Миланко Ковачевић: СУДБА
(Дио из романа ПРКОСИ СА ГРМЕЧА)
Није више могао чекати. Сву скупљену муку, сва тешка питања која су га раздирала, одједном, прострије пред Цара:
– Шта ово би Царе? Шта нам се догоди?!Како нас у рат увукоше ове протуве са Запада? Шта хоће…зашто нас толико нападају, мрзе? Шта смо им згријешили, Царе?! Шта-а… Можда, ипак, ми гријешимо…можда не знамо зло избјећи… јуримо му у загрљај…провоцирамо га, изазивамо – бунцао је Петар постављајући хаотично питања која су му падала на памет, а која су га годинама излуђивала… па Цар је ту…одговориће…и настави, још усплахираније, са бујицом питања, истресајићи све нагомилане историјске дилеме и нејасноће из себе, док га је Цар, уз благи смијешак, само пажљиво слушао:
-Има ли наше грешке коју вучемо вијековима, Царе?!- завапи. Да ли је требало дочекати Турке на Косову и изгинути или одгодити битку и прихвати ропство? Да ли је Принцип требао пуцати на Фердинанда?! Ко је био у праву…или потписници пакта о ненападању са Хитлером или јуришници 27. марта? Да ли је стварно бољи гроб него роб?! Ко је боље бранио српски народ, партизани или четници или да није Недић-квислинг! који је, можда, више спасио српских живота него оба антифашистичка покрета заједно.
Питања су се низала без прекида,без краја, и Петар је желио да их истресе све пред Цара и да се тако некако ослободи:
– Да ли је било паметно прихватити овај намјештени рат са бившом браћом…па чекали смо неколико вијекова, зар нисмо могли сачекати још неколико година или десетљећа…а, данас…данас… да ли је паметно сад бранити Косово кад су злочинци, НАТО пакт, одлучили да га по сваку цијену одузму – хоћемо ли заратити са најјачим силама западног свијета…са цијелим Западом, ми мали Срби… Има ли ту неке логике… неког смисла…
Шта, шта?!Шта да радимо, брате?! Шта да раде Срби- питао се, узбуђен и узаврео Петар, очекујући грозничаво одговоре које је, он је бар тако мислио, могао му само Цар дати- и несвјесно наручи сљедећу туру.
Већ трећу!
Петар се и даље презнојавао од мучних мисли и питања, а Цар се само смијешио и са сласти испијао ракију.За њега то, очито, нису биле никакве нејасноће- он је разбијао све пред собом.
Петрове нерјешиве дилеме и његова бескрајна филозофирања о злим временима, ратовима, страшним судбинама и страдањима, спремно је дочекао Цар- гласно и јасно, уз ироничан осмијех поче му одговарати:
– Ма, не брини се Црни. Све ћу ти објаснити…ништа ту није тако компликовано…уствари, све је просто, једноставно.
Кажеш, да не дочекасмо Турке на Косову, многи би остали живи. Можда, Црни?! Али, да ли би остали Срби?! И да ли би остала Србија? Истина је- многи су Срби изгинли али су, ипак, остали њихови потомци…и свијест о Србима и Србији!
Мало ли је?
Мислиш, могао се, можда, избјећи Велики рат? Е, мој Црни, рат је жељела аустроугарска царевина а не Србија! Принцип ту није важан. Он је само слика слободарског духа српског народа, али Срби не би први започели рат! А, да ли је требало прихватити рат којег Аустроугарска царевина поведе, који их, знали су Срби, великом страдању води… или, можда, касније, требало је прихватити окупацију 1941, која би мања страдање и зла донијела… Постављаш чудне дилеме, Црни…
Стврано, шта је боље- гроб или роб?! А ко гарантује- да смо изабрали роб, да не би добили и гроб. Били би и роб и гроб. Овако бар остаје само гроб…роб никада!
Зар нису Срби на добитку?! А ипак, слажем се Црни, чудан је тај добитак…
А, тек наша вјечна дилема- ко је учинио више за наш народ, дао више нашој антифашистичкој борби- четници или партизани, па чак се и Недић спомиње…и ту је све јасно!
Четници су више водили бригу о што мањем страдању српског народа…а, богами и о питама често, по српским селима. Српски партизани су били одлучнији у тој борби и бруталнији- зато је и народ више страдао! А Недић је везао коња гдје му ага каже, често и непријатељима помажући, а ипак, можда је народ, у том злу, највише имао користи од њега…али он је, и поред свега, Србе у пораз водио… Па, ето, ти сад пресабери… Кажеш шта ово би? Шта нам се догоди! Зар се није могао избјећи рат?! Питаш, да ли је требало прихватити овај прошли рат, или нови рат против свих, који нам намјештају сад за Косово?
Страдасмо и страдаћемо!
А шта би било да се не бранимо, шта би остало од Срба- изгубили би све! Себе! Па гдје је ту онда мудрост у чекању кад нас нема…али, тако је… ако је тако, ко ће знати?! Ипак, једно је увијек сигурно, у сваком случају- наша величанствена страдања! Без страдања не можемо! Страдања у сваком случају! Српска!
Како год кренеш и куда год кренеш, мој Црни чека нас наше Косово; чекало нас и чекаће нас…па, шта да радимо- спремају се манијаци да ти упадну у кућу и напаствују, побију дјецу- и што је невјероватно, кажу, чак њих деветнаест! Велика банда! Страшно, али…ма, ништа, претрпи, склони се, прећути! Браво, прави потез!? Логичан! Живио ти мени Црни, не секирај се- подиже чашу Цар, искапи љуту и настави:
-Нека питања, једноставно, немају одговора. Одговор је наш живот. И пусти бригу. Она не помаже! Па, Срби су стално у рату- још од 1389. године. Српска историја је почела са Косовом и наставила се са Косовом- додуше, оним мањим, које се код книнских Срба запатило, али сада, поново, стиже у центар, централно, велико Косово.
Тако је то, мој Црни, запахну нас, поново, величанствена пјесма западне демокрације, као што је и некад турске цивилизације: преплићу се усташки сонети за дом спремни и, илахије и касиде- јечи Европа, читав свијет. Наши пријатељи, Велика Русија, заједно са још већом Кином се у мишију рупу увукли и сад заједно са Индијом и читавим незападним свијетом вире и сеире док прогресивни Запад, челник наше цивилизације, збија редове елитним СС јединицама, усташким бојовницима и космополитским муџахединима кратких панталона и брадом до појаса, а свима, украси, за почетак, србосјеци, сијају, док српску крв лижу са њих. Праве слободну напредну Европу, на челу са тисућуљетном демократском Њемачком и перјаницом елитног Запада, Енглеском, која пола свијета у таму зави, а на челу тог свјетског прогреса је водиља модерног свијета, слободарска Америка, која своја искуства у прављењу слободе, још од времена истребљења индијанских племена, носи. Хомогена маса прогреса, до сада никад виђена, згуснута у обновљеној НДХ и босанском дуњалуку, прекри читау Европу и свијет, мој Црни, и сви на Србе навалише, а само понегдје и понеки православни стари Грк или Рус се безглаво батрга и отима да на војну, на Србе не крене.
Ето, Црни, то ти је то!Шта ту има нејасно? Предахну, испи гутљај ракије па мирно настави:
-А, тек ми… шта да ти кажем…сами у пропаст срљали. Знаш и сам, па, сјети се само Пркоса…