Миланко Ковачевић: НА ПЕТРОВАЧКОЈ ЦЕСТИ
(дио из романа ПРКОСИ СА ГРМЕЧА)
Стари Дервентатранс аутобус шиба пустим и разрушеним селима у Федерацији – српским! Мртвило, мрак, нигдје живе душе… и тако стотину и више километара… Aутобус јури Петровачком цестом a Петра нека туга опхрвала, на груди му легла, поклопила га, дах му одузела… лелеци и јауци јече у њему…пред њим измасакрирана тијела стараца, жена, дјеце…раскомадано тијело мале Марије, два пута убијене, свијетли у мраку… Убише је 1943 и 1995…дрхти обезнањен, замро- док сатански смиjех одзвања петровачком котлином…Какви, какви су то људи? Колико зло ти нељуди носе у себи…пита се слеђен. Нема одговора- само глава хоће да експлодира… Срећом, зора руди са истока…тамнило растјерује и у живот га поново враћа- праскозорје му роди нову наду…живот је јачи…ипак…ипак… тамо…само неколико километара од аутопута је Република Српска…тамо су Срби, српска држава. Слободни и без страха!- а аутобус је већ улазио у варош…
Чаршија – оронула, сва сива, у фази распадања… типична турска касаба из Андрићевих књига… дозивања, зијевања шегрта, трговаца и снених нена. Вјерници пред новом, великом џамијом која је никла у централном парку умјесто биста народнх хероја што су сада лежале оскрнављене и побацане уз бочни зид некадашње општине (коју преко ноћи прогласише опћином и накитише је слободарским зеленим заставама) За израњаване хероје није било мјеста у вароши, варош је постала касаба, а касаби они више нису били потребни… они ће наставити свој живот вирећи из буџака, чудећи се чуду што их снађе… Занијемио је! Занијемио- љут на своје сународнике, а на себе највише! Поносили се …сви се дичили њима…двадесет и три партизанска народна хероја…шампиони…највише у Југославији… и сада, нема више мјеста у парку- сазнаше наше комшје, да су то били Срби! Ко је ово могао замислити…а, ето… десило се…постоји… ово је сада нека туђа земља, ово су неки други људи…
Био је парализован неколико тренутака док не дође до даха…а онда бијесан, готово гласно, нападе себе: Па шта се чудиш кретену?! Па, шта је ту ново…зар није тако било и 1914. и 1941…и зашто да не буде 1991. и 1999?! Морали смо ово дочекати! Све више је Петар постајао свјестан преваре…“нове, боље и праведније Југославије, као државе свих Срба и њихове браће“ – а они, Срби, у беспућу завршише…
Посматра чаршију: Све се промијенило. Ништа ту више није било српско. Ни С од Српскога, од некадашњег градића у којем су Срби били већина. Како онда, да Срби осјећају слободу у њиховој, босанској држави, реплици Турске – муслиманској! коју им направише, да апсурд буде већи, највећи српски, вијековни непријатељи- Швабе и Турци, потпомогнути Америком, пробудише босански вилајет, подигоше га, и поново створише! Историја је луда- ни у најлуђој премисли, највећи умови свијета, не би могли предвидјети овакав парадокс… да, да…да не би Турака, у Босни не би било ни усташа деведесетих година, као што не би било ни џихадиста да не би Нијемаца…
Ех, Шваба- настави Петар роптати у себи.! На њих jе, некако, највише био киван… као да су се осјећали слаби и немоћни, несрећни Нијемци читав свијет ангажоваше против Срба… то чудовиште, Швабе, као да су видјели сврху свога постојања само у томе да Србе нападну, да Србе униште! Срби замјенише Јевреје! Нема ума који то може објаснити! Шта смо им дужни, боже!? Шта…упорно се питао у себи – можда, можда им сметају Срби…можда су некада тамо живјели и други Срби, не само лужички које тако педантно истријебише – немоћно закључи, док је Дервентатранс и даље грабио према Пркосима…
фото:Србија данас