Миланко Ковачевић: ПРКОСИ- ЈЕДИНО СТАНИШТЕ ДУШЕ
(дио из романа ПРКОСИ СА ГРМЕЧА)
Тишина се са небом стопила… само срце лупа…
“Ово је једино мјесто на свијету
Гдје на кољена могу пасти
Длановима тло дотаћи
И дуго љубити земљу и траву
И главу на камен спустити
И тако остати
И тако вјечно, вјечно остати“
Ово је моја земља… њежно шапуће, док га бура дулибска умива а он чежњивим погледом милује Пркосе: мало, орловско гнијездо ушушкало се на висоравни између шумовитих, питомих брда, Ковиљаче, Лупине и Чаве, а то мало гнијездо, угнијездило се у велико гнијездо, у сигурносни загрљај Грмеча, Осјеченице и Пљешевице.
Стоји, лелуја, као да је птица, као да ће полетјети…кад год би тако стајао на Дулиби и погледoм, кроз пукотине мањег гнијезда, освајао простарнство и до тридесетaк километара на сваку страну свијета до великих планина, увијек би се у њему родио величанствен осјећај слободе- стопио би се са буром која би се играла његовом косом, а он би шакама хватао простор око себе, окрећиући се око своје осе са раширеним рукама ка небу, и у загрљај би тада, у тим тренуцима,стављао све: и родно село, и далеке недогледане видике, и расплављетњело небо над Крајином, и јарко илиданско сунце са разиграним, сурим орлом у лету… и све би се сливало у једно; у јединство с природом, у игру, у слободу – све је око њега било његово, било у њему. Било јединствено!
Било је то осјећање слободе које ће заувијек остати у њему угњеждено и неизбрисиво…та слобода ће увијек бити са њим, оваплоћена, жива, да га подсјети да је ту, да постоји, да му да нову снагу и вјеру. Свакога пута би закључивао… ако ни због чега другог, вриједи живјети, бар због овога величанственог и непоновљивог осјећања слободе…
Али, схвати, да је сада завладало неко друго вријеме- вријеме зла. Сада је грлио слободу а ње није било… Oткину му се суза. Гледа Пркосе. Остали сами, незаштићени, још више се скупили и умањили,изгубили,нестали. Укоченог погледа, у магновењу, тражи тако познате и драге слике, а њих нигдје нема. Нигдје црвених кровова ни шљивика, нигдје ни њива, ни цвјетних ливада. Све је зарасло, у дивљину прерасло, травуља му се нека потамњела, до кољена мота. Запрепаштен је. Зури у пакао у који су се, његов рај, његови Пркоси, претворили.
Да ли је ово могуће? Да ли је ово само ружан сан који се безобзирно наслађује мојим мукама… да ли је ово само ружна подметачина нечастивога…свети се нешто… неке своје рачуне, ко ће знати које и од када сада мени наплаћује – уштину се Петар за образ грубо, као неки набусити силник који се над њим истреса, онда зажмури, па, поново, избезумљеним погледом, заплива по Пркосима а оно ништа. Ништа! Увијек иста слика!
-Гдје су сада моји Пркоси? Гдје?! – гласно зајаука Петар… а толико је много вјеровао да су Пркошчани, божји миљеници што на Пркосима живе…то име је за њега одувијек било велико, неуништиво, са божјим премисама откано- пркосно и вјечно! Неуништиво!
– А сад Пркоса нема! Нема!- јауче.
Пркоси, без даха и живота остали– очи га пеку, влаже, ноге дрхте…спусти се, скоро рушећи се на земљу- сједе. Глава му клону и он настави буљити испод себе, пробијајући погледом израсли коров, да до питоме земље како допре…тражио је одговоре од ње, своје земље…тражио одговоре за своју муку…тражио неку ријеч, неку утјеху; али одговора не би – црна земља је остала нијема! Изда га! Први пут у животу! Увијек је она, та земља пркошка, имала лијек за њега, увијек би му она, и у најтежим тренуцима у животу, пружала смирај, духовни мир, и ма како му било тешко, послије ћутања и тиховања на родној груди, увијек би се вратила снага, вјера, нада… дизала би га његова земља, враћала у живот, носила у нове борбе и побједе- а сада је дошао крај…и она га, његова пркошка земља, остави!
………………………………………………………………………………………………………………
………………………………………………………………………………………………………………
И не зна колико је тако сједио, скрхан, онемоћао, празан…а када се учинило да се већ потпуно предао- деси се чудо!Пробуди га из црних мисли, изненадно кукурикање пијетла комшије Лазара и уз лавеж чуваркуће, Гарова, откри постојање живота у јединој кући којој се кров црвенио у спаљеном засеоку и из чијег је димњака куљао дим- и дође живот до њега…сунце поче стидљиво извиривати иза Осјеченице, и лице му, одједном, запљусну, и косу му заталаса, јака бура коју Грмеч посла из даљине, а поглед га понесе ка плаветном пркошком небу на којем угледа орла како изводи своје летачке бравуре у cлободи- и као неком невидљивом силом подигнут, нагло се подиже, скочи, осјећајући да му кроз вене нова снага проструји и осокољен поче да виче:
-Слобода! Слобода је јача!
Стајао је Петар на Дулиби, на пркошкој висоравни, сам у пространству Високе Крајине, сам у Слободи! И као да зачу звук гусала… као да доприје до њега топли глас ђеда и звоњава звона са сеоске цркве…осјети у себи врелину пркошких љета и бљесак муња што цијепају небеса, слуша фијук вјетра и буру која пири, гледа силне снијеге и сметове што покрише сеоске плотове… Све то у њему још увијек живи…и безбројна дјечја радовања, младалачки уранци, прела и зборовања- а њен стидни осмијех, из прикрајка и сада му срце грије…
-У инат свему- постојим! Пркоси Пркошчанине откуцају сата…изусти наглас и пркосно се усправи, испрси, и уз јако лупање срца, несигурним кораком, крену низ Крешића брдо према свом огњишту, сакривеном у корову, у шибљу, у великом зараслом шљивику…