
Од војвода нико не погибе
Разма главом Кавца Радоња;
Од Маџара нико не остаде
Разма главом од Сибиња Јанко,
И он бежи Вршцу на крајини.
А војводе, браћа милостива,
Са сабљама сандук отесаше,
Саранише војводу Каицу
Чело главе копље ударише,
На копље му сокола метнуше,
За копље му коња привезаше,
По гробу му оружје простреше;
Од Маџара унку начинише,
Обградише гроба Каичина,
Да Маџари к њему не долазе,
Да му мртву не претресу тело.
Кука краљу, кано кукавица:
„Ј’о Каица, моје чедо драго!
„Дико моја свагда на дивану!
„Сабљо бритка свагда на мејдану!
„И крепости међу војводама!
„Сува злата Смедеревски кључи!
„Десно крило од Српске крајине!
„Како ће те преболети баба!
„Како ће те оставити сама,
„Да ми чуваш на Бељацу стражу
„Брез промене докле је крајине?“
8јун
Смрт војводе Пријезде

Честе књиге иду за књигама:
Од кога ли, коме ли долазе?
– Од Мехмеда, од цара Турскога,
А долазе до Сталаћа града,
До Пријезде, војводе сталаћка:
„О Пријезда, војводо сталаћка!
Пошљи мени до три добра твоја:
Прво добро, сабљу навајлију,
Која сече дрвље и камење,
Дрво, камен и студено гвожђе;
Друго добро, Ждрала коња твога,
Који коњиц може прелетити
Засобице и по два бедема;
Треће добро, твоју љубу верну.“
Гледи књигу војвода Пријезда,
Ону гледи, другу ситну пише:
„Цар-Мехмеде, турски господару!
Купи војске колико ти драго,
Под Сталаћа кад је теби драго,
Удри Сталаћ како ти је драго,
– Ја ти добра не дам ниједнога;
Ја сам сабљу за себе ковао,
А Ждрала сам за себе хранио,
А Љубу сам за себе довео;
Па ти не дам добра ниједнога!“
Диже војску турски цар Мехмеде,
Диже војску, оде под Сталаћа,
Био Сталаћ три године дана,
Нит’ му одби дрва ни камена,
Нит’ га како може освојити,
Ни пак како може оставити.
Једно јутро уочи недеље
Попела се Пријездина љуба
На бедема малена Сталаћа,
Па с бедема у Мораву гледи;
Ал’ Морава мутна испод града.
Па бесједи Пријездина љуба:
„О Пријезда, драги господару,
Нас ће Турци лагумом дигнути.“
Ал’ бесједи војвода Пријезда:
„Мучи, љубо, миком се замукла!
Гди ће бити лагум под Моравом?“
Потом дошла та недеља прва
И господа отишла у цркву,
И Божју су службу одстајали;
Кад господа изишла из цркве,
Тад бесједи војвода Пријезда:
„О војводе, моја десна крила,
Крила моја, с вама ћу летити!
Да ручамо, да се напијемо,
Да на граду врата отворимо,
Да на Турке јуриш учинимо,
Па што нама Бог и срећа даде!“
Па Пријезда љубу дозиваше:
„Иди, љубо, у пивнице доње,
Те донеси вина и ракије!“
Узе Јела два кондира златна,
Па отиде у пивнице доње.
Кад госпођа пред пивницу дошла,
Ал’ пивница пуна јањичара:
Папучама пију вино хладно
А у здравље Јелице госпође,
С покој душе Пријезде војводе.
Кад то виде Јелица госпођа,
Та кондиром о камен удари,
Па потрча у господске дворе:
„Зло ти вино, драги господару!
Зло ти вино, а гора ракија!
Пивница ти пуна јаничара,
Папучама пију вино хладно,
А за моје здравље намењују,
А тебе ми жива сахрањују,
Сахрањују, за душу ти пију.“
Онда скочи војвода Пријезда,
Те на граду отвори капију,
Па на Турке јуриш учинише,
Те с бише и секоше с Турци,
Док погибе шездесет војвода,
Њих шездесет, хиљаде Турака!
Тад се врати војвода Пријезда,
Па за собом затвори капију,
Па потрже сабљу навалију,
Ждралу коњу одсијече главу:
„Јао Ждрале, моје добро драго,
Та нека те турски цар не јаше!“
Преби бритку сабљу навалију:
„Навалија, моја десна руко.
Та нека те турски цар не паше!“
Па отиде госпођи у дворе,
Па госпођу прихвати за руку:
„О Јелице, госпођо разумна,
Или волиш са мном погинути,
Ил’ турчину бити љуба вјерна?“
Сузе рони Јелица госпођа:
„Волим с тобом часно погинути,
Нег’ љубити на срамоту Турке;
Нећу своју веру изгубити
И часнога крста погазити.“
Узеше се обоје за руке,
Па одоше на бедем Сталаћа,
Па беседи Јелица госпођа:
„О Пријезда, драги господару,
Морава нас вода отхранила,
Нек Морава вода и сахрани!“
Па скочише у воду Мораву.
Цар је Мемед Сталаћ освојио,
Не освоји добра ни једнога.
Љуто куне турски цар Мемеде:
„Град-Сталаћу, да те Бог убије!
Довео сам три хиљаде војске,
А не водим него пет стотина.“
23мај
МИЛАНКО КОВАЧАВИЋ: Ослобађање чиповане (поданичке) свијести

Специјалним неокортичким ратом Запада који је водио против Срба последњих тридесетак година (поред економског и оружаног рата) многи Срби су индоктронирани – лоботомисани; постали су безличне индивидуе, “затровани” са најнижим осјећањима и страстима потрошачког, риалити друштва; изгубљени у наметнутом, за њих искреираном виртуелном свијету – сами ишчупани из корјена… све више безлична маса, без свијести и савјести… Уствари, великом дијелу Срба промијењена је свијест а том промјеном свијести знатно је нарушен историјски и аутохтони систем вриједности српског националног корпуса а наметнут нови – прозападни, који директно потире сваку човјекову властитост не само као јединке већ и као националног бића. Тако је народ постао обезглављен, и ментално и морално девастиран – неспособан за било какво смисленије дјеловања и пружање отпора наметнутој виртуелној реалности. Такво стање свијести у српском друштву омогућило је Сили зла са Запада да употпуности преузме контролу над српским националним корпусом и српском државом уопште, инсталирајући своје чиповане поданике у све носеће структуре друштва па чак и у најзаначајније државне органе – у власт. У Србији је створена колонијална реалност која је у наметнутом виртуелном свету приказана као напредна западна демократија – а тим сударом двије свијести у народу (слободарске и поданичке-јаничарске) створено је шизофрено стање у скоро свакој српској глави: за Србе части и понос су највеће вриједности а бирају камелеоне који пузе и клањају се; хвале се Срби слободарском историјом а прихватају да живе у колонији; тврде да неизмјерно воле Русију и да су им Руси браћа а гласају за оне који их воде у мрски НАТО и сукоб са Русијом; куну се у своје Косово, срце Србије, а ћутке прихватају његову окупацију и одвајање од матице…
Шизофренија; катастрофално стање менталитета и духа српског народа – и требаће уложити велику енергију да се такво стање промијени! Српско друштво се мора што прије ослободити нагомиланих фрустрација као последице свих манипулација, уцена и претњи агресивног запада – а произведени страх и поданички менталитет најлакше ће се савладати раскринкавањем свих лажи и заблуда које су годинама систематски сејане у народу. Учиповане, отровне, тезе запада у српске главе морају се декодирати јер ће се само тако ослободити умоболних програма – црних чини које су бачене на српски народ а које од њега праве несретне зомбије изгубљене и у простору и у времену…
Уистину, слободним промишљањем, само користећи евидентне чињенице које су на располагању, веома се лако разоткривају све лажи и обмане које долазе са Запада које су затровале српску свијест. Кад се растјерају све „магле и маглине“ отвара се пуна, „ослобођена“ истина – за слободни ум, пројектоване „истине“ са Запада постају најобичније имбецилне манипулације и лажи у функцији „утврђивња“ српске кривице и оправдавања агресије Запада (геноцида над српским народом!) а све ради реализације циљева Новог свјетског поретка. Ову свијест још увијек имају сви грађани Србије, Срби, који до сада нису заражени чиповањем. Она је, та свијест, и најјаче оружје против Силе зла са Запада и њених жртава, савремених српских јаничара – она ће, та слободна свијест, проширити просторе слободе а слобода ће надјачати зло! Слободна свијест то једино и може – борити се против зла уопште али и против подаништва и страха у сваком човјеку – па тако, борити се и за изгубљене душе савремених српских јаничара! И она је, ова слободна свијест, једина нада за будућност. И Срба И Србије! Само тако се, са ослобођеном свешћу, уствари спашава све – и сви Срби као народ али и Србија као њихова држава (са Косовом, наравно!) а то и јесте циљ. Уосталом, другог пута Срби и немају – он води у пропаст и Срба и Србије!
21мај
Ђурђева Јерина

Пошетала Ђурђева Јерина
Испод града б’јела Смедерева
Покрај воде тихога Дунава,
А за њоме Гргуревић Максо,
За Максимом мајка Максимова
Бесједила Ђурђева Јерина:
„Мој унуче, нејачак Максиме!
„Би ли мене нешто сјетовао?
„Ја имадем шћерцу мљезиницу,
„Троји су је просци запросили:
„Једно проси Вилип Маџарине,
„Од Маџарске од земље богате;
„Друго проси од Москова краљу;
„Треће проси цар Отмановићу
„Од Стамбола града Цариграда;
„Сјетуј мене дијете, Максиме,
„Ком ћу просцу моју ћерку дати?“
Бесједи јој дијете Максиме:
„Ја ћу тебе, бако, сјетовати:
„Ако хоћеш мене послушати,
„Подај ћерку Вилипу Маџару,
„Те ће она бити у богату;
„Ако не даш ћерку за Маџара,
„А ти подај од Московске краљу,
„Кад будемо с краљем пријатељи,
„Москови су од боја јунаци,
„Могу нама помоћ’ војевати;
„Ако ли је дадеш за Турчина,
„Турчин хоће земљу од мираза,
„Хоће земљу, хоће и градове.“
Кад то зачу Ђурђева Јерина,
Максима је руком ударила,
Удари га руком по образу,
Како га је лако ударила,
Ударила по бијелу лицу,
Четири му помјерила зуба,
Максим паде у траву зелену,
Свега г’ црна крвца обалила,
Крвцу пљује, а тихо бесједи:
„Бог т’ убио, моја стара бако!
„Куд је дала, у з’о час је дала!
„С њоме дала земљу и градове!“
Како рече, онако се стече:
Даде ћерку за Отмановића,
И с њом даде земљу и градове.
15мај
Диоба Јакшића

Мјесец кара звијезду даницу:
„Ђе си била, звијездо данице?
„Ђе си била, ђе си дангубила?
„Дангубила три бијела дана?“
Даница се њему одговара:
„Ја сам била, ја сам дангубила
„Више б’јела града Бијограда,
„Гледајући чуда великога,
„Ђе дијеле браћа очевину,
„Јакшић Дмитар и Јакшић Богдане.
„Лијепо се браћа погодише,
„Очевину своју под’јелише:
„Дмитар узе земљу Каравлашку,
„Каравлашку и Карабогданску,
„И сав Банат до воде Дунава;
„Богдан узе Сријем земљу равну,
„Сријем земљу и равно Посавље,
„И Србију до Ужица града;
„Дмитар узе доњи крај од града
„И Небојшу на Дунаву кулу;
„Богдан узе горњи крај од града
„И Ружицу цркву насред града.
„О мало се браћа завадише,
„Да око шта, веће ни око шта:
„Око врана коња и сокола:
„Дмитар иште коња старјешинство,
„Врана коња и сива сокола,
„Богдан њему не да ни једнога.
„Кад у јутру јутро освануло,
„Дмитар узја вранца великога,
„И он узе сивога сокола,
„Пак полази у лов у планину,
„А дозива љубу Анђелију;
„“Анђелија, моја вјерна љубо!
„“Отруј мени мог брата Богдана;
„“Ако ли га отровати нећеш,
„“Не чекај ме у бијелу двору.““
„Кад то зачу љуба Анђелија,
„Она сједе брижна, невесела,
„Сама мисли, а сама говори:
„“Што ће ова сиња кукавица!
„“Да отрујем мојега ђевера,
„“Од Бога је велика гријота,
„“А од људи покор и срамота;
„“Рећи ће ми мало и велико:
„“Видите ли оне несретнице,
„“Ђе отрова својега ђевера;
„“Ако ли га отровати нећу,
„“Не см’јем војна у двору чекати.““
„Све мислила, на једно смислила:
„Она оде у подруме доње,
„Те узима чашу молитвену,
„Саковану од сувога злата,
„Што је она од оца донела,
„Пуну рујна наточила вина,
„Пак је носи својему ђеверу,
„Љуби њега у скут и у руку,
„И пред њим се до земљице клања:
„“На част теби, мој мили ђевере!
„“На част теби и чаша и вино,
„“Поклони ми коња и сокола.““
„Богдану се на то ражалило,
„Поклони јој коња и сокола.
„Дмитар лови цијел дан по гори,
„И не може ништа уловити;
„Намјера га пред вече нанесе
„На зелено у гори језеро,
„У језеру утва златокрила,
„Пусти Дмитар сивога сокола,
„Да увати утву златокрилу,
„Она му се не да ни гледати,
„Него шчепа сивога сокола
„И сломи му оно десно крило.
„Кад то виђе Јакшић Димитрије,
„Брже свлачи господско од’јело,
„Пак заплива у тихо језеро,
„Те извади сивога сокола,
„Па он пита сивога сокола:
„“Како ти је, мој сиви соколе,
„“Како ти је без крила твојега?““
„Соко њему писком одговара:
„“Мени јесте без крила мојега,
„“Као брату једном без другога.““
„Тад’ се Дмитар бјеше осјетио,
„Ће ће љуба брата отровати,
„Па он узја вранца великога,
„Брже трчи граду Бијограду,
„Не би л’ брата жива затекао;
„Кад је био на Чекмек-ћуприју,
„Нагна вранца, да преко ње пређе,
„Пропадоше ноге у ћуприју,
„Сломи вранац обје ноге прве
„Кад се Дмитар виђе у невољи,
„Скиде седло с вранца великога,
„Пак заврже на буздован перни,
„Брже дође граду Бијограду,
„Како дође, он љубу дозива:
„“Анђелија, моја вјерна љубо’
„“Да ми ниси брата отровала?“ „
„Анђелија њему одговара:
„“Нијесам ти брата отровала,
„“Веће сам те с братом помирила.““
9мај
Дјевојка надмудрила Марка

Сиротује сирота девојка:
Каде руча, она не вечера,
Кад састави ручак и вечеру,
Онда јој је руа недостало;
Ал’ је за то добре среће била:
Испроси је Краљевићу Марко,
А препроси војевода Јанко,
Прстен дао Уступчићу Павле.
Дигоше се сва три младожење,
Сваки води иљаду сватова,
Право иду двору девојачком:
Напред Марко, а за Марком Јанко,
А за Јанком Уступчићу Павле.
Осврте се Краљевићу Марко,
Па беседи војеводи Јанку:
„Куд си ми се подигао, Јанко?
„Што с’ толике свате потрудио
„И толике коње поморио,
„Кад то није за тебе девојка,
„Већ за мене Краљевића Марка?“
Јанко ћути, ништа не говори,
Већ с’ окрену к Уступчићу Павлу,
Па је њему тијо беседио:
„Куд си ми се подигао, Павле?
„Што с’ толико свате потрудио
„И толике коње поморио?
„Нит’ је твоја, ни моја девојка,
„Већ сокола Краљевића Марка.“
Павле ћути, ништа не говори,
Веће језди напред пред сватови.
Кад су били близу бела двора,
Далеко и угледала мајка,
Весела је пред њи ишетала
И господско коло изводила,
По тројицу у двор уводила:
Сади кума једног до другога,
Старог свата једног до другога,
Младожењу једног до другога;
Па се онда сватом окренула:
„Ви остали кићени сватови!
„Изволите, добри пријатељи!“
Кад се свати мало одморише,
Подиже се Краљевићу Марко,
Па извади сабљу димишћију,
Па је метну себи на колена,
И Јанку се онда окренуо,
Па је њему тијо говорио:
„Чујеш ли ме, војеводо Јанко!
„И ти шњиме Уступчићу Павле!
„Извадимо три златне јабуке,
„Положимо три златна прстена,
„Нек изведу лепоту девојку,
„Нека бира, чију ће јабуку,
„Ил’ јабуку, или прстен златан:
„Машила се за коју јој драго,
„Онога је лепота девојка.“
Ту су Марка ома послушали:
Извадише три златне јабуке,
Положише три златна прстена,
Изведоше лепоту девојку,
Па говори Краљевићу Марко:
„Чујеш ли ме, лепото девојко,
„Саде бирај, чију ћеш јабуку,
„Ил’ јабуку, или прстен златан.“
Кад девојка речи разабрала,
Сирота је, ал’ је мудра била,
Беседила Краљевићу Марку:
„Богом куме, Краљевићу Марко!
„Стари свате војеводо Јанко!
„И остали кићени сватови!
„Богом браћо, добри пријатељи!
Јабука је дечина забава,
„А прстен је јуначка белега;
„Ја ћу поћи за Уступчић-Павла „
Кад је Марко речи разабрао,
Цикну Марко, као горско звере,
Удари се руком по колену,
Па беседи сироти девојки:
„Кучко једна, сирото девојко!
„Мор’о те је когод научити,
„Веће казуј, ко те научио“
Одговара сирота девојка:
„Мили куме, Краљевићу Марко!
„Твоја ме је сабља научила.“
Тад’ се Марко на њу насмејао,
Па је њојзи тијо беседио:
„Срећа твоја, лепото девојко!
„Што се ниси јабуке машила,
Ил’ јабуке, ил’ прстена златна,
„Вера моја тако ми помогла!
„Обе би ти одсекао руке;
„Нити би се наносила главе,
„Ни на глави зеленога венца „
4мај
Болани Дојчин

Разбоље се војвода Дојчине
У Солуну граду бијеломе,
Боловао за девет година;
Па Солуна не зна за Дојчина,
Они мисле, да је преминуо.
То се чудо на далеко чуло,
Чак далеко у земљу Арапску,
Зачуо је Усо Арапине,
Једнак чуо, једнак седла вранца,
Право оде ка Солуну граду,
Те он паде под Солуна града,
Под Солуна у поље широко,
Усред поља шатор разапео,
Од Солуна иште заточника,
Да изиђе њему на мејдана,
Да јуначки мејдан подијеле.
У Солуну не има јунака,
Да изиђе њему на мејдана:
Дојчин био, па се разбољео;
Био Дука, па га боли рука;
Јест Илија луда аџамија,
Оно боја није ни виђело,
А камо ли с киме учинило,
Та ако би оно и изишло,
Ал’ му не да остарила мајка:
„Не, Илија, луда аџамијо!
„Тебе хоће Арап преварити,
„Те ће ми те луда погубити,
„Оставити саморану мајку.“
Кад то виђе црни Арапине,
Ђе јунака у Солуну нема,
Да изиђе њему на мејдана,
На Солун је порез ударио:
Све на двора по јалова овна,
По фуруну љеба бијелога,
И по товар вина црвенога,
И по кондир жежене ракије,
И по двадест жутијех дуката,
И по једну лијепу ђевојку,
Ја ђевојку, ја невјесту младу,
Којано је скоро доведена,
Доведена, јоште не љубљена.
Сав је Солун порез изредио,
Редак дође двору Дојчинову;
Али Дојчин никога не има,
До имаде љубу вијерницу
И Јелицу своју милу сеју;
Оне јадне порез састављале,
Ал’ га нико да однесе нема,
Јер га Арап приватити не ће
Без Јелице лијепе ђевојке.
Оне су се јадне узмучиле;
Сједе Јела брату више главе,
Рони сузе низ бијело лице,
Те је брату лице покапала;
Тад’ се јадан Дојчин разабрао,
Па бесједи болани Дојчине:
„Двори моји, огњем сагорели!
„А каде ми брже прокапасте?
„Да ми није умријети с миром.“
Проговара Јелица ђевојка:
„О мој брате, болестан Дојчине!
„Нису твоји двори прокапали,
„Но су сузе Јелице сестрице.“
Тад’ говори болестан Дојчине:
„Што је селе, ако Бога знадеш!
„Ал’ је вама љеба нестануло?
„Али љеба, ал’ црвена вина?
„Али злата, ал’ бијела платна,
„Немаш чиме на ђерђефу вести,
„Немаш чиме, ал’ немаш по чему?“
Проговара Јелица ђевојка:
„О мој брате, болани Дојчине!
„Доста имам љеба бијелога,
„А још више вина црвенога;
„Доста злата и бијела платна,
„Имам чиме на ђерђефу вести,
„Имам чиме, и имам по чему;
„Ал’ да видиш и друге невоље:
„Јест дошао Усо Арапине
„Под Солуна у поље широко,
„Од Солуна иште заточника,
„Да изиђе њему на мејдана;
„У Солуну не има јунака,
„Да изиђе њему на мејдана;
„А кад виђе црни Арапине,
„Он удари порез на Солуна:
„Све на двора по дебела овна,
„По фуруну љеба бијелога,
„И по товар црвенике вина,
„И по кондир жежене ракије,
„И по двадест жутијех дуката,
„И по једну лијепу ђевојку,
„Ја ђевојку, ја невјесту младу;
„Сав је Солун порез изредио,
„Редак дође на твоје дворове:
„Ти не имаш брата никаквога,
„Да саставља порез Арапину,
„Но смо јадне саме састављале,
„И ми јесмо порез саставиле,
„Ал’ га нико однијети нема,
„Јер га Арап приватити не ће
„Без Јелице баш твоје сестрице;
„А чу ли ме, болестан Дојчине,
„Ја не могу љубит’ Арапина,
„Чу ли брате, за живота твога.“
Таде рече болани Дојчине:
„Хеј Солуне, огњем сагорео!
„Ђе у тебе не има јунака,
„Да изиђе Арапу на мејдан,
„Но ми не би умријети с миром.
Па дозива љубу Анђелију:
„Анђелија, моја вјерна љубо!
„Јел’ ми јоште у животу доро?“
Проговара љуба Анђелија:
„Господару, болестан Дојчине!
„Јесте тебе доро у животу,
„И добро сам угојила дора.“
Тад’ бесједи болани Дојчине:
„Анђелија, моја вјерна љубо!
„Иди узми дора дебелога,
„Те га води моме побратиму,
„Побратиму Петру налбантину,
„Да ми кује вересијом дора,
„Хоћу исти Арапу на мејдан,
„Хоћу исти, ако доћи не ћу.“
Једнак њега љуба послушала,
Она узе дора дебелога,
Одведе га Петру налбантину,
Кад је виђе Перо налбантине,
Још је њојзи био говорио:
„Снахо моја, танка Анђелија!
„Зар је мене побро преминуо,
„Те ти водиш дора на продају?“
Ја говори дилбер-Анђелија:
„Мој ђевере, налбантине Перо!
„Није тебе побро преминуо,
„Но се тебе побро поздравио.
„Да му кујеш вересијом дора,
„Да он иде Арапу на мејдан;
„Кад се врати, да ти потков плати“
Проговара налбантине Перо:
„Анђелија, моја снахо мила!
„Ја не кујем коње вересијом;
„Да ми дадеш твоје оке чарне,
„Да их љубим, док се побро врати
„И док мене потковицу плати.“
Анђелија љута и проклета,
Она плану, како ватра жива,
Па одведе некована дора,
Те доведе болесну Дојчину.
Вели њојзи болани Дојчине:
„Анђелија, моја вјерна љубо!
„Јел’ ми побро дора потковао?“
Писну Анђа, како љута гуја:
„Господару, болани Дојчине!
„Бог убио твога побратима!
„Он не кује коња вересијом,
„Но он иште моје очи црне,
„Да их љуби, док му потков платиш;
„Ја не могу налбанте љубити,
„Та, Дојчине, за живота твога.“
Кад то чуо болестан Дојчине,
Он говори вијерници љуби:
„Анђелија, моја вјерна љубо!
„Оседлај ми дора дебелога,
„Изнеси ми копље убојито.“
Па дозивље сестрицу Јелицу:
„О Јелица, моја мила сејо!
„Донеси ми једну крпу платна,
„Утегни ме, селе, од бедара,
„Од бедара до витих ребара,
„Да се моје кости не размину,
„Не размину кости мимо кости.“
Хитро су га обје послушале:
Љуба седла дебела дората,
И износи копље убојито;
А сеја је доносила платно,
Утегоше болана Дојчина
Од бедард до витих ребара,
Припасаше сабљу Аламанку,
Приведоше дора од мејдана,
Турише га дору на рамена,
Додаше му копље убојито,
Познаде га доро од мејдана,
Па му оде силан поиграват.
Окрену га Дојчин низ чаршију,
Колико му силан подиграва,
Из калдрме искаче камење.
Ал’ говоре Солунски трговци:
„Вала Богу! вала јединоме!
„Од како је Дојчин преминуо,
„Није бољи јунак проишао
„Кроз Солуна града бијелога,
„Ни бољега коња пројахао.“
Оде Дојчин у поље широко
Ка шатору црна Арапина.
Кад га виђе црни Арапине,
Од страха је на ноге скочио,
Па говори црни Арапине:
„Ој Дојчине, да те Бог убије!
„Јоште ли си, море, у животу?
„Ходи, јолдаш, да пијемо вино,
„А прођи се кавге и ђавола,
„Џаба тебе порез од Солуна.“
Ал’ говори болани Дојчине:
„Изиђ’ курво, црни Арапине!
„Изађи ми на мејдан јуначки,
„Да јуначки мејдан дијелимо,
„А ласно је пити рујно вино
„И љубити Солунске ђевојке“
Вели њему црни Арапине:
„Богом брате, војвода Дојчине!
„Ти се прођи кавге и ђавола,
„Но одјаши да пијемо вино,
„Џаба тебе порез од Солуна,
„И џаба ти Солунске ђевојке;
„Кунем ти се Богом истинијем,
„Да ти овђе никад доћи не ћу.“
Кад то виђе болестан Дојчине,
Ђе му Арап изићи не смије,
Он нагони дебела дорина,
На његова бијела шатора,
На копљу му шатор претурио.
Кад да видиш чуда под шатором!
Под шатором триест ђевојака,
Међу њима црни Арапине.
Ја кад виђе црни Арапине,
Ђе га с’ Дојчин оканити не ће,
Он се вати вранцу на рамена,
А у руку копље убојито;
Изиђоше у поље широко,
Наљутише коње од мејдана.
Проговара болесан Дојчине:
„Удри курво, црни Арапине,
„Удри прије да ти жао није.“
Баци копље црни Арапине,
Да удари болесна Дојчина,
Ал’ се доро боју научио,
Клече доро до зелене траве,
Високо га хопље претурило,
Те удара у земљицу црну,
Пола копља у земљу нагнао,
А пола се одломило било,
Кад то виђе црни Арапине,
Плећи даде бијежати стаде,
Право бјежи к бијелу Солуну,
А за њиме болани Дојчине.
Таман Арап на врата Солунска,
А стиже га болани Дојчине,
Па потеже копље убојито,
Прикова га Солуну за врата,
Па повади сабљу Аламанку,
Те Арапу одсијече главу,
Па на сабљи главу дохитио,
Арадове очи извадио,
Очи зави у танка јаглука,
Баци главу у зелену траву.
Па он оде тамо уз чаршију,
Кад је био побратиму своме,
Побратиму Петру налбантину,
Он дозивље свога побратима:
„Изиђ’, побро да ти потков платим,
„Што си мене коња потковао,
„Потковао вересијом дора.“
Проговара Перо налбантине:
„Побратиме, болани Дојчине!
„Нијесам ти дора потковао:
„Ја се, брате, мало нашалио,
„Анђелија љута и проклета,
„Она плану, како ватра жива,
„Па одведе некована дора.“
Њему вели болесан Дојчине:
„Изиђ’ амо, да ти потков платим.“
Он изиђе пред свога дућана,
Ману сабљом болани Дојчине,
Налбантину одсијече главу,
Па на сабљи главу дохитио,
Извадио очи налбантину,
Очи зави у јаглука танка,
Главу баци на мермер-чаршију,
Право оде двору бијеломе,
Пред двором је дора одсједнуо,
Па он сједе на меку ложницу,
Па извади очи Арапове,
Те их баци својој милој сеји:
„Ето, селе, очи Арапове,
„Нека знадеш, да их љубит’ не ћеш,
„Селе моја, за живота мога.“
Па извади очи налбантове,
Те их даје љуби Анђелији:
„Нај ти, Анђо, очи налбантове,
„Нека знадеш, да их љубит’ не ћеш,
„Љубо моја, за живота мога.“
То изусти, а душу испусти.
25апр
Смрт мајке Југовића

Мили боже, чуда великога!
Кад се слеже на Косову војска,
У тој војсци девет Југовића,
И десети стар Југ Богдане.
Бога моли Југовића мајка,
Да јој Бог да очи соколове
И бијела крила лабудова,
Да одлети над Косово равно,
И да види девет Југовића
И десетог старог Југ Богдана.
Што молила, Бога домолила:
Бог јој дао очи соколове
И бијела крила лабудова;
Па одлетје на Косово равно,
Мртвих нађе девет Југовића
И десетог старог Југ Богдана,
И више њих девет бојних копља,
На копљима девет соколова,
Око копља девет добрих коња,
А поред њих девет љутих лава.
Тад завришта девет добрих коња,
И залаја девет љутих лава,
И закликта девет соколова;
Ал ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила,
Већ узима девет добрих коња,
И узима девет љутих лава,
И узима девет соколова,
Па се врати двору бијеломе.
Далеко је снахе угледале,
Мало ближе пред њу ишетале:
закукало девет удовица,
Заплакало девет сиротица,
Завриштало девет добрих коња,
Залајало девет љутих паса,
Закликтало девет соколова;
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе непустила.
Кад је било ноћи у поноћи,
Ал’ завришта Дамјанов зеленко;
Пита мајка Дамјанову Љубу:
„Снахо моја, љубо Дамјанова,
Што оно вришти Дамјанов зеленко?
Ил’ је гладан пшенице бјелице,
Ил је жедан воде са Звечана?“
Проговара љуба Дамјанова:
Свекрвице, мајко Дамјанова,
Нит’ је гладан шенице бјелице,
Нит је жедан воде са Звечана,
Већ је њега Дамјан научио
До по ноћи ситну зоб зобати,
Од поноћи на друм путовати:
Па он жали свога господара
Што га није на себи донио!“
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила.
Кад ујутру данак освануо,
Долетјеше два врана гаврана,
Крвавијех крила до рамена,
И крвавих ногу до кољена,
Они носе руку од јунака,
А на руци бурма позлаћена,
Бацају је у криоце мајци.
Узе руку Југовића мајка,
Окретала, превртала с њоме,
Па дозивље љубу Дамјанову:
„Снахо моја, љубо Дамјанова,
Би л’ познала чија ј’ ово рука?“
Проговара љуба Дамјанова:
„Свекрвице, мајко Дамјанова,
Ово ј’ рука нашега Дамјана,
Јера бурму ја познајем, мајко,
Бурма са мном на венчању била.“
Узе мајка руку Дамјанову,
Окретала, превртала с њоме,
Пак је руци тихо бесједила:
„Моја руко, зелена јабуко,
Гдје си расла, гдје л’ си устргнута!
А расла си на криоцу моме,
Устргнута на Косову равном!“
Надула се Југовића мајка,
Надула се,па се и распаде
За својије девет Југовића
И десетим старим-Југ Богданом.