СРБИН НА ПРОСЛАВИ „ОЛУЈЕ“ У КНИНУ: Сигнали „разумевања“ из Београда и прослава трагедије сопственог народа

31 јула, 2020 Политика0

(Српске избјеглице послије хрватске акције „Олуја“) Фото: РТРС

Да се Срби као народ осећају поражено и прилично понижено, није нека новост. Али да се од нас као нешто сасвим нормално очекује да се активно укључимо у величање сопствених џелата, више је од понижења.

Тако је, пре пар дана, српским лидерима у Хрватској од стране тамошњег премијера испоручен љубазан позив за учешће у прослави годишњице злочиначке војне операције „Олуја“.

Реч је, а ово помињем због оних који се у то време нису родили или су били деца, о погрому који се одиграо почетком августа 1995. године, у којем је хрватска држава убила више од 1.800 Срба, а око 250.000 протерала из својих кућа, села и градова. Није неважно напоменути да је свака од кућа из којих су Срби протерани или одведени на стратиште била старија од хрватске државе.

Зачудо или не, лидери Срба у Хрватској, тог остатка остатка закланог и прогнаног народа, прихватили су позив хрватских власти. Обележавању годишњице „Олује“ у Книну присуствоваће потпредседник хрватске владе из Самосталне демократске српске странке Борис Милошевиц́.

Да бисмо сами боље разумели на шта су лидери Срба у Хрватској позвани и на шта су пристали, може нам помоћи мало поређење. Покушајмо да замислимо ситуацију, немогућу, наравно, у којој јеврејски лидери, на позив својих немачких колега, пристају на уцешће у прослави „Кристалне ноћи“. Не иде, јел’ да?

Због чега једно иде, а друго не иде, кљуцно је питање. Разлога су најмање два. Први, нацистичка Немачка је 1945. године дозивела крах, понижење и војну окупацију, која ни до дан данас, у неким аспектима, није окончана. Нацистичка Хрватска, Хитлрова најоданија савезница, захваљујући тријумфу Титових партизана и новој подели света, избегла је 1945. казну за злодела, ужасе и геноцид над Србима, али и Јеврејима, а 1995. је у потпуности рехабилитована од стране такозваних западних демократија предвођених Немачком.

Други је разлог за нас далеко значајнији и задире у срж онога сто је у жанровском смислу драма, а у суштинском агонија српског народа данас. Срби у Хрватској, и не само тамо, осећају се одбаченима и изданима од данашње Србије, прецизније српских власти. Јер, само такав недостатак осећаја заштићености и препуштености сопственој судбини, може да доведе до пристајања на толико самопонижење и додворавање џелатима свог народа.

Не би било ни по јада то што се свака назнака српског патриотизма дочекује на нож, најпре од опскурних другосрбијанских кружока у Београду, а тек онда у Загребу, Сарајеву, Подгорици, Приштини и Бриселу, да овај наратив и светоназор није као свој прихватила и актуелна српска власт.

А владати Србијом посматрајући сопствени народ очима круга двојке, тог маленог, бучног, мрзитељског, презиратељског, квазимодовског друштванцета, те последње ћелије Коминтерне на свету којој су Срби архинепријатељ, више је од несреће.

Због тога не чуди то сто је српска власт, односно Александар Вучић, председник ове земље, послао сигнале „разумевања“ лидерима Срба у Хрватској пре него сто су донели одлуку о учешћу у прослави трагедије сопстваног народа. Још је мање чудно то што су лидери Срба у Хрватској одлично разумели Вучићево „разумевање“. Најмање чуде мотиви хрватских власти, јер, пристанак на злочин од стране жртве, исто је што и потирање, односно брисање злочина.

Чудна је у свему Србија. Она већинска, часна, слободарска и патриотска, у којој нису проскрибоване идеје нације, вере, културе и идентитета. Она која памти и своје велике лидере и дискретне хероје, њихова велика дела и жртве које су поднели за свој народ и своју земљу.

Због чега та Србија пристаје на делегитимисање сваке националне и патриотске идеје и ћутећи прелази преко сваког самопонижења, које је, по својој суштини, самопоништење? Где нас све ово води? Хоћемо ли, ћутећи на саучесниство српских власти у рехабилитовању једног по једног злочина и злочинца, националну агонију и трагедију окончати учешћем неког несрећног српског министра, или мозда баш овог председника, на прослави дана независности Косова? Уз претходно заједничко фотографисање у Рачку, што да не.

Ћутање, колико год понекад деловало благотворно и спасоносно, кошта. Цена се испоручује на крају. А крај је, ако не проговоримо, и јасно и гласно, веома близу. И да не заборавимо, ћутање на издају земље плаћа се губитком државе, части и идентитета. И историје, коју ће писати други, по својој мери и потреби.

Драган Добрашиновић

Искра