Жарко Јанковић: Зашто сам традиционалиста и конзервативац?

Друштво0

На  Ју  Тјубу  човек  може  да  пронађе  доста  занимљивих  канала, барем  док  се  не  нађу  на  удару  и  претњи  гашењем  због  “политичке  коректности“. Тако  сам  нашао  и  канал  некадашње, нама  добро  познате  британске  телевизије  из  70-тих  и  80-тих  година  прошлог  века, ТВ  Темзе. Занимљиво  је  за  приметити  да  је  још  колико  до  почетка  90-тих  година  и  на  западу  било  уобичајено  да  ТВ  водитељи  морају  изгледати  пристојно  и  исто  тако  бити  обучени. Незамисливо  је  тада  у  Британији  било  да  мушкарац  на  телевизију  дође  без  одела  и  кравате, а  женске  водитељке  би  биле  у  блузи  закопчаној  до  грла, обавезно  сукњи  добрано  испод  колена, најчешће  фалтираној, са  сређеном  фризуром  и  само  благо  нашминкане. Да  водитељка  обуче  неки  минић  са  деколтеом  на  изволите, или  да  је  обукла  панталоне, било  је  апсолутно  немогуће  и  истој  би  био  уручен  отказ  као  врата. На  улици  када  интервјуишу  грађане  у  то  време  је  и  у  Енглеској  било  сасвим  нормално  видети  старије  жене, некад  и  не  тако  старије, са  марамом  на  глави, као  што  су  и  наше  баке  носиле. Једна  ствар  је  била  сигурна. Без  обзира  са  које  стране  тадашњег  Берлинског  зида  да  сте  живели, већ  на  основу  вашег  изгледа  и  како  сте  обучени  тачно  се  знало  колико  имате  година, ком  друштвеном  слоју  припадате  и  одакле  сте. Идентитет  је  био  јасан. А  онда  су  дошли  МТВ  и СИ-ЕН-ЕН  са  глобализацијом  и  све  је  отишло, да  не  кажем  где.

Прави  победници  Хладног  рата  нису  били  ни  САД  ни  Запад, што  ових  дана  јасно  увиђамо, него  најгори  друштвени  талог, муљ  и  отпад  култур-марксиста  и  неотроцкиста  из  шездесетосмашке  генерације. Да  данас  Реган  и  Тачерова  могу  да  виде  како  је  завршила  њихова  “победа“  у  Хладном  рату, сигуран  сам  да  би  многе  ствари  урадили  супротно  од  онога  што  јесу. Када  данас  не  би  било  брегзиташа  и  навијачких  хулигана  у  Енглеској  мало  ко  би  бранио  споменике  највећим  личностима  њихове  историје  од  помахнитале  сорошевске  антифа  руље  која  Черчила  и  Рузвелта  данас  сматра  фашистима. Њима  придружују  и  Стаљина, који  је  одавно  сатанизован  и  приказиван  у  много  горем  светлу  него  што  је  био, па  и  он, нарочито  од  времена  Другог  светског  рата, испаде  “фашиста, десничар  и  расиста“. Док  гледамо  ову  мондијалистичку  испоставу  западне  варијанте  ДАЕШ-а  у  походу  уништавања  историјског  сећања, промене  свести, културе  и  цивилизацијских  вредности, не  можемо  а  да  не  приметимо  да  се  зло  пуштено  са  ланца  пре  30  година  управо  вратило  код  оних  који  су  га  и  створили. Међутим, иако  то  сада  може  парадоксално  да  звучи, нема  места  никаквом  ликовању, јер  оно  што  наилази  и  што  се  спрема  неће  заобићи  никог. А  спрема  се  зло  којем  је  мало  и  цео  свет  да  прогута.

Са  крајем  Хладног  рата  дошло  је  до  тектонских  поремећаја  и  на  Истоку  и  на  Западу. Ми  на  Истоку  смо  то  осетили  директно  на  својој  кожи  у  виду  распада  система, разбијања  државе, изазивања  сукоба, ратова, санкција, бесконачне  транзиције, пљачкашке  приватизације, пада  животног  стандарда, уз  раст  криминала, корупције, изазивања  политичког  хаоса, обојених  револуција, одлива  становништва  и  др. На  Западу  се  радило  суптилније. Пошто  код  њих  није  било  комунизма, а  самим  тим  и  становништво  није  политички  једноумно  дресирано, а  с  обзиром  на  релативно  висок  животни  стандард, глобалисти  су  морали  да  раде  суптилније. Најпре  је  са  Клинтоном  дошла  нова  мода  политичких  лидера, модерних  погледа, идеолошки  недефинисаних, са  медијски  створеним  имиџом, отворености, различитости, опуштености, само  провод  и  зезање. Ветерани  борбе  против  комунизма  сматрани  су  ригидним, превазиђеним, конзервативним, а  у  неким  случајевима, често  не  без  основа, диктаторски, милитаристички, репресивно  оријентисаним, што  је  било  неспојиво  са  новим  вредностима  прокламованим  од  стране  новог  медијског  мејнстрима  и  нове  генерације. Они  који  су  до  јуче  хваљени  као  шампиони  демократије  у  борби  против  међународног  комунизма  проглашени  су  расистима, десничарима, фашистима  и  сл., што  је  постало  неспојиво  са  лево-либералном  идеологијом  тзв. “људских  права  и  демократије“. Са  друге  стране, бивши  отворени  комунисти  на  Западу  скидају  црвену  петокраку  и  замењују  је  жутом, евроатлантском  и  евроунијатском, и  преко  ноћи  крећу  неолибералним  водама  “нове  левице“. Уместо  борбе  за  радничка  права, социјалну  правду  и  једнакост, почињу  да  се  залажу  за  ЛГБТП  идеологију  сексуалних  изопачености, феминистичко-лезбејски  мушкомрзачки  трећи  талас, еко  покрете  против  “климатских  промена  и  глобалног  загревања“, илегалне  мигранте, разбијање  друштва  на  разне  мањине  и  сл. Наравно, нису  то  радили  из  убеђења. Дошло  је  до  праве  симбиозе  између  некадашње  деснице  капитала, која  ће  све  више  да  клизи  према  финансијским  тржиштима  и  шпекулативном  капиталу, и  левице  која  заговара  лево-либералне  вредности. Џорџ  Сорош  је  особа  која  ово  најбоље  осликава. Док  се  пљачкао  Исток  и  тамо  преко  НВО  сектора  сорошеваца  и  “дубоке  државе“  организовале  револуције, преврати, пучеви, ратови  “за  људска  права  и  демократију“, дотле  се  на  Западу  куповало  време, иако  је  постало  јасно  да  у  најновијој  подели  рада  за  средњу  и  радничку  класу, које  су  биле  стожер  и  ослонац  демократског  система  у  време  Хладног  рата, више  нема  места. “Слободан  проток  људи, новца  и  капитала“  довео  је  до  пребацивања  индустријске  производње, а  нарочито  високо-технолошких  улагања, што  се  у  односима  Запад-Кина  нарочито  данас  показује  као  погубно, на  Далеки  исток  и  у  земље  са  јефтином  радном  снагом. У  исто  време  становништво  на  западу  је  идеолошки  и  идентитетски  препарирано  у  духу  “нове  полит-коректности“, где  су  се  на  удару  нарочито  нашли  бели  хришћански  мушкарци, који  су  дотле  чинили  темељ  својих  породица, заједница  и  државе. Удар  на  породицу, хришћанство, историјско  сећање, културу, државу, патриотизам  био  је  жесток  и  као  отров  кренуо  је  да  се  шири  по  целом  свету  заједно  са  бомбама  америчке  “демократије“. А  онда  је  дошло  до  велике  економске  кризе  и  слома  2008. године  и  све  ове  противречности  у  самим  западним  земљама  избиле  су  на  површину  показујући  јасну  политичку  поделу  на  суверенисте  и  глобалисте. Сцена  за  велика  зла  и  ужасе  је  постављена.

  

У  последњих  30  година  дошло  је  до  потпуног  преузимања  свих  полуга  моћи  и  утицаја  на  Западу  од  стране  шездестосмашких  питомаца  култур-марксизма  и  неотроцкистичких  питомаца  Франкфуртске  школе, следбеника  Маркузеа, Адорна  и  сл. Прихватајући  идеологију  “нове  левице“  крчили  су  себи  пут  преко  лешева, криминала, корупције  и  од  некадашњих  синдикалаца  са  исцепаним  ципелама ( случај  Тонија  Блера  када  је  после  победе  на  изборима  дошао  у  таквим  ципелама  код  Краљице  да  званично  добије  мандат  за  састав  владе)  па  до  пребогатих  милионера  и  милијардера  умешаних  у  разне  корупције, агресије, војне  интервенције, изопачене  оргије  сексуалног  иживљавања  над  децом  и  сл. Тај  сорошевски  олош  нових  глобалистичких  комуниста  просто  је  вапио  да  као  авангарда  на  власти  има  и  свој  пролетеријат. Њега  су  пронашли  у  лику  инклузивног  геј  нелегалног  мигранта  који  се  бори  за  своја  “права“. Што  се  тај  мулти-култи  пројекат  показао  потпуно  промашеним  и  што  је  довео  до  унутрашњег  слома  западна  друштва, експлозије  криминала, расних  и  етничких  сукоба, шта  њих  брига. Лефтисти  и  либоси  ће  као  оних  3%  одабране  “елите“  да  живе  у  својим  вилама  на  удаљеним  местима  окружени  огромним  оградама  и  под  будним  оком  својих  приватних  војски, са  тим  мигрантима  неће  делити  заједнички  живот, а  ни  своје  богатство  ни  животни  простор. Преко  НВО  сектора  сорошеваца  створили  су  антифа  покрет, покрет  сачињен  од  најекстремнијих  лефтиста  и  либерала  сачињен  од  друштвеног  талога  који  је  инфициран  самомржњом, односно  презиром  и  мржњом  према  сопственој  земљи, култури, историји  и  народу, који  етикетира  све  неистомишљенике  као  “фашисте, расисте, нацисте“  и  сл., а  сами  се  налазе  на  платном  списку  управо  најбогатијих  представника  “дубоке  државе“. Наравно, највећи  број  ових  фанатика  је  залуђен  идеологијом  и  служе  као  корисни  идиоти  глобалистима, иако  чак  и  они  сами  се  често  декларишу  као  антиглобалисти. Док  друге  етикетирају  сами  изазивају  хаос, нереде, нападе  на  полицију  и  снаге  реда, сукобе  са, како  они  кажу  “десничарима  и  фашистима“, а  у  ствари  са  суверенистима  и  патриотама. Антифа  сама  користи  изразито  тоталитарне  и  неофашистичке  методе  обрачуна  са  неистомишљеницима, а  са  сценама  рушења  споменика, паљењима  цркава, пљачкама  и  убијањима  која  чине  заједно  са  покретом  “Црни  животи  су  битни“, једном  изразитом  расистичком  организацијом  црних  расиста  која  и  не  крије  своје  праве  циљеве  у  којима  тражи  надокнаду  за  ропство  укинуто  пре  160  година  у  САД, право  на  пљачке, силовања  и  отимања  имовине  белцима, забрану  расно  мешовитих  бракова  црног  и  белог  становништва, све  предности  и  привилегије  приликом  запошљавања  и  др. Није  први  пут  да  либоси  користе  овакве  екстремисте  и  терористе  за  сопствене  политичке  циљеве. Трамп  је  уздрмао  “Дубоку  државу“  и  они  сада  на  све  могуће  начине  хоће  да  спрече  његов  реизбор. Пробали  су  да  му  напакују  уплитање  Русије  и  Путина, пробали  су  импичмент, користе  пандемију  короне, сада  користе  једно  убиство  које  су  одмах  прогласили  расно  мотивисаним  насиљем  од  стране  полиције, како  би  изазвали  нереде  и  хаос, нарочито  у  градовима  и  дистриктима  где  су  демократе  у  локалној  власти. Одавно  класичан  расизам, иако  га  свакако  има, није  разлог  лошег  социјалног  положаја  црнаца  у  САД, него  је  то  социјална  политика  коју  демократе  тамо  спроводе. Историјски  гледано, демократе  су  на  југу  биле  присталице  ропства, а  републиканци  су  били  за  његово  укидање. Сада  када  демократе  прозивају  некога  за  расизам  то  звучи  као  када  лопов  виче  “’држите  лопова“. Са  својим  идиотским  програмима  демократе  у  САД  се  својски  труде  да  обојено  становништво  никада  не  изађе  из  гета. Они  неће  да  створе  друштво  равноправних  шанси  на  успех, него  са  неким  додатним  правима  црно  и  остало  неевропско  становништво  злоупотребљавају, стварајући  тако  гета  очајника  потпуно  зависних  од  државне  социјалне  помоћи  и  разних  субвенција. Тако  стварају  један  вид  зависности  код  припадника  мањина, односно  постмодерни  облик  ропства, где  црнци, латиноси  и  сл. више  нису  њихова  приватна  својина, али  зато  представљају  вид  политичке  и  идеолошке  својине  за  “Дубоку  државу“, односно  њихову  гласачку  машинерију. Зато  подржавају  и  илегалне  мигранте. То  што  тако  само  продубљују  међусобне  сукобе  између  сиротиње, либосима  то  и  одговара, јер  они  захваљујући  тим  сукобима  и  поделама  у  друштву  владају, а  притом  политичке  противнике  нападају  за  “расизам, мржњу, фашизам“, иако  на  тим  расним  сукобима  управо  они  инсистирају, а  реч  је  пре  свега  о  сукобима  који  имају  социјални  карактер. Тиме  демократе  демонстрирају  свој  прави  расизам  и  жељу  за  сагрегацијом. Зато  се  ове  лажи  глобалиста  морају  стално  истицати  и  борити  се  за  истину.

  

Па  да  видимо  шта  то  нас  одваја  и  разликује  од  њих. Прво  сама  наводна  подела  на  левицу  и  десницу. За  све  левичаре, лефтисте, постоји  једна  непријатна  истина. Колико  год  се  они  трудили  да  фашизам  и  нацизам  као  идеологије  сместе  на  десницу, екстремну  десницу, што  им  онда  добро  служи  када  треба  оцрнити, нападати, етикетирати  и  јавно  блатити  политичке  неистомишљенике, чињенице  су  неумољиве. Фашизам  је  настао  на  левици. Сви  први  јавно  декларисани  фашисти, као  и  аутори  италијанског  “Манифеста  фашизма“, рачунајући  и  самог  Мусолинија, били  су  синдикалисти, социјалисти, неки  и  комунисти. Што  се  тиче  Хитлера  довољно  је  само  знати  назив  његове  странке: Национал-социјалистичка  радничка  партија  Немачке. Да  поједноставим, са  једне  стране  имате национал-социјалисте-нацисте, а  са  друге  интернационалне  социјалисте-комунисте. Њихова  међусобна  мржња  и  борба  око  утицаја  и  власти  и  не  треба  много  да  чуди, јер  и  једни  и  други  политички  нападају  и  траже  присталице  у  истом  делу  јавног  мњења. Исто  тако  и  случајеви  њихове  сарадње  не  треба  да  чуде, јер  су  увек  имали  заједнички  интерес  када  је  неку  земљу  требало  напасти  и  дестабилизовати. Традиционалисти, родољуби, са  таквим  олошем  немају  ништа  и  увек  су  били  на  супротној  страни  у  односу  на  њих. Данашњи  левичарски  глобалисти  то  знају, зато  се  и  служе  антифа  “пролетеријатом“  како  би  политичке  противнике  жигосали  појмовима  као  што  су  “фашиста, расиста, нациста“  и  сл. и  тиме  их  јавно  облатили  преко  својих  контролисаних  медија.

Једна  од  омиљених  идеолошких  фраза  лефтиста  и  либоса  је  “право  на  различитост“. Под  тим  појмом  они  не  подразумевају  право  на  другачије  мишљење  и  вођење  културне, цивилизоване  и  аргументоване  дебате, где  би  снага  чињеница  била  опредељујућа  и  из  које  би  сви  изашли  мало  паметнији  и  са  више  разумевања  једних  према  другима. Лефтисти  под  “различитостима“  подразумевају  инсистирање  на  вештачки  ствараним  различитим  расним, националним, религиозним, сексуалним, џендер-полним  и  осталим  “мањинама“, или  како  их  они  зову  “друштвено  рањивим  групама“. Тежећи  да  се  позиционирају  и  добију  политичку  подршку  и  утицај, либоси  спроводе  свесну  атомизацију  и  разбијање  друштва  изнутра  стварајући  гомилу  и  гомилу  бесмислених  подела  и  сагрегација. Временом  доносе  и  законе  који  фаворизују  ове  вештачки  створене  “друштвене  рањиве  групе“  на  штету  већинског, домицилног  становништва. И  уместо  да  имамо  законе  који  све  сматрају  равноправним, стварају  се  закони  који  омогућавају  настајање  вештачких  подела  у  друштву, разних  сагрегација  и  који  се  доносе  на  штету  “тихе  већине“, односно  народа  који  је  и  стварао  ту  државу  и  омогућио  да  у  њој  буде  равноправан  живот  за  све. До  каквог  апсурда  лефтисти  доводе  довољно  је  видети  да  оно  што  се  некад  сматрало  одвратним, криминалним  и  изопаченим  сада  се  подводи  под  “различитости“. Данас  су  стигли  дотле  да  и  педофилију  сматрају  за  “различитост“  и  траже  њену  легализацију  под  паролом: “Љубав  не  зна  за  године“. Може  ли  се  замислити  ишта  горе  и  одвратније  од  овога?

Једна  од  главних  мантри  глобалиста  и  лефтиста  јесте  да  је  битно  како  се  ко  “осећа“. Немојте  случајно  некога  да  повредите  вашим  коментаром, нарочито  ако  тај  коментар  ствари  назива  правим  речима  и  разоткрива  манипулацију  лажи  којом  се  либерали  служе. Када  их  аргументима  притиснете  уза  зид, онда  вас  њихови  медији  приказују  као  агресивног  зликовца, покварењака, неког  ко  вређа, не  поштује  “различитости“  и  одмах  следи  жигосање  типа  “фашиста, расиста“. Тиме  левичари  доказују  да  њих  аргументована  расправа  и  сучељавање  мишљења  уопште  не  интересује, него  само  репродуковање  њиховог  једноумља  у  више  полит-коректних  варијанти. Овакав  приступ  уништио  је  последње  остатке  слободног  и  објективног  информисања. Некада  је  било  битно  вест  пренети  тачно  онакву  каква  јесте, а  коментари  су  били  слободни. У  епохи  Си-Ен-Ен  глобалних  медија  вест  се  преноси  и  интерпретира  онако  како  то  одговара  званичној  политици  и  власницима, а  коментари  су  униформни, сви  до  једног  подржавају  мејнстрим  одабрану  страну  и  изводе  различите  варијације  на  исту  тему. Нема  другачијег  мишљења. Кога  уопште  брига  како  се  ко  осећа  ако  му  се  истина  не  допада? Битно  је  да  ли  је  нешто  тачно, или  не, а  не  како  се  неко  зато  осећа. Важно  је  чинити  добро, опште  добро,а  не  да  ли  се  неко  добро  осећа  и  како  му  то  пада.

Неолиберали  су  са  једне  стране  прогласили  “смрт  држави“, а  са  друге  траже  све  веће  присуство  државе  у  свакодневном  животу  човека. Они  презиру  патриотизам, за  њих  је  национализам  исто  што  и  нацизам. Најрадије  би  укинули  и  породицу  и  државу, а  све  свели  само  на  неки  “јавни  сервис“  који  ће  да  опслужује  грађане. Наравно, ово  је  чист  идиотизам. Држава  и  служи  да  би  штитила  и  бранила  своје  грађане  од  спољне  опасности  и  истовремено  им  омогућила  да  несметано  раде  и  живе  уважавајући  њихове  личне  слободе  и  права. Левичари  би  хтели  да  створе  светску  владу  за  глобални  надзор  и  по  њима  не  треба  држава  ни  да  постоји  да  штити  грађане  од  спољне  опасности, јер  то  заговарају  само  неки  “расисти  и  нацоши“. Али, зато  треба  да  буде  “јавни  сервис“  који  се  меша  у  сваки  сегмент  живота  појединца  и  која  представља  локални  управни  одбор  корпорације  светске  владе, која  треба  да  ствара  законе  и  да  “мења  свест“  људима  стварајући  тако  “новог  човека  за  будућност“. Другим  речима, да  спроводи  терор  у  име  глобалиста  и  да  њихове  вредности  на  силу  намеће  већини  становништва, јер  за  либосе  демократија  није  владавина  већине  уз  права  и  заштиту  оних  који  су  мањина, него  наметање  на  силу  система  вредности  агресивне  мањине, која  је  саму  себе  прогласила  за  авангарду  и  елиту  Новог  светског  поретка, већини, ако  треба  и  на  силу. Ово  су  јасне  особине  сваког  тоталитарног  система  и  подсећају  на  дела  Орвела  и  Хакслија  и  њихова  дистопијска  друштва  будућности.

Наравно, левичари  ће  увек  кренути  од  тога  да  треба  мењати  друштво, а  не  себе. То  је  зато  што  су  они  безбожници  и  неверници, па  самим  тим  имају  и  такав  однос  према  човеку. За  њих  човек  није  Жива  Икона  Бога  Живога, него  нека  животиња  која  се  од  других  животиња  разликује  по  томе  што  говори  и  има  несрећну  потребу  да  мисли, уместо  да  је  послушан  и  миран  као  дресирано  куче. Зато  либоси, сматрајући  себе  за  нешто  много  више  од  обичног  човека, стално  имају  потребу  да  се  паролашки  истичу, урлају, вриште, прибегавају  сили, јер  у  недостатку  силе  аргумената  прибегавају  аргументу  силе. За  њих  су  људи  обична  стока, марва  и  као  марву  их  треба  и  третирати, односно  као  средство  за  остваривање  својих  интереса  и  циљева, јер  они  су  ти  “одабрани, изузетни“  који  све  воде  у  “светлу  будућност“. Они  су  “авангарда“  и  “елита“,а  народ  је  по  правилу  “глуп, примитиван  и  затуцан“. Зато  они  треба  да  га  одведу  у  “светлу  будућност“, која  обично  значи  пегибељ  и  ужас. Прво  поправи  себе  и  себи  помози  да  будеш  бољи, па  се  онда  бави  другима.

   

Не  треба  никога  да  чуди  што  су  речи  за  исправно  и  десно  синоними  у  језицима  многих  народа. Бити  исправан, тачан, у  праву  изговарају  се  скоро  исто  као  и  реч  десно. Исто  тако  зна  се  за  кога  се  каже  да  је  левак. Политичка  подела  на  левицу  и  десницу  настала  је  после  Француске  револуције  у  њиховој  Скупштини  када  се  јасно  направила  разлика  између  оних  који  желе  да  очувају  поредак  мењајући  оно  што  је  лоше  и  јачајући  оно  што  је  добро  и  оних  који  су  са  левице  хтели  све  да  разоре  и  сруше  и  да  изграде  неко  њихово  “боље  друштво“. Ова  подела  у  себи  носи  и  религиозну  компоненту, јер  зна  се  да  ће  бити  спасени  они  који  буду  са  Христове  десне  стране  и  да  је  то  исправан  пут. Оно  што  нас  историја  недвосмислено  учи  и  опомиње  јесте  да  су  сви  екстремистички, терористички, радикални  и  револуционарни  покрети  у  почетку  били  уточиште  за  друштвени  талог  и  муљ  са  социјалне  маргине. Сами  по  себи  они  нису  представљали  ништа. Међутим, када  наиђу  тешка, кризна, ратна  и  сл. времена  уз  одговарајућу  подршку  споља  коју  би  добили  од  спољног  фактора  који  их  финансира  и  контролише  како  би  их  употребио  за  своје  циљеве, њихов  утицај  расте  баш  услед  њихове  бескрупулозности, јер  се  они  не  либе  ничега  како  би  се  дочепали  власти  и  утицаја. Док  “тиха  већина“  ћути  и  верује  институцијама  система  које  су  већ  изнутра  нападнуте  и  урушавају  се, као  што  то  данас  чини  “Дубока  држава“, манијаци  окупљени  у  “новим  снагама“  полако  све  више  јачају  комбинујући  терор, пљачку, освету, отимачину, уцене, празна  обећања  погубљеном  народу, и  тако  долазе  на  власт. Свака  револуција  се  и  окончала  доласком  на  власт  најекстремније  револуционарне  фракције, која  потом  креће  у  ликвидацију  свих  потенцијалних  противника, чак  и  у  сопственим редовима. Зато  се  покрети  попут  антифа  и  њима  сличних  сорошеваца  не  смеју  потцењивати, него  се  свака  суверена  држава  са  њима  као  са  терористима  мора  обрачунати, док  не  буде  касно. Европски  народи  су  се  листом  определили  са  стабилност  и  сигурност  после  Другог  светског  рата  и  генерације  бејби-бумера. Сада  им  се  то  разбија  о  главу. Никоме  није  ни  до  чега  стало, нема  љубави  према  породици, друштву, заједници, Отаџбини. Све  је  више  слабила  и  вера, духовност  и  морал, на  Западу  под  неолибералним  вредностима  са  још  горим  дугорочним  последицама  него  у  Православљу  у  некадашњим  комунистичким  земљама. Недостатак  мушкости, храбрости, борбености, феминизација  друштва, млади  који  прихватају  субкултуру  и  генерацијски  идентитет  од  миграната  и  њихове  урбане  поткултуре, све  то  утиче  на  пад  наталитета, разбијање  породице  и  породичних  вредности, нерађање  деце, легализација  абортуса  као  утробних  чедоморстава, сексуалне  револуције  изопачености  и  болештина, наркоманија, све  је  то  ушло  у  “вредности  ЕУ“  и  уништило  европске  народе  доводећи  до  отуђења, усамљености, разбијеног  идентитета, аутошовинизма, глобалних  номада  без  отаџбине, куће  и  породице  у  вечитој  потрази  за  “бољим  животом“  и  сељакањем  стварајући  отуђене  и  одрођене  бесловесне  индивидуе  без  личног  и  колективног  идентитета, без  самопоштовања  и  самопоуздања. Сведоци  смо  последњих  година  да  је  “тихој  већини“  доста  и  да  је  и  на  самом  Западу  устала  да  поврати  своју  земљу  и  своју  слободу. Али, као  што  видимо, ни  глобалисти  не  седе  скрштених  руку. Пактирају, праве  савезе  и  са  комунистичком  Кином, чије  унутрашње  уређење  им  сада  служи  као  узор, стварају  хаос  и  колективне  забране  трпајући  нас  у  карантине  под  изговором  короне, иза  чије  пандемије  они  и  стоје, изазивају  економске  ломове, ударе  на  финансијска  и  нафтна  тржишта, подстичу  унутрашње  сукобе  и  обојене  револуције  сада  и  у  САД  како  би  спречили  Трампов  реизбор, припремају  нове  ратове… Ако  је  већ  тако, нека  буде  борба  непрестана, а  у  овој  ери  хибридног  рата  она  то  и  дословно  јесте. Наше  је  да  будемо  на  бољој  страни  света, оној  која  се  супротставља  глобалистима  и  њиховим  међународним  испоставама. И  не  верујте  комунистима  и  левичарима  и  њиховом  лажном  антиглобализму. Интернационалисти  не  могу  бити  антиглобалисти. Истрајати  против  глобалног  сорошевског  зла. Зато  сам  традиционалиста  и  конзервативац. Верујем  у  Бога  и  у  Српство!

 

Жарко  Јанковић, Нови  Сад

СКК