Украјински нацизам није случајна појава, већ је државни пројекат пажљиво системски развијан

Често се чују репетитивне пропагандне тврдње Запада да је нацизам у Украјини лажни и пренадувани изговор за интервенцију Руске Федерације и да је нацизам у Украјини дело неке омање неутицајне групице фанатика и лудака, да он нема ништа са званичном украјинском државом. Овај пост настоји да покаже зашто то није тако, да је нацизам у Украјини систематично узгајан државни пројекат украјинске власти и НАТО-а, а посебно САД, усмерен на етничко чишћење и дискриминацију Руса, као и стварање идеолошке основе за мобилизацију руских колаборациониста у планираном будућем сукобу НАТО-а и Руске Федерације, у ком смислу он врши исту пропагандно-политичку и војну улогу коју су вршили источноевропски квислинзи за Хитлеров Вермахт. Он показује да нацизам није споредичан и изолован, већ системски и форсиран од стране званичних институција. Посвећен је мојим либералним пријатељима, да би видели шта подржавају када окаче украјинску заставу или викну бандерашки поздрав ,,слава Украјини!” Текст је слободан за преузимање, али не треба заборавити да је ово ипак само Фејсбук пост, па свако кога дубље интересује тематика за њу може пронаћи адекватну литературу или се сам мало удубити у проблем. Настојаћу да поједине личности и њихову улогу објасним помало грубо кроз идентичне процесе и улоге појединих формација на простору Балкана у Другом светском рату не би ли стање било јасније домаћем читаоцу, али нећу превише интерпретирати поједине чињенице сматрајући да оне говоре искључиво за себе. Ништа од онога што ћу навести не представља неки мој допринос науци, нити аутентично дело: то су опште чињенице које су лако проверљиве, а које су опет угушене доминантном атлантистичком пропагандом. На њиховој презентацији захвалан сам свима који су у прикупљању и систематизацији учествовали, од страних историчара, домаћих историчара, страних и домаћих добронамерних људи и аутора који желе да се истина о Украјини чује јер сматрају нацизам непоправљивим и вечним убилачким злом антицивилизације. Ја сам их само комплетирао у овом облику као једну колекцију и уводни осврт, преводећи уз то један део у складу са најбољим знањем страних језика којим располажем.
Да би се разумела прича о нацизму и Украјини, треба се вратити на његове корене, а они су у лику Степана Андријовича Бандере и његове Организације украјинских националиста. Бандера је био украјински нациста (његови рани обавештајни радови за Британце и покушај коришћења Велике Британије за задобијање независности Украјине су преобимни за овај пост, али помињем их уколико неког интересује да прочита више) који је од 1939. године имао добре односе са немачким нацистима, који су га ослободили из затвора у ком је био због организовања атентата на пољског министра унутрашњих послова Перацког. Заврбован је пре рата заједно са Андрејем Мељником као агент Абвера са циљем вршења саботажа на територији Совјетскога Савеза једном када Барбароса започне. Ово знамо на основу сведочења пуковника Абвера Ервина Столца које је дао на Нинбершком суђењу. Пролећа 1941. године Бандера је држао састанак са немачким обавештајцима за формирање два батаљона – Нацхтигалл и Роланд. За то, као и за планиране саботаже против СССР-а, од Хитлерове Немачке пролећа те године његова Организација украјинских националиста добила је 2 500 000 немачких марака. Kада је Хитлерова Немачка напала Совјетски Савез и ушла у Украјину, Бандера је 30. јуна 1941.године дочекао Немце као ослободиоце и објавио Акт о обнови украјинске државности. Документ говори о томе како ће бандеристи ,,блиско радити са национал-социјалистичком Великом Немачком, под вођством њеног лидера Адолфа Хитлера, који формира нови ред у Европи и свету и помаже украјинском народу да се ослободи москаљске (погрдни назив за Русе – примедба Б.Д.) окупације.” Маја 1941. године у Kракову у Пољској бандеристичко руководство објављује ,,Програм борбе и акције за ОУН у току рата,” где у одељку Г документа под насловом ,,Директиве за организовање живота државе током првих дана рата” и поднасловом ,,Политика према мањинама’’ ОУН наређује насилно уклањање, етничко чишћење, асимилацију и физичку ликвидацију лидера и интелигенције Руса, Јевреја и Пољака. Укратко, то је исти мотив, исто поступање државе, иста организација и слична методологија коју смо видели у Независној Држави Хрватској према Србима, Јеврејима, Ромима и комунистима. Немачки окупатор долази и помаже локалним нацистима да остваре своје аспирације по цену војне и политичке послушности, допуштајући масовни етнички терор према остракизованим групама. Декларација је одмах по окупацији од стране немачких нациста почела да се спроводи са уочљивим крвавим терором над цивилима, који је био етнички и крвно мотивисан. Бандеристи су само у Волинији и Источној Галцији убили преко сто хиљада Пољака, доминантно жена и деце, на најбестијалније начине, који их опет оправдано квалификују као усташе Истока. Учествовали су и у тродневној ликвидацији преко 35 000 Јевреја у Бабином јару. По питању Јевреја, бандеристички програм каже: ,,Јевреји у СССР-у представљају највернију подршку владајућем бољшевичком режиму и претходницу москаљског имепријализма у Украјини.” Одељак Г о мањинама напомиње:,,Москаљи, Пољаци и Јевреји који су против нас морају бити уништени у борби, посебно они који су против режима, и то следећим начинима: депортацијом у њихове земље, брисањем њихове интелигенције, коју не треба примати у било које државне институције, превенцијом стварања интелигенције кроз забрану школовање… Јевреје треба изоловати, уклонити са позиција у државном апарату да би се спречиле саботаже… Јеврејска асимилација није могућа.” По питању Јевреја, бандеристи нису били по себи острашћени антисемити, него су ту реторику усвојили тридесетих ради улизивања немачким нацистима – њихови непријатељи првенствено су били Москаљи (Руси) и Пољаци, а идеолошки комунисти (то је такође остало непромењено, Kомунистичка партија Украјине је забрањена данас у Украјини, као и друге неподобне политичке странке – Зеленски и кијевска хунта забрањивали су рад политичким странкама и прогањали активно новинаре). По питању идеологије, амерички професор Дулинг бандеристе дефинише као антилибералне, антиконзервативне, антикомунистичке, наоружану партију са темељима у тоталитаризму, антисемитизму, фирер принципу и усвајању фашистичких поздрава, групу чији лидери поносно изјављују Хитлеру и Ринбентропу да деле нацистички Wелтансцхауунг и посвећеност фашистичкој Новој Европи. Наравно, у оквиру ОУН-а као саставни део био је и Савез украјинских фашиста. Под бандеристичким поздравом ,,слава Украјини!“ који сада понављају наши либерали и атлантистички медији побијено је небројано деце, стараца и жена од стране бандераша. Тај поздрав је нешто као усташки ,,За дом спремни!“ Поздрав је као фашистички после краја Другог светског рата био званично забрањен у Совјетском Савезу.
Што се самог Бандере тиче, он је дошао у сукоб са Немцима, пошто је хтео независну Украјину, док су нацисти Украјинце доживљавали као нижу словенску расу, слично Хрватима: добри да се њихови екстремни елементи користе у борби против СССР-а, али никада у рангу са Аријевцима. Хајнрих Химлер је по украјинским изворима износио планове да се Украјинци депортују мимо Kаспијског мора и да се немачки насељеници населе у Украјини, што је у складу са доктрином нациста о животном продору аријевске расе и Продору на Исток. Водећи немачки руководиоци су изјављивали да више вреди најодрпанији немачки радник него цео украјински народ. Бандера је брзо ухапшен од стране Гестапоа и затворен у логору, у просторију за високорангиране политичке затворенике. Он не губи своје немачке контакте у
обавештајном свету, па га Немци 1944. пуштају у Украјину да пуца на украјинске партизане и Црвену армију. У том периоду настају неки од најгнуснијих злочина бандериста, али и ватрени рат у Украјини који ће трајати годинама, где совјетске снаге губе 36 000 војника, али бандеристи бивају згажени. После рата, Бандера успева да побегне од Црвене армије на Запад, док његове трупе и даље спроводе тактику терорисања. Тамо сарађује са тек рођеним БНД-ом, да би га KГБ по директном наређењу Никите Хрушчова отровао цијанидом у Минхену 15. октобра 1959. године. Од његове смрти, бандеристе преузима ЦИА, која их користи као оружје дестабилизације и притиска на СССР и финансира их до 1990. године. Бандеристи се реактивирају после обојених револуција, а од 2014. године постају доминантан фактор политичког живота у Украјини, наравно под патронатом САД.
Ништа од овога није спорно у историографији, заправо ово су листом подаци које можете пронаћи на енглеској Википедији поткрепљени адекватним референцама. Избегавам овде да користим руске изворе, који би имали много шта да кажу о свирепости злочина бандериста јер је овај пост писан за либераше, а они не верују руским изворима, што само показује ко је необјективан и ко је острашћен.
Е, сада да видимо како данас званична Украјина гледа на Бандеру. Можда о томе најбоље говори што су 2019. године после гласања Врховне раде бивши припадници ОУН-а добили статус ветерана, који омогућава бесплатан превоз, бесплатно лечење, годишњу новчану помоћ и попусте у коришћењу јавних услуга. Наравно, таквих покушаја је било и раније, од 2005. године до 2009. године, али је постепена фашизација украјинског друштва омогућила да се ово реализује тек 2019. на нивоу државе. То није била препрека да град Лавов 2006. године објави пребацивање гробнице Степана Бандере и неколико кључних лидера ОУН-а на посебни део гробља посвећен жртвама репресије према ,,борцима за украјинску националну слободу.” Град Лавов му октобра 2007. године диже споменик, што изазива контроверзе у украјинском друштву (два претходна споменика Бандери су разнета од стране непознатих учинилаца, а овај је чуван од стране војске 24 сата сваког дана). Град Лавов 2007. године усваја одлуку о успостављању Награде Степан Бандера. 2009. године Пошта Украјине штампа маркицу са његовим ликом поводом сто година од рођења Бандере. 2014. године под руководством парламентарних странака у Kијеву се организује митинг поводом 105 година рођења Бандере са преко 15.000 људи и хиљадама других који присуствују код његовог новог споменика у Лавову. У оквиру самог украјинског друштва, Бандера је пођеднако слављен и омржен. Западна Украјина га претежно сматра херојем, Источна Украјина га већински сматра ратним злочинцем и колаборантом. То није спречило председника Виктора Јушченка да га одликује 22. јануара 2010. године као Хероја Украјине у Народној опери Украјине. Награду је примио његов унук који се исто зове Степан Бандера, на згражавање Центра Симон Визентал и Студентске уније Јевреја Француске, као и Европског парламента, који је сада то заборавио и здушно понавља ,,слава Украјини!” као што је својевремено Запад заборавио да је ОВK терористичка организација када му је то било политички згодно. Награду су осудили одмах у Доњецку од стране локалног суда, који ју је сматрао нелегалном на основу тога што Бандера није био грађанин Украјинске Совјестке Социјалистичке Републике, али је Уставни суд одбио да разматра уставност декрета председника на основу ког је награда додељена. Награда је укинута 2011. године под огромним притиском, што је председник Јушченко назвао огромном грешком, али украјинска Врховна рада поново покушава да је донесе од августа 2019. Посланици Врховне раде су се посебно прославили 2020.године када су у Врховној ради певали песму ,,Оче наш Бандеро.“ Бандера има неколико музеја на територији Украјине, укључујући и породични музеј, као и 34 улице у готово свим већим градовима на Западу Украјине. Исто важи и за споменике. Лавов је 2019. године одлучио да читаву 2019. годину прогласи годином Степана Бандере. У Хмељницики истакнут је огроман транспарент са ликом Бандере и натписом ОТАЦ НАШ БАНДЕРА, УKРАЈИНСKА МАЈKА.
Наравно, Бандера није једини. Украјински институт за национално сећање излаже као хероја нацистичког војника СС дивизије Галиција, Володомира Kозака, који је имао званични чин Хитлеровог СС-а (хвала, кентауре!). Суд у Kијеву легализовао је нацистичке симболе СС Галиције. Почаст Љубомиру Макалушки, оберштрумфиреру СС дивизиције Галиција давана је уз државну гарду и меморијалну таблу у округу Kалуш. Почаст у Лавову је кроз меморијалну таблу одата и оснивачу и идеолошком оцу СС дивизије Галиција Владимиру Kубијовичу. Ивано-Франковск се одужио и наци ветерану Михајлу Мулику, такође ветерану СС Галиције. Украјински парламент одаје почаст минутом ћутања Профирију Силвенку – Kравцу из СС Галиције, одликованом од Хитлера гвозденим крстом 1944. године. Са гардом је недавно укопан и нациста Иван Фиалке, војник Хитлерове СС Галиције који је умро у 97. години. 7. јуна 2015. у Ивано-Франковску је одржан свечани концерт одобрен од Врховне раде ради комеморације СС дивизије Галиција и сећања на Битку код Бродија, где су нацисти победили тенкове Црвене армије. Цео поступак је праћен ревизијом историје у школама,која за последицу има сатанизацију Црвене армије и глорификацију украјинских нациста уз прећутну рехабилитацију Хитлера и Вермахта. У оквиру украјинског школства, делује застрашујући степен индоктринације деце, којој се показује оружје, учи се да нацистички поздрављају у мајицама са нацистичким симболима и певају се песме Хитлеру и оцу Бандери. Раде кампови за обучавање деце да користе оружје, деца се облаче једнолично по угледу на Хитлерјугенд и трују етничком мржњом према Москаљима.
Наравно, ово је све пратио процес ,,декомунизације”: рушење споменика Црвене армије, малтретирање живих ветеран Црвене армије, укидање улица са именима бораца против Вермахта и заговорникасоцијализма, забрана рада Kомунистичке партије Украјине, понижавање Заставе Победе и доприноса украјинских партизана и црвеноармејаца Украјини.
На војном крилу, стварају се Азов, Ајдар, Прави сектор и још безброј других војних и паравојних формација утемељених на чистом нацистичком наслеђу, са нацистичким симболима, поносном јавном прокламацијом нацизма и теорија расне превласти, које отворено заговарају шовинизам и етничко чишћење. Обучавају их амерички инструктуори, а финансирају украјински лоповски олигарси, добитници украјинске транзиције. Украјина прима Азов у своје званичне формације као део Националне гарде Украјине. То више није, како се представља, нека паравојска, него званични део Министарства унутрашњих послова. Истовремено, СБУ и украјинска регуларна војска се од Мајдана чисти од кадра који није на новој нацистичко-русофобској и натоколонијалној страни и тиме се радикализује, што слаби капацитете њеног кадра, али чини да он буде далеко бруталнији и зверскији. Ово се манифестује политичким убиствима, батинањима, везивањима и мучењима политичких опонената и новинара. То води фашизацији обе структуре, тако да се нацистичке заставе и литература почиње налазити у командама украјинских бригаде, које инсигнијама настоје да опонашају Вермахт и СС. Симболи СС-а, заставе са свастиком, слике Хитлера, коришћење шифре 1488, Моја борба на столовима – све је то добро док је против Руса. О симболима украјинских јединица би се могло сатима, али то би захтевало познавање наци симболике и било би преобимно за овај пост.
Фашизација друшва путем школске индоктринације није крај јер се у Украјини ствара права мала нацистичка дистопија, Немачка касних тридесетих прошлог века. Организују се митинзи где се кличе Бандери и другим кољачима, где се носе нацистичке заставе, где се пале бакље у маниру занесених аутентичних немачких нациста и њихових ноћних маршева. То доприноси имиџу Украјине као обећане земље модерних неонациста, који у рекама одлазе тамо, што као плаћеници и добровољци, што као политички актери. О томе са згражавањем пише штампа на Западу претходних година, све док по почетку руске специјалне војне операције не добија команду да о томе од сада мора другачије да се пише. Украјинско друштво се толико фашизује да имамо украјинског доктора Менгелеа који прети јавно да ће кастрирати и сакатити руске заробљенике и украјинску певачицу која снима клип о клању руског заробљеника.
Kо мисли да је све ово могло да се уради мимо државе и једног значајног дела украјинског народа, томе нема помоћи. Није реч о некаквом ексцентричном безопасном квазинацизму адолесцената, већ о нацизму као системској и државној причи присутној свуда: у Врховњ ради, у полицији, службама и армији, у музејима, у културима, у школама, на улици, на телевизији, у пошти и у породици, на фудблаској уткамици, на крају и у чувеном Бандеромобилу који вози поносно бивши председник Порошенко. Наравно, велики део украјинског народа није нацистички, али су они и жртве и таоци нациста из власти.
Замислите да Минхен у центар града постави споменик Адолфа Хитлера, да немачки председник одликује Адолфа Хитлера као Хероја Немачке, да Немачка у сваком граду има споменике Хитлеру и 34 улице са његовим именом, да ничу споменици, улице и награде назване по Ајхману, Гебелсу, Герингу и Химлеру, да се учи о њима све најбоље у школама, да се деца индоктринишу да певају оцу нашем Хитлеру, да се у Бундестагу пева оцу нашем Хитлеру, да Пошта Немачке издаје маркицу са ликом Хитлера за његов рођендан, да немачки бивши председник поносно фотографише себе у Хитлеромобилу и да немачко Министарство унутрашњих послова интегрише у себе нацистичке војнике. Мислим да би свако здраворазуман закључио да је званична немачка држава дубоко нацификована и да је то, узевши у обзир крвави биланс нацизма, озбиљан безбедносни проблем за цео свет. Мислим и да би било јасно да то није никаква шачица маргиналаца јер маргиналци не управљају државом, полицијом, војском, културом и просветом. Зна се ко управља. Узгред, кад то разумете, схватићете зашто се Израел, традиционално проамерички, искључио из украјинске хистерије. Јевреји разумеју шта се дешава и, иако су на страни атлантизма у глобалној политици, никада неће подржати нацизам. Украјина жели од Руса да направи нове Јевреје, али заборављају да Јевреји тридесетих нису иза себе имали најјачу нуклеарну силу на планети. По цену нуклеарне апокалипсе, Руси неће бити нови Јевреји.
Е, сада се ставите у кожу Путина, Руске Федерације и руског народа знајући да је Совјетски Савез у борби са нацизмом изгубио 27 000 000 људи, да је у њему спаљено 70 000 села и срушено 1740 градова. Па се запитајте како бисте се ви осећали и да ли бисте реаговали на овако нешто у свом комшилуку. У Русији готово да нема породице која није изгубила неког у светом рату против нацизма. Многе породице су се и угасиле. А тек када та идеологија почне активно да убија руску децу у Донбасу на зверске начине и да качи руске труднице о гране украјинске шуме…
Руси су своју лекцију о нацизму платили океаном крви. Можете бити сигурни да нацизам више неће промолити свој нос ни у Русију, а да ће у окружењу бити спржен.
А ви да знате шта подржавате, да не буде после ,,нисмо знали.’’

 

Аутор Бојан Драгићевић

Vidovdan org.