У збјегу није било братства и јединства, били су само четници

Ваш глас0

Након уништења СФРЈ, у државама насталим након југословенског биг бенга, наишла је бујица декларисаних антифашиста и антифашистичких организација. Већина њих је своје антифашистичко мишљење формирала преко комунистичке пропаганде настале да одржи СФРЈ и комунизам на власти. Ипак, прави антифашизам није пропагандни памфлет или филм. То што сте погледали све партизанске филмове не чини вас антифашистом. Прави антифашизам нису ни србофобне крилатице проусташких антифашиста, попут оне „Док постоји РС, биће антипод и негација побједе над фашизмом“.

Модерни антифашисти, који се служе горе наведеним примјерима, а које можете препознати и по томе што за своје пројекте и активизам добијају новац од западних фондација и амбасада, огрнути су плаштом од људских права и мантром о „братству и јединству“. У њиховој перцепцији, од свих национализама српски је најгори, чак и онда када горе српске цркве и манастири, када се нападају српски повратници, када у 21. вијеку има српских села без струје и воде итд.

Један од многих примјера који поткрепљују моје тврдње, јесте и свједочење Фадиле Мујић о злочину муслимана из Сребренице у селу Кравица поред истоименог града. Госпођа Мујић је за МТВ Игман (ОВДЈЕ), у јулу 2019. године, дала интервју у којем је посвједочила, како је са неколико хиљада цивила и војника из Сребренице, на Божић 1993. године, учествовала у пљачкању села Кравица. Тада је у Кравицама страдало 49 Срба, 80 их је рањено, а остатак протјерано. Најмлађа жртва био је четворогодишњи Владимир Гајић, најстарија Мара Божић старица од 84 године. Српске куће и имања су опљачкана и спаљена.

Овај злочин етничког чишћења српског села, из уста Фадиле представљен је као хуманитарна помоћ: „Кравица је за нас била Америка, обећана земља…“, „војници заузимају наши, положај, а жене и дјеца једна огромна колона…. улазимо у Кравицу… ја сам у тој групи, ја имам сина код куће који ће умријети од глади ако му не донесем да једе… грабиш отимаш“.

У свом свједочењу Фадила Србе не назива по њиховом националном имену, већ их ословљава са ријечима „четник“, „четници“. Сви Срби, до мале дјеце до стараца за Фадилу су четници: „ја улазим, они једу и пију, има и мушки и женских, има и старијих и млађи четника“. Класична дехуманизација једне етничке групе, у овом случају Срба, од стране злочинаца. Ипак, нико од споменутих антифашиста није се огласио поводом овога и многих других примјера.

Зато се сваки пут огласе када треба осути паљбу по Србима, било да је то Дан Републике Српске, бројке страдалих Срба у Јасеновцу и на другим стратиштима, питање Косова и Метохије, питање цркве у Црној Гори итд.  Срби се тад често етикетирају као фашисти, националисти, шовинисти, геноцидаши, лопови, итд.

Ми смо већ навикли да нас називају свакаквим именима, па тако и називом четник-четници. Само, модерни антифашисти који спадају у групу означену у овом тексту, требало би да знају да су у Другом свјетском рату, у збјеговима народа који је помагао антифашистичку борбу и због ње страдао, били скоро искључиво Срби. Поготово у прве три године рата.

Прави фашисти и нацисти и њихови савезници из реда Хрвата и муслимана, прогонили су и убијали српске цивиле. Нити један Хрват и муслиман, нису страдали од стране фашиста, нациста, усташа и домобрана, због свог националног и вјерског идентитета. Срби, ти четници, јесу.  Још мање су Хрвати и муслимани због свога идентитета, морали да се скривају и мрзну по планинским збјеговима. У тим збјеговима није било братства и јединства, у њима су били само четници!

 

АУТОР: Борис Радаковић

Преузето са сајта: https://borisradakovic.com/

Срби у БиХ