СРБИ КРАЈИШНИЦИ
Горштаци, нераскидиво везани за тле и сурово поднебље истрајавали су и опстајали… а иза грубости живота,препланулог лица и окорјелих дланова, често се крије топло и наивно, готово дјечје срце…
………..
То је било зими године 1843.Због необично слабе љетине,још с јесени,завлада глад по горњој Далмацији,Пред Божић мало која кућа имађоше њешто жита,а због слабог саобраћаја у оно вријеме,жито је споро долазило с мора у градове,а бездушни трговци ударише превелике цијене.Шумовити и сточни крајеви помагаху са којекако,продавајући дрва,хранећи се бијелим смоком,кољући стоку,продавајући је у бесцијење,али голо Петрово Поље нити има шума,ни стоке!Кад се већ десило њеколико смртних случајева од глади,онда опћина дрнишка,којој припада Петрово Поље,стаде оправљати и градити путеве,плаћајући раднике кукурузом.Снажан и вриједан радник,као што бијеше Пилипенда,могаше зарадити пола око кукуруза на дан,а толико бијеше доста за њих двоје,јер већ крајем љета отидоше им оба сина у Приморје,у најам.Али након њеколико недеља,опћина прекиде радове, а среска власт набави доста жита и поче га дијелити народу на два начина:католицима на почек (бива,да отплаћују на оброке у новцу,након нове љетине),православнима пак поче поклањати кукуруз,под погодбом да сваки кућни старјешина који буде примио исхрану мора пријећи у унијатску вјеру.Народ се смути…то се звало:“уписати се у царску вјеру!“
Дабоме да је Пилипенда на свој начин помало и размишљао о злом удесу,који снађе њега и остале и да је везивао на то њека своја кратка разлагања.То му се највише врзло по мозгу кад би тако за својим магарцем ишао у град,а све се натуривало у облику питања.Питао је Пилипенда бога:
-Бого мој,ти шаљеш глад на људе,кад је мени јадном тежаку,жао и стоке кад гладује!? И зашто баш шаљеш биједу на нас тежаке,који те више славимо него Лацман,најсиромашнији најтврђи у вјери,те волијемо душу,него трбух!…
-У њеко доба Пилипенда чу иза себе тутањ корака: упореди се и пође с њим Јован Кљако.Бјеше то живолазан старчић,који је прије дведесет и пет година учествовао у шибеничкој буни против владике Краљевића,кад оно хтједе да поунијати православне Далматинце,а сад Кљако,по старост,ипак превјери! Назва бога Пилипенди и додаде:
-А,јадан Пилипенда,смрзнули се?
-Валај да хоцу да се укочањим овђе,насред пута, и не бих зажалио!
-Валај,нећу,па сад цркео од глади! а нећете дуго ни ви сви,па да вам је цар поклонио цијело Петрово Поље!
Кљаку и друговима му Пилипенда бјесе живи,оличени пријекор: ипак се насмија и поче извијати:
-Ама,Пилипенда,болан,оразуми се и чуј ме!Не учинисмо ни ми то од бијеса,нити мислимо остати у поганији,него…знаш..докле изимимио,докле спасемо нејач и чељад,па онда ћемо лако!
Пилипенда пљуну.
-Ја не знам хоћете ли лако и како ћете,али знам да вам образ не опра нико ни довјека,нини докле вам буде трага!
Кљако се намршти ,те ће опоро:
-Блејиш,Пилипенда ,али ћеш и ти бити унијат прије Ускрса!
Пилипенда стаде и викну:
-Ја се уздам у мога српског Риста! Ако ће ми помоћи,хвала му,ако неће и онда му хвала,јер ми је све дао,па ми све може и одузети,и душу! А ти…
Кљако га прекиде.
-Мучи,Пилипенда?Ја сам царске вјере!
-А,пасји сине,-викну Пилипенда измахнувши штапом…чекај да ти притврдим ту вјеру!
Али Кљако побјеже.
Онда Пилипенда,изван себе од гњева,свом снагом удари Куријела.Овај стаде,окрете главу и тужно погледа господара,а Пилипенда се постиједе,па га обузе жалост,те сједе на перваз од цесте и заплака се!
( С.Матуваљ:Пилипенда )
