Златомир Лазић: УСТАШКИ РЕВИЗИОНИЗАМ ЦРКВЕ У ХРВАТСКОЈ

Друштво0
Искрено, ми Срби смо у константној дефанзиви, са импулсивном реакцијом, на мах, без истрајности и континуитета, са јако оскудним знањем наших историчара. Не смем ни да помислим шта би било са нашом културом сећања на страдање деце у НДХ да није било Драгоја Лукића.
Књига Драгоја Лукића „Рат и дјеца Козаре“; ФОТО: Снимак екрана

А Лукић то није писао јуче, већ пре готово пола века. И био је једно од те деце. И није мрзео Хрвате, напротив. Њему за то није био потребан Тито, као што је данас „српским медијима“ и професионалним аналитичарима, који не силазе са националних ТВ, потребан Вучић.

Имао сам прилике да у једном сећању Јане Кох, која је као активиста Црвеног крижа из Загреба учествовала у спашавању деце, између осталог прочитам, како је рађена аутопсија лешева деце допремане из Сиска, којој су унутрашњи органи били разорени, у пликовима, као последица давања раствора каустичне соде.

Признаћете – монструозно.

О сценама сахрањивања деце у Јастребарском, по цени од 150 куна „по комаду“, у дрвеним сандуцима од шећера, када су им ломљени удови како би их што више стало, беспредметно је причати.

Наравно да је Одлука Српске Православне Цркве на месту, да сву ову децу, НАСИЛНО ОТИМАНУ из мајчиног наручја и испод скута, у логорима за МАСОВНО УБИЈАЊЕ, њихове патње и муке, и пројектовање у НЕЖЕЉЕНО ДЕТИЊСТВО прогласи мученицима.

Само Драгоје Лукић је имао ПО ИМЕНУ И ПРЕЗИМЕНУ преко 70.000 мртве деце у „њиховој обезбоженој, независној од памети, држави Хрватској“.

Посебна прича је промена идентитета деци која су упућивана у католичке породице, а што је и хрватска држава, потписима Павелића и Артуковића, озаконила новембра 1943. Промена вере, имена, образовање по великохрватској и католичкој традицији, заснованој на мржњи према православним Србима. Уосталом, лов на Србе, као и на Јевреје, отворен је расним законима 1941.

Сећам се једног разговора са нашим познатим песником, Душком Трифуновићем, који ми је причао како је током рата, био једно од српске деце која су морала да носе црне, усташке униформе, и да се моле у складу са начелима Католичке цркве. Нека се ма ко од Срба, којима је стало до сећања на зло време Другог светског рата, не заварава да је било какво помирење и суживот са Хрватима могућ.

У том уверењу нас држи каптолски континуитет загребачких и хрватских бискупа, који већ деценијама продукују преко медија (нпр. „Глас концила“) и на друге начине, из својих кабинета, бесрамни ревизионизам, без икаквих последица. Отуда пуне црквене и државне дворане на промоцијама оног што зовемо ревизионистичким књигама, које су заправо отворена пропаганда и величање усташког, клерикалног поретка и повјести. Опскурни ликови постали су тиражни аутори, са посетом какву би пожелели и виђенији аутори.

 

Више није ни вест, да се у сред Загреба у римокаталочким црквама јавно и неометано држе мисе задушнице за поглавника Анту Павелића и његове крижаре. Све је то део њихове нормалности с којом се ми никада нећемо помирити.

На жалост, у Ватикану данас не седе људи попут француског кардинала и академика, узоритог Ежена Тисерана, који је Павелићевим министрима у зло време јасно стављао до знања каква политика злочина се води у „њиховој лијепој“ („Такве ствари какве се чине код вас са православним живљем не може радити одгојен, културан и цивилизован човек, а камоли свештеник“. Ежен Тисеран).

Занимљиво је да се о оваквом, срамном ревизионистичком деловању РКЦ у Хрватској, које уназађују односе две државе и народа, не оглашавају апостолски нунцији у Београду и Загребу.

Очито је, да политику добре воље Српске Православне Цркве, у трагању за помирењем, често пута и на њену саму штету, загребачки и хрватски бискупи злоупотребљавају и обесмишљавају.


Везани прилози: